U svojoj sedamnaestoj godini, bez ikakvog školskog obrazovanja, bio sam obuzet jadom života, kao Buda u svojoj mladosti kada je opazio bolest, starost, bol i smrt. Istina, koja je glasno i jasno govorila iz sveta, ubrzo je nadvladala u meni utisnute jevrejske dogme, i moj zaključak je bio da ovaj svet ne može biti delo nekog svedobrog bića nego da je on stvarno delo đavola koji je stvorio sva bića da bi uživao posmatrajući njihove muke«. (1,7)
Knjiga o koleri
Pod »jevrejskim dogmama« Šopenhauer misli na hrišćanski religiozni pogled na svet.
SVET KAO VOLJA I PREDSTAVA
„Svet je moja predstava“.- Ova istina važi za svako živo i spoznajuće biće, mada samo čovek može da dovede do refleksivne apstraktne svesti. Ako to zaista i učini, onda se može reći da se u njemu rodio filozofski razbor. Tada mu postaje jasno i izvesno da on ne poznaje nikakvo sunce, nikakvu zemlju, već samo oko, koje sunce vidi, ruku, koja zemlju oseća. On zna da svet koji ga okružuje postoji tu samo kao predstava, što će reći, uvek samo u odnosu na nešto drugo, na onog ko predstavu ima, tj. na njega samog.
(…) Svet je predstava. Ova istina nikako nije neka nova istina. Ona se nalazila već u skeptičnim razmatranjima, u polazištu Dekartove misli. No, Berkli je bio prvi koji ju je odlučno iskazao, i tako stekao besmrtnu zaslugu za filozofiju, mada ostatak njegovog učenja ne može izdržati ispit. Prva Kantova greška bila je što je prenabregao to načelo. Nasuprot tome, tu osnovnu istinu vrlo rano su spoznali mudraci Indije i ona se ukazuje kao osnovno načelo Vedanta filozofije. „Stvar po sebi je samo volja.“ Kao takva, volja nije predstava već se „toto genere“ od nje razlikuje. Ona je ono od čega je svaka predstava, svaki objekat, svaka pojava, zapravo objektivitet. Ona je ono najbitnije, srž sveg pojedinačnog a isto tako i celine. Ona se manifestuje u svakoj prirodnoj sili koja slepo dela; ona se takođe manifestuje u smišljenom delanju čovekovom, što predstavlja veliku razliku, ali pogađa samo stepen njenog manifestovanja, a ne njenu suštinu. Volja kao „stvar po sebi“ leži izvan oblasti načela razloga u svim njenim oblikovanjima, pa je, prema tome, upravo bezrazložna, ali je ipak svaka njena pojava potpuno podložna načelu razloga. Osim toga, volja je sloboda od svakog „mnoštva“, mada su bezbrojne njene manifestacije u vremenu i prostoru; ona je „jedno“, ali ne kao što je to“jedno“ jedan objekat čije se jedinstvo spoznaje samo u suprotnosti mogućem „mnoštvu“, a niti kao što je „jedno“ jedan pojam koji nastaje samo pomoću apstrakcije od „mnoštva“, već je volja „jedna“ kao ono što leži van vremena i prostora, izvan „principio individuationis“, tj. izvan mogućnosti mnoštva.(…)
Volja, koja posmatrana sama po sebi, jeste nesposobna za saznanje, beslovesna i slepa, neobuzdani poriv, onakva kakvom je vidimo da se manifestuje još u neorganskoj i biljnoj prirodi, kao i njihovim zakonima, a isto tako i u vegetativnom delu našeg vlastitog života, ta ista volja pridolaskom sveta predstave, koji se razvija služeći joj, stiče saznanje o svom htenju i o tome šta to htenje jeste, o tome da to što ona hoće nije ništa drugo do ovaj svet, ovaj život, baš kakav jeste.(…) Volja je stvar po sebi, unutrašnja sadržina, suština sveta, dok su život, vidljivi svet, pojave, samo ogledalo volje. Otud će život biti nerazdvojni pratilac volje, isto kao što je i senka pratilac tela, i svuda gde je volja tu su i život i svet. Sve dok smo puni volje za život ne treba da se brinemo za svoju egzistenciju, čak ni pred samom smrti. (…)
_____________________
Metafizika polne ljubavi,
Hrestomatija filozofije
Trebali bismo se čuditi što filosofi do sada gotovo i nisu razmatrali tu stvar koja u ljudskome životu sigurno ima veoma važnu ulogu, a ostala je kao neobrađena građa. Najviše se još time pozabavio Platon, naročito u Gozbi i Fedru…
