Kako je finansijski omogućen Treći rajh
Postoji mnoštvo dokumentovanih dokaza da su mnoge banke i industrijalci pomogli u finansiranju Hitlera na samom početku. Kolika je bila ukupna svota novca što je Hitler dobio iz inostranstva do istorijskog 30. januara 1933.g. nemoguće je utvrditi jer su sredstva priticala raznim kanalima, često sasvim prikrivenim. Sigurno je da novac namenjen Hitleru i njegovoj stranci – ne računajući onaj domaći – nije pristizao samo iz SAD, Italije, Engleske, Francuske i Mađarske. Autori knjige James i Suzanne Pool "ko je finansirao Hitlera " upozoravaju da su prilozi stizali i iz Austrije, Švajcarske, Finske i Čehoslovačke i da time lista priloga nije nikako zaključena. Kažu da veliki novac zahteva ćutanje, veliki- tajni novac još veće. I dan danas je jedno od najčešćih pitanja ko su “ljudi iza zavese” koji kontrolišu tokove politike i ekonomije. Odgovor je skriven. Na stranicama godišnjeg vodiča poslovnog magazina i listama najbogatijih neće se naći npr. Rotšildi i Rokfeleri. Znano je da je veliki novac, to jest da su moćne porodice povezane sa globalnim krizama, da vuku konce i mogu da urade sve što žele i to čine u apsolutnoj tajnosti bez ikakve medijske pažnje. Tako je nekako bilo i sa Trećim rajhom. Većina istoričara se nažalost nije dovoljno bavila pitanjima tokova velikog kapitala koji su bitno odredili istoriju. Danas je i pored tajnosti taj uticaj vidljiviji nego pre.
"Daj mi kontrolu nad novcem jedne nacije, i nije me briga ko piše zakone.”,Mayer Rothschild
Rokfelerovi
"U Drugom svetskom ratu ekonomija je još jače postala zavisna od politike. Kada su u maju 1940. godine Nemci napali Francusku, francusko-britanske formacije su brzo razbijene, Francuzi su potpisali primirje i predali Pariz a Englezi su se našli pritešnjeni prema La manšu u oblasti belgijskog Dankirka.
Jedna od glavnih tajni Drugog svetskog rata, koja je istoričare dovela u ćorsokak, uvek je bilo pitanje: zašto su Nemci, umesto da dotuku protivnika i „na njegovim leđima“ pređu La manš, stali i ni korak napred nisu učinili dok Englezi nisu izveli svoje osoblje na Britanska ostrva. Pritom ni prevozna sredstva nisu bombardovali.
A stvar je bila vrlo jednostavna. Radi se o tome što je Hitler, ako i nije bio direktno unajmljen od strane Rokfelera (iako takva tvrdnja takođe nije preterana), u potpunosti zavisio od njih u delu vojne ekonomije, pre svega nafte i produkata njene prerade i najpre benzina. Činjenica i brojki ima u izobilju – od osnivanja bazelske Banke za međunarodna poravnanja (1930) za finansiranje nacista, do kupovine od strane kompanije Standard Oil 730 hiljada hektara zemlje kod Hamburga i izgradnje na toj zemlji rafinerije koja je ispravno funkcionisala tokom čitavog rata.
Poslušni Hitler i Čerčil
Hitler je jasno ispunjavao sve direktive Rokfelerovih. U maju 1940. on je dobio sledeća uputstva:
– Ne dirati Engleze u Dankirku;
– Ne prelaziti La manš i uopšte ostaviti Britaniju na miru, obustaviti pripremu operacije „Morski lav“ (upad na Britanska ostrva);
– Organizovati svoje snage u pravcu „plana Barbarosa“ – priprema za napad na SSSR.
Ova uputstva Hitler je pedantno izvršio. Ali, zašto ih je on uopšte dobijao?
našavši se u situaciji sa Dankirkom na ivici sloma i Čerčil je pristao da ispuni sve uslove koje mu je Amerika - Ruzvelt postavio (uzgred, oni su bili rođaci) u zamenu za zaštitu i vojnu pomoć SAD. I to:
– Da dâ Amerikancima naftni „biser“ Britanske imperije – Saudijsku Arabiju
– Da sav britanski kapital iznese iz SAD i da Amerikancima proda svu imovinu koju Englezi poseduju u SAD;
– Da po završetku rata raspusti Britansku imperiju dajući kolonijama nezavisnost (kao što se sećamo, počelo je od Indije – 1947; posle Britanske kolonijalne imperije do 1960. rasule su i ostale komponente Imperije Rotšildovih – francuska, holandska i belgijska).
