среда, 03. јануар 2018.

Gilbert Keith Chesterton: Gordost kao greh Lucifera




Kada bih morao da održim samo jednu propoved, bila bi to propoved protiv gordosti. Što duže živim i posmatram život oko sebe, a pogotovo ponašanje ljudi u posebnim okolnostima, sve više sam ubeđen u osnovanost starog verskog učenja da je vaskoliko zlo otpočelo posezanjem za izvesnim prvenstvom, kada se i samo nebo raspuklo poput ogledala, od jednog jedinog visokomernog podsmeha. (Isaija, 14:12-14)

Najčudnije u pogledu ovog učenja jeste to, da se ono najčešće odbacuje u teoriji dok je u praksi najšire prihvaćeno. Savremenim ljudima se čini da je pojam gordosti beskrajno udaljen od njih, i ako imamo u vidu njegovu bogoslovsku formulaciju, to zacelo i jeste tako. Međutim, suštinski gledano, gordost im je beskrajno bliska, i možda baš zbog toga ne mogu da je primete. Gordost je u potpunosti prožela njihov um, moral i instinkte, postavši neotuđivi deo njihove ličnosti; oni se ponašaju u skladu sa njom i pre nego što je se sete. Nema na svetu ideje koja bi im teorijski bila toliko tuđa, a suštinski toliko srodna.

Da bismo se u to uverili, podvrgnimo ovu tezu jednom ne suviše teškom eksperimentu. Pretpostavimo da čitalac, ili (bolje) pisac, ode u kafanu ili neko drugo mesto okupljanja raznog sveta; u obzir dolazi i podzemna železnica, mada u vozu nije uvek moguće voditi duge filozofske razgovore. U svakom slučaju, neka to bude mesto gde se okuplja šarena gomila prostih, uglavnom siromašnih ljudi, jer većina i jeste takva, dok se oni relativno imućni, koje naši snobovi nazivaju prosečnima, ređe sreću. Pretpostavimo, dakle, da eksperimentator učtivo prilazi grupi običnog naroda i ležerno započinje razgovor rečima: ,,Teolozi smatraju da je kosmička harmonija bila narušena a radost i potpunost postojanja zamućena onda kada je jedan od viših anđela prestao da se klanja Gospodu i kada je poželeo da i sam postane predmet sveopšteg obožavanja.” (Isaija, 14; Jezekilj, 28) Eksperimentator bi posle toga kružio naokolo pogledom i očekivao da neko potvrdi izrečeno, a uz to bi poručio i neku zakusku koja ritualno odgovara mestu i vremenu, ili bi pak celom društvu ponudio cigarete ili cigare, kako bi ih podstakao na misaoni napor. U svakom slučaju, takvo društvo teško da će prihvatiti dogmu u navedenom obliku. Mišljenje ovih ljudi verovatno će biti nepovezano i ravnodušno, bilo da ga iznose uz kolokvijalno vajkanje “Bože me pomiluj” ili tek malo vedrije “Sačuvaj me Bože” ili prosto “Nosi se”, izraz koji ne stoji ni u kakvoj vezi sa nekom doktrinom ili verskim učenjem iz našeg obaveznog obrazovanja.

Ukratko, onaj ko pokuša da iznese navedenu teoriju prosečnoj gomili, uskoro će utvrditi da joj se obraća nepoznatim jezikom. Čak i ako je iznese u pojednostavljenom obliku i izričito kaže da je gordost najgori od sedam smrtnih grehova (gordost, gramzivost, pohota, gnev, proždrljivost, zavist, lenjost), proizvešće samo nejasan i prilično nepopularan utisak da im čita bukvicu. A, u stvari, rekao im je ono što i sami osećaju ili bar žele da osećaju drugi.

