Shamballa ( Šambala )
Svi veliki simboli, svi veliki junaci bili su dovedeni na Himalaje kao pred najviši oltar gde se ljudski duh približava božanskom.“
Nikolaj Rerih, Šambala
“Da sva bića budu u miru,
Da sva bića budu srećna,
Da sva bića budu bezbedna,
Da sva bića osveste svetlost svoje istinske prirode,
Da sva bića budu slobodna.”
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
JULIJUS EVOLA,
Umetnik visina
Umetnost Nikolaja ( Konstantinoviča ) Reriha postala je poznata širom sveta. U Sjedinjenim Državama, u zemlji u kojoj postoje poverenja, čak i u intelektualnom domenu, određeni ljudi su monopolizovali deo Rerihovog umetničkog rada; Kroz muzej Roerichovog društva, (Roerich’s Society Museum) kroz konferencije i njuškalne časopise (The Archer) pokušali su da stvore "pokret" oko ličnosti ovog umetnika.
U stvari, slikar Rerih nije nameravao da se ograniči samo na slikanje. Svojim slikama i svojom širokom aktivnošću (komponovao je pesme, pisao članke i objavljivao recenzije svojih putovanja po Aziji), iznad i iznad svega, nastojao je da proširi osećaj višeg reda stvarnosti u modernom svetu.
Pri razmatranju njegovih slika treba zaključiti da je njihova glavna karakteristika prikazivanje prirode - relativno jednostavnim sredstvima, iako ne bez određenog dekorativnog stila - izrazima koji su čudan osećaj unutrašnjeg i gotovo oslobođenja.
To ne treba objašnjavati nečim subjektivnim ili fantastičnim, što Rerihova umetnost dodaje i nameće stvarnost, već više od sile koja se nalazi u samoj prirodi, subjektu u kojem se on bavi. To će postati jasno čim kažemo da su Himalaje stalan subjekt Rerihovog rada; titanijum i transformisana priroda himalajskog lanca, sa njegovim visinama, izuzetno visokim vrhovima, ponorima, nevažnim tišinama i nebeskim sjajem.
Isus se klanja Velikom
Rerih, Rus po rođenju, često je, sam ili na čelu ekspedicije, putovao klancima Himalaja i do zapadne Mongolije. Tamo je živeo u društvu lama da bi što je moguće dublje prodro u njihove magijske i metafizičke tradicije, u kojima fizičko i metafizičko, stvarno i nestvarno počinju da se stapaju u jednu istu strukturu. Zato je duh Himalaja ono što nam se obraća kroz Rerihove slike; ovaj duh, kao što rekoh ranije, uspeva da, kod onih koji ga istinski prime, probudi drevno osećanje sopstva i osećanje za stvari; istinsko i moćno osećanje koje je bilo ukopano u podsvesti zahvaljujući nemirnom i gotovo tamničkom životu modernog zapadnog sveta.
Nagovestio sam određene uslove u kojima stvarno i nestvarno, unutarnje i vanjsko, objektivno i subjektivno počinju da se stapaju u jednu stvarnost. Pod uslovom da se poseduje izvesna moć duhovne koncentracije, do toga na velikim visinama (iznad 4000 metara) dolazi spontano, kako na planinskim vrhovima tako i u avionu. Može se dogoditi da, zahvaljujući određenoj dispoziciji svesti, predmeti percepcije počnu da se dematerijalizuju; da steknu karakteristike beztežinskog stanja, nestvarnosti i jutarnje svetlosti što se ne može adekvatno opisati nekome ko tako nešto nikada nije iskusio
U stanju polu-opijenosti, koja ne uzrokuje otupelost, već pre višu lucidnost, stvari nam se obraćaju na način koji ranije nismo mogli ni pretpostaviti. Ono što nastupa kasnije jeste dinamičko otvaranje imaginativne sposobnosti koja utiče na čula, prevodeći, tu i tamo, predmete opažanja u slike, koje, poput snova, poseduju simbolički karakter; one formiraju mitove koji nalaze svoje mesto u strukturi budne svesti. Izgleda da se na Tibetu ovo događa na upadljiv način: onde postoji mentalitet za koji se s pravom može reći da je stalni prostor sličnih stanja, koji sadrži tajnu mnogih neobičnih tradicija i koji, kada se posmatra spolja, izgleda kao čisto sujeverje.