Jedan od uzroka dva svetska rata bilo je upravo oduzimanje od Rotšildovih evroazijskih naftnih aktiva i konsolidacija Rokfelerovih. Upravo zbog toga su Nemačku dva puta podstrekivali protiv Britanije (Hitlera, kao i Kajzera, Rokfeleri su uredno finansirali tokom čitavog rata).
Novi raspored Ruzvelt je 1944. godijne lično izdiktirao ambasadoru Britanije u Americi lordu Halifaksu : Saudijsku Arabiju – Americi, Iran – Britaniji, a Irak i Kuvajt zajedno ćemo musti.izvor
"U Drugom svetskom ratu ekonomija je još jače postala zavisna od politike. Kada su u maju 1940. godine Nemci napali Francusku, francusko-britanske formacije su brzo razbijene, Francuzi su potpisali primirje i predali Pariz a Englezi su se našli pritešnjeni prema La manšu u oblasti belgijskog Dankirka.
Jedna od glavnih tajni Drugog svetskog rata, koja je istoričare dovela u ćorsokak, uvek je bilo pitanje: zašto su Nemci, umesto da dotuku protivnika i „na njegovim leđima“ pređu La manš, stali i ni korak napred nisu učinili dok Englezi nisu izveli svoje osoblje na Britanska ostrva. Pritom ni prevozna sredstva nisu bombardovali.
A stvar je bila vrlo jednostavna. Radi se o tome što je Hitler, ako i nije bio direktno unajmljen od strane Rokfelera (iako takva tvrdnja takođe nije preterana), u potpunosti zavisio od njih u delu vojne ekonomije, pre svega nafte i produkata njene prerade i najpre benzina. Činjenica i brojki ima u izobilju – od osnivanja bazelske Banke za međunarodna poravnanja (1930) za finansiranje nacista, do kupovine od strane kompanije Standard Oil 730 hiljada hektara zemlje kod Hamburga i izgradnje na toj zemlji rafinerije koja je ispravno funkcionisala tokom čitavog rata.
Poslušni Hitler i Čerčil
Hitler je jasno ispunjavao sve direktive Rokfelerovih. U maju 1940. on je dobio sledeća uputstva:
– Ne dirati Engleze u Dankirku;
– Ne prelaziti La manš i uopšte ostaviti Britaniju na miru, obustaviti pripremu operacije „Morski lav“ (upad na Britanska ostrva);
– Organizovati svoje snage u pravcu „plana Barbarosa“ – priprema za napad na SSSR.
Ova uputstva Hitler je pedantno izvršio. Ali, zašto ih je on uopšte dobijao?
našavši se u situaciji sa Dankirkom na ivici sloma i Čerčil je pristao da ispuni sve uslove koje mu je Amerika - Ruzvelt postavio (uzgred, oni su bili rođaci) u zamenu za zaštitu i vojnu pomoć SAD. I to:
– Da dâ Amerikancima naftni „biser“ Britanske imperije – Saudijsku Arabiju
– Da sav britanski kapital iznese iz SAD i da Amerikancima proda svu imovinu koju Englezi poseduju u SAD;
– Da po završetku rata raspusti Britansku imperiju dajući kolonijama nezavisnost (kao što se sećamo, počelo je od Indije – 1947; posle Britanske kolonijalne imperije do 1960. rasule su i ostale komponente Imperije Rotšildovih – francuska, holandska i belgijska).
Jedan od uzroka dva svetska rata bilo je upravo oduzimanje od Rotšildovih evroazijskih naftnih aktiva i konsolidacija Rokfelerovih. Upravo zbog toga su Nemačku dva puta podstrekivali protiv Britanije (Hitlera, kao i Kajzera, Rokfeleri su uredno finansirali tokom čitavog rata).