Sva zaljubljenost, koliko god se vladala eterično, korijeni se jedino u spolnom nagonu, dapače u potpunosti jest samo pobliže određen, čak u najstrožem smislu individualiziran polni nagon. Ako sada, ustvrđujući to, promotrimo važnu ulogu koju spolna ljubav u svim svojim stupnjevima i nijansama ima ne samo u kazališnim delima i romanima nego i u zbiljskom životu, gde se uz ljubav za životom dokazuje kao najsnažniji i najzaposleniji od svih pokretača i neprestano zaokuplja polovinu snaga i misli mlađega dela čovečanstva, gde je poslednji cilj gotovo svake ljudske težnje, gde nepovoljno utiče na najvažnije prilike, u svaki čas prekida najozbiljnije poslove, na trenutak smućuje i najveće glave, gde se ne srami upadati sa svojim tricama i ometati većanja državnika i istraživanja učenjaka, gde znade umetnuti svoja ljubavna pisamca i uvojčiće i u ministarske portfelje i filosofske manuskripte, gde ništa manje svakodnevno snuje najzamršenije i najgore poslove, uništava najvrednije odnose, kida najčvršće spone, sad uzima za žrtvu život ili zdravlje, sad bogatstvo, položaj i sreću, poštenjake čini bezobzirnima, dotada verne izdajicama, prema tome u celini nastupa kao neprijateljski demon koji se trudi sve prevrnuti, zamrsiti i izokrenuti – onda smo potaknuti da uskliknemo: čemu vika? čemu zbrka, bes, strah i nevolja? Ta radi se samo o tome da svaki Pero nađe svoju Maru (ovde se nisam smio izraziti doslovce…): zašto da takva sitnica igra tako važnu ulogu i u sređen ljudski život neprestano unosi smetnju i zbunjenost? – No ozbiljnu istraživaču duh istine postupno će otkriti odgovor: to o čemu je reč nije malenkost: štaviše, važnost te stvari potpuno je primerena ozbiljnosti i žestini postupaka. Konačna svrha svih ljubavnih zgoda … doista je važnija od svih drugih svrha u ljudskome životu i stoga je vredna duboke ozbiljnosti kojom je svatko sledi. Naime, time se odlučuje ništa manje nego sastav sledeće generacije. Tom tako frivolnom ljubavnom igrom biće po svom postojanju i svojim svojstvima određene ”dramatis personae” koje će nastupiti kad mi odstupimo. Kao što je bitak, existentia tih budućih osoba uopšte uslovljena našim polnim nagonom, tako je njihova bit, essentia, potpuno uslovljena individualnim izborom pri zadovoljenju, tj. polnom ljubavlju, i tako se u svakom pogledu neopozivo utvrđuje. To je ključ problema .Prema tome, sve ljubavne zgode današnje generacije za ceo su ljudski rod ozbiljna ”meditatio compositionis generationis futurae, e qua iterum pendent innumerae generationes” [promišljanje o sastavu sledeće generacije, o kojoj opet zavise bezbrojne generacije]. Na velikoj važnosti te stvari, u kojoj se ne radi kao u svim drugima o individualnom dobru i zlu, nego o opstanku i specijalnim osobinama ljudskoga roda u budućim vremenima, a volja pojednica stoga nastupa u povišenoj potenciji kao volja vrste, na toj velikoj važnosti počiva onaj pathos i uzvišenost ljubavnih stvari, ono transcendentno u njihovim ushitima i bolima, što pesnici hiljadama godina prikazuju u bezbroj primera; jer nijedna se tema po interesu ne može izjednačiti s onom koja se prema svima ostalima, budući da pogađa dobro i zlo vrste, odnosi kao telo prema površini…
Ono što se u individualnoj svesti otkriva kao spolni nagon uopšteno i bez usmerenja na određeni individuum drugoga spola, to samo o sebi i izvan pojave jest volja za životom naprosto. No ono što se u svesti pojavljuje kao polni nagon usmeren na određeni individuum, to je samo o sebi volja da se živi kao posve određen individuum. Spolni nagon, premda subjektivna potreba, u tome slučaju znade veoma vešto uzeti masku objektivnog divljenja i tako prevariti svest: jer priroda za svoje svrhe treba taj strategem… Da će biti rođeno to određeno dete, to je istinska svrha celoga ljubavnog romana, premda je sudionici nisu svesni: način na koji će se to postići, sporedan je. – No koliko god se uzvišene i osetljive, pogotovu zaljubljene duše bunile protiv grubog realizma moga viđenja, ipak su u zabludi. Ta zar točno određenje individualiteta sledeće generacije nije mnogo viša i dostojnija svrha nego oni njihovi preterani osećaji i nadosetilni mehurići od