петак, 02. фебруар 2018.

Emanuel Svedenborg, odlomci





O VOLJI I RAZUMU

28. Čovek ima dve sposobnosti koje čine njegov život: jedna se zove voljom, a druga razumom. One se jedna od druge razlikuju, ali su tako stvorene da budu jedno, pa, kad su jedno, zovu se svest [mens]. One su dakle ljudska svest i u tome je celi život čovekov.

29. Kako se sve stvari u svemiru, koje su u skladu s redom Božjim, odnose na dobro i istinu, tako se sve stvari u čoveka odnose na volju i razum, jer je dobro [duše i srca, tj. dobrota], koje je u njega, stvar njegove volje, a istina je, koja je u njega, stvar njegovog razuma. Ove naime, dve sposobnosti ili dva života čovekova jesu kao posude koje primaju dobro i istinu, i njihove su osnovice; volja je posuda koje prima sve što pripada dobru i njegova je osnovica, a razum je posuda za primati sve sto pripada istini i njezina je osnovica. Dobara [duše i srca, t.j. dobrota] i istina nema nigde drugde kod čoveka, pa kako kod njega nema nigde drugde dobara ni istina, tako kod njega nema nigde drugde [t.j. izvan njegove volje i razuma] ni Ljubavi ni vere, jer ljubav pripada dobru i dobro pripada ljubavi, a vera pripada istini i istina pripada veri.

30. Sada, pošto se sve stvari u svemiru odnose na dobro i istinu, a sve stvari crkve na dobro ljubavi i istinu vere, te pošto je čovek čovek usled ove dve sposobnosti [t.j. usled volje i razuma], to se zato o njima raspravlja u ovom učenju. Inače ne bi čovek imao jasan pojam o njima, pa njegovo mišljenje ne bi imalo temelja.

31. Volja i razum tvore takođe čovekov duh, jer u njima prebiva njegova mudrost i inteligencija i uopšte njegov život; telo je samo nešto podložno.

32. Ništa nije važnije znati od toga kako volja i razum tvore jednu svest. Oni tvore jednu svest baš kao što dobro i istina tvore jedno, pošto između volje i razuma postoji sličan brak kao i između dobra i istine. Kakav je taj brak, može se potpuno jasno uvideti iz onoga što je bilo u pređašnjemu navedeno o dobru i istini3; naime, kako je dobro sama suština nečega, a istina manifestacija iz njegove suštine, tako je čovekova volja sama suština njegovog života, a razum manifestacija tog života iz nje, jer se dobro koje pripada volji oblikuje u razumu i prikazuje se tako vidu.

33. Kod onih koji se u dobru [duše i srca, t.j. dobroti] i u istini nalaze postoji volja i razum, a kod onih koji se nalaze u zlu i neistini nema volje ni razuma, nego umesto volje imaju pohlepu, a umesto razuma znanje, zato što je prava čovečija volja posuda koja prima dobro, a razum posuda koja prima istinu. To je razlog da se ne može govoriti o volji kad se radi o zlu, niti o razumu kad se radi o neistini, jer su to oprečne stvari, a oprečno poništava [jedno drugo]. Zato, čoveka koji je u zlu i usled toga u neistini ne možemo zvati racionalnim, mudrim i inteligentnim. Kod zlih su takođe stvari unutrašnjosti koje pripadaju području svesti, gde volja i razum uglavnom prebivaju, zatvorene.
Obično se misli da i zli imaju volju i razum, jer i oni govore da hoće i da razumeju ; ali njihovo htenje samo je pohlepa, a razumeti, kod njih znači samo znati.

________________________


Neki misle kako oni koji su u veri trebaju otkloniti od sebe sve užitke života, i sva telesna zadovoljstva; ali ja ovo mogu dokazati/tvrditi, da mi užici i zadovoljstva nikad nisu bili uskraćeni; jer bilo mi je dozvoljeno uživati ne samo zadovoljstva tela i osetila, poput onih koji žive (u svetu), već mi je također bilo dozvoljeno uživati takve užitke i takve životne sreće kakve, verujem, ni jedna druga osoba na svetu nikad pre nije uživala, koji su bili veći i probraniji/izvrsniji nego ijedan čovek može zamisliti i verovati.’