Neka se naš eksperimentator ne zaustavi na tome. Pretpostavimo da će on ili recimo, ja, saslušati a možda i zapisati u beležnicu ono o čemu razgovaraju ti obični ljudi. Ako se radi o naučnom istraživaču sa beležnicom, vrlo je verovatno da nikada ranije nije ni sreo te obične ljude. Bude li pažljivo slušao, primetiće jedan određeni ton koji se koristi i prema prijateljima, i prema neprijateljima, i prema površnim poznanicima; ton koji je u celini prostosrdačan i obziran, mada nije lišen ni izvesnih simpatija i antipatija. Čuće bezbroj, ponekad zbunjujućih, aluzija na dobro poznate slabosti izvesnog Džordža, kome će se, bez imalo oklevanja, odati i zasluženo priznanje; stari Džordž je, naime, veliki gospodin kada je pijan i ume slavno da se nosi sa policajcima. Neka druga notorna budala, koja se uvek kladi na pogrešnog konja, biće dočekana sasvim neškodljivom porugom; uvek će biti pravog hrišćanskog patosa prema onima koji su dospeli “u škripac” zbog svojih loših navika, posebno među najsiromašnijima. I pošto su svi ti čudaci prizvani, kao duhovi, mogućnošću dokonog tračarenja, eksperimentator će postepeno steći utisak da postoji samo jedan tip ljudi, po svoj prilici samo jedan tip, a možda čak samo jedan čovek, koji zaista ne uživa ničiju  naklonost.

Kada se pomene njegovo ime, svi glasovi poprimaju reske tonove; u vazduhu lebdi jače i slabije negodovanje i neka čudna hladnoća. Sve će izgledati još čudnije jer, na osnovu aktuelnih društvenih i antidruštvenih teorija, nipošto neće biti lako zaključiti zašto je taj čovek omražen i zašto ga drugi smatraju čudovištem. Tek nakon izvesnih nagoveštaja, biće moguće zaključiti da odiozni gospodin pogrešno veruje da mu pripada čitava ulica, a ponekad, bogme, i čitav svet. A zatim će neki od prisutnih kritičara lokalnih društvenih zbivanja reći: “Uobrazio je da je Gospod Bog”.

Sad eksperimentator može komotno da zatvori svoju beležnicu i da se povuče sa scene; naravno, tek pošto plati piće popijeno u naučne svrhe. Postigao je ono što je želeo. Dospeo je do opravdanja svoje inteligibilne teze. Pripiti kafanski dokonjak precizno je ponovio, reč po reč, teološku definiciju Satane. (Isaija, 14:14)

Gordost je toliko jak otrov da truje ne samo vrline nego i poroke. Upravo to oseća sirotinja u kafani dok pravda pijanicu, cinkaroša, pa čak i lopova, i kudi onoga koji, reklo bi se, tako nalikuje svemogućem Gospodu. Svi mi, u stvari, znamo da temeljni porok – gordost – razorno senči i ističe sve druge vrline i mane. Čovek može biti lakomislen, raskalašan, razvratan; može uništavati svoju dušu svakakvim niskim strastima, a da u muškom krugu važi za dobrog, pa i vernog prijatelja.

Ali ako takav čovek počne da smatra svoju slabost snagom, sve se menja. Tada imate pred sobom vulgarnog ženskaroša i zavodnika, najodvratnijeg od svih smrtnika, koga muškarci sa zdravim instinktima mrze i preziru.

Čovek može biti po svojoj prirodi lenj i prilično neodgovoran, može zbog nehaja da zapusti svoje dužnosti, ali će i takav nailaziti na razumevanje svojih prijatelja sve dok je u pitanju nenamerna nebrižljivost. Sasvim je drukčije ako se radi o promišljenom nehaju. Ružno je ako se neko, iz principa i proračunatosti, vlada kao boem, dok samosvesno pljačka društvo u ime svoje genijalnosti (ili zato što veruje da je genijalan), parazitski opterećujući i kinjeći bolje od sebe, pod izgovorom da je pesnička duša.

