Rudolf Štajner, Pakao

                                                                   Igor Morski



        Čim se čovek približi zagonetki sveta malo dublje, odnosno u duhovnom smislu, biva suočen sa dva pojma: pojmom dobra i pojmom zla. Ukoliko želimo shvatiti poreklo ova dva pojma, trebamo se vratiti na same početke čovekova nastojanja da reši ovu zagonetku.

       Ljudska misao se oduvek nastoji uzdignuti prema mističnim snagama koje iz duhovnih svera upravljaju našom evolucijom. Svedoci smo kako se uvek iznova, u najrazličitijim oblicima, javljaju pokušaji da se pozitivne snage egzistencije koje vode napretku i sreći u ljudskoj evoluciji, suprotstave onim snagama koje sprečavaju, onemogućuju ili koče tu evoluciju. Uprkos očiglednoj suprotnosti ove dve snage, ako ih pažljivije promotrimo, one nam pokazuju da su zapravo vrlo usko povezane.

Ovde možemo evocirati ono što je Schiller rekao o vatri:

“ Vatra! To je moć dobra kada čovek njome vlada i nadgleda je; božanski dar koji olakšava i prati brojne radove. No kako ta kći prirode postaje opasna kada preskoči prepreke koje je ograničavaju i uzima natrag svoju nezavisnost!“

         U ovim se rečima krije pitanje kojim ćemo se pozabaviti danas i sledećeg puta, pitanje koje se tokom vremena skrivalo iza pojmova pakla i neba. Nemojmo misliti da ova dva termina, gde god se pojave, nose u sebi predrasude što su ih u njih utisnuli brojni ljudi, kao što uostalom ne nose ni ono značenje što im ga pridaju oni koji se bore protiv tih predrasuda a bez poznavanja istinskog značaja ovih termina.

      Već u drevnoj persijskoj kulturi postojala su dva međusobno strogo odeljena kraljevstva: Ormuzdovo kraljevstvo dobra i Ahrimanovo kraljevstvo zla. Tu vidimo kako se ispod oblika izvanredne konceptualne predodžbe mešaju skrivene snage koje unapređuju svet u pravom smeru, sa snagama punim mržnje koje ometaju njihov tok, sve dok naposletku moći svetla ne pobede. Ova slika je jedna od najjačih koje je ljudska imaginacija ikada stvorila kako bi njome izrazila naš problem. Iz grčke i nordijske mitologije stižu nam opisi pakla i imena povezana s njime. To je područje na koje su osuđeni svi oni što nisu umrli časno nakon života u fizičkom svetu prilagođenom tadašnjoj kulturi.

     Jedna nas stvar može zapanjiti prilikom ovih prisećanja na nekadašnje opise pakla. Njih je potrebno pažljivo istražiti jer iza ovih slika i mitova često se krije mudrost dublja od one koja se u naše doba oslanja na apstrakcije.

       Stara nordijska mitologija smešta svemir kojega danas poznajemo u jednu maglovitu i ledenu regiju, „Nifelheim“, i drugu koja je za razliku od prve vruća, a zove se „Muspelheim“. Spajanjem ta dva kraljevstva stvorena je današnja Zemlja. Najvažnije snage, one koje su trenutno u službi čovečanstva, nisu pristizale iz Muspelheima nego iz maglovitog i hladnog Nifelheima. Tu su se počele formirati najuzvišenije ljudske snage, one na kojima počiva današnja civilizacija. No istovremeno nam je rečeno – i to se naročito tiče naše teme – da je bog podzemlja koji je primao nedostojne mrtve, bio proteran od strane bogova u „područje magle“ u koje su odlazili svi oni što nisu umrli dovoljno slavno. Značajno je da su regija i snage napretka na ovaj način povezane s regijom  koja simbolizuje snage smrti i raspadanja.

        Napustimo li tu davnu prošlost i približimo li se našem vremenu, videćemo da su oni za koje je Pochhammer* (u nemačkoj adaptaciji Danteove Božanske Komedije, 2. izdanje 1907, predgovor prvom izdanju, str. 15) u svom izdanju Dantea rekao kako bi oni koji bi trebali učiti odrasle i odgajati mlade, kada bi objašnjavali naše postojanje počevši od dubina univerzalnog bića, predočavali sebi naš svet kao svet zla. Na veličanstven i moćan način, Dante zaista upravo ovako predstavlja ovaj svet, od samog početka svog golemog dela u kome opisuje puteve pročišćenja i evolucije čoveka prema duhovnim svetovima! Jedan drugi pesnik se takođe osetio ponukanim da iznese slične slike kako bi dočarao snage koje nastanjuju ljudsku dušu. Dok je pisao svog Fausta, Goethe je Mefista, predstavnika paklenih moći, suprotstavio onome koji je Fausta trebao povesti prema silama svetla. Možete pronaći brojne odlomke koji opisuju jedinstveni odnos Fausta i Mefista, kao i njihovu vezu s univerzalnim postojanjem. U tom smislu, podsetimo se makar dva, u kojima se vidi kako su za Goethea koncepti dobra i zla međusobno bliski, što nas podseća na gore spomenuti nordijski mit.