sapunice? Doista, može li među zemaljskim svrhama biti neke važnije i veće? Jedino ona odgovara dubini kojom se oseća strastvena ljubav, ozbiljnosti kojom nastupa i važnosti koju pridaje malenkostima svoga područja i svoga povoda. Raspaljene strasti, beskonačni napori i muke u postizanju voljenog predmeta izgledaće primereno jedino ako tu svrhu shvatimo kao istinsku. Jer u tome naporu i trudu prodire u postojanje buduća generacija u ukupnoj svojoj individualnoj određenosti. Ona se pokreće čak i u obzirnom, određenom i samosvojnom izboru radi zadovoljenja polnog nagona koji nazivamo ljubav. Rastuća naklonost dvoje zaljubljenih zapravo je već volja za životom novoga individuuma, kojega mogu i žele roditi; njegov novi život već se pali u samom susretu njihovih čežnjivih pogleda i objavljuje se kao budući individualitet, harmoničan i dobro sastavljen. Oni čeznu za zbiljskim sjedinjenjem i stapanjem u jedno jedino biće, da bi potom živeli samo u njemu; a sjedinjenje se ispunjava u onome koga su stvorili, u kome su se njihova nasledna svojstva stopila u jedno biće i nastavila živeti sjedinjena. Obratno, uzajamna odlučna i tvrdokorna odbojnost između muškarca i devojke pokazuje da bi mogli izroditi samo loše organizirano, u sebi disharmonično, nesretno biće…
Ono što na kraju tako silno privlači dva individuuma različitih spolova jest volja za životom koja se pokazuje u celoj vrsti, a koja ovde prema svojim svrhama anticipira jednu objektivaciju svoje biti, u individuumu kojega mogu stvoriti ona dva individuuma… Koliko god individualitet svakoga pojedinog čoveka bio neobjašnjiv i isključivo njemu svojstven, takva je upravo i sasvim posebna i individualna strast dvoje zaljubljenih – u najdubljem temelju to je zapravo jedno te isto: prvo je eksplicitno ono što je drugo bilo implicitno. Kao početno nastajanje novoga individuuma … valja zapravo motriti trenutak kada su se roditelji počeli voleti – ”to fancy each other” [sanjariti jedno o drugome], prema veoma zgodnom engleskom izrazu; kao što je rečeno, u susretu i spajanju njihovih čeznutljivih pogleda nastaje prva klica novoga bića, koja kao i sve klice najčešće biva zgažena. Taj novi individuum u stanovitoj je meri nova (platonovska) ideja: kao što sve ideje najvećom žestinom nastoje stupiti u pojavnost, lakomo posežući za materijom koju među njima razdeljuje zakon kauzalnosti: tako i ova naročita ideja ljudske individualnosti najvećom lakomošću i žestinom teži za realizacijom u pojavnosti. Ta lakomost i žestina jest upravo uzajamna strast dvoje budućih roditelja… Što je veća uzajamna primerenost dvaju individuuma u svakome od raznolikih pogleda što ih valja razmotriti, to će snažnijom biti njihova uzajamna strast. Budući da ne postoje dva posve ista individuuma, svakome određenom muškarcu – uvek u pogledu na ono što treba stvoriti – mora najpotpunije odgovarati jedna određena žena. Istinska ljubav retka je kao i slučaj njihova susreta… – Upravo stoga što se ljubavna strast zapravo vrti oko onoga koji se treba roditi i njegovih svojstava, i što joj tu leži jezgra, između dvoje mladih i obrazovanih ljudi različitih spolova može postojati prijateljstvo zahvaljujući slaganju njihove ćudi, karaktera i duhovne usmerenosti, a da se ne umeša polna ljubav; u tom smislu može čak biti i stanovite odbojnosti među njima. Razlog treba tražiti u tome što bi njihovo dete imalo telesno ili duhovno disharmonična svojstva, ukratko, njegova egzistencija i osobine ne bi odgovarale svrhama volje za životom, kakva se prikazuje u vrsti. U suprotnom slučaju, uz heterogenost ćudi, karaktera i duhovnog usmerenja i uz odbojnost pa i neprijateljstvo koje iz toga proizlazi, ipak se može pojaviti i postojati polna ljubav; tu će ona zaseniti sve ostalo: navede li na brak, on će biti veoma nesretan…
