Robert Greves, Grčki mitovi

PREDGOVOR

Srednjovekovni misionari katolička crkve doneli su u Veliku Britaniju iz Evrope, pored celokupnog zbornika sakralne istorije, i sistem univerziteta koji se zasnivao na grčkoj i latinskoj klasici. Smatralo se da su domaće legende o Kralju Arturu, Gaju od Varvika, Robinu Hudu, Plavom Hagu od Lestera i Kralju Liru dovoljne za prost narod, dok su obrazovane klase i sveštenstvo iz vremena Tjudora mnogo više raspravljali o mitovima Ovidija i Vergilija i gimnazijskim izvodima o trojanskom ratu. Iako se zbog toga engleska književnost od šesnaestog do devetnaestog veka može pravilno shvatiti samo u svetlosti grčke mitologije, klasici su kasnije u tolikoj meri izgubili od znanja u našim školama i na univerzitetima da se od jednog obrazovanog čoveka nije moglo očekivati da zna ko su, na primer, bili Deukalion, Pelop, Dajdal, Laokoont ili Antigona. Prosečno obrazovan čovek najčešće stiče saznanje o ovim mitovima iz bajki i priča za decu, kao što su Kinslijevi Heroji i Hautonove Tenglvudske priče; i, izgleda kao da mu to mnogo ne smeta, jer već dve hiljade godina smatra da mitove treba zaboraviti kao neobičnu i varljivu fantaziju, ljupku zaostavštinu detinjstva grčke inteligencije, čiji je značaj hrišćanska crkva s razlogom umanjivala da bi istakla duhovnu prednost Biblije. Ipak, njihov značaj je neprocenjiv za izučavanje rane evropske istorije, religije i sociologije.

»Himeričan« je pridev nastao od imenice chimaera — himajra, što znači »koza«. Pre četiri hiljade godina je Himajra mogla biti isto toliko obična kao što je danas ma koji religiozni, heraldiki ili trgovački amblem. To je, prema Homerovom beleženju, bila složena životinja sa lavljom glavom, kozjim telom i zmijskim repom. Himajra je nađena uklesana u zidove hetitskog hrama u Karkimišu i bila u početku kalendarski simbol kao i sve silne komponovane životinje, na primer sfinga i jednorog; svaka komponenta je predstavljala po jedno godišnje doba. Diodor misli da je isti slučaj i sa lirom sa tri strune od kornjačinog oklopa. Nilson u svom delu Primitivno računanje vremena (1920) raspravlja o godini koja ima tri godišnja doba. Međutim, samo se mali deo od ogromne nesređene zaostavštine grčke mitologije, koja je trpela uticaje i sa Krete i iz Egipta, Palestine, Frigije, Vavilonije i odakle sve ne, može uvrstiti uporedo sa Himajrom u prave mitove. Pravi mit može da se definiše kao prepričavanje ritualne mime koja se javno izvodila na narodnim svetkovinama, a koja se nalazila likovno zabeležena na pečatima, zdelama, ogledalima, škrinjama, šititovima i tapiserijama. Himajra i ostale njoj slične kalendarske životinje igrale su prevashodnu ulogu u izvođenju rituala. Takve su životinje postale verske institucije u svakom plemenu, klanu ili gradu, zahvaljujući ikonografskom i usmenom predanju. Narod je opštio s njima preko njihovih doličnika — drevnih čarobnjaka koji su upravljali plodnošću i sigurnošću područja svete kraljice, ili kralja, jer je, izgleda, širom grčkih zemalja kraljiačnstvo prethodilo kraljevstvu, a do promene je došlo onda kad su za to stvoreni uslovi. U Lukijanovom eseju ''O igri'' nabraja se priličan broj ritualnih mima koje su izvođene još u drugom veku posle nove ere; a Pausanijin opis slika sa zidova hrama u Delfima i duboreza na Kipselovoj škrinji svedoči da je u njegovo vreme još bilo najraznovrsnijih mitoloških ostataka, od kojih više nema ni traga.


Prave mitove treba razlikovati od:
(1} Filozofskih alegorija, kao u Hesiodovoj kosmogoniji;
(2) »Etioloških« tumačenja mitova koje danas više ne razumemo, kao što ne razumemo, na primer, mit o Admetu koji je upregao lava i divljeg vepra u svoja kola;
(3) Satire ili parodije, kao u Silenovoj priči o Atlantidi;
(4) Sentimentalnih pripovetki kao što je legenda o Narkisu i Ehi;
(5) Ulepšavanja istorije, kao što je Arionov doživljaj sa delfinom;
(6) Minstrelnih romansi, kao u priči o Kefalu i Prokridi;
(7) Političke propagande, kao što je Tesejevo ujedinjenje Atike;
(8) Moralnih legendi, kao u priči o Erifilinoj ogrlici;
(9) Šaljivih anegdota, kao što je brana farsa sa Heraklom, Omfalom i Panom;
(10) Pozorišnih melodrama, kao u priči o Testoru i njegovim kcerima;
(11) Herojskih saga, kao što je osnovni zaplet Ilijade;
(12) Realistike pripovesti, kao što je Odisejeva poseta Fajačanima.*

* Vidi 4; 63; 83; 84; 87; 89; 98; 106; 136; 161; 162—5; 170.