       Prvi odlomak je onaj u kome je Mefisto prikazan kao „deo one snage koja uvek želi zlo a stvara dobro“. Na taj su način koncepti dobra i zla stavljeni u vrlo usku vezu s univerzalnim postojanjem. Drugi odlomak Fausta nas još više vodi ka razumevanju našeg problema i istovremeno nam pomaže da vidimo dublje u Goetheovu dušu. On pokazuje odnos koji u Faustu postoji između snaga dobra i snaga zla što ih Mefisto u njemu želi dotaknuti. U trenutku kada Faust zaključuje pakt kojim određuje uslove pod kojima će se predati Mefistu, Goethe mu stavlja u usta sledeće reči:



„Kažem li trenutku koji prolazi:
 „Stani, jer tako si lep“ 
 Dok sam vezan tvojim lancem 
 i dok se moja grobnica otvara, 
 i dok zvecka led mrtvaca 
 neka to bude kraj tvome služenju
  i neka kazaljka otkuca sat za počinak 
 i vreme za mene neka stane!“

     „Kažem li trenutku koji prolazi: Stani, jer tako si lep“, izraz je kojim nam Goethe daje na znanje da ga Mefisto nije shvatio u svoj svojoj dimenziji. Pa ipak, Faust dobro zna da ne može biti izručen paklenim silama osim ako kaže trenutku koji prolazi „Stani, jer tako si lep“.

        Ova razmatranja dajemo kao uvod u naše proučavanje jer ona nam mogu ukazati na smer koji su s jedne strane mitovi a s druge duboke pesničke misli, dali onome čime ćemo se danas baviti. Naravno, svi oni koji misle da mogu sagraditi sliku sveta uz pomoć nekakvih pojmova iz materijalnog sveta, lako se mogu odreći koncepata dobra i zla. To što je za nas srž našeg proučavanja njih se nimalo ne tiče. Oni tvrde da im je dovoljno pogledati put evolucije različitih religija i stare detinjaste koncepte kako bi shvatili da su nebo i pakao u svom očaju izmislili narodi, ili par pojedinaca, kako bi utešili ljude u njihovim zemaljskim nevoljama te ih pretnjama paklom potakli da se odreknu egoizma i upute stazom dobra.

       Oni koji ovako razmišljaju ne znaju ništa o istinskim motivacijama koje su navele ljude da u svojim dušama i srcima stvore sebi predodžbe neba i pakla.

         Danas nećemo pokušati odgovoriti na pitanje što ga je čovečanstvo sebi oduvek postavljalo, zadovoljavajući se time da nasumce okupimo slike, opažanja, mišljenja i razmatranja, nego ćemo pokušati razjasniti ovaj predmet u svetlu onoga što smo izložili u našim predavanjima ovih poslednjih meseci.

      Setite se predavanja što sam ga održao na temu „Muškarac, žena i dete“. Opisao sam razvoj čoveka na zemlji pričajući o različitim snagama koje intervenišu tokom čitavog procesa postajanja čovekom. Bacimo li celovit pogled na takav razvoj čoveka, najpre ćemo videti kako od prvih trenutaka u kojima se javlja dnevna svetlost, malo dete neprekidno stvara nove snage i nove sposobnosti.

        Ko god okom duhovne nauke posmatra veličanstven prizor što nam ga pruža dete koje raste, vidi kako ono najpre pomalo razvija sposobnosti koje u njemu postoje već u začetku. Materijalistička nauka želi nas uveriti da je sve što se na ovakav dirljiv način postepeno razvija tek plod naslednih genetskih karakteristika roditelja, praroditelja i ostalih predaka. Naše doba pridaje veliki značaj tom naslednom aspektu.

        Dovoljno često sam naglašavao činjenicu da duhovna nauka danas igra istu ulogu što ju je bio prisiljen igrati i veliki italijanski istraživač i naučnik Franco Redi (Francesco Redi, italijanski lekar i istraživač. „Osservazioni intorno agli animali viventi che si trovano negli animali viventi“, 1648) pre samo tri veka. Ono što je Redi prvi ustanovio kasnije je odjednom postalo istina koju svako vidi, bio upućen u njegovu nauku ili ne. U njegovo doba, čitav svet je verovao da se ne samo niže životinje nego i crvi ili ribe mogu spontano izleći iz anorganskog limuna. Danas se veruje da su samo religijske predrasude sprečavale ljude da svemu pronađu običan mehanički uzrok. No nisu samo laici, koji su u to doba uostalom bili malobrojni, verovali da se iz neživog može stvoriti živo; čak je i sveti Augustin branio tu koncepciju. Vidite da čak ni njegova religioznost nije smetala svetom Augustinu da brani takvu viziju sveta.

            No šta se to onda suprotstavilo jednoj takvoj koncepciji? Istinsko posmatranje činjenica – vanjskih kao i unutrašnjih – koje je prodrlo do same srži stvarnosti postojanja! Fizičko posmatranje, a ne vanosetilni doživljaji, pomalo su uverili ljude da je Redi bio u pravu: život može nastati samo iz života. E pa, danas se duhovna nauka nalazi u istoj situaciji kao svojedobno Redi, koji je jedva izbegao sudbinu Giordana Bruna. Isti taj princip koji se i danas poriče, odnosi se na duhovno područje. Taj princip tvrdi da duhovno može nastati samo iz duhovnog. Ono što vidimo da se razvija u detetu, počevši od zametka, ne možemo svesti samo na fizičke procese. To treba povezati s jednim duhovnim elementom, isto kao što živo treba povezati samo sa živim. To duhovno nas vodi do jednog psihoduhovnog elementa i tek kada taj element vidimo na neki način prekrivenog karakteristikama koje se vezuju uz fizičko i ostale omotače ljudskog bića, možemo to fizičko koje daje boju i nijanse psihičkim i duhovnim kvalitetama povezati s naslednim nizom što ide preko roditelja i predaka. Kad god se ustraje u tome da su se genetske karakteristike koje se na kraju pokažu kod deteta skupljale tokom niza predaka, na to uzvraćamo kako nas sa pozicije duhovne nauke takvo šta nimalo ne iznenađuje. Čini nam se u stvari očiglednim da se nasledne fizičke karakteristike manifestuju u telu u koje se inkarnira duhovno seme. Kako vidimo to fizičko nasleđe? Objasniću ga sledećim primerom.