Novi raspored Ruzvelt je 1944. godijne lično izdiktirao ambasadoru Britanije u Americi lordu Halifaksu : Saudijsku Arabiju – Americi, Iran – Britaniji, a Irak i Kuvajt zajedno ćemo musti.izvor
Simens vozilo za nacističku propagandu
Neke kompanije su se izvinile, a neke nikada nisu javno komentarisale svoju sramotu : Bajer, Kodak, Simens, Hugo Bos, Mercedes, Folksvagen, Audi, BMV, Šanel, Luj Viton.....izvor
Tragom svedočenja u Nürnbergu
Tokom procesa u Nürnbergu bivši predsednik Reichsbanke i ministar ekonomije Hjalmar Schacht verujući da će se suditi i onima koji su finansirali Treći Reich, spomenuo je kompanije General Motors i Ford, kao i direktora finansijskog diva “Bank of England” Montagua Normana.
Šaht formalno nije bio nacista, ali je bio spreman da iskoristi svoj uticaj da stranci pribavi novac i da se ukinu reparacije. On je je želeo da spasi slobodno tržište. Smatrao je da vlada mora preduzeti niz progresivnih ali i konzervativnih mera: naoružati se u razumnim ekonomskim granicama, ali izbegavati rat po svaku cenu, povećati zaposlenost otvaranjem korisnih javnih radova, dokrajčiti štrajkove i slomiti komunističku opasnost. Šahtova podrška Hitleru nesumnjivo je pomogla stranci da dobije ogroman novac. izvor
Amerikanci su požurili da sklopie ugovor sa njim, obećavajući mu slobodu u zamenju za ćutanje. Tako je Međunarodni vojni sud oslobodio Hjalmara Schachta, uprkos protivljenju sovjetskih pravnika.
Likvidacija svedoka
Anglosaksonsku tajnu pomoć Hitleru u njegovoj ranoj karijeri skrivalo je i ovo dvoje ljudi, švajcarski financijer Wilhelm Gustloff, što je znak da Hitler nije slučajno posthumno njegovo ime dao najvećem brodu u Nemačkoj, te blagajnik Nacističke stranke Franz Schwarz. Hjalmar Schacht je imenovao Gustloffa, koji je ubijen 1936. u Davosu od strane neuravnoteženog studenta, “stalnim posrednikom između britanskih i američkih preduzeća i nacista”. Prema nekim podacima, Gustloff je bio posrednik od 1925. do 1929.
Bivši blagajnik i posrednik, kasnije SS Obergruppenführer Franz Schwarz,također je umro na čudan način, baš kao i Gustloff. Nakon rata, 2. decembra 1947. godine, pušten je iz takozvanog “kampa za filtriranje” u Regensburgu, ali nije daleko stigao. Nakon doručka je osetio slabost i sat i po kasnije umro “zbog problema s stomakom”. Tako barem stoji u medicinskom izvštaju. U aprilu 1945. je Schwarz zapalio “smeđu kuću”, sedište stranke NSDAP u Münchenu, u Bavarskoj. Tada su izgoreli svi dokumenti koji su mogli ugroziti predstavnike zemalja osvajača. Uništavajući dokaze je naivno verovao u oprost osvajača sa Zapada.
Istraživanja istoričara
Guido Giacomo Preparata
Uprkos činjenici da su dva krunska svedoka zauvek ućutkana, neki istoričari su uspeli doći do dokaza o anglosaksonskoj financijskoj potpori Hitlerovih pristaša. Konkretno Guido Giacomo Preparata, koji je dve decenije posvetio istraživanju veza nacista s poslovnim krugovima u Londonu i Washingtonu , imenovao je one koji su naciste doveli na vlast.
“Ko je financirao naciste od početka? Prema smešnoj legendi, koja se uporno nameće javnosti, nacisti su se finansirali prikupljanjem novca na svojim sastancima”, piše Guido Preparata.
Međutim, on pronalazi uverljive dokaze da je većina financijskih sredstava nacističke stranke bila stranog porekla. Financijski klanovi Morgan i Rockefeller su na Wall Streetu preko “Chase National Banke" promovisali deonice “IG Farbenindustrie” i nekoliko nemačkih hemijskih tvornica. Banka “Dillon Reid” je isto činila za kompaniju “Vereinigte Stahlwerke” Alfreda Thyssena. Kasnije je sve što je stvorio Krupp palo u ruke Standard Oila i Rockefellera.