Egoizam je veoma duboko ukorenjeno svojstvo svake individualnosti uopšteno; želimo li pobuditi delatnost individualnoga bića, egoistične su svrhe jedine na koje možemo sa sigurnošću računati. Doduše, vrsta ima starije, bliže i veće pravo na individuuma nego sama krhka individualnost: pa ipak, kada individuum mora delovati, čak podnositi žrtve radi opstanka i osobine vrste, njegovu intelektu koji je sračunat samo na individualne svrhe ne može se razjasniti važnost te stvari tako da deluje u skladu s njome. Stoga u tom slučaju priroda može postići svoju svrhu jedino tako da individuumu usadi stanovitu tlapnju zbog koje mu se ono što je dobro samo za vrstu čini kao dobro za njega samog, tako da služi dobru vrste dok tlapi da služi sam sebi… Ta tlapnja je instinkt. U većini slučajeva dade se sagledati kao osetilo vrste, koje volji prikazuje ono što se pokorava vrsti. No kako je ovde postala individualnom, volja mora biti prevarena tako da ono što joj pruža osetilo vrste opažanja kroz osetilo individuuma, dakle da umišlja kako ide za individualnim svrhama dok uistinu sledi samo generalne (uzevši ovde tu reč u najautentičnijem smislu). Izvanjsku pojavnost instinkta najbolje promatramo na životinjama, gde je njegova uloga najznačajnija; no njegovo unutrašnje zbivanje, kao i sve unutrašnje, možemo upoznati jedino na nama samima. Misli se doduše da čovjek gotovo uopće nema instinkata, osim instinkta da kao novorođenče traži i hvata majčine grudi. No zapravo imamo veoma određen, jasan, premda kompliciran instinkt, naime instinkt veoma istančanoga, ozbiljnoga i samosvojnoga izbora drugog individuuma za polno zadovoljenje. S tim zadovoljenjem samim o sebi, tj. budući da je ono osetilni užitak koji počiva na prekoj potrebi individuuma, lepota ili ružnoća drugog individuuma nema nikakve veze. Pa ipak, naša revna potraga za zadovoljenjem, uz brižan izbor koji iz toga proizlazi, očevidno se dakle ne odnosi na nas same koji biramo, premda umišljamo da je tako, nego na istinsku svrhu, na ono što se treba roditi, u čemu se tip vrste treba održati što čistije i pravilnije… Prema tome, svako će najpre odlučno davati prednost i žarko žudeti za najlepšim individuama, tj. takvima u kojima je karakter vrste najčistije izražen; no potom će na drugome individuumu tražiti osobito one savršenosti koje trebaju njemu samome, čak će mu biti lepe one koje su suprotne njegovim vlastitim nesavršenostima… Pri pogledu na ženu primerene lepote muškarca obuzima vrtoglavo ushićenje, a sjedinjenje s njom pričinja mu se kao najveće dobro; upravo to je osetilo vrste, koje prepoznaje jasno izražen pečat vrste i htelo bi je obnoviti njihovim sedinjenjem… Dakle, čoveka tu zapravo vodi instinkt koji je usmeren na najveće dobro vrste, dok čovek umišlja da traži samo povećanje vlastita užitka. – Ovo nam doista pruža poučan zaključak o unutrašnjoj biti svakoga instinkta, koji kao i ovde gotovo uvek pokreće individuuma radi dobra vrste. Jer očevidno je kako insekt pomno traži određen cvet ili plod ili prljavštinu ili meso, … da bi položio svoja jaja samo onde, i ne beži ni od truda niti od opasnosti da bi to postigao. Tome je veoma analogan muškarčev trud, dok radi polnoga zadovoljenja pomno traži ženu određenih, njemu individualno prihvatljivih osobina, žudeći tako silno da često, ne bi li postigao tu svrhu, usprkos razumu žrtvuje životnu sreću… Naime, instinkt kao da svugde deluje prema pojmu svrhe, pa ipak posve bez njega. Priroda ga ucepljuje onde gde je delatni individuum nesposoban razumeti svrhu, ili je ne želi slediti… Slasna je tlapnja koja zavarava muškarce da će u rukama žene koja mu je lepa biti sretniji nego s bilo kojom drugom… Prema tome, on tlapi da se trudi i žrtvuje da vlastiti užitak, a sve se to događa samo radi održanja pravilnog tipa vrste ili čak samo stoga što se treba pojaviti posve određena individualnost, koju mogu dati jedino ti roditelji… U skladu s prikazanim karakterom stvari, nakon konačno postignuta užitka svaki će zaljubljenik iskusiti čudnovato razočaranje i čuditi se što ono za čim je tako čeznutljivo žudio ne pruža više od bilo kojeg drugoga polnog zadovoljenja; to mu neće biti velika potpora. Ova se želja, naime, odnosila prema svim njegovim ostalim željama kao što se vrsta odnosi prema individuumu, dakle kao nešto beskonačno prema konačnome. Zadovoljenje naprotiv koristi samo vrsti i stoga ne dolazi do svesti individuuma koji je ovde, nadahnut voljom vrste, požrtvovno služio svrsi koja uopšte nije bila njegova vlastita. Stoga se dakle nakon konačna ispunjenja velikog dela svaki zaljubljenik oseća prevareno: jer iščezla je tlapnja kojom je vrsta ovde prevarila individuuma…