       Posadimo seme u zemlju bogatu svim sastojcima potrebnim da bi se ono prehranilo. Stavimo zatim to isto seme u drugu zemlju, koja jedva sadrži sve što mu je potrebno za rast. Biljka će u sebi sadržavati karakteristike zemlje u koju je posađena! Vidimo dakle kako biljka razvija ono što je već u njoj i što izrasta iz semena, i istovremeno je obavijena onim što dolazi od zemlje, natopljena , sastojcima tla u kome raste. Na isti način na koji jedna biljka nastaje iz druge, tako čovek nastaje iz jedne psihoduhovne egzistencije i raste na „tlu“ što ga je pripremila određena nasledna linija. To psihoduhovno seme će u svom rastu iskazati također i karakteristike tipične za određeno nasledno genetsko tlo.

          S obzirom na takvo stanje stvari, nije čudno što onaj ko sve to posmatra izvana može doći do ranije navedenog pogrešnog zaključka. Kada nam neko svrne pažnju na to kako kod nadarenih ljudi nasledne karakteristike pridonose njihovoj nadarenosti, pa je tako vrstan muzičar rođen u porodici muzičara a vrstan matematičar u porodici matematičara, duhovni tragalac nema potrebu ni odbacivati ni drugačije tumačiti ova zapažanja. Evo kako duhovna nauka to vidi: Ona uzima u obzir uzastopne zemaljske živote pokazujući kako psihoduhovno u nama dolazi iz tih prethodnih postojanja u kojima je posađeno seme našeg današnjeg života. Naša duša i naš duh uvek iznova nastaju i bivaju stvoreni tokom dugačkog vremenskog intervala. Sve ono što danas nosimo u sebi i što ćemo vlastitim naporima steći, razviće se i doneti plodove u nekom budućem vremenu. No to psihoduhovno seme nema nikakve veze s onim što se održava putem biološkog. Kada čovek dolazi na svet, psihoduhovno seme ulazi u fizičko telo a to telo u koje ono biva „posađeno“ čine snage genetski nasleđene od određene porodice koja ga rađa. Čovek je dakle rezultat celokupnosti jedne dvostruke realnosti: psiho-duhovne realnosti koja ima poreklo u čisto duhovnoj evoluciji, te fizičke realnosti koja proizlazi iz genetske evolucije. Dve vrste snaga koje ovde deluju su nasleđe i reinkarnacija, i to je očigledan zaključak razumnog proučavanja činjenica.

      „No zar ne vidite – kažu opet – da ova karakteristika dolazi od ovog, a ona od onog roditelja! Na kraju  sve se te karakteristike tako poslože da bi na kraju nastao jedan Goethe ili jedan Beethoven. Tako da se ovakvi geniji rađaju kao rezultat jedne dugačke nasledne linije.“

       Promotrimo malo bolje ovu tvrdnju po kojoj geniji nastaju na kraju dugačke genetske linije. Nije li neobično pripisati genijalnost nasleđu, pod izgovorom da su se nasledni elementi konačno organizovali na takav poseban način da je iz njih mogao nastati genije? Svi Bernouilliji su postali matematičari. Očigledno je da su im za takvo šta bila potrebna posebna tela. Nije čudno da kada se psihoduhovno seme „posadi“ u određenu genetsku lozu, odnosno u pogodno tlo koje će mu omogućiti da iz njega izraste matematičar, ono u sebi nosi i karakteristike tog tla-loze. Da li nas iznenađuje kada neko izađe mokar iz vode? Kada smo potomci određene porodice, očito je da u sebi nosimo i njene karakteristike.

           Rečena tvrdnja je dakle tek tričavi dokaz. Što nas u njoj može uveriti da je genijalnost nasledna? Za to bi bilo potrebno da je genijalnost prisutna na početku, a ne na kraju genetske loze! Činjenica da genija nalazimo tek na kraju upravo je dokaz da se ne radi ni o kakvom nasleđu. Jasno vidimo da se takvo što ne može naslediti a ipak tvrdimo kako se genijalnost nalazi na kraju linije. Čudno rezonovanje! Pa ipak, sama logika nam govori da genije prilikom reinkarnacije ne može genetski naslediti svoje psihoduhovne karakteristike, inače bismo u protivnom te iste karakteristike našli i kod njegovih predaka. Time dakle utvrđujemo kako postoje dve struje razvoja, jedna duhovna i druga fizička. Bez te hipoteze ne može se doći do zadovoljavajućeg logičkog zaključka.