“1933. godine, kada je bez sumnje postalo jasno da firma AEG financira Hitlera, 30% dionica je držala partnerska firma, američki General Electric”, piše italijanski istoričar i pretpostavlja da je tokom 15 godina, od 1919. do 1933. godine anglosaksonska elita bilo duboko involvirana u nemačku politiku.
“Namera je bila stvoriti jedan opskurni pokret kojeg bi se mogao koristiti kao piona u velikoj geopolitičkoj zaveri. Nisu bili Velika Britanija i SAD ti koji su stvorile Hitlera i njegovu stranku, ali su stvorili uslove u kojima su se mogli pojaviti”, piše Guido Preparata.
Joachim Fest
A evo šta nemački istoričar Joachim Fest piše o posebnim financijskim tokovima koji su dolazili Hitleru.
“U jesen 1923. godine je Hitler otišao u Zürich i vratio se s punim torbama švajcarskih franaka i dolara u gotovini”, piše Joachim Fest.
Dakle, uoči pokušaja “puča” mu je neko dao veliku svotu novca. Prema nekim podacima, taj “neko” nije bio niko drugi nego Sir Henry Deterding, direktor anglo-nizozemske kompanije Shell.Iz pravca kompanije Shell Hitler dobija svoju prvu torbu novčanica. Kasnije nije finansirao Hitlera direktno, nego preko Wilhelma Gustloffa.
Zanimljivo je napomenuti kako je sud u Münchenu, koji je procesuirao aktere državnog udara, uspeo dokazati da je Nacistička stranka dobila samo 20 000 dolara od industrijalaca iz Nürnberga, kako bi organizovala pobunu. Međutim, procenjuje se da su troškovi Hitlerovih pristaša bili barem 20 puta veći.
U aprilu 1924. je Hitler osuđen na pet godina zatvora zbog veleizdaje, ali pušten već u decembru. Kupio je vilu Berghof i pokrenuo novi dnevni list Völkischer Beobachter.
“S kojim novcem? S onim iz 1924. Hitlerovi industrijalci i financijski podupiratelji, Thyssen, Vogler, Schroeder i Kirdorf,potajno su davali značajne svote nacistima. Osim toga, čelnici i dužnosnici Nacističke stranke primali su plate u stranoj valuti”, piše Joachim Fest.
Valja napomenuti da su Vogler i Schroeder bili američki preduzetnici, a ne nemački, koji su kapital stvorili uglavnom u inostranstvu . Među Hitlerovim pokroviteljima je bilo i drugih kontroverznih likova, poput Maxa Warburga iz “IG Farbena”, brata direktora FED-a u New Yorku, Paula Warburga. Među njime je bio i Carl Bosch, direktor nemačke podružnice tvrtke “Ford Motor Company”,.
Henry Ford
Zašto je Henry Ford dobio visoko odlikovanje Trećeg Reicha? Budući da govorimo o Fordu, 1931. novinar American Detroit Newsa, koji je posetio Nemačku zbog intervjua o političkoj budućnosti Adolfa Hitlera, bio je iznenađen kada je na stolu budućeg Führera video poznatu fotografiju Henrya Forda.“Smatram ga inspiracijom”, objasnio je Hitler. No, Ford nije bio samo inspiracija nacističkog vođe, već i njegov velikodušni zaštitnik. Ford i Hitler su bili bliski i po vatrenom antisemitizmu. Naime, još 1920. godine je Henry Ford štampao i na vlastiti trošak poslao u Nemačku pola miliona primeraka “Protokola Sionskih mudraca” i dve njegove knjige “Svetski judaizam” i “Židovske aktivnosti u Americi”.
Kasnih ’20-ih i ranih ’30-ih, prema nekim izvorima je Ford velikodušno podržavao NSDAP. O tome postoje pisana svedočanstva Franza Schwarza, iako se ne govori o konkretnim iznosima. U znak zahvale je Hitler Forda odlikovao “Velikim krstomem nemačkog orla”, najvišim odličjem Reicha kojeg je jedan stranac 30. jula 1938. mogao dobiti u Detroitu. Ford je odlikovan tokom ručka na kojem je učestvovalo oko petnaest stotina poznatih Amerikanaca. Odlikovanje mu je dao nemački konzul, a Henry Ford je, kako tvrde svedoci, bio toliko uzbuđen da je počeo plakati.