‘Duhovni dnevnik – 3623 (1748)


________________________


NEBESKE TAJNE  

Znam da će mnogi tvrditi kako je čoveku nemoguće razgovarati sa duhovima i anđelima dok živi u svom fizičkom telu; neki će reći da su to maštarije/obmane, neki da ove stvari iznosim kako bi iskoristio njihovu lakovernost (ili ‘kako bi zadobio njihovo poverenje’), itd. Ali ništa od toga me ne obeshrabruje/zaustavlja, jer ja sam vidEo, čuo i osetio. … Da bi mogao (sa)znati kako čovek živi nakon smrti, bilo mi je odobreno razgovarati i družiti se sa mnogima sa kojima sam se poznavao za vreme njihovog života u telu, i to ne samo u trajanju od jednog dana ili NEDELJE , već mesecima, i u nekim slučajevima skoro celu godinu, kao što sam običavao činiti i ovde na Zemlji. Oni su bili jako iznenađeni da su oni sami, za vreme njihovog života u telu, živeli, i da mnogi drugi (ljudi) i dalje žive, u takvom stanju neverovanja u vezi budućeg života (= da će živeti nakon smrti), kad u stvari jedva da prođe jedan dan između smrti tela i njihovog ulaska u drugi svet, – jer smrt je nastavak života.’

 Nebeske tajne – 68, 70

________________________

NEBO I PAKAO 

ČOVEK JE NAKON SMRTI U POTPUNOM LJUDSKOM OBLIKU

453. Iz mnogih stvari koje su već ukazane u nekoliko prethodnih poglavlja može se potvrditi/doći do zaključka kako je oblik čovekova duha ljudski oblik, to jest, kako je duh čak i oblikom čovek (= kako je čovekov duh, nakon smrti, istog ljudskog oblika kao i za života u telu na Zemlji), posebno gde je ukazano kako je svaki anđeo u potpunom ljudskom obliku (br. 73-77); kako je s obzirom na njegove unutrašnjosti svaki čovek duh (br. 432-444); i da su anđeli u nebu od ljudske rase (br. 311-317).

[2] Ovo se još jasnije može videti iz činjenice da je čovek čovek vrlinom svoga duha, a ne vrlinom svoga tela, i da je telesna forma dodana duhu u skladu sa oblikom duha, a ne obrnuto, jer u skladu sa njegovim vlastitim oblikom je duh odeven u telo. Posledično tome, duh čoveka deluje u svakom delu tela, čak i u najsitnijem, u tolikoj meri da ako ijedan deo nije oživljen duhom, ili duh nije aktivan u njemu, on ne živi. Svako može znati kako je ovo istina iz ove činjenice samo, da misao i volja oživljavaju sve stvari i svaku stvar tela takvom potpunom komandom da se sve slaže/sarađuje, a sve što se ne slaže/sarađuje nije deo tela, nego je odbačeno kao nešto bez života; a misao i volja pripadaju ne telu, već čovekovom duhu.

[3] Duh, nakon što je bio oslobođen iz tela, nije vidljiv čoveku u ljudskom obliku, niti on vidi duh drugog čoveka, budući je telesno osetilo vida, ili njegovo oko, u onoj meri u kojoj gleda u svetu, materijalni organ, a ono što je materijalno može videti jedino ono što je materijalno, dok ono što je duhovno vidi šta je duhovno. Kada, prema tome, materijalni deo oka postane zamračen i lišen je njegove saradnje sa duhovnim, onda se duhovi pojavljuju u njihovom vlastitom obliku, koji je ljudski oblik, ne jedino duhovi koji su u duhovnom svetu, već također duh drugog čoveka dok je on još u svojem telu.

454. Oblik je duha ljudski oblik budući je čovek s obzirom na njegov duh bio stvoren po obliku nebeskom, jer sve stvari neba i nebeskog reda su bile dovedene/sakupljene zajedno u stvarima koje sačinjavaju čovekov um #; i iz ovog proizlazi njegova sposobnost primanja inteligencije i mudrosti. Da li ćete reći sposobnost primanja inteligencije i mudrosti ili sposobnost primanja neba, to je ista stvar, kao što se može potvrditi iz stvari koje su bile ukazane u svezi nebeskog svetla i topline (br. 126-140); oblika neba (br. 200-212); mudrosti anđela (br. 265-275); i u poglavlju koje govori o tome kako oblik neba kao celina i u delovima naliči jednom čoveku (br. 59-77); i to vrlinom Gospodnjeg Božanskog Ljudskog, od kojeg je nebo i njegov oblik (br. 78-86).