        Dete dođe na svet. Vekovima ranije, ono je živelo na Zemlji u jednoj drugoj egzistenciji. Vidimo ga kako raste i razvija se preuzimajući karakteristike koje mu se nude. A kako napušta ovaj svet? Šta se događa kada ono što je pri rođenju prodrlo u fizičku egzistenciju iznova napusti tu egzistenciju prelazeći preko praga smrti? Da bismo mogli odgovoriti na to pitanje, ne samo da moramo uzeti u obzir smrt nego također i onu promenu koja se u nama događa kada prelazimo iz života u smrt, kao i promenu kroz koju prolazimo kada se iz stanja sna vraćamo u budno stanje. Kada čovek zaspe i utone u san bez snova, određeni elementi njegovog bića se odvoje od onoga što možemo nazvati njegovom unutrašnjošću, odnosno od same srži njegovog bića. Duhovna nauka nam omogućava da kod uspavanog čoveka razlikujemo ono što ostaje ležati na krevetu od srži samoga bića. Ono što ostaje na krevetu je fizičko telo koje se prilikom smrti vraća elementima zemlje. No kada čovek spava, njegovo fizičko telo je drugačije od onoga koje nakon smrti vraća zemlji: prilikom spavanja je obavijeno životnim odnosno eterskim telom. Telo je živo, njegove vitalne funkcije se održavaju, dakle na krevetu ostaju fizičko i etersko telo. Ono što se odvaja od tih tela je u prvom redu nosač užitaka i nelagoda, radosti i boli, te svih onih oseta što ih osećamo tokom dana: vrućine i hladnoće, mirisa, ukusa, itd, no također i naših misli i predodžbi, počevši od najnižih strasti i instikata pa sve do najplemenitijih ideala. Kada se uspavamo, sve to tone u nepoznati mrak da bi se jutrom vratilo poput snopa svetlosti. Ta svetlost je svetlost svesti.

          Postoji još nešto što se noću odvaja od fizičkog i eterskog tela; to je svest o sebi i njegov nosač, ljudsko ja. Nosač užitaka i boli, instikata i strasti, kao i svih oseta koji dođu i prođu, zove se astralno telo. Što se tiče nosača svesti o sebi, to je četvrto telo ljudskog bića, „Ja“. Za vreme sna bez snova, ova dva elementa, nosač ljudskog ja i nosač užitaka i boli, odvajaju se od eterskog i fizičkog tela. Zbog čega ništa ne možete opaziti u svetu sna bez snova? Zato što na stepenu razvoja na kojem se nalazi čovečanstvo, „ja“ i astralno telo nemaju nikakve organe. Čovek opaža svoju fizičku okolinu organima kao što su oči, uši, i ostali.

Tek ujutro, nakon što „ja“ i astralno telo ponovo uranjaju u ljudsko telo i počnu se služiti njegovim organima, čovek je u stanju opažati ono što ga okružuje. Ovde dakle imamo jedan četverostruki entitet: fizičko telo, etersko telo, astralno telo i „ja“. Iz ovih delova dolazi ono što nas stalno navodi da prelazimo iz budnog stanja u stanje sna.

       Pregledajmo sada trenutak smrti. To možemo u onoj meri u kojoj smo u stanju prizvati zapažanja onih koji primenjuju metode inicijacije i koji su se naučili služiti višim organima što leže latentni u čoveku. Obična logika također će shvatiti ono o čemu će biti reči; ove nam činjenice samom svojom formom mogu objasniti put kojega čovek pređe nakon smrti.

         U trenutku smrti desi se nešto što se u životu dešava samo u izuzetnim okolnostima.

        Tokom čitavog života etersko telo je vezano uz fizičko. Od njega se odvaja tek nakon smrti, i to odvajanje je razlog zbog kojeg se fizičko telo proglašava mrtvim. Potom biva prepušteno isključivo fizičko-hemijskim snagama kojima se dotle odupiralo uz pomoć eterskog tela. Etersko telo je ono koje se čitavog života bez prestanka bori protiv degradacije fizičkog tela. Jer ovo poslednje u sebi nosi fizičke i hemijske snage. To se pokazuje čim nakon smrti biva prepušteno samome sebi. Rastavlja se na sastavne delove jer je zapravo sastavljeno od jedne nemoguće kombinacije. Etersko telo se odvaja od njega i neko vreme ostaje sjedinjeno s astralnim telom i čovekovim „ja“.

      Ovaj odnos je veoma bitan. U trenutku smrti, čoveku se na jednom golemom „platnu“ prikaže čitav njegov život, onako kako je tekao od rođenja pa sve do poslednjeg trenutka.

       To je kao da nam se pred dušom prikaže veličanstvena panorama svega što smo proživeli.

        I ta vizija, to sećanje, praćeno je osećajem uvećanja našeg bića sve dok ne postane sasvim golemo. Kao da nam se biće širi sa svih strana kako bi se u njegovoj unutrašnjosti mogle prikazati slike proteklog života.