Neće biti metafora ako kažemo da je to đavolja rabota. Stara, izvorna religiozna formula nepogrešivo nas dovodi do nečastivog. Mogli bismo navesti sijaset primera koji ilustruju tu duhovnu istinu. Lako je pokazati da je čak i tvrdica, koji se skoro stidi svoje mane, humaniji i duševniji od milionera koji se hvališe i razmeće svojom pohlepom, nazivajući je razboritošću, jednostavnošću i napornim životom. Čak je i kukavičluk, kao puki slom živaca, bolji od kukavičluka kao ideala i teorije intelekta; svaka iole normalna osoba imaće više saosećajnosti prema ljudima koji se, baš kao i goveda, predaju panici, negoli prema čistuncu koji zagovara nešto što sam naziva pribranošću. Ljudi mrze čistunstvo jer je ono najsuvoparniji vid gordosti.

Ipak, kako sam već rekao, u svemu tome krije se paradoks. Učenje o gordosti, a pogotovo gordosti duha, kao o manifestaciji zla, danas se smatra mističkim umovanjem, koje nema mnogo veze sa savremenom i praktičnom etikom. A zapravo se radi o učenju koje za tu etiku ima ogroman značaj. Koliko ja znam, osnovni princip etičnosti je – svakoga učiniti srećnim. A gordost je upravo ono što smeta tuđoj sreći. Praktični prigovor protiv gordosti – da ona unesrećuje i razdvaja ljude – kudikamo je očigledniji od onog mističnog. I mada se sa praktičnom osudom gordosti, kao izvora društvene nelagode i razdora, srećemo na svakom koraku, skoro ništa ne možemo čuti ni pročitati o tome. I zaista,bezmalo sve knjige i teorije kao da naročito ohrabruju duhovnu gordost.

Stotine pisaca i mudraca neumorno pišu o važnosti samopotvrđivanja; o tome kako svako dete treba da razvija svoju individualnost (pa ma kakva da je); o tome kako svaki poslovan čovek mora težiti uspehu, a svaki uspešan – razvoju svoje magnetične i neodoljive ličnosti; o tome kako svaki čovek može postati supermen (jednostavnom prijavom na Naš Dopisni Kurs) i kako supersupermen (sada već kao junak sofisticirane umetničke književnosti) da gleda s visine na masu običnih supermena koji su se razmnožili širom naše planete.

Rečju, danas se egoizam teorijski prilično podstiče. Ali zbog toga ne treba da se uzbuđujemo. Savremena praksa, u suštini ista kao ona najdrevnija, još uvek ga revnosno obeshrabruje. Čovek snažnog, magnetski privlačnog karaktera, ipak je čovek koga svi ostali žele na pristojan način da udalje iz kluba. Čovek koji je u akutnoj fazi samorealizacije nije ništa više poželjan u klubu negoli u kafani. Supermen može biti “pročitan” čak i u najprosvećenijem naučnom serklu, i smatran običnom budalom. Stvarnost je ta koja demantuje filozofiju gordosti; to se vidi testiranjem moralnih instikata i tamo gde se okupe tek dvojica ili trojica ljudi, u svoje, a ne u Božje ime; ljudi sami traže leka za ovu modernu herezu.

Postoji i druga vrsta praktičnog iskustva, koju svi poznajemo, još oporija i živopisnija od nepopularnih napasnika i agresivnih budala. Svi znamo da postoji nešto što se naziva egoizmom i što je mnogo dublje od egotizma. Od svih duhovnih bolesti ova je najmanje opipljiva i najisključivija. Dovodi se u vezu sa histerijom; ponekad se čini da je povezana sa diaboličnom sumanitošću. Žrtva ove obuzetosti čini hiljadu raznih stvari, rukovodeći se satirućom taštinom kao stalnim motivom; i prema tome duri se i smeši, kleveće ili hvali, kuje zavere i intrige ili još uvek ne čini ništa, i sve to sa budnom opreznošću prema društvenom učinku svoje sopstvene persone.