Ipak, mitski se elementi, sasvim neočekivano, mogu naći i u nečijoj priči, dok najjasnija i najpotpunija verzija nekog mita najčešće uopšte nema autora, kao što se događa i kada tragamo za pisanim izvorima: onaj najstariji ne mora biti i najverodostojniji. Na primer, razigrani Aleksandrinac Kalimah, frivolni avgustovac Ovidije, pa čak i kao barut suvi pozni Vizantinac Ceces, po pravilu daju raniju verziju mita nego Hesiod i grčki tragičari; takođe Excidium Troiae iz trinaestog veka je delimčino pouzdaniji kad su u pitanju mitovi od Ilijade. Kad istražujemo smisao mitološkoj ili pseudomitološkoj naraciji, moramo uvek voditi strogo računa o imenima, plemenskom poreklu i sudbinama ličnosti o kojima je reč; tek ih onda možemo ponovo postaviti u oblike dramskog rituala, jer će inače manje važni elementi navesti na analogiju sa nekim drugim mitom kome je dat sasvim drukčiji anegdotski obrt i koji, baš zato, baca svetlost na oba mita.

Izučavanje grčke mitologije treba da počne pre svega izučavanjem svih političkih i religioznih sistema u Evropi koji su postojali pre dolaska Arijevaca sa dalekog Severa i Istoka. Cela Evropa neolitskog doba, sudeći po ostacima likovne umetnosti i po mitovima, imala je značajni jedinstveni sistem religioznih ideja, zasnovan. na obožavanju mnogoimene boginje--majke za koju se znalo i u Libiji i u Siriji.

Stara Evropa nije poznavala bogove. Smatralo se da je velika boginja besmrtna, nepromenljiva i svemoćna; a svest o očinstvu još nije bila prodrla u religioznu misao. Ona je uzimala ljubavnike radi svoje naslade, a ne da bi svojoj deci pribavila oca. Muškarci su je se bojali, obožavali je i pokoravali se matrijarhatu; ognjište je negovano i održavano kao najstarije društveno središte i nalazilo se u pećini ili kolibi, a materinstvo je prva misterija. Zato se prva žrtva na grčkim javnim svečanostima uvek prinosila Hestiji, boginji ognjišta. Boginjin beli lik, verovatno njen najšire rasprostranjen amblem, koji se u Delfima javlja kao omphalos ili pupak, verovatno je potekao od prvobitne bele gomilice dobro sabijenog pepela pomešanog sa sitnim ugljem, što je bio najlakši način da se sačuva vatra bez dima. Kasnije je to likovno izjednačeno sa krečom, obeljenom mogilom pod kojom je bila sakrivena lutka žetvenog mita koju su otkopali u rano proleće, ili sa hrpom morskih školjki ili kvarca, ili belim mermerom, pod kojim su sahranjivali umrle kraljeve. Sudeći po grčkoj Hemeri i irskoj Greini, nije samo mesec već je i sunce bilo boginjin nebeski simbol. U svakom slučaju, u ranijim grčkim mitovima sunce ustupa prvo mesto po važnosti mesecu, jer mesec nadahnjuje većim sujevernim strahom, jer ne bledi u vreme kad godina jenjava,a pripisuje mu se i sila da polja lišava ili snadbeva vodom.


Tri mesečeve mene — mlad mesec, pun mesec i zadnja četvrt — podsećaju na tri faze u razvoju žene — devojaštvo, zrelost i starost. Međutim, kako je sunčani godišnji tok svojim promenama podsećao na uzdizanje i pad prirodnih moći — proleće na devojku, leto na nimfu i zima na staricu — boginju su počeli da poistovećuju sa sezonskim promenama u životu biljaka i životinja, a takođe i sa Majkom-Zemljom, koja, u početku vegetativne godine, proizvodi samo lišće i pupoljke, zatim cveće i plodove i, najzad, prestaje da rađa. Ona je, osim toga, mogla predstavljati još jedno trojstvo: devojka — vazduh, nimfa — zemlju ili more, starica — podzemni svet; tipični predstavnici su Selena, Afrodita i Hekata. Ove mistične analogije očuvale su sveto značenje broja tri, a boginja-Mesec proširila se na broj devet, da bi se svaka od njene tri ličnosti, devica, nimfa i starica, pojavila u trijadi, potvrđujući svoje božanstvo. Njeni sledbenici nisu nikada sasvim smetnuli s uma da je postojala samo jedna boginja a ne tri; tako je u klasicno vreme arkadijski Stimfal bio jedan od malog broja sačuvanih svetilišta gde su sve nosile isto ime: Hera.