Po prirodi (je) muškarac u ljubavi sklon nestalnosti, a žena stalnosti. Muškarčeva ljubav osetno opada od trenutka u kojem je dobila zadovoljenje: gotovo svaka žena privlači ga više od one koju već poseduje; on čezne za zamenom. Ženina ljubav naprotiv raste od istoga trenutka. To je posledica svrhe prirode, koja je usmerena na opstanak i stoga što veće razmnožavanje vrste. Naime, muškarac godišnje može lako začeti preko stotinu dece, ako mu je ponuđeno jednako toliko žena; nasuprot tome, žena s još toliko muškaraca u godini dana može doneti na svet samo jedno dete (zanemarimo li dvojke). Stoga se on uvek ogleda za drugim ženama; ona se naprotiv čvrsto drži jednoga: jer priroda je instinktivno i bez refleksije nagoni da zadrži hranitelja i zaštitnika buduće novorođenčadi.
prevela: Darija Domić
izvor
izvornik: Arthur Schopenhauer, Die Welt als Wille und Vorstellung, II. (1844.)
Volja, koja posmatrana sama po sebi, jeste nesposobna za saznanje, beslovesna i slepa, neobuzdani poriv, onakva kakvom je vidimo da se manifestuje još u neorganskoj i biljnoj prirodi, kao i njihovim zakonima, a isto tako i u vegetativnom delu našeg vlastitog života, ta ista volja pridolaskom sveta predstave, koji se razvija služeći joj, stiče saznanje o svom htenju i o tome šta to htenje jeste, o tome da to što ona hoće nije ništa drugo do ovaj svet, ovaj život, baš kakav jeste.(…) Volja je stvar po sebi, unutrašnja sadržina, suština sveta, dok su život, vidljivi svet, pojave, samo ogledalo volje. Otud će život biti nerazdvojni pratilac volje, isto kao što je i senka pratilac tela, i svuda gde je volja tu su i život i svet. Sve dok smo puni volje za život ne treba da se brinemo za svoju egzistenciju, čak ni pred samom smrti. (…)
_____________________
Metafizika polne ljubavi,
Hrestomatija filozofije
Trebali bismo se čuditi što filosofi do sada gotovo i nisu razmatrali tu stvar koja u ljudskome životu sigurno ima veoma važnu ulogu, a ostala je kao neobrađena građa. Najviše se još time pozabavio Platon, naročito u Gozbi i Fedru…
Sva zaljubljenost, koliko god se vladala eterično, korijeni se jedino u spolnom nagonu, dapače u potpunosti jest samo pobliže određen, čak u najstrožem smislu individualiziran polni nagon. Ako sada, ustvrđujući to, promotrimo važnu ulogu koju spolna ljubav u svim svojim stupnjevima i nijansama ima ne samo u kazališnim delima i romanima nego i u zbiljskom životu, gde se uz ljubav za životom dokazuje kao najsnažniji i najzaposleniji od svih pokretača i neprestano zaokuplja polovinu snaga i misli mlađega dela čovečanstva, gde je poslednji cilj gotovo svake ljudske težnje, gde nepovoljno utiče na najvažnije prilike, u svaki čas prekida najozbiljnije poslove, na trenutak smućuje i najveće glave, gde se ne srami upadati sa svojim tricama i ometati većanja državnika i istraživanja učenjaka, gde znade umetnuti svoja ljubavna pisamca i uvojčiće i u ministarske portfelje i filosofske manuskripte, gde ništa manje svakodnevno snuje najzamršenije i najgore poslove, uništava najvrednije odnose, kida najčvršće spone, sad uzima za žrtvu život ili zdravlje, sad bogatstvo, položaj i sreću, poštenjake čini bezobzirnima, dotada verne izdajicama, prema tome u celini nastupa kao neprijateljski demon koji se trudi sve prevrnuti, zamrsiti i izokrenuti – onda smo potaknuti da uskliknemo: čemu vika? čemu zbrka, bes, strah i nevolja? Ta radi se samo o tome da svaki Pero nađe svoju Maru (ovde se nisam smio izraziti doslovce…): zašto da takva sitnica igra tako važnu ulogu i u sređen ljudski život neprestano unosi smetnju i