Zapanjen sam da u savremenom svetu, koji neprestano brblja o psihologiji i sociologiji, o užasima dečije delinkvencije, o alkoholizmu i lečenju psihopata, o stotinu stvari koje su svuda naokolo ali nikada na svom mestu – neverovatno je da ta savremenost ima zaista tako malo da kaže o uzroku i tretiranju ove moralne boljke, koja truje skoro svaku porodicu i svaki krug prijatelja. Teško da postoji psiholog praktičar koji bi mogao išta da doda oveštaloj crkvenoj maksimi: gordost dolazi iz pakla. Jer postoji nešto užasno u vezi sa ovom besomučnošću u njenom najgorem vidu, što čini umesnim pominjanje upravo tih strašnih reči. A zatim, rekao bih, učeni ljudi lako odlutaju u diskusije o piću ili duvanu, o poročnosti vinskih čaša ili o štetnosti kafane...
 Najporočniji učinak na svetu ne simbolizuje vinska čaša, već lupa; i on se ne ostvaruje u kafanama, nego u najtajnijoj od svih kuća, kući ogledala.

Verovatno ću biti pogrešno shvaćen; svoju propoved bih, naime, započeo pozivom svojim slušaocima da se okanu samoobožavanja. Posavetovao bih im da uživaju u plesu i pozorištu, u vožnji autom, u šampanjcu i ostrigama; da vole džez, i koktele, i noćne klubove, ako već ne umeju da uživaju ni u čemu boljem; neka uživaju u bigamiji, i provalnim krađama, i u svim mogućim zločinima prema sopstvenom izboru; samo neka nikada ne odaberu tašto samoljublje. Ljudska bića su srećna sve dok su prijemčiva za nešto izvan sebe, dok im je očuvana sposobnost da reaguju na spoljne podsticaje. Sve dok raspolažu tom moći, imaju, kao što su veliki umovi oduvek tvrdili, ono što su imali i u detinjstvu, a što još uvek može da sačuva i osnaži odraslog čoveka.

Trenutak kada se čovek oseti nadmoćno u odnosu na bilo koju obdarenost, ili na bilo koji smeli poduhvat u kojem bi mogao učestvovati, uporediv je sa nekom vrstom samouništavajuće zasićenosti i razočaranja, sa nezasitim i očajničkim Tantalovim mukama.

Naravno, lako se mogu javiti teškoće u samoj upotrebi reči “gordost”, koja ponekad ima sasvim suprotno značenje. Na primer, kada kažemo za nekog da se “gordi nečim”, kao kada se čovek gordi svojim bližnjima ili kao što se neki narod gordi svojim herojima, podrazumevamo nešto što je u potpunoj suprotnosti sa gordošću kao ohološću. Jer to podrazumeva da čovek smatra da mu je potrebno nešto izvan njega da bi stekao slavu, a takva slava je zaista dragocen dar, na koji se s pravom može biti ponosan.

Na isti način reč može da zavede kada kažem da mi se u mnoštvu pojava u sadašnjosti i bliskoj budućnosti, najgorom i najopasnijom čini – drskost. Jer postoji i vrsta drskosti koju smatramo zabavnom ili okrepljujućom, kao što je, recimo, drskost mangupa. I ponovo su okolnosti te koje spasavaju stvar od mogućeg zla. Osobina koju  obično nazivamo “obraz” nije potvrda superiornosti, već pre vrli pokušaj da se uravnoteži inferiornost. Kada priđete nekom bogatom i moćnom plemiću i obesno mu oborite šešir na oči (jer vam je ćef), time sugerišete da niste iznad svih ljudskih ludorija, već da ih možete činiti, kao i da plemić treba u tom pogledu da ima šire i bogatije iskustvo.