Nakon toga je financirao Hitlerov projekt “narodnog automobila” i na kraju stekao 100% deonica konzorcija Volkswagen. Veze Forda i Hitlera su bile toliko jake da ni tokom rata nisu popustile.
No, tada je donesen poseban zakon koji zabranjuje bilo kakvu saradnju s Hitlerom, takozvani Zakon o trgovini s neprijateljem, ali ovaj zakon nije imao nikakav uticaj na Forda. Uz sve to, 1940. je Ford je odbio sastavljati avio motore u Velikoj Britaniji, koja je bila u ratu s Nemačkom, dok je s druge strane u isto vreme njegova nova tvornica u francuskom gradu Poissy počela proizvoditi motore za Luftwaffe avione.
Fordove evropske podružnice su Hitleru 1940. besplatno isporučile 65 000 kamiona. U okupiranoj Francuskoj je podružnica Ford nastavila je proizvoditi kamione za Wehrmacht, a njegova druga podružnica u Alžiru je opskrbljavala generala Rommela s kamionima i oklopnim vozilima.
U tom je smislu ima nešto neverovatno. Na kraju rata su savezničke avio snage razorila nemački grad Köln, koji je sravnjen sa zemljom, a “čudom” je ostalo netaknuto samo nekoliko zgrada, sve Fordove tvornice.
Međutim, Ford i njegovi konkurenti iz General Motorsa su svejedno dobili odštetu od američke vlade za štetu “koja je prouzrokovan njihovoj imovini na neprijateljskoj teritoriji”.
Osim toga, General Motors je posedovao jedan od najvećih nemačkih automobilskih konzorcija, Opel, koji je proizvodio vojne kamione model “Blitz”. Na kućištu tih kamiona je “genijalan um” stvorio zloglasni “gasenwagen”, plinske komore na kotačima. Na početku Drugog svetskog rata su ulaganja američkih tvrtki u nemačke sektore iznosila oko 800 miliona dolara, od čega je samo Ford dao 17,5 miliona dolara.
Jurij Rubcov,
Američka tajna služba
Američki novčani tokovi u Nemačkoj su pod kontrolom američke tajne službe. Možda je nekome poznata epizoda “Sedamnaest trenutaka proleća”, gde se nacistički general Karl Wolff sastaje s čelnikom CIA-e Allenom Dullesom?
Istoričari često postavljaju pitanje zašto je predsednik Roosevelt poslao Dullesa na posebne pregovore u Švajcarsku? U januaru 1932. je održan susret između Hitlera i engleskog financijera Normana Montagua.
Jurij Rubcov, doktor istorije na ruskoj Akademiji vojnih nauka nagađa da je tada zaključen tajni sporazum o financiranju Nacističke stranke (NSDAP).
“O ovom sastanku su braća Dulles podsećala američke političare na ono o čemu njihovi biografi ne vole govoriti. Jedan od braće je bio budući direktor američke kontraobaveštajne službe, Allan Dulles. Je li to puka slučajnost? Kao što neki istoričari tvrde, Dulles je lično kontrolisao sve novčane tokove koji su išli u Reich, počevši od izborne kampanje Hitlera 1930. Nacistički vođa je delom bio financsiran i od “IG Farbenindustrie”, već pod kontrolom Rockefellerovog “Standard Oila”. Roosevelt je poslao Dullesa na tajne pregovore upravo zato što je znao bolje od bilo koga drugog koliko su Amerikanci involvirani i koliko su uložili u industrijski rast Reicha. Zašto je Dulles generala Wolfa s tolikim inzsistiranjem ispitivao o imovini “novih nemačkih vlasti” i njihovim zlatnim rezervama? Zato što je imao zadaću da što pre vrati sve utrošeno”, piše dr. Jurij Rubcov.
Braća Alen i Džon Foster Dalesi su bliski srodnici braće Rokfelera. Svima njima upravljala je troglava američko-britansko-nemačka hobotnica – Šrederova banka (imala je status agenta nacističke vlade), kao i sa njom povezane firme (Gerhard Šreder, nemački političar koji je obavljao dužnost kancelara od 1998 do 2005 godine je potomak tih Šredera).