          Ovo se dešava zato što je etersko telo nosilac našeg sećanja. Dok je bilo vezano uz , fizičko, moglo je videti samo ono što je doživelo u tom telu od njegovog rođenja do smrti. Za njega je fizičko telo smetnja. No ipak, ono je nosilac našeg sećanja u svoj njegovoj snazi i čistoći. Zbog toga nam se nakon smrti čitava prošlost može prikazati u jednoj jedinstvenoj slici. Osobe koje su bile na rubu smrti prilikom utapanja ili pada s planine, sećaju se da im je u tom trenutku čitav život preleteo pred unutarnjim očima. O tome bih vam dugo mogao govoriti, no radije ću samo reći da o tome možete čitati u mom ranije spomenutom delu. O ovom fenomenu je pisao i antropolog-kriminolog Moritz Benedikt (bečki lekar  i antropolog; navedeni primeri postoje u njegovoj autobiografiji „Aus meinem Leben“, Beč, 1906) čovek koji bi sve o čemu ovde pričamo smatrao čistom ludošću, no to nije bitno. Benedikt priča kako mu je jednoga dana kada se skoro utopio čitav život preletio pred očima kao neka slika. Šta se događa u ovakvom slučaju? Sasvim spontano, etersko telo se naglo odvaja od fizičkog a zatim se iznova spaja s njim. Sve što se do tog trenutka skupilo u sećanju u tom kratkom trenutku se prikaže pred dušom.

         Nakon odvajanja od fizičkog tela u smrti, etersko telo je dakle neko vreme sjedinjeno s astralnim telom i sa čovekovim ja. Zatim dođe trenutak da se odvoji i od njih. Ipak, jedan delić eterskog tela ostaje vezan uz ljudsko biće. Možemo to nazvati jednom vrstom koncentrata, sažetkom prethodne egzistencije. Da biste sebi predočili takav sažetak, zamislite da poput umetnika čitav sadržaj goleme knjige možete prikazati na samo jednoj stranici ali tako da s te stranice možete ponovo rekonstruisati celu knjigu. Takav eterski sažetak proteklog života ugradiće se u ljudsko biće za čitavu budućnost nakon što se iz njega izbaci sve ono što čovek ne može upotrijebiti za svoju buduću evoluciju.

        Zapamtimo to: ono što se ugrađuje u čoveka za čitavu budućnost jest plod njegovog proteklog života. Svaki život dodaje jednu stranicu golemoj knjizi u koju se na taj način upisuju svi naši zemaljski životi. Oni su ugrađeni u naše biće. Plod tih života nosićemo sa sobom u sve svoje buduće živote. Taj plod ima golemu važnost za dalju evoluciju svakog od nas.

         Pre nego objasnimo značaj životnog sažetka, dovršićemo prikaz čovekovog puta nakon smrti. Nakon što se životna priča prikaže čoveku u kratkom trenutku posle smrti, zbiva se sledeće: Čovek se dalje sastoji od svoga „ja“, astralnog tela i onog životnog „koncentrata“ o kome smo upravo pričali. Pogledajmo sada kako reaguje astralno telo, nosač nagona, želja i strasti. Možemo to sebi predočiti uz pomoć čiste logike. Uzmimo primer gurmana koji uživa pojesti tanjir dobrog jela. Odakle dolazi taj užitak? Bilo bi apsurdno kada bismo ga hteli pripisati isključivo fizičkom telu. Nosilac užitaka, boli i želja nije fizičko nego astralno telo. Astralno telo je ono koje oseća užitak, dakle ono je to koje želi pojesti dobro jelo! Fizičko telo je samo aparat sačinjen od fizičko-hemijske materije, instrument zahvaljujući kojemu astralno telo može zadovoljiti svoje želje. Takav odnos fizičko i astralno telo održavaju tokom čitave svoje zajedničke egzistencije. Astralno telo teži zadovoljiti svoje želje a fizičko telo mu za to daje alate kao što su jezik, nepce, i ostale zahvaljujući kojima to može učiniti. Šta se događa nakon smrti? Fizičko telo je ostavljeno a zajedno s njim i svi alati koji su omogućavali zadovoljenje želja. No astralno telo je još uvek tu i nije mu lako rešiti se svojih želja za užicima! Nakon smrti, astralno telo ostaje vezano uz svoje želje usprkos tome što mu nedostaje fizičko telo uz pomoć kojega bi ih zadovoljilo. Astralno telo oseća želju za ukusnim jelom, ali nedostaje mu nepce.
To je kao kada bi se neko ko umire od žeđi naglo našao u području bez vode. Nakon smrti, čovek više nema nikakvu mogućnost da zadovolji svoje želje iz prostog razloga što više nema nijednog organa uz pomoć kojega bi ih zadovoljio. Njegove želje su za njega izvor patnje sve dok na kraju zbog nemogućnosti ispunjenja ne jenjaju same od sebe.

        To su iskustva koja čovek mora proći nakon smrti, tokom perioda zvanog kamaloka. Kama znači želja, a loka mesto. To je, naravno, samo slika. To „mesto“ traje onoliko koliko je čoveku potrebno da ga prođu želje i osećaji nedostatka koji se upisuju u njegovo astralno telo i koji mogu biti zadovoljeni tek u fizičkom svetu.

       To je period odvikavanja i pročišćavanja. Taj period odvikavanja može biti različitog intenziteta.

        Pogledajmo primer čoveka koji se u potpunosti odaje senzualnim užicima. Od jutra do večeri, čitava njegova egzistencija je posvećena tome da uživa u svim mogućim i zamislivim užicima koje nalazimo samo tamo gde postoje sredstva za njihovo zadovoljenje tj u fizičkom svetu. Nakon smrti, takav čovek koji je svoje unutarnje biće poistovetio s onim što mu pruža njegovo fizičko telo, imaće teži život nego onaj čiji je pogled već u zemaljskom životu uspeo prodreti iza fizičke pojavnosti u nadosetilnu stvarnost.

