Saosećajnost

Problem je što se danas saosećanje tretira samo kao sažaljenje što i jeste, i smatra se više kao pozicioniranje sebe u odnosu na osobu koju sažaljevamo, kao srećni smo što to nismo mi. Empatija se i javlja zbog problema opstanka u životu, znači sam krhki život ili smrtnost istog proizvodi saosećanje jer svi smo smrtni, znači ista nas muka tišti, razumete.


Ali danas niko ne želi da ga drugi sažaljevaju, jer to znači da je on sam nemoćan, a drugi neuviđaju da su i oni isto tako nemoćni ukoliko se saosećanje završi na pukom sažaljenju, koje opet više postoji da se trenutno olakša ne samo osobi kojoj je uopšteno sažaljenje već i osobi koja je uputila sažaljenje i na taj način se nekako distancirala od tog teškog životnog problema u koji je upao sažaljevani.


To je problem, što smo mi izokrenuli tu emotivnu moć saosećanja koja nam je data, po meni verovatno inteligencijom, jer da bi saosećali mi moramo da imamo dobar uvid u probleme koje drugi doživljavaju i da dobro razlučujemo te uzročno posledične veze što omogucćava inteligencija. Znači izokrenuli i umesto da saosećanje ima povezujuću ulogu, društvenu kohezivnu zbog čega i postoji, ono postaje razdvajajuće, deli, izdavaja pojedinca ili društvene grupe u odnosu na celinu.


      Po meni to se dešava najviše zbog čovekovog otuđenja od prirode kao celine živog sveta, samim tim i od sopstevne prirode čoveka kao dela tog živog sveta. A to se desilo programiranjem života, što je bilo neminovno. U početku istorije zbog teškog života samim tim sebičnim čuvanjem životnih dobara samo za sebe ili svoju porodicu, grupu hordu, javlja se ta razdvojena empatija, odnosno kao empatija za pripadnike svog plemena i kao empatija za uopšte živo biće ili ljudsko biće koja je urođena.


     Ova izdvojena vrsta empatije je ustvari ta važeća, jer ukoliko je pleme dobro biće dobro i nama. Ali ona samo proizilazi iz one opšte empatije, iako verovatno opšta empatija nikada nije samostalo postojala. Sad tu ima jedan drugi problem kako mi shvatamo uopšte empatiju.To nije samo emocionalno doživljavanje tuđih problema, već i uspeha, čime dobijamo jednu emocionalnu nadgradnju, odnosno emocionalno sazrevanje i čak razvija našu inteligenciju, jer taj problem doživljavamo kao svoj i trudimo se da ga rešimo, da ne govorim o tome da smo u boljoj situaciji od onoga kome se problem događa jer nismo u direktnoj opasnosti.


     Međutim, mi nismo u mogućnosti kao pojedinci da rešimo sve problme svih ljudi, i samim tim mi se ograđujemo od tuđih probleme kao da nas uopšte ne dotiču, bez obizara da jednom i sami možemo da upadnemo i isti ili sličan, ili tu našu empatiju prema drugom doživljavamo kao žaljenje. Znači nama jeste žao tog drugog živog bića, jer žaljenje je sastavni deo empatije, ali time što smo empatiju sveli samo na žaljenje, mi taj problem uopštavamo, jer svesno znamo da mi sami ne možemo svima da rešimo probleme i na neki način nam je drago što mi nemamo taj problem, i tu se žaljenje pretvara u likovanje nad tuđom teškom sudbinom. Tako mi počinjemo da se ograđujemo i od samog saosećanja, empatije, što nam umanjuje moć sagledavanja društvenih problema, čime se društvo urušava, izveštaćuje i postaje samo skup neživih procesa.


    Tako izgleda kao da smo upali u začaran krug. Taj začaran krug se tek danas u globalnom društvu uočava kao bitan problem čitavog drustva, jer ranije se činilo da je planeta zemlja ogromna i da treba da se brinemo prvenstveno o svojoj koži da se nebi izgubili u tom prostranstvu. Danas vidimo, ili sve više uviđamo da to nije tako i da smo svi mnogo više povezani nego što mislimo. Problem je i to što se danas plasiraju određene izmišljene veštačke vrednosti koje su nastale kao proizvod frustracije pojedinca, pa tako imamo frazu: ne dozvoli nikada da te drugi žale. Podrazumeva se da niko ne želi da upadne u tešku situaciju iz koje proističe tuđe sažaljenje, ali upravo to što se žaljenje pretvorilo u svoju suprotnost ili čak samo izdvojilo iz saosećanja i više ne povezuje ljude nego razdvaja stvorilo je ovakav stav.


Empatija je inteligencija, zašto svoju inteligenciju koristimo sami protiv sebe.

Daniel Goleman

                                                         EMPATSKA CIVILIZACIJA  



RSA animirano predavanje (Royal Society for the Encouragement of Arts, Manufactures and Commerce) - autor Jeremy Rifkin istražuje evoluciju empatije i uticaj na oblikovanje razvoja čovečanstva i društva.

U poslednjih 10 godina došlo je do nekih zanimljivih otkrića na području evolucionarne biologije,neurokognitivne nauke, istraživanja dečijeg razvoja i mnogih drugih polja koja su počela da osporavaju dugotrajna uverenja o ljudskoj prirodi i smislu ljudskog postojanja. Ali postoji još jedan referentni okvir koji izranja u nauci i vrlo je zanimljiv jer stvarno osporava te pretpostavke i sa njima osporava institucije koje smo stvorili na osnovu tih pretpostavki. Naše obrazovne institucije, poslovne prakse, naše vladajuće institucije, itd. Odvešćču vas u rane 90-te godine u mali laboratorij u Parmi u Italiji. Tamo su naučnici imali MRI za snimanje mozga makako majmuna dok je ovaj pokušavao da otvori orah. Hteli su da vide kojiće se neuroni upaliti. Majmun pokušava da otvori orah i neuroni zasvetle i sretnom slučajnošću, a tako se ponekada nauka odvija, jedan je čovek ušetao u laboratorij . Ne znam je li to bilo greškom.

nastavak ....gledaj i čitaj