zbunjenost? – No ozbiljnu istraživaču duh istine postupno će otkriti odgovor: to o čemu je reč nije malenkost: štaviše, važnost te stvari potpuno je primerena ozbiljnosti i žestini postupaka. Konačna svrha svih ljubavnih zgoda … doista je važnija od svih drugih svrha u ljudskome životu i stoga je vredna duboke ozbiljnosti kojom je svatko sledi. Naime, time se odlučuje ništa manje nego sastav sledeće generacije. Tom tako frivolnom ljubavnom igrom biće po svom postojanju i svojim svojstvima određene ”dramatis personae” koje će nastupiti kad mi odstupimo. Kao što je bitak, existentia tih budućih osoba uopšte uslovljena našim polnim nagonom, tako je njihova bit, essentia, potpuno uslovljena individualnim izborom pri zadovoljenju, tj. polnom ljubavlju, i tako se u svakom pogledu neopozivo utvrđuje. To je ključ problema .Prema tome, sve ljubavne zgode današnje generacije za ceo su ljudski rod ozbiljna ”meditatio compositionis generationis futurae, e qua iterum pendent innumerae generationes” [promišljanje o sastavu sledeće generacije, o kojoj opet zavise bezbrojne generacije]. Na velikoj važnosti te stvari, u kojoj se ne radi kao u svim drugima o individualnom dobru i zlu, nego o opstanku i specijalnim osobinama ljudskoga roda u budućim vremenima, a volja pojednica stoga nastupa u povišenoj potenciji kao volja vrste, na toj velikoj važnosti počiva onaj pathos i uzvišenost ljubavnih stvari, ono transcendentno u njihovim ushitima i bolima, što pesnici hiljadama godina prikazuju u bezbroj primera; jer nijedna se tema po interesu ne može izjednačiti s onom koja se prema svima ostalima, budući da pogađa dobro i zlo vrste, odnosi kao telo prema površini…
Ono što se u individualnoj svesti otkriva kao spolni nagon uopšteno i bez usmerenja na određeni individuum drugoga spola, to samo o sebi i izvan pojave jest volja za životom naprosto. No ono što se u svesti pojavljuje kao polni nagon usmeren na određeni individuum, to je samo o sebi volja da se živi kao posve određen individuum. Spolni nagon, premda subjektivna potreba, u tome slučaju znade veoma vešto uzeti masku objektivnog divljenja i tako prevariti svest: jer priroda za svoje svrhe treba taj strategem… Da će biti rođeno to određeno dete, to je istinska svrha celoga ljubavnog romana, premda je sudionici nisu svesni: način na koji će se to postići, sporedan je. – No koliko god se uzvišene i osetljive, pogotovu zaljubljene duše bunile protiv grubog realizma moga viđenja, ipak su u zabludi. Ta zar točno određenje individualiteta sledeće generacije nije mnogo viša i dostojnija svrha nego oni njihovi preterani osećaji i nadosetilni mehurići od sapunice? Doista, može li među zemaljskim svrhama biti neke važnije i veće? Jedino ona odgovara dubini kojom se oseća strastvena ljubav, ozbiljnosti kojom nastupa i važnosti koju pridaje malenkostima svoga područja i svoga povoda. Raspaljene strasti, beskonačni napori i muke u postizanju voljenog predmeta izgledaće primereno jedino ako tu svrhu shvatimo kao istinsku. Jer u tome naporu i trudu prodire u postojanje buduća generacija u ukupnoj svojoj individualnoj određenosti. Ona se pokreće čak i u obzirnom, određenom i samosvojnom izboru radi zadovoljenja polnog nagona koji nazivamo ljubav. Rastuća naklonost dvoje zaljubljenih zapravo je već volja za životom novoga individuuma, kojega mogu i žele roditi; njegov novi život već se pali u samom susretu njihovih čežnjivih pogleda i objavljuje se kao budući individualitet, harmoničan i dobro sastavljen. Oni čeznu za zbiljskim sjedinjenjem i stapanjem u jedno jedino biće, da bi potom živeli samo u njemu; a sjedinjenje se ispunjava u onome koga su stvorili, u kome su se njihova nasledna svojstva stopila u jedno biće i nastavila živeti sjedinjena. Obratno, uzajamna odlučna i tvrdokorna odbojnost između muškarca i devojke pokazuje da bi mogli izroditi samo loše organizirano, u sebi disharmonično, nesretno biće…