Muhamed
Da bi ovo mogli shvatiti, ma kako čudno izgledalo, od suštinskog je značaja razumeti Rerihovu umetnost u svim njenim elementima: to je umetnost snežnih vrhova, bez udolina, gde senzibilnost i vazduh postaju dematerijalizovani i neprestano prenose osećaj providnosti i planinske tišine. U njegovim pejsažima, na jedan gotovo konstantan način, vidimo izranjanje mitova i simbola: figure asketa u dubokoj meditaciji; magijske vatre; oblici idola; elementarne prikaze; čudne, neprirodne unutrašnje refleksije svetlosti izranjaju u njegovim slikama, u pozadini iza mora dolina i planina; planine svuda, koliko god pogled doseže. Ovo nema vrednost maštovitog preklapanja sa stvarnošću. Možemo reći da, u ambijentu kakav su Himalaji, mit postaje deo stvarnosti. Na neki način mit nastavlja stvarnost, on je produbljuje i zaokružuje s ciljem koji proističe neposredno iz tih formi, simbola i svetala za koje više niko ne može reći da li se nalaze unutar ili izvan sopstva; ili jesu li to svetla stvari ili iluminacije duha, ili oboje u isto vreme.
Oni koji su bili na velikim visovima Tibeta, a nisu se bavili istraživanjima i nisu bili deo ekspedicije koja je imala neki određen cilj, mogu posvedočiti ovo osećanje, koje oživljava kada se prodre u dušu tibetanske religije, u forme njene duhovnosti i tradicionalne magije. Rerih je prvi zapadnjak (ako Ruse možemo zvati zapadnjacima) koji je kroz slike uspeo da sakupi i izrazi ovo osećanje, dok ga je, pošto ono teži da se ostvari kao osećanje samog života, u isto vreme doživljavao kao nešto što prevazilazi puku umetnost i prost, lični estetski doživljaj. Zbog toga njegove slike, u suštini, imaju karakter puta: puta ka nečemu transcendentnom, u celovitom značenju te reči, s upućivanjem ne na apstrakciju, već na stvarno iskustvo. Verujem da se nešto može zaista nazvati umetnošću samo kada se uzdiže da bi steklo takvu vrednost.
Himalaji nas vode ka neljudskoj čistoti, ka neljudskom dahu. „Mnogo metara iznad mora – ali koliko iznad običnih ljudi!“, pisao je Niče u Sils-Mariji. Ovaj vrh, baš kao i najviša italijanska planina (sećam se noćnog pogleda na belu pustinju Kapana Margerita na Monte Rozi) povezuju nas sa našom urođenom i kosmičkom prirodom, koja je jednaka prirodi elementarnih sila zemlje, čija je moćna čistota i mirnoća utisnuta sleđenim i svetlim vrhovima, kao da su to apsolutni i nematerijalni vrhovi, ili magnetska, ritmička klupka u velikom planu Celine.
Ovo je razlog zašto u Rerihovoj umetnosti možemo otkriti zračak oslobođenja, najistinskijeg oslobođenja.
Buda
Prevod sa italijanskog: Svetislav Bajić
Izvor: Julijus Evola, Razmišljanja o vrhovima, Ukronija, Beograd, 2004
LINKOVI :
Nicholas Roerich Museum
International Roerich Memorial Trust
International Council of the Roerich Organizations by name of S.N. Roerich
Nicholas Roerich biographical outline - Nicholas Roerich Museum
7 коментара:
Mnogi umetnici su pokušavali da kroz svoj likovni izraz dotaknu neke visine sopstvene imaginacije nevidljivog sveta duhovnosti da su pravili predstave prostora koji ne mogu našim čulima biti predstavljene. Prosto, svaka vizuelna slika, pogotovu ona koja pokušava da predstavi neki religiozni sistem vrednosti kroz predstavu nečega što se ne da preneti u ovaj svet, u startu biva u poziciji sumnjive imago vrednosti. Sama slika može svojom temperaturom boja i unutrašnjom strukturom kompozicije, koja je takođe nevidljiva, da takne nešto u srcu posmatrača i pobudi osećaj neke lepote i topline koji može da se razlije u biću. Po meni je to trenutak uzvišenosti, trenutak unutrašnjeg treptaja posmatrača koji slici daje smisao njenog postojanja. Ne mora se ići na Tibet, mada je to već odavno popularna ekspedicija mogih koji misle da mogu pronaći sebe negde izvan svoje svakodnevnice. Gde god mrdneš, sebe nosiš i svoju vreću otpada propalih i ustajalih lažnih emocija.