Ili, kada dodirnete prsluk kraljevskog vojvode, na vaš nestašni način, pokazujete da sebe ne shvatate suviše ozbiljno, ali takođe ni vojvodu onako kako je to uobičajeno. Ova vrsta drskosti može se kritikovati, pošto je skopčana sa izvesnim opasnostima. Postoji, međutim, i jedan soj smele intelektualne drskosti koji se drži kao nepodložan uzvraćanju ili proceni, a ima onih među novim generacijama i društvenim pokretima koji ispoljavaju upravo tu fundamentalnu slabost. Jer to jeste slabost, pošto se za nesumnjivo usvaja verovanje u koje čak i oni tašti i budalasti veruju samo ponekad, premda bi svi ljudi želeli da veruju i često su toliko slabi da i poveruju – da oni sami predstavljaju vrhunski standard bivstva.

Ohola ličnost sve meri prema sebi, a ne prema istini. Niste oholi ako želite da činite dobro, ili da izgledate dobro, prema opšteprihvaćenim merilima. Ohol čovek smatra za loše sve ono što ne odgovara njegovom ukusu.

U opštem zamagljivanju jasnih i opšteprihvaćenih standarda, danas kod mladih ljudi (a čak i kod mladih žena) postoji prava pošast pribegavanja ličnoj proceni; i sve kao posledica nedostatka verodostojnog i nepristrasnog procenjivanja. Pošto nema standarda koji bi bio dovoljno pouzdan da se čovek uklopi u njega, svi standardi se modeluju tako da nama odgovaraju.

Međutim, ljudsko biće po sebi je sušta malenkost, nešto poput čiste slučajnosti. Otuda potiče nova teskoba koja je primetna upravo kod onih koji se hvališu širinom svojih izbora. Skeptik se oseća suviše velikim da bi život merio krupnim stvarima, pa završava time što ga meri najsitnijima. Tu takođe dolazi do neke vrste podsvesne tiranije, koja sputava um ne samo u odnosu prema tradicijama iz prošlosti, nego i prema izazovima budućnosti. Nil admirari (“ništa ne obožavati”) postaje moto svih nihilista, koji se u pravom smislu i završava u ničemu. Kada bih, dakle, morao da održim samo jednu propoved, sigurno je ne bih mogao časno završiti a da ne nagovestim svoje viđenje mogućeg spasenja od uočenog zla. Kao i u hiljadu drugih stvari, i u ovom pogledu je, uveren sam, Crkva u pravu. Ubeđen sam da bi, bez njenog svedočenja, ljudi sasvim zaboravili na Tajnu, koja nas pleni istovremeno i umnošću i tananošću. Znam samo da ja lično nikada nisam čuo za pozitivnu skromnost sve dok nisam dospeo pod okrilje Crkve; čak i ono što najviše volim, a to je sloboda i carstvo engleske poezije, u ovoj stvari izgubilo je kompas i našlo se u magli samoobmane.

Ne postoji bolji primer za definiciju gordosti od definicije rodoljublja. Ono je najplemenitije od svih prirodnih osećanja sve dotle dok se da ovako iskazati: “Samo da budem dostojan Engleske!” A kada se rodoljub zadovoljava da kaže: “Ja sam Englez” to je početak gnusnog farisejstva. Ne mogu smatrati slučajnošću što patriota neobično poštuje zastavu svoje zemlje upravo u državama sa katoličkom tradicijom kao što su Francuska, Poljska i Irska, dok se u mnogim drugim zemljama patriota ushićuje svojom rasom, plemenom, krvlju, tipom i samim sobom kao njihovim predstavnikom, pa bilo to u Berlinu ili Belfastu.

Ukratko, kada bih morao da održim samo jednu propoved, bila bi to ona kojom bih duboko uznemirio cenjeni skup, skrećući mu pažnju na trajne izazove Crkve. Kad bih morao da održim samo jednu propoved, siguran sam da ne bih bio zamoljen da održim još jednu.

Sa engleskog preveo Milan Ramadanski

Polja, broj 444, mart-april 2007. 

Нема коментара:

Постави коментар