455. Ove stvari koje su sada bile izrečene se mogu razumeti od strane racionalnog čoveka, jer ih on može videti iz povezanosti uzroka i iz istina u njihovom redu. Ali to ne razume čovek koji nije racionalan, i to iz nekoliko razloga, od kojih je glavni da ih on nema želje razumeti pošto su protivne njegovim neistinama koje su ono što čini njegove istine; a onaj, koji iz ovog razloga nije voljan razumeti, je zatvorio svoje racionalno, put ka nebu, iako će taj put i dalje biti otvoren samo ako se volja ne protivi (vidi iznad, br. 424). Da je čovek sposoban razumeti istine i biti racionalan kadgod on to želi mi je bilo ukazano putem mnogo iskustva. Zli duhovi koji su postali neracionalni u svetu time što su odbacili Božanstvo i istine Crkve, potvrđujući sebe protiv njih, su od strane Božanske sile prilično često bili okrenuti prema onima koji su bili na svetlu istine, i oni su onda shvatili sve stvari kao i anđeli, i priznali su za njih kako su istinite, i također da ih sve shvaćaju. Ali onog trenutka kad su se ti duhovi povratili sami u sebe, i vratili se ljubavi njihove volje, oni nisu razumeli ništa i potvrdili su suprotno.

[2] Čuo sam izvesne stanovnike u paklu govoriti kako su znali i percipirali kako je ono što su učinili bilo zlo a ono što su mislili neistinito, ali da su bili nesposobni odupreti se užitku njihove ljubavi, to jest, njihove volje, i da je njihova volja ona koja (na)vodi njihovo razmišljanje videti zlo kao dobro i neistinu kao istinu. Otud, bilo je jasno da oni koji su u neistini iz zla mogu razumeti i biti racionalni, ali nemaju volje to i učiniti; a oni nemaju volje iz razloga da su više voleli neistine od istina, budući se ove slažu sa zlima u kojima su bili. Ljubiti i želeti je ista stvar, jer ono što čovek želi on ljubi, i što ljubi on želi.

[3] Budući je stanje ljudi takvo da su oni sposobni razumeti istine ako bi to želeli, bilo mi je dozvoljeno potvrditi duhovne istine, koje su istine neba i Crkve, čak putem rasuđivanja, i to sa ciljem da bi neistine putem kojih je racionalno u mnogih bilo zatvoreno mogle biti raspršene putem rasuđivanja, i na taj način oko može biti do nekog stupnja otvoreno; jer potvrditi duhovne istine pomoću racionalnih istina je dozvoljeno svima koji su u istinama. Ko bi ikad mogao razumeti Reč iz značenja slova, ukoliko on nije video istine tamo iz prosvetljenog racionalnog? Zar to nije uzrok toliko puno krivoverja (izvedenih) iz iste Reči?

456. Da je čovekov duh, kada je bio oslobođen iz tela, i dalje čovek i istog oblika, mi je bilo dokazano putem svakodnevnog iskustva u trajanju od mnogo godina; jer, hiljadu puta sam video takve i čuo sam ih i razgovarao sa njima čak u svezi same ove činjenice, da ljudi u svetu za sebe ne veruju kako su ljudi, i da su oni koji u to doista veruju od strane učenih smatrani za priproste ljude. Duhovi su uvelike ojađeni u srcu da takvo neznanje i dalje traje u svetu, a iznad svega unutar Crkve.

[2] Ali ovo verovanje je, rekli su, proisteklo pre svega od učenih, koji su o duši razmišljali iz telesno senzualnog; a iz takvih ideja je jedini koncept kojeg su formirali o duši bio da je ona ništa nego misao; i kada se ova razmatra razdvojeno od ijednog subjekta u i iz kojeg ona postoji, ona je samo dašak čistog etera koji se mora raspršiti kada telo umre. Ali kako Crkva iz (= po onome što je objavljeno u) Reči veruje u besmrtnost duše, oni su njoj prisiljeni pripisati nešto životno, poput onog što pripada misli, ali oni njoj negiraju išta osetilno (= misle kako nema ni jednog osetila, tj. kako ne vidi, ne čuje, ne miriše itd.), poput onog što poseduje čovek, sve dok ona ponovno nije bila pridružena telu. Na ovom je mišljenju utemeljena doktrina o uskrsnuću, sa verovanjem kako će duša i telo biti ponovno združeni u vreme poslednjeg suda. Iz ovog razloga, kada iko razmišlja o duši u skladu sa ovom doktrinom i ovim nagađanjima, on ni najmanje ne može dokučiti činjenicu da je ona duh, i u ljudskom obliku. I još dalje, jedva iko u današnje vreme zna što je duhovno, a još manje da duhovna bića, kakvi su svi duhovi i anđeli, imaju ljudski oblik.