Ne odnosi se ovo na prikazanog umetnika, niti umenjuje značaj njegove umetnosti, već me je sama vizuelna tematika ovih slika malo potakla na prethodni komentar. Drugo vreme danas živimo, vreme gde duhovni izraz umetnost više ne traži niti kroz komponovanje niti dekomponovanje fizičke ili kolorističke forme. Sve smo resurse unutar nas iscrpli da se nalazimo pred brisanim praznim prostorom besmisla novog vremena koje i nas same razlaže na sitne beznačajne individue, uspavanih srca, utopljene u opštu ideju globalizma i pragmatizma. Na tom raskršću treba to tvrdo srce razbiti i pustiti da se neka nova unutrašnja struktura poslaže i oslobodi nov izraz. Da li se taj novi izraz uopšte može predstaviti, ne znam. Ne znam ni kakva će budućnost umetnosti uopšte biti.
Davno sam stajala pred Leonardovim Blagovestima i bila prosto opčinjena s kojim je žarom svaki pa i najsitniji detalj slike bio naslikan, kao da je umetniku sve bilo važno, gotovo sveto, ne samo predstava Anđela koji donosi veliku i blagu-vest Bogorodici, već i mala Bela Rada u travi kojoj su i prašnjici i svaka latica bili sa toliko velikom pažnjom nacrtani kao da je i ona bila deo te predstave glasa koji je stizao sa nebesa. Ta ideja važnosti svega što je stvoreno na ovom svetu, podjednake važnosti, urezala mi se tada u glavu i u srce. Sve ima pravo na život i svoje mesto pod ovom kapom nebeskom. Sve umetničke izraze kojima sam se divila, pokušavala da ih analiziram, pa onda i osetim, od klasike do totalne dekompozicije, sve je u toj jednoj slici bilo sadržano, samo je bilo potrebno videti tu neverovatnu slojevitost ideje koje je skrivena.
Slušala sam jednog prijatelja koji je imao susret sa jednim monahom kome je sve što bi mu naišlo, sve što bi očima ili čulima sreo, sve mu je izgledalo kao novo, veoma važno, i svemu je pridavao pažnju i bažnost kako kakvo malo dete koje tek otkriva svet. To je zbilja začuđujuće i ubunjujuće u isti mah, pogotovu nama koji imamo u svemu prioritete o gradaciju važnosti. Odbacujemo nevažne stvari, nevažne ljude, nevažne događaje, nevažne dane i trenutke. Pa kako bi i drugačije kad nismo u stanju osetiti ni najmanji treptaj srca nad pojavom života u nama i oko nas. Treptaj koji izaziva radost lepote, ne samo pred umetničkom slikom, već i pred stvorenim prizorom i velikom tajnom koji nosi takav stvaralački čin.
I posle ove moje bujice, nekako mi gornja slika Bude koji meditira nad vodom gorskog jezera nije ništa više uzbudljivija od listova obične Rozetle sa daske mog prozora koja me mami da je trenutno pogledam drugačije, usitinu da je pogledom uvažim i više od biljke koju moja mama stavlja u slatko od šljiva zboga divne arome, čiji ukus, evo baš sad prepoznajem… mmmm… Životu je potreban užitak čiji ukus u svakom trenutku treba pronaći i osetiti.
Pozdrav svima
Kod mene je upravo ponoć! Sretna Nova! Čitam sutra, uz kafu, lagano!
poz.
U očajnoj sam gužvi. Od katoličkog Božića proslavili smo još jedan, pa dve Nove godine, 6 rođendana, upravo krećem na slavu, čekaju me još dva rođendana.Što je šreviše, previše je. Pišem na brzinu, zakasniću.
Jednom prilikom sam naletela na simpatičnu raspravu dvojice intelektualaca (u komentarima ) u kojoj jedan od njih Reriha smatra umetnikom -biznismenom (?) koji je štancao slike, dok drugi, opet uzdiže njegov slikarski opus nad duhovnim tričarijama. Ispostavilo se da je prvi filozof!
Sada bi mogla napisati onu otrcanu frazu o ukusima se....i tako poreći mogućnost bilo kakve objektivizacije.