Za Allen Dulles se zna da je kao šef OSS-a za operacije u Evropi u snažno bio zadužen za omogućavanje nacističkim obaveštajnim službenicima, naučnicima i industrijalcima da dobiju dozvolu za ulazak u Sjedinjene Države nakon rata i stavljanje njihove zarade na depozit u američkoj banci. Operacija Overcast je bila izvedena do jula 1945, prebačeno je 350 nemačkih naučnika uključujući Wernera Von Brauna i njegovog V2 raketnog tima, dizajnere hemijskog oružja i artiljerijskih i podmorskih inženjera. Operacijom Overcast su bili prebačeni nacisti i oficiri SS-a kao što su Von Braun, Dr. Herbert Axster, Dr. Arthur Rudolph i Georg Richkey.
vidi opširnije Operacija Paperclip
Hitlerov oficir u NATO paktu
Adolf Heusinger
Sa izbijanjem Drugog svetskog rata je Nemačko vojno zapovedništvo je pokrenulo svoju ratnu mašineriju. Adolf Heusinger je pratio ljude na terenu i pomagao u planiranju operacija za invaziju Poljske, Danske, Norveške, Francuske i Nizozemske. Dobio je čin pukovnika već u avgustu 1940. godine, a načelnik operacija postaje u oktobru 1940. Tim je postao treći čovek u hijerarhiji planiranja vojnih operacija nacističke Nemačke. Iznad njega su bili načelnik Generalštaba Franz Halder i zamenik načelnika general Friedrich Paulus.
Nakon invazije na Sovjetski Savez u lipnju 1941. postaje odgovoran za planiranje operacija u tom delu ratišta, dok je za ostale frontove bilo odgovorno Glavno zapovedništvo oružanih snaga (Oberkommando der Wehrmacht).
Adolf Heusinger je ostao šef Operationsabteilunga i dobio je čin generala u januaru 1943. U junu 1944. Heusinger privremeno preuzima dužnost načelnika Generalštaba nemačke vojske. U tom svojstvu je 20. jula 1944. prisustvovao na sastanku u “Vučjoj jazbini” Adolfa Hitlera i stajao uz Hitlera kada je eksplodirala bomba koju je postavio Claus von Stauffenberg.
Heusinger je hospitalizovan zbog ozleda, ali ga je Gestapo ipak ispitao kako bi utvrdio njegovu ulogu u atentatu. Iako postoje neki dokazi da je Heusinger imao kontakte s mnogim zaverenicima, nije bilo dovoljno dokaza koji bi ga direktno povezali s urotnicima i oslobođen je 1944.Međutim, smešten je u “Führer Reserve” i nije bio na drugom položaju do 25. marta 1945. godine, kada je postao načelnik oružanih snaga.
Saveznici su ga zarobili u maju 1945. i od 1945. do 1947. je Heusinger svedočio tokom suđenja u Nürnbergu.
Prema dokumentima koje je objavila nemačka Federalna obaveštajna služba 2014. godine, Adolf Heusinger je bio deo “Schnez Troopa”, tajne vojske koju su veterani Wehrmachta i Waffen SS-a pokušali uspostaviti početkom ’50-ih. Međutim, spašava ga njegovo neprocenjivo iskustvo u planiranju vojnih operacija nacističke Nemačke na Istočnom frontu te 1950. postaje savetnik za vojna pitanja Konrada Adenauera, prvog kancelara Zapadne Nemačke, a kasnije je služio u kancelariji na čelu s Theodorom Blankom, koji je 1955. vodio Ministarstvo obrane Zapadne Nemačke. Uspostavom oružanih snaga Zapadne Nemačke, Bundeswehra, 1955. godine, Heusinger se vratio u vojnu službu i dobio čin generala. Heusinger je napredovao u službi do tog nivoa da je u aprilu 1961. imenovan predsednikom Vojnog odbora NATO pakta u Washingtonu, gde je služio do 1964. godine, kada je penzionisan.