[3] Posledično tome, skoro svi koji su došli iz sveta su uvelike iznenađeni da su živi, i da su ljudi u istoj meri kao i ranije, da gledaju, slušaju, i govore, i da njihovo telo uživa osećaj dodira kao i ranije, bez ama baš ikakve razlike (vidi iznad, br. 74). A kada prestanu biti zaprepašteni nad sobom, onda su zaprepašteni da Crkva ne zna ništa o ovom stanju ljudi nakon smrti, time ništa o nebu i paklu, dok se u stvari svi koji su ikad živeli u svetu nalaze u drugom životu i žive kao ljudi. A budući su se također čudili zašto ovo nije bilo razotkriveno čoveku putem vizija, jer radi se o suštinskoj stvari vere Crkve, bilo im je rečeno iz neba da iako je to moglo biti napravljeno, pošto nema ništa lakše od toga kada se to Gospodu svidi, ipak oni koji su sebe potvrdili u protivnim neistinama nebi verovali čak ako bi i njima samima oči bile otvorene (= ako bi sami imali vizije); također da postoji opasnost u potvrđivanju ičega putem vizija kod ljudi koji su u neistinama, jer oni bi onda najpre uzverovali a nakon toga to isto zanekali, i na taj način oskvrnuli istinu kakva je ona u sebi, jer oskvrnuće je verovati i onda nekati; a oni koji oskvrnu istine su bačeni dolje u najniže i najteže od svih paklova.#

[4] Ova je opasnost naznačena rečima Gospodnjim:

‘Zaslepio im je oči i stvrdnuo srca da očima ne vide, srcem ne razumiju, te se ne obrate pa ih ozdravim.’ Ivan 12:40.

A da oni koji su u neistinama ne bi verovali (čak ako bi im bile dane vizije) je naznačeno ovim rečima:


Kaže Abraham: Imaju Mojsija i Proroke! Njih neka poslušaju! A on će: O ne, oče Abrahame! Nego dođe li ko od mrtvih k njima, obratiće se. Reče mu: Ako ne slušaju Mojsija i Proroka, neće poverovati sve da i od mrtvih ko ustane.’ Luka 16:29-31.

457. Kada čovekov duh najpre uđe (ili ‘pri samom njegovom ulasku’) u svet duhova, što se događa nedugo nakon njegovog ponovnog buđenja/reanimacije, kao što je objašnjeno iznad, njegovo lice i ton njegovog glasa naliče onima koje je imao u svetu, budući se on tada nalazi u stanju njegovih vanjština, i njegove unutrašnjosti još nisu razotkrivene. To je čovekovo prvo stanje nakon smrti. Ali naknadno je njegovo lice promenjeno, i postaje potpuno drugačije, i nalikuje njegovoj vladajućoj emociji/naklonosti ili vladajućoj ljubavi, u skladu sa kojom su bile unutrašnjosti njegova uma dok se nalazio u svetu i njegov duh dok je bio u telu. Jer lice se čovekova duha uvelike razlikuje od lica njegovog tela. Lice njegova tela je od njegovih roditelja, ali lice njegova duha je od njegovog osećaja, i naličje/slika je istog. Duh dolazi u ovaj osećaj nakon života u telu, i onda je sa vanjskim stvarima gotovo a unutarnje su stvari razotkrivene. To je čovekovo drugo stanje. Video sam neke koji su nedavno pristigli iz sveta, i prepoznao sam ih po njihovom licu i govoru; ali kad sam ih kasnije video nisam ih prepoznao. Oni koji su bili u dobrim osećajima su se pojavljivali sa prekrasnim licima; ali oni koji su bili u zlim osećajima sa deformiranim licima; jer čovekov duh, razmatran kakav je sam u sebi, nije ništa drugo nego njegov osećaj; a lice je njegov izvanjski oblik. Drugi razlog zašto su lica promenjena je da u drugom svetu nikome nije dozvoljeno krivotvoriti osećaje koji nisu njegovi vlastiti, i time prisvojiti obličja koja su protivna njegovoj ljubavi. Svi u drugom životu su dovedeni u takvo stanje da govore što misle, i da svojim izgledom i gestama/kretnjama očituju sklonosti njihove volje. I poradi toga lica svih postaju oblici i naličja njihovih osećaja; i posledično svi koji su se međusobno poznavali u svetu prepoznaju jedni druge u svetu duhova, ali ne u nebu ili u paklu (kao što je bilo rečeno iznad, br. 427).

