Ples i medicina

Austrijski filozof Ludvig Vitgenštajn u „Filozofskim istraživanjima“ sa pravom opominje da igru nije moguće definisati jednom sveobuhvatnom definicijom. Za potpuno razumevanje njene suštine potrebno je imati na umu ceo niz definicija pojedinih segmenata tog pojma. Zaista, o igri postoji mnogo iskaza, neki su u formi ličnih utisaka, a neki pokušaji objašnjenja. Sve su to mnogobrojna lica jednog fenomena koja predstavljaju, kako zaključuje Vitgenštajn, samo jedan od mogućih viđenja. Mada nije moguće dati jednu, sveobuhvatnu definicu igre mnogobrojn i iskazi ipak daju neku vrstu znanja o njoj i to je sasvim dovoljno jer, konačno, igra je deo psihološkog, individualnog sveta, čak i kada je društvenog, masovnog tipa, i kao takva ima svojstva nezavisna od teorija i pojmova kojima ih ona opisuje. U intimnom svetu pojedinca postoje događanja koja nisu dostupna tuđem iskustvu. Ideja "krajnje istine" o svetu, objašnjenja bez ostatka, kako smatraju neki filozofi, pripada pre domenu mitskog nego naučnog.

Ono što provejava kroz gotovo sve priče o igri je pojam slobode, oslobađanja. Nalazim za potrebno da istaknem ovu dimenziju igre kao najupečatljiviju, što da ne kažemo najuzbudljiviju, sa napomenom da se ni ovaj aspekt igre ne može uzimati zdravo za gotovo, već kao potencijalno prisutan. Pošto je tema ograničena na medicinu nesumnjivo je da postoje implikacije ovog svojstva na ljudsku psihu –mada se i one mogu objasniti na različite načine.

Po Šileru je čovek "..samo onda čovek kada se igra”, slobodan, s one strane ozbiljnog i neozbiljnog, bez prinude, izmiren sa prirodom. Za Gadamera je svet igre autonomno, ”idealno carstvo” koje ima sopstvenu bit, čak nezavisnu od svesti onog koji igra, pa njen subjekt nije igrač, već ona sama dok se ispoljava pomoću igrača. Jung u igri prepoznaje stvaranje novog sveta. Taj čin stvaranja alternativne realnosti i samo-stvaranja naizgled je odvojen od realnosti zapravo je samo-potvrđivanje igračevog jastva i svojevrstan ”jednokratan” proces individuacije _ sopstvenosti. S druge strane, u igrama je predstavljeno arhetipsko, kolektivno nesvesno, celokupno nasleđeno iskustvo, obrasci mišljenja, osećanja i delanja. Oni nam omogućavaju, piše Jung, da igru započnemo i da je dovršimo, intrigiraju na samu pomisao igre i mame da se u igru upustimo. Igra, nastavlja on, predstavlja jedinstveni spoj nespojivog: kreacije (Eros) i destrukcije (Tanatos), kao što su i sami arhetipovi u svojoj strukturi bipolarni, nose u sebi kako tamnu tako i svetlu stranu.

Sav svet je nalik promišljenoj igri, beleži Plotin, i dodaje: ”Sve je razmeštanje kulisa, promena scene, glumljenje suza, glumljenje jada” i sve što je čovekovo, tašto je delo igre. I Shakespear, Calderon i Racin, svet porede sa pozornicom na kojoj svako igra svoju ulogu, da li da dodamo svesno, slobodno odabranu ulogu, čak i kada igra postaje deo kulturnog ambijenta sa zahtevom da se odigra prema određenim pravilima.

Čovek je, da na kraju spomenemo Huizingu, homo ludens, čovek koji se igra.

Šta o tome kaže medicina.