Kada si ti u pitanju ( zadnji pasus ) zaključila sam da u Rerihu za tebe nečega nikako nema; ničeg uzbudljivog (ništa više uzbudljivija od listova obične Rozetle sa daske mog prozora) . Između njegovog izraza i tebe, isprečio se ne-učinak, mrtvilo. Rerih te nije dotakao a pišeš da „ slika može svojom temperaturom boja i unutrašnjom strukturom kompozicije, koja je takođe nevidljiva, da takne nešto u srcu posmatrača i pobudi osećaj neke lepote i topline koji može da se razlije u biću. Po meni je to trenutak uzvišenosti, trenutak unutrašnjeg treptaja posmatrača koji slici daje smisao njenog postojanja“
Gledanje slike se obično svede na doživljaj . Za mene je gledanje podjednako „umetničko“ bivstvovanje. Ono uključuje stvarnost – kojoj si posvetila prethodne pasuse, a ona je – nažalost-zarobljena haotičnom mrežom „istina“, pa i onih umetničkih, ugušena mnogolikim formiranim predubeđenjima, uverenjima, formiranim osećanjima koji tiranišu, rastakaju proiznošenje ,proizvođenje .. (ti si napisala lepote, topline). Naša epoha je više nego prethodne konstantno u novom (preobučenom starom- samo je na prvi pogled novo), anarhičnom, bezglavom, no za mene, koja sam takođe deo te realnosti, odlučujuća je potreba da reagujem po starom- umorna sam od totalnog urušavanja i dekonstruista. Pokušavam da budem deo dela ispred sebe, koliko je moguće. Da se razumemo, to je profesionalna deformacija, neka vrsta svesnog auto-obezglavljivanja, zaustavljanja emocija,naravno na tren. Nakon prvog pogleda krećem iznova, osim ako nije reč o očitoj promašenosti. Kako bih drugačije mogla razmišljati o svetovima meni potpuno stranim, nejasnim, nedokučivim, ako im ne bih dala šansu. Tako je i sa ljudima.
I kod Reriha sam stala. Pri tom nisam uživala u „slatku od šljiva zbog divne arome“, hahaaa. Ubeđena sam da je ono uništilo Reriha. Razumljivo! Taj okus, sa podsećanjem na detinjstvo, jači je od penjana na Himelaje, Tibet...To je ono što ti ( mi) nosimo u sebi – ili, kako ti pišeš, „mogi ..misle da mogu pronaći sebe negde izvan svoje svakodnevnice. Gde god mrdneš, sebe nosiš i svoju vreću otpada propalih i ustajalih lažnih emocija“. Slatko od šljiva ne potpada pod propale i ustajale lažne emocije, ono je uzrok božanstvene metamorfoze. Nije umetnički, ali je ralno. Ne jedi ubuduće dok gledaš!!
Rerihove slike sam dugo gledala, posebno lanac planina sve dok nisam osetila Tibet. Ni dan danas ne mogu da se otmem utisku koji sam doživela. Rerihov pogled je lična vizija i meni lično on je pomogao da i ja tako pro-gledam. Čudovišan je doživljaj obrisa lanca u plavetnilu iz udaljene perspektive. To mi se nikada nije desilo nakon impresivnih fotografija. Isus, Buda, Muhamed su figure-simboli duhovnosti. Oni su nebitni. Bitan je na tim slikama Rerihov procvali svet boja duhovnosti na spram monotonije jednog kolorita na nekim drugim. Svako doživljava sliku na drugačiji način. Onaj filozof se nije potrudio da slike „doživi“,na osnovu ko zna kojih podataka svrtsao je Reriha u biznismena. Većina umetnika preživljava od svog rada, kada nije bilo tako,ali je njihova nadmoćnost nad nama „ običnim svetom „ Bogom dani talenat ( ako ga imaju, a to bar nije teško proceniti, kad tad). “Ja stvaram muziku da bih preživeo, a ne za večnost.” Ovo je misao J.S.Bach.
I ja se raspisah.
pozdrav i hvala na lepom komentaru ( kao obično)
I pored dubokog očajanja moje samoće, ja uživam u ovoj vrtoglavoj anarhiji gde mogu da se slobodno krećem ili da mislim šta hoću. (Tin Ujević)
Pesnik u prolazu
Brbljuse moje ! Da ne bi vas ne bih znao 50% o zenama.
Z
:) HAHA, Ako je to istina, onda obe treba da budemo zadovoljne ovim učinkom prosvetiteljstva. I to je dosta od nas dve. Da mi Li ne zameri što dajem izjave u njeno ime....
Veliki pozdrav za muške članove ove družine.
Kasnis, kasnis sa odgovorom. Prava zenska taktika. Cekanje, mamac. Nemoj sada da opovrgnes, onako je kako muski dozive. U ovom slucaju ja.
Naklon,
Z.
Постави коментар