        Uzmimo sada za primer čoveka koji uživa u promatranju lepog pejsaža ili slušanju dobre muzike. Naravno, čak i u najbeznačajnijim stvarima možemo videti tračak duha, no pejsaž ili muzika bolje će nam dočarati šta se zbiva. Onaj ko u harmoniji muzičkog dela čuje odjeke zagonetke večnosti, ili dok promatra pejsaž pušta da mu na dušu deluju duhovne dimenzije, takav čovek se kao psihoduhovno biće odvaja od onoga što ga veže uz fizičko već u životu između rođenja i smrti. Ono što je u nama sadržano i što na takve načine naslućujemo već u fizičkome, osobina je koju možemo zadržati i od koje se nemamo potrebe pročišćavati. Ono jedino od čega se moramo odvojiti je vanjski omotač. Uronite na trenutak u ono što je u vama najdublje, kako biste videli da muzičko delo sadrži u sebi nešto čisto duhovno što ostaje skriveno najosetljivijim zapažanjima a prodire u nas putem onoga što primamo preko osetila. To je nešto što pripada duhu i duši i od čega se čovek nakon smrti ne mora odvajati.

      Vidite dakle da postoje različiti stepeni onoga kroz što prolazimo nakon smrti; ti stepeni  zavise o snazi s kojom se čovek poistovjetio sa stvarima u kojima može uživati samo u fizičkom svetu uz pomoć svojih fizičkih organa.

      Postoji jedna mogućnost koja se ne mora kod svakoga ostvariti i zapravo malo ko za to ispunjava potrebne uslove, no svejedno ta mogućnost je tu. Pretpostavimo da se neki čovek potpuno predaje užicima što mu ih pružaju fizički organi u kontaktu sa fizičkim svetom, sve dok se u njima ne zaboravi do te mere da izgubi svaki interes za psihoduhovni sadržaj koji je u temelju svih njegovih oseta što ih prima iz vanjskog sveta; ukratko, čovek koji ne vidi ništa osim zemlje, sasvim se poistovećujući sa svojim fizičkim telom. Koja bi bila posledica toga? Da bismo je razumeli moramo još dublje zaći u zagonetku čoveka i vratiti se na onaj sažetak što ga svako izvlači iz svog eterskog tela i nosi sa sobom nakon smrti. Šta biva s tim sažetkom? Upravo na osnovu tog ploda svog proteklog života čovek gradi svoju sledeću inkarnaciju, tačnije rečeno telo za svoj budući život. Svakako, ono što vidimo da se u detetu malo pomalo razvija proizlazi iz nasleđa no ovo poslednje je na neki način elastično. Ljudsko telo nije izgrađeno isključivo na karakteristikama genetskog nasleđa; ono zadržava elastičnost koja omogućava onome što čovek nosi sa sobom iz prošlih života da također deluje. Osim genetskih osobina koje čovek nasleđuje, on u sebi nosi i plodove svih svojih prethodnih života koji prodiru i mešaju se s tim genetskim osobinama.

        Koje su posledice inkarniranih života za čoveka? Možemo govoriti o putu usavršavanja iz života u život. Kada je čovek prvi put ušao u zemaljsko postojanje, za vreme njegove prve inkarnacije, raspolagao je snagama koje su u odnosu na snage što danas deluju u većini ljudi bile prilično primitivne. Tada je imao malo snage da upravlja svojim psihičkim životom u fizičkom i eterskom telu. Zatim je pokupio plodove tih svojih prvih života i to mu je omogućilo da mu idući budu malo ispunjeniji. Jer čim je čovek uspeo dodati iskustva svojih budućih života primitivnim snagama svoje prve inkarnacije, već je tada postao sposoban voditi harmoničniji i smisleniji život. Svaki idući život nam se stoga odvija na višem nivou od onog prethodnog.

         Ovde vidite uzajamno delovanje dve snage. Nakon što je čovek prešao prag smrti, u sebi je očuvao sažetak i snage prethodnog života za budući život: to su snage koje mu omogućuju da postane savršeniji. Iz života u život, snaga čoveka koji se usavršava postaje sve moćnija. No u trenutku kada „ja“ napušta fizičko telo, na nj uvek iznova deluju snage koje ga vezuju uz proteklu egzistenciju. Nakon smrti, ljudsko postojanje se sastoji istovremeno od snaga koje se razvijaju kao i od onih koje se u nj ugrađuju kao neka vrsta kočnice.

        Pogledajmo nakratko ove snage što unazađuju i kojima se čovek nakon smrti mora otrgnuti. Kada na njega ništa ne bi delovalo, čovek bi nakon smrti imao samo one snage što bi ih sa sobom poneo iz prethodnog života i koje su nosilac plodova za budući život. Svakako, on se rešava svega onoga što ga vezuje za protekli život. Pročišćava se od svih svojih želja. No uvek postoji nešto što ostaje, nešto od čega se ne može otrgnuti! To što ostaje čoveku nakon smrti i od čega se on mora otrgnuti, sve je ono što je nakupio tokom svog zemaljskog života. Toga nije bilo kada se tek rodio.