PLES KAO LEK

      Nadovezujući se na teoriju koja je u pokretu pronalazila izvor ljudske egzistencije, mnoge su kulture tom istom  pripisivale i dar lečenja. Primitivan je čovek, postavljen pred zagonetku bolesti, pokušavao istim silama koje su ga stvorile, rešiti i taj problem. Dugo su vremena umetnost i religija pružale pomoć čoveku u brizi za sebe i svoje bližnje. U ritualima šamanizma pesma, ples i ritam pratili su pojedinca kroz vizualne, motoričke, auditivne prikaze, vodeći ga novim emocionalnim stanjima te pobuđujući ugodu i strahove s ciljem mutiranja i transformiranja fizičkog i psihičkog stanja individue. Šamansko lečenje često teži reprodukovanju razvoja bolesti i rehabilitacije u raznim postupcima obrednog karaktera kako bi se postiglo “ublažavajuće osetno iskustvo” [5].
     U korištenju pokreta i plesa kao leka za iskorenjivanje stanja psihičkih i fizičkih slabosti, mogu se izdiferencirati dve osnovne smernice: plesni motivi božanstvima i pokret kao način protoka životne energije. U prvom se slučaju ples sagledava kao molitva i indirektan način delovanja na bolest, nakon kojega će božanstvo izlečiti vernika, dok je drugi način direktno  delovanje na vlastito telo silom konvulzija i pokreta.
      Svetska je kultura bogata primerima u kojima je pokret kao neverbalni način komunikacije s božanstvom stimulisao božanstvo na pružanje pomoći bolesnom. Kod indijanskog plemena Apaši ples je bio osnovni dieo religijskog i obreda lečenja koji je trajao četiri dana. Još su krajem XIX.
veka te ceremonije, praćene dodatnim ritualnim postupcima: izolacijom bolesnika, crtanjem simboličnih životinja i krajnjim zajedničkim plesom, bile njegovane na područjima severnoameričkih rezervata [6]. U egipatskoj se kulturi pronalazi više božanstava čija je moć bila okrenuta zaštiti plesa i čovekova tela. Božica Hator, osim što je predstavljala božanstvo plesa, bila je i zaštitnicom trudnica i novorođenčadi. Božici plesa i muzike  Bastet pripisivala se moć zaštite vernika od zlih duhova i
zaraznih bolesti te se verovalo da bi upravo ples u njenu čast doveo do fizičke i psihičke rehabilitacije [7,8]. I na evropskom su tlu bili prisutni slični rituali. Tokom XII. veka na svečanostima sv. Eluneda Velšani bi plesom i pokretom iskupili svoje grehe te time bivali izlečeni [7,9].
       U različitim se kulturama, tokom istorije, provlačila ideja o egzistencijalnom soku koji protiče našim telom i održava nas na životu. Nezavisno o tome radi li se o životnoj limfi, pneumi ili jednostavno krvi, verovalo se da se održavanjem njezina pravilnog protoka pospešuje zdravstveno
stanje. U Kini se tako njeguju Qigong, najstarije kineske plesne vežbe. Ta se kultura lečenja razvila iz starih šamanskih ceremonijalnih procesija koje su, oponašajući kretnje životinja, isterivale pestilenciju i demone. Nakon toga, taj je oblik plesa prerastao u niz terapijskih vežbi o pravilnom
načinu disanja čime bi Qi, vitalna limfa, pravilno proticala telom. Kinezi su smatrali ples vodičem udahnutog zraka koji mu omogućava  da se pravilno i harmonijski proširi čitavim telom. Vežba za postizanje dugovečnosti obuhvatala je udisaj kroz usta te izdisanje “starog” zraka, tekom kojih je pojedinac “plesao kao medved i istezao se poput ptice” [11]. U islamskoj su kulturi, posebno u sufizmu – mističnoj doktrini, derviši praktikovali rotirajući, kružni opsesivni ples kojim bi postizali ekstazu. Paralelno s plesom upražnjavale su se različite metode disanja kojima bi derviši postizali transcendentalno iskustvo [12,13]. Osim vazduha  i životne limfe, životnu energiju je u mnogim narodima predstavljala sama krv. I u tim je slučajevima bio praktikovan ples kako bi se osiguralo pravilno proticanje krvi telom. To se ponajpre odnosilo na žene. Menstrualno krvarenje je tokom istorije bilo sagledavano na različite načine: krvarenje kao način oslobađanja od štetne krvi, produkata hiperalimentacije ili kao način na koji se izlučuje krv koju “nesavršene” žene, za razliku od
muškaraca, ne mogu pretvoriti u spermu [12]. Ples je u tim slučajevima, kao i pri rađanju, pomagao prouzrokovati ritmične kontrakcije maternice, pospešujući izlevanje krvi i porođaj (u grčkoj kulturi, u Delfiju i među južnoameričkim Indijancima negovala se tradicija plesa Mesecu) [8].
     