Ono što na kraju tako silno privlači dva individuuma različitih spolova jest volja za životom koja se pokazuje u celoj vrsti, a koja ovde prema svojim svrhama anticipira jednu objektivaciju svoje biti, u individuumu kojega mogu stvoriti ona dva individuuma… Koliko god individualitet svakoga pojedinog čoveka bio neobjašnjiv i isključivo njemu svojstven, takva je upravo i sasvim posebna i individualna strast dvoje zaljubljenih – u najdubljem temelju to je zapravo jedno te isto: prvo je eksplicitno ono što je drugo bilo implicitno. Kao početno nastajanje novoga individuuma … valja zapravo motriti trenutak kada su se roditelji počeli voleti – ”to fancy each other” [sanjariti jedno o drugome], prema veoma zgodnom engleskom izrazu; kao što je rečeno, u susretu i spajanju njihovih čeznutljivih pogleda nastaje prva klica novoga bića, koja kao i sve klice najčešće biva zgažena. Taj novi individuum u stanovitoj je meri nova (platonovska) ideja: kao što sve ideje najvećom žestinom nastoje stupiti u pojavnost, lakomo posežući za materijom koju među njima razdeljuje zakon kauzalnosti: tako i ova naročita ideja ljudske individualnosti najvećom lakomošću i žestinom teži za realizacijom u pojavnosti. Ta lakomost i žestina jest upravo uzajamna strast dvoje budućih roditelja… Što je veća uzajamna primerenost dvaju individuuma u svakome od raznolikih pogleda što ih valja razmotriti, to će snažnijom biti njihova uzajamna strast. Budući da ne postoje dva posve ista individuuma, svakome određenom muškarcu – uvek u pogledu na ono što treba stvoriti – mora najpotpunije odgovarati jedna određena žena. Istinska ljubav retka je kao i slučaj njihova susreta… – Upravo stoga što se ljubavna strast zapravo vrti oko onoga koji se treba roditi i njegovih svojstava, i što joj tu leži jezgra, između dvoje mladih i obrazovanih ljudi različitih spolova može postojati prijateljstvo zahvaljujući slaganju njihove ćudi, karaktera i duhovne usmerenosti, a da se ne umeša polna ljubav; u tom smislu može čak biti i stanovite odbojnosti među njima. Razlog treba tražiti u tome što bi njihovo dete imalo telesno ili duhovno disharmonična svojstva, ukratko, njegova egzistencija i osobine ne bi odgovarale svrhama volje za životom, kakva se prikazuje u vrsti. U suprotnom slučaju, uz heterogenost ćudi, karaktera i duhovnog usmerenja i uz odbojnost pa i neprijateljstvo koje iz toga proizlazi, ipak se može pojaviti i postojati polna ljubav; tu će ona zaseniti sve ostalo: navede li na brak, on će biti veoma nesretan…
Egoizam je veoma duboko ukorenjeno svojstvo svake individualnosti uopšteno; želimo li pobuditi delatnost individualnoga bića, egoistične su svrhe jedine na koje možemo sa sigurnošću računati. Doduše, vrsta ima starije, bliže i veće pravo na individuuma nego sama krhka individualnost: pa ipak, kada individuum mora delovati, čak podnositi žrtve radi opstanka i osobine vrste, njegovu intelektu koji je sračunat samo na individualne svrhe ne može se razjasniti važnost te stvari tako da deluje u skladu s njome. Stoga u tom slučaju priroda može postići svoju svrhu jedino tako da individuumu usadi stanovitu tlapnju zbog koje mu se ono što je dobro samo za vrstu čini kao dobro za njega samog, tako da služi dobru vrste dok tlapi da služi sam sebi… Ta tlapnja je instinkt. U većini slučajeva dade se sagledati kao osetilo vrste, koje volji prikazuje ono što se pokorava vrsti. No kako je ovde postala individualnom, volja mora biti prevarena tako da ono što joj pruža osetilo vrste opažanja kroz osetilo individuuma, dakle da umišlja kako ide za individualnim svrhama dok uistinu sledi samo generalne (uzevši ovde tu reč u najautentičnijem smislu). Izvanjsku pojavnost instinkta najbolje promatramo na životinjama, gde je njegova uloga najznačajnija; no njegovo unutrašnje zbivanje, kao i sve unutrašnje, možemo upoznati jedino na nama samima. Misli se doduše da čovjek gotovo uopće nema instinkata, osim instinkta da kao novorođenče traži i hvata majčine grudi. No zapravo imamo veoma određen, jasan, premda kompliciran instinkt, naime instinkt veoma istančanoga, ozbiljnoga i