        Postepeno, kako je rastao i sve više zaranjao u fizički svet, tokom života sve se više vezivao uz zemaljske užitke. Lako možemo predočiti sebi kako ono čemu čovek dopušta da na taj način prodre u njegovo unutarnje biće ne pridonosi njegovoj evoluciji; štoviše, da bi ga to nešto, kada bi bilo jedini uticaj, sasvim omelo u napredovanju.

        Dakle, život na zemlji između rođenja i smrti je taj koji u čoveka unosi snage koje ga koče. S jedne strane život na zemlji nam daje iskustva iz kojih žanjemo plodove, no s druge nas on vezuje uz fizički svet kojega potom neprekidno nosimo u sebi. Imamo s jedne strane ono što nas hoće izvući iz inkarnacija, a s druge ono što nas uvek iznova vraća u ovaj svet, sve dok na kraju nekog života ne postanemo razvijeni do te mere da možemo u potpunosti prevazići sve što nas vezuje za zemlju.

        Dok se to ne desi, čovek u sebi čitavo vreme nosi jednu snagu koja ga vodi napred i drugu koja ga koči. Vidimo da je ljudsko postojanje podvrgnuto delovanju ove dve snage, jednoj koja unapređuje i drugoj koja onemogućava napredak. Možemo u detalje promotriti na koji način ove snage napretka i kočenja kombinuju svoje jelovanje.

       Uzmimo za primer ljudsko oko. Ono je , kako kaže Goethe, „sačinjeno od svetla, za svetlo“. Da nemamo oko, ne bismo mogli videti svetlost. S druge strane, da nema svetlosti ni oko ne bi postojalo. Svetlost je ta koja je stvorila oko. No da bi ga mogla stvoriti, morala je zaustaviti razvoj tela i sve njegove prethodne vitalne procese. Zahvaljujući činjenici da je u veoma dalekoj prošlosti svetlost delovala na ljudsko telo, iz te svetlosti se moglo sačiniti oko; no ovaj proces je zahtevao da se ona svetlost koja učestvuje u njemu oduzme radu na ljudskom telu koji bi inače možda bio krenuo u drugom pravcu. I tek je dugotrajnim delovanjem ovog novog procesa ljudsko oko moglo postati organ sposoban organizovati napredak u novom pravcu. Ovaj primer nam pokazuje kako su snage koje usporavaju napredak u osnovi bitne i neophodne.

        Vidimo kako se ljudskim životom upravlja na izvanredan način: s jedne strane deluju sile koje vuku napred a s druge sile koje usporavaju napredak. Ove poslednje vezuju čoveka uz fizički svet i između rođenja i smrti u njemu oblikuju organe zahvaljujući kojima on ponovo dobija snagu za napredak. Da nema ovih sila koje se odupiru, čovek ne bi ulazio u zemaljsko postojanje i ne bi rastao u „omotačima“ preko kojih može nazreti psihoduhovno. On sada deluje u svetu što su ga stvorile snage otpora. No upravo zahvaljujući njima će moći dalje napredovati!

         Postoji duboka misterija u činjenici da snage koje nas vuku napred moraju sarađivati sa snagama koje nas koče. Može se desiti da neko održava ravnotežu između ove dve snage, no moguće je i to da pojedincem upravljaju samo snage kočenja. Iako bi ove snage smeštene u fizičkom telu trebale biti sredstvo napretka, čovek ih može pogrešno shvatiti kao cilj sam po sebi. Ukoliko on to napravi, njegova duša i njegov duh će biti lišeni svake mogućnosti napretka. On će zastraniti s puta evolucije. Za njega će doba kamaloke, za vreme kojega se čisti i raskida veze sa svim zemaljskim navikama, postati jedini apsolut.

       Ta se ekstremna perspektiva nalazi pred nama.

        Kako čovek ne može večito biti u jedinstvu s osetilnim svetom, i zahvaljujući činjenici da mu u dubini bića uspeva ne upasti u tu krajnost, on izbegava najgore. Ako mu se ipak desi da izgubi svaki interes za psihoduhovni život čije svetlo prodire u osetilni svet – ta mogućnost postoji premda se retko dešava – to će se odraziti na procese koji regulišu život tako da će čovek postati jedno sa fizičkim osetilnim svetom isključujući se u potpunosti iz psihoduhovne stvarnosti.

       Zamislimo takav slučaj. Što će se nakon smrti desiti s takvim čovekom kada bude morao preći u psihoduhovni svet? On će sa sobom doneti samo jednu potpunu zavisnost i neraskidivu vezu s osetilnim fizičkim svetom. Ta će mu uspomena biti teška poput olova. Takav otežali materijal čovek će uvesti u psihoduhovni svet i biće čvrsto vezan uz snage koje ga koče i sprečavaju njegov razvoj. Eto nam prave slike pakla! U toj ekstremnoj mogućnosti, čišćenje se produžava sve do stanja u kome se „ja“ koje je izgubilo svaki pojam o psihoduhovnom vezalo uz osetilno i fizičko. Takvo „ja“ ne može dalje sa sobom poneti puno više od ograničene predodžbe o osetilnom fizičkom. U duhovnom svetu to postaje muka osuđenika, bez obzira što u fizičkom postojanju takav stav donosi neprekidne užitke i zadovoljstva.