PLES KAO PATOLOGIJA


      U bogatoj plesnoj tradiciji ples se javlja i u svome drugom aspektu, kao posledica različitih patoloških stanja. Naime, često su se u pozadini razuzdanih pokreta, koji su posle prerasli u plesne motive, nalazile različite patologije, posebno one temeljene na neurološkoj bazi. Sama reč chorea
kojom danas lekar označava neprestanu pojavu brzih pokreta velikih amplituda složenog tipa, na latinskom označava ples, te se kao takav spominje već i u Homerovoj Ilijadi [18].
      Kao jedan od najstarijih oblika lečenja plesom naveden je šamanizam. No pojava šamanizma i rituala koji su pratili te mistične i omnipotentne ličnosti, može se porediti s patologijama od kojih su, navodno, bolovale. Mnogi etnopsihijatri u tim pojedincima pronalaze kliničke slučajeve neurotičnih bića, histeričara i psihotičara. Šamanizam u tunguskom jeziku označava “onog koji se nalazi u stanju ekstaze i transa”. Upravo taj kapacitet ulaska u duboki trans karakterističan je za pojedine slučajeve epilepsije [19], iako i dugotrajno jednolično nadraživanje osetila vodi istom rezultatu. Rituali kojima se šaman koristi predstavljaju, smatraju etnopsihijatri, način izražavanja, kontroliranja te preusmjeravanja vlastitih
unutarnjih sukoba [5].
      Osim u šamanizmu, ples se javlja kao prateći elemenat  brojnih drugih patoloških stanja. Neurogene bolesti najčešće su u istoriji vodile takvim stanjima koje su ostali ljudi izjednačavali s plesom. Već spomenuta chorea, koja se javlja kao patološki nelogičan sled nepravilnih pokreta, opisuje se i kao sistem  “maniriziranih kontorzija, poput plesa”. Sledeća neurogena bolest, histerija, koja se najčešće pripisivala ženskom rodu, u prošlosti se povezivala s “nekontroliranim plesom materice” [10]. Još jedna neurogena bolest, epilepsija, često se opisivala kao “ples sv. Vida”, iako se naziv plesa sv. Vida koristio i u opisivanju različitih drugih patologija (danas se pod tim pojmom najčešće podrazumeva autoimuna bolest – Sydenhamova chorea. Neki izvori smatraju da je "ples sv. Vida" ponajpre bio vezan za pojam ergotizma i ergotoksina [20,21] koji kao prirodni derivat lizergične kiseline stimulira sve glatke mišiće, posebno u krvnim žilama i materici uzrokujući njezinu kontrakciju (čime bi se mogla povući paralela s histerijom koja se također povezivala s matericom) [22]. Zaštitnik je većine tih bolesti upravo sv. Vid, po kojem je epilepsija i dobila svoje drugo ime. Naime, sv. Vid smatra se zaštitnikom epileptičara, histeričara, opsesivnih, ozeđenih ugrizom besnih životinja i paukova (tarantizam) te obolelih od choreje [23].


       Chorea sancti Viti, osim što se spominje u kontekstu epilepsije, navodi se i kao jedna od brojnih kolektivnih psihičkih epidemija koje su se pojavile u srednjem veku. Sam ples sv. Vida, ako je sagledan u koreomanijskom kontekstu, raširio se u XV. veku posebno   na području Francuske i
Nemačke. Osim epidemije kuge i drugih zaraznih bolesti, u to su se vreme pojavile “epidemije” psihičkih patologija. U tim su “psihološkim skupinama” učestvovali pojedinci koji su u znak pokore i kajanja plesali do besvesti. Te su se plesne grupe propagirale po čitavoj Evropi kao “saltomanije”,
oblik masovne histerije. Mnogi smatraju da i sam tarantizam spada u grupu koreomanija koja se proširila područjem Italije, a  i područjima Hrvatske [23].
      Znači, tarantizam osim u kontekstu plesa koji ozdravlja bolesnike, može biti sagledan u svetlu histeričnog ponašanja, ali i u kontekstu individualnih bolesti. Kao što je pre navedeno, pod pojmom tarantizma u istoriji su se često spominjale različite bolesti: tetanus, chorea mai or, sunčanica. Najčešći njegov uzrok ipak ostaje ujed pauka, iako se i tu po javljuju razne sumnje – je li reč o ujedu tarantule ili crne udovice [15-17]. S obzirom na ta saznanja, tarantelu možemo sagledati kao posledicu delovanja toksina tog pauka. Naime, “latrodectus mactans” oslobađa toksin nazvan prema njemu ά-latrotoskin koji deluje na nervne sinapse uzrokujući masovnu egzocitozu neurotransmitera
i time strašnu bol te hiperkinezu, izrazite i nekontrolirsane motoričke pokrete koji su donosili
olakšanje pravim bolesnicima [25]. Rezultat toga , smatra se, rodio se tarantizam kao kolektivni ples.

     Patologijama vezanim uz ples možemo pridodati i staru, raširenu pojavu usko vezanu za šamanizam – verovanje u veštice. Taj se kult razvio upravo n osnovu  antičkih kultova, šamanizma i dionizijskih kultova (u dionizijskim je kultovima razjarena masa žena slavila boga u divljem i nekoordinisanom plesu) [11]. Veštice se povezuju s pojmom bolesti na dva načina. Prvi način ističe veštice kao uzrok različitih bolesti koje bi one uzrokovale vlastitim urocima (u srednjem vieku to je bila kuga). Vještice su bile povezane s plesnom tradicijom i onime što se nazivalo sabbath, veštičji ples iliti synagoga diabolica (potiče iz Ivanove Apokalipse: “I vještice su se kao spomenuti židovi (Apk 2/4) hranile mesom koje se prenosilo idolu te prepuštale razvratnom ponašanju”). Time su odavale svoju vernost i odanost Đavolu.

     Zbog takvih verovanja hiljade žena bilo je osuđeno na smrt spaljivanjem na lomači u procesu poznatom pod imenom “lov na veštice”. Upravo tu susrećemo drugu vezu vještica i bolesti, jer najveći broj osuđenih bile su histeričarke, epileptičarke, žene bolesne od choreje, čime bi se objasnila i pojava samog “veštičjeg plesa”.

Anja Petaros                                             
                                                                     

Paul Valery, Filozofija plesa