458. Lica licemera su promenjena kasnije nego ona u drugih, budući su oni praksom formirali naviku da tako upravljaju njihovim unutrašnjostima da imitiraju dobre osećaje; posledično tome, oni jedno jako dugo vreme izgledaju ne-ružni. Ali kako je ono što su prisvojili postepeno odloženo; i unutrašnjosti njihovih umova su dovedene u sklad sa oblikom njihovih osećaja, oni postaju nakon izvesnog vremena više deformisani od drugih. Licemeri su takvi koji su bili naviknuti pričati poput anđela, ali iznutra su priznavali jedino prirodu a ne Božanstvo, i stoga su negirali stvari Crkve i neba.

459. Treba znati kako je svačiji ljudski oblik nakon smrti više lep srazmerno tome kako je on na više unutarnji način ljubio Božanske Istine i živeo u skladu sa njima; jer svačije su unutrašnjosti otvorene i oblikovane u skladu sa njegovom ljubavi i životom; prema tome što je osećaj više unutarnji, to je on više poput neba, i tome posledično je i lice lepše. To je razlog zašto su anđeli u najunutarnijem nebu najlepši, jer oni su oblici božanstvene ljubavi. Ali oni koji su ljubili Božanske istine više izvanjski, i time su živeli u skladu sa njima na više izvanjski način, su manje lepi; jer izvanjski osećaji sjaje/blistaju jedino iz njihovih lica; a kroz ove ne sjaji/blista nikakva nebeska ljubav, posledično ništa od nebeskog oblika kakav je on sam u sebi. Na licima takvih se može videti nešto razmerno mračno, što nije oživljeno ničim iz unutarnjeg života koji kroz to sjaji/blista. Ukratko, svo savršenstvo se povećava prema unutrašnjostima i smanjuje se prema vanjštinama, a kako se savršenstvo povećava tako se povećava i lepota. Vidio sam anđeoska lica trećeg neba takve sjajnosti da ni jedan slikar uz svo svoje umeće ne bi ni u kojem slučaju mogao dati ijedno takvo svetlo svojim bojama koje bi bilo jednako hiljaditem  delu blistavosti i života koje je izbijalo iz njihovih lica. No lica se anđela najnižeg neba u izvesnoj meri mogu izjednačiti (= u smislu, ‘njihova bi se lepota mogla donekle oslikati, i tako predočiti’).

460. Kao zaključak, spomenuo bi određenu tajnu koja do sada nikome nije bila poznata, naime, da su svako dobro i istina koji proizlaze iz Gospoda i čine nebo, ljudskog oblika; i to ne samo (gledani) kao celina i u onome što je najveće, već također u svakom delu i onome što je najmanje; također da ovaj oblik afektira/utiče na svakoga ko prima dobro i istinu od Gospoda, i uzrokuje da svako ko je u nebu bude ljudskog oblika u skladu sa primanjem. Posledica ovog je da je nebo poput sebe (is like itself) generalno i pojedinačno, i da je ljudski oblik oblik celine, svake zajednice, i svakog anđela (kao što je bilo ukazano u četiri poglavlja počevši od br. 86); čemu se mora dodati ovo, da je on oblik najmanjih stvari misli izvedenih iz nebeske ljubavi u anđela. Ova tajna, međutim, pada (u smislu, ‘biva primljena’) sa teškoćom u razumevanje bilo kojeg čoveka, ali sasvim jasno u razumevanje anđelâ, pošto su oni na nebeskom svetlu.

E.Swedenborg ‘Nebo i Pakao – 453-460’



Нема коментара:

Постави коментар