Zašto delimo strahove sa osobom koja je u strahu, zbog čega se dešava da pri gledanju pokreta kod drugog učinimo isti pokret a da toga nismo svesni. Manje ili više svi smo sposobni da imitiramo druge, sposobni smo da imitiramo ne samo pokrete već i osećanja, ali nismo svesni da naš mozak to čini svakodnevno zahvaljujući automatici neuronskog mehanizma ( odustvovanja su zabeležena kod nekih bolesti ). Postoje različite teorije o delovanju i funkciji tog sistema i istraživanja su u punom jeku od 1995 godine, kada je sistem otkriven. Svi se slažu u tome da taj mehanizam objašnjava naše razumevanje drugih, empatiju i uopšte socijalne sposobnosti.
“…ogledalni neuroni će napraviti za psihologiju,
što je DNA napravila za biologiju: pružiće zajednički
okvir i pomoći u objašnjavanju čitavog niza umnih
sposobnosti, koje su do sada ostale tajanstvene i
nedostupne pokusima. Oni su veliki korak napred
u evoluciji mozga primata.”
V.S. Ramachandran.
O ogledalnim neuronima
Dalek put smo prevalili i nebrojene teorije oborili da bismo ustvrdili sledeće činjenično stanje: prošlo je 250.000 godina od kako je ljudski mozak, ovakav kakav poznajemo i svi posedujemo, dosegao i danas važeće dimenzije, zapreminu i potencijal. Stoga je pomalo misteriozno zbog čega je promicao čitav jedan eon od 160.000 godina “hibernacije” tog istog mozga, da bi se tek nakon toga rasplamsao do enormne fleksibilnosti, raznovrsja i mogućnosti. Da li je nešto nedostajalo? Šta se promenilo u cerebralnoj morfologiji?
Pre nego što stigne odgovor i na to pitanje, postavlja se jedno drugo: pitanje kulture i svih njenih komponenti koje su svoju tačku postanka imale pre 40.000 godina – u trenutku (prvog) Velikog Praska ljudske evolucije, ili “velikog skoka”, kako se još naziva. Umetnost, sofisticiran jezik, tehnološki progress – sve to i još više od toga metaforički je eksplodiralo baš tada (i samo još jednom kasnije, doduše pod drugačijim uslovima – u poslednjih 150-200 godina, od industrijske revolucije, kada je otpočela aritmetička progresija savremenog techno sveta).
Tzv. neuronima ogledalima, ili ogledalnim neuronima (mirror neurons) pažnja je već bila posvećena u razmatranjima nastanka empatije, ali su implikacije koje ovde slede dalekosežnije. Početkom 1990-ih, kada je na Univerzitetu u Parmi Giacomo Rizzolati ogledima na primatima ustanovio postojanje ovih nervnih ćelija u čeonom režnju koje se aktiviraju kada se dela, obavlja određeni čin, ali i kada se posmatra isti čin koji obavlja neko drugi – na pomolu je bilo rešenje vekovne zagonetke koja je mučila i samog Noama Čomskog (tj. njegov lingivstički “alter-ego”): da li se jezik pojavio “niotkuda”, izdejstvovan posredovanjem sofiticiranog “jezičkog organa” specifičnog za čoveka, ili je primitivni sistem gestova i simbola poslužio kao kostur za jezičke sintakse?
Vilayanur Ramachandran je neurolog i direktor Centra za mozak i kogniciju Univerziteta u San Dijegu. On produbljava evoluciju jezika logičkim skokom na evoluciju kulture i podseća na jedan ne često korišćen naziv za čoveka, iako prikladan: makijavelijanski primat. Time se referiše na našu sposobnost da naslutimo intencije drugih, preokrenemo to u našu korist i (po potrebi) ih nasamarimo. Pri tom, ključna reč u ovoj fazi je “imitacija”. Imitacija kao preduslov učenja. I čini se da je upravo pojava neurona ogledala – najverovatnije kao rezultat neke genetske mutacije koja se prirodnom selekcijom “primila” u većoj populaciji i prokrčila sebi put do opstanka – ta kojoj imamo zahvaliti za veliki obrt pre 40 milenijuma.
Upravo su neuroni ogledala osnova svojevrsne bihejvioralne mimikrije; u slučaju hominida, kompleksnije od one sa značenjem “utapanja” u faunu okruženja. Mentalnom mimikrijom ostvaruje se psihološka veza sa drugim bićima – bilo da je reč o dečijem uzrastu i usvajanju jezika ili o odrasloj dobi i upotrebi jezika, i jedno i drugo izvire iz sposobnosti da se oponaša druga osoba, prepoznavanjem skupa pokreta kao kombinacije poznatih radnji. Jedno od do sada najverovatnijih odgovora na autizam leži baš u mogućnosti da osobe sa ovom mentalnom smetnjom imaju nerazvijen sistem mirror neurona.