samosvojnoga izbora drugog individuuma za polno zadovoljenje. S tim zadovoljenjem samim o sebi, tj. budući da je ono osetilni užitak koji počiva na prekoj potrebi individuuma, lepota ili ružnoća drugog individuuma nema nikakve veze. Pa ipak, naša revna potraga za zadovoljenjem, uz brižan izbor koji iz toga proizlazi, očevidno se dakle ne odnosi na nas same koji biramo, premda umišljamo da je tako, nego na istinsku svrhu, na ono što se treba roditi, u čemu se tip vrste treba održati što čistije i pravilnije… Prema tome, svako će najpre odlučno davati prednost i žarko žudeti za najlepšim individuama, tj. takvima u kojima je karakter vrste najčistije izražen; no potom će na drugome individuumu tražiti osobito one savršenosti koje trebaju njemu samome, čak će mu biti lepe one koje su suprotne njegovim vlastitim nesavršenostima… Pri pogledu na ženu primerene lepote muškarca obuzima vrtoglavo ushićenje, a sjedinjenje s njom pričinja mu se kao najveće dobro; upravo to je osetilo vrste, koje prepoznaje jasno izražen pečat vrste i htelo bi je obnoviti njihovim sedinjenjem… Dakle, čoveka tu zapravo vodi instinkt koji je usmeren na najveće dobro vrste, dok čovek umišlja da traži samo povećanje vlastita užitka. – Ovo nam doista pruža poučan zaključak o unutrašnjoj biti svakoga instinkta, koji kao i ovde gotovo uvek pokreće individuuma radi dobra vrste. Jer očevidno je kako insekt pomno traži određen cvet ili plod ili prljavštinu ili meso, … da bi položio svoja jaja samo onde, i ne beži ni od truda niti od opasnosti da bi to postigao. Tome je veoma analogan muškarčev trud, dok radi polnoga zadovoljenja pomno traži ženu određenih, njemu individualno prihvatljivih osobina, žudeći tako silno da često, ne bi li postigao tu svrhu, usprkos razumu žrtvuje životnu sreću… Naime, instinkt kao da svugde deluje prema pojmu svrhe, pa ipak posve bez njega. Priroda ga ucepljuje onde gde je delatni individuum nesposoban razumeti svrhu, ili je ne želi slediti… Slasna je tlapnja koja zavarava muškarce da će u rukama žene koja mu je lepa biti sretniji nego s bilo kojom drugom… Prema tome, on tlapi da se trudi i žrtvuje da vlastiti užitak, a sve se to događa samo radi održanja pravilnog tipa vrste ili čak samo stoga što se treba pojaviti posve određena individualnost, koju mogu dati jedino ti roditelji… U skladu s prikazanim karakterom stvari, nakon konačno postignuta užitka svaki će zaljubljenik iskusiti čudnovato razočaranje i čuditi se što ono za čim je tako čeznutljivo žudio ne pruža više od bilo kojeg drugoga polnog zadovoljenja; to mu neće biti velika potpora. Ova se želja, naime, odnosila prema svim njegovim ostalim željama kao što se vrsta odnosi prema individuumu, dakle kao nešto beskonačno prema konačnome. Zadovoljenje naprotiv koristi samo vrsti i stoga ne dolazi do svesti individuuma koji je ovde, nadahnut voljom vrste, požrtvovno služio svrsi koja uopšte nije bila njegova vlastita. Stoga se dakle nakon konačna ispunjenja velikog dela svaki zaljubljenik oseća prevareno: jer iščezla je tlapnja kojom je vrsta ovde prevarila individuuma…
Po prirodi (je) muškarac u ljubavi sklon nestalnosti, a žena stalnosti. Muškarčeva ljubav osetno opada od trenutka u kojem je dobila zadovoljenje: gotovo svaka žena privlači ga više od one koju već poseduje; on čezne za zamenom. Ženina ljubav naprotiv raste od istoga trenutka. To je posledica svrhe prirode, koja je usmerena na opstanak i stoga što veće razmnožavanje vrste. Naime, muškarac godišnje može lako začeti preko stotinu dece, ako mu je ponuđeno jednako toliko žena; nasuprot tome, žena s još toliko muškaraca u godini dana može doneti na svet samo jedno dete (zanemarimo li dvojke). Stoga se on uvek ogleda za drugim ženama; ona se naprotiv čvrsto drži jednoga: jer priroda je instinktivno i bez refleksije nagoni da zadrži hranitelja i zaštitnika buduće novorođenčadi.
prevela: Darija Domić
izvor
izvornik: Arthur Schopenhauer, Die Welt als Wille und Vorstellung, II. (1844.)
Нема коментара:
Постави коментар