        Pokušajmo sada razumeti Faustove reči što sam ih malopre naveo. Ako ga glasnik pakla hoće pridobiti, šta mu je potrebno postići? Potrebno je da Faust iz trenutka koji prolazi ne uzima nikakvo seme za svoju buduću evoluciju nego dopusti da ga svaki trenutak zemaljskog postojanja tako ugrabi da ga poželi večno zadržati. „Ako kažem trenutku koji prolazi „Zaustavi se, tako si lijep!“ tada sam tvoj!“ – ovo je sporazum što ga čovek može sklopiti sa snagama pakla, usko se povezujući s onim što koči razvoj.

 No nama je jasno da su te snage potrebne u životu: takva je potreba evolucije.

       Idući put ćemo istražiti šta je bio čovek u epohi svoje prve fizičke inkarnacije. Znamo da on danas u sebi nosi snage napretka i snage koje ga vuku natrag. Da on kada je prvi put ušao u fizičko telo nije u sebi imao nikakve prepreke, bio bi zadržao duhovni oblik što ga je imao pre inkarnacija. Zahvaljujući činjenici da su organi koji sprečavaju evoluciju u njemu rasli i razvili se, njegov je duh mogao prodreti u osetilni svet i iz njega poneti plod iskustva koji ga sve više obogaćuje.

      Snage koje su izvor napretka morale su najpre stvoriti organe za taj napredak. Za takvo što im je najpre bilo potrebno zaustaviti dotadašnji razvoj kako bi omogućili novi. Niko se u stvari nema prava žaliti na prepreke na koje nailazi u životu. Konzervativni element – koji je dobroćudan u onoj meri u kojoj omogućava napredak – postaje istinska kočnica koja onemogućava napredak kad god se taj napredak shvata kao cilj sam po sebi. Isto se događa i nakon smrti. Kočnica u službi duha postaje najbolji faktor napretka, no ukoliko se taj napredak shvata kao cilj sam po sebi i koristi u egoistične svrhe, tada postaje seme pakla. Vidimo dakle da ono što može postati izvor svih ljudskih sposobnosti, može također postati i seme pakla ako se čovek uz to veže na pogrešan način, čineći od napretka svrhu samu po sebi.

        Sada ćemo bolje razumeti onaj nordijski mit. Seme naše trenutne kulture poteklo je iz Nebelheima. Ono je moralo proći kroz stare kulture, no moralo ih je i prevazići, donoseći njihove plodove u sadašnju inkarnaciju. Ljudi koji sadašnju inkarnaciju ne koriste u duhovnom smislu, osuđuju sebe na odbačenost u jednoj etapi koja je u svoje vreme i na svoj način bila dobroćudan činilac napretka, ali mu se danas opire. Ono što je u nekoj epohi faktor napretka, ukoliko se održi u ljudskom životu postaje element pakla. Nebelheim nije uvek bilo pakleno mesto. Dobre strane čoveka delovale su na Nebelheim sve dok se nisu razvile toliko da su ga mogle napustiti.

        Vidimo dakle da su delovanja dobra i zla, neba i pakla, isprepletena u ljudskom životu iz kojeg se zajednički očituju onako kako je to Schiller rekao u pesmi što smo je citirali na početku: dobroćudan element postaje destruktivan i paralizirajući ukoliko ga se ne upotrebljava ispravno. Dokle god je čovek ima pod svojom kontrolom vatra je dobroćudna, no „čim preskoči prepreke koje je ograničavaju i preuzme svoju nezavisnost“ ona postaje uništavateljica. Na isti se način snage pakla pojavljuju u ljudskom životu čim „preuzmu svoju nezavisnost“. Sada shvaćamo zbog čega se ideje velikih duhova koji su razmatrali sve ove duboke veze pridružuju idejama što nam ih je duhovna nauka  stavila u zadatak razviti. Videli smo danas da je element pakla neophodan u našem životu.

        Idući put ćemo se više osvrnuti na element koji će nam osvetliti sva pitanja: također ćemo naučiti što je sa stajališta istinske duhovne nauke svetlo nebo. No već sada možemo videti, zahvaljujući današnjem predavanju, koliko je istinito ono što Dante izražava u poslednjem opisu pakla (Dante, poslednji stihovi „Pakla“:

„Moj vodič i ja, tim tajnim putem
za povratak na svetlo dana, pođosmo
i bez imalo zastajanja
 on prvi a iza njega ja, zakoračismo
tako da na kraju videh divne stvari
što ih nebo donosi, kroz otvor
 u kome ugledasmo – vani – zvezde“

     Pakao, pevanje 34, v 133-139, 1996)

      Dante je u stvari mislio kako u životu treba najpre obratiti pažnju na one moćne snage koje onemogućavaju evoluciju i tek onda sebi predočiti ove druge u kojima se nalaze sreća i mogućnost napretka. Čak ni u našem svakodnevnom životu nećemo pronaći oslonac ukoliko ne uspemo ostvariti pravu ravnotežu između onoga što nas koči i onoga što nas tera napred. Čovek će naučiti u životu razlikovati slučajeve u kojima ono što ga zaustavlja preti da postane pakao, od slučajeva u kojima to zaustavljajuće deluje dobroćudno i uzdiže ga put snaga koje ga nose napred – baš kao što je Dante pod vođstvom Vergilija sebe najpre video okruženim paklenim snagama, da bi zatim postao pobednikom svega što koči dok je pun radosti promatrao zvezde kako svetlucaju na noćnom nebu.


izvor