Vratimo se na Rizzolatija. Moždana Broka oblast bila je pozornica na kojoj su se susreli sposobnosti govora (koju ovaj deo mozga kontroliše) i pomenuti opažaji čina i opservacije čina – konkretno hvatanja objekta i posmatranja hvatanja objekta. Tehnikom emisije pozitrona Rizolatti i Arbib dokazali su da se Broka oblast aktivira pri ovoj motoričkoj radnji, odnosno gledanju iste. Zaključak je glasio da je ovde zapleteno i nameravanje postupaka i akcija sa razumevanjem i predviđanjem nameravanih akcija drugih ljudi (“Language is within our grasp”, Trends in Neurosciences, 1998) – uzgredno, mirror neuronima postavljena je osnova za ideju da je jezik nastao iz manuelnih radnji.
U eseju objavljenom na veb sajtu edge.org, Ramachandran iznosi tvrdnju po kojoj je čitava debata “priroda ili odgoj” (nature vs nurture) poprilično bespredmetna, u svetlu iznesenih saznanja o neuronima ogledalima. “Ljudska kultura i ljudski mozak su, u izvesnom smislu, zajedno evoluirali u uzajamne parazite – bez ijednog od njih, ne bi bilo ljudskog bića u uskom smislu “mislećeg bića” (na isti način na koji ćelija ne može postojati bez parazitirajuće mitohondrije).”
Sa oprezom opominjući da je u jedan čisto darvinistički process evolucije, postepen i spor, dospela mrva lamarkističke evolucije, skokovite i nagle, ovaj moderni velikan nauke (član najelitnijeg naučnog kluba na planeti, Atheneum) nadahnjuje svojim izlaganjem na jednoj od TED konferencija (video ima titl na srpskom jeziku).
Postoje i suprotna gledišta. Opozicija poput Richard-a Cooka sa Univerziteta u Londonu smatra da je neuronima ogledalima pripisano izdašno više značaja nego što zaslužuju. Cosmos Magazine prenosi njegovo mišljenje iz Biology Letters po kojem su veze dve ili više individua stečene predviđanjima i razumevanjem kao rezultatom rada neurona ogledala često nesavršene i neodgovarajuće – i to odveć da bi se. Cecilia Hayes sa oksfordskog Univerziteta odbacuje predstavu mirror neurona kao pokretačke snage, jer je njen opit nagovestio da se oni kao sistem “sklapaju” u pojedincu za njegovog života kao rezultat korelacije iskustava i posmatranih akcija.
Otkrovenje ili, uslovno rečeno, razočaranje? Kakva god da je istina, doba u kojem će obe frakcije dokazivati svoje i opovrgavati suprotne postulate i nalaze, je pred nama.
izvor
DODATAK
INTERAKTIVNI NEURONI
Istraživači Institute for Cognition and Information iz Nijmegena i FC Donders Centre for Cognitive Neuroimaging na Univerzitetu Radboud otkrili su da ogledalni neuroni postaju još aktivniji ako je onom ko posmatra drugoga namera da akciju izvede na drugi način ili dopuni. ( objavljeno u Nature Neuroscience od 27. maja 2007. godine.
Ogledalni neuroni su neuroni koji aktivni ili aktivniji postaju kada ti doživljavaš šta neko drugi radi, na istom mestu u mozgu kao i osoba koja obavlja akciju. I 'akcija' neurona uzrokuje pokret ili govor ili osećanja koja ta osoba oseća i emocionalno doživljava. Ispitanici su u eksperimentu dobili zadatak da uzmu određeni predmet pri ćemu su videli jedni druge, to jest kako to drugi čine. Kod ispitanika koji su uzeli predmet na drugi način su ogledalni neuroni bili aktivniji što je bio neočekivani rezultat.
Ogledalni neuroni, kao što kaže sama reč ( postupak u ogledalu) uradili su nešto više To nije bila prosta preslika " akcije " već izmena, dopuna. U tom smislu su to zapravo interaktivni neuroni.
Da li je u tom slučaju pojam ogledalni pogrešan, upitan je profesor Harold Bekkering, profesor kognitivne psihologije na ovom Univerzitetu. On smatra da pojam ogledalni zaista ne pokriva sve u vezi ovih neurona , ali da je u ovom momentu prerano da im se menja ime. Aktivnost ovih neurona je, zaključuje on, mnogo više od proste imitacije, ona je povezana sa odabirom prave akcije. Posmatrač reaguje automatski, on aktivira odgovarajuću aktivnost i to bez potrebe da suzbije posmatranu aktivnost. To znači da se neuroni ogledala koriste stalno kako bi adekvatno delovali u društvenom kontekstu. Cilj imitacija je, s druge strane, retko kada u tome. Odgovor ( neurona ) na ponašanje drugih lica je mnogo očiglednije. To objašnjava nedostatak adekvatnih odgovora kod autizma,psihičkih poremećaja kao što su antisocijalno ponašanje,psihopatije, šizofrenije. U tim slučajevima je reč o disfunkcionalnosti ogledalnih neurona.
Neuroni koji su oblikovali civilizaciju
IZ ARHIVE
Evolucija svesti i progres
Нема коментара:
Постави коментар