Sve se to dogodilo uprkos činjenici da ga je Sovjetski Savez početkom šezdesetih tražio ratne zločine počinjene na okupiranim sovjetskim teritorijima. Heusinger je umro u Kölnu 30. novembra 1982. u dobi od 85 godina. Nema sumnje da su znanja nacističkog generala Adolfa Heusingera bila presudna da dođe u sam vrh NATO pakta i da tamo najvišu dužnost obavlja pune tri godine, baš u vreme “Kubanske krize”.izvor
7 коментара:
Mentalitet ljudi ne menja nikakav drustveni okvir, nacizam, komunizam, feudalizam, put iz pecine iz koje smo izasli vodio je u jednom pravcu, imati, imati i nikada nije bilo dosta! To je sustina, Hitlerov period je jedna od istorijskih faza koja potvrdjuje pravilo! Tamo gde su pare tamo je i moc,obrnuto nema moci bez para. Pa nece se mozda “Rokfeler” - to ime koristim kao sinonim za sve lovatore- odreci svog posla zbog toga sto je neki “ Hitler” na vlasti tamo gde je on ulozio neke pare ili postoji mogucnost da uz nekog “ Hitlera” dobro zaradi. Politicki nepismen narod udara po vlasti a ne vidi da se ona odrzava kao Hitler uz pomoc finansija sa strane. Nece Vucic pasti, ni Milo, ni jedan na visoj politickoj funkciji u zemlji koja je izgubila suverenitet, a takva je vecina zemalja na svetu.
XXX
Narod, nerod..nahuškana budala na budalu udara, totalna anarhija. Potpuno si u pravu u vezi sa suverenitetom. Kada bi Srbija imala državu bilo bi drugačije, kada bi se zemlje sveta organizovale kao suverene države, bilo bi drugačije.Srbija je u 19 veku srpskom seljaku ustavom garantovala pravo na privatnu svojinu! Pazi, u to vreme je u Americi bilo ropstvo, postojalo je osmansko, rusko carstvo, a u maloj Srbiji je postojalo čak i pravo glasa. E to je neka vrsta suvereniteta, slobode., nečuvenog dostignuća u ranom devetnaestom veku. A onda je svet odlučio da Srbe strpa u zajednicu sa ostalim narodima misleći da će se tako rešiti Srba. Sve ostalo je poznato. Srbi više nikada nisu imali svoju državu. Svet se dramatično koprca pod čizmom kapitala
i slobodno tržište je idealno sredstvo da se ukine sve, država, etika, sva ljudska prava kad zatreba, sve što se pojavi kao prepreka finansijskoj aždaji. To čudovište čini svega 1% ljudi ali, što ovaj tekst pokazuje, on je sposoban da se organizuje i dobije potporu sitnih ljudskih kreatura željnih dela tog velikog kolača, nešto malo finansija, malo moći, slave. To je pravilo, ko što ti napisa, pare stvaraju moć, moć omogućava pare.
J.B.
Globalisti su gori od nacista! Uzalud pobeda nad fašizmom i nacizmom, imperijalizmom, kolonijalizmom i ekstremizmom, sila globalista nema premca u istoriji!
Pedja
Pozdrav tamo, tek sam naisao na blog putem Googlea i otkrio sam da je zaista informativan
g974
Komunizam, NATO pakt,(fasizam i liberalizam) isto s*****.
ip ILI pdvnk
Apsolutno u pravu!
Zdravka Bušić, Hrvatica, bila član organizacije koju je osnovao upravnik Jasenovca, brat joj bio terorista, slikala se u uniformi sa grbom NDH, kandidat je za potpredsednika HDZ-a, bila u Savetu Evrope, Evropskom parlamentu i sad je Ministarstvu spoljnih poslova.
Hrvatska je devedesetih dovela u zemlju potomke i sledbenike fašiste Pavelića, koji su imali zadatak da stvore novu NDH. Evropa je bila i ostala blagonaklona prema nekim svojim pa i hrvatskim neofašistima. Kako je moguće da ova ustaška pokatoličena sotona,koja je bla deo organizacije koju osnovao jedan od najvecih monstruma u istoriji,bila u Savetu Evrope i Evropskom Parlamentu.Srbima ne pada na pamet da to pitanje upute EU i Zapadu koji i sistiraju na nekim evropskim i zapadnim vrednostima. Licemerstvo! Ne, stari fašisti u usponu.
Problem u najavi
Постави коментар