Religiozna svest se postepeno razvijala i tek kada je veza između polnog odnosa i rađanja deteta postala jasna — jedan podatak o ovom kljčunom problemu religiozne misli javlja se kod Hetita u mitu o jednostranom glupavom Apuu (H. G. Güterbok: Kumarbi, 1946) — obelodanilo se da vetrovi i reke nemaju moć da oplode ženu. Izgleda da su plemenske nimfe svake godine birale ljubavnika među mladim ljudima koji su ih okružavali. On je bivao kralj koga je trebalo prineti na žrtvu kad se godina završi; tada bi postao simbol plodnosti umesto sredstvo erotične naslade. Kapima njegove krvi škropili su drveće, žito, stado, da bi urodili plodovima, a telo su rastrzali i živo meso jele kraljicine drugarice Nimfe — sveštenice koje su nosile maske kobila, vučića ili krmača. Običaji su se zatim izmenili, kralj je umirao čim bi moć sunca počinjala da slabi, jer je on predstavnik sunčane moći; drugi, mladi čovek, njegov blizanac ili izmišljeni blizanac — izraz odgovara starom irskom izrazu »tanist« — postajao je tada kraljičin ljubavnik da bi i njega prineli na žrtvu negde tokom zime, a nagrađen je bivao time što se pretvarao u prorocku zmiju. Ovi kraljiini muževi imali su izvršnu vlast samo kad bi im kraljica dozvoljavala da je zastupaju i tu su dužnost vršili obuceni u njenu čarobnu odoru. Tako se razvijalo kraljevstvo, i mada je sunce postalo simbol muške plodnosti a kraljev život poistovećen sa godišnjim vremenima, sunce je ipak ostalo pod zaštitom meseca, kao što je i kralj ostao u vlasti kraljice, bar u teoriji, još dugo pošto je doba matrijarhata prošlo. Tako su veštice iz Tesalije (posebno konzervativna religija) u mesečevo ime pretile suncu da će ga progutati potpuni mrak.

Međutim, čak ni iz vremena kad su žene isključivo gospodarile religijom, nema podataka da su branile muškarcima da obavljaju poslove koje su mogli obavljati bez nadzora žena, a skoro je izvesno da su muškarci usvojili mnoge osobine »slabijeg pola« do kojih se do tada nisu uzdizali. Muškarcima se poveravao lov, ribolov, skupljanje nekih namirnica, čuvanje stada i krda i odbrana plemenske teritorije od napada spolja, sve dok nisu pokušali da prekorače zakone matrijarhata. Birani su i za vođe totemskih klanova, pa im je data i izvesna vlast, naročito u doba seobe i ratova. Način izbora muškarca glavnog komandanta, bio je različit u raznim matrijarhalnim zajednicama; obično bi to bio kraljičin ujak ili kraljičin brat, ili sin njene tetke po majci. Najprimitivniji plemenski glavni komandant imao je vlast sudije u ličnim raspravama među muškarcima, ukoliko verski autoritet kraljice time ne bi bio povređen. Najprimitivnije matrijarhalno društvo održala se do današnjih dana kod Najara u Južnoj Indiji, gde princeze, udate inače za sasvim male dečake, od kojih se odmah razvode, rađaju decu sa ljubavnicima bez naročitog ranga; i princeze izvesnih plemena sa matrijarhalnim uređenjem u Zapadnoj Africi udaju se za strance ili obične muškarce bez obzira na poreklo. Ni kraljevske žene u prehelenskoj Grčkoj nisu vodile računa o poreklu svojih ljubavnika i birale su ih među robovima, osim ako stotinu kraljevskih kuća iz Lokride i epizefirske Lokride nisu bile izuzeci baš po tom običaju.


Vreme se u početku merilo po mesecevim menama, i svaka važnija svetkovina odigravala se u doba jedne mesečeve mene; sunčeva dugodnevica i ravnodnevica nisu bile tano utvrđene, već su se određivale prema najbližem ili mladom ili punom mesecu. Broj sedam je stekao naročitu važnost, jer je kralj umirao kad nastupi pun mesec po sedmi put posle najkraćeg dana. Čak i pošto se, posle dugog i pažljivog astronomskog opažanja, došlo do toga da sunčana godina traje 364 dana i nekoliko časova, ipak je godina podeljena na mesece,tj na mesečeve mene, a ne na odeljke sunčevog kruga. Ovi meseci su kasnije postali, kako to Englezi i danas zovu, «meseci opšteg zakona« (common.-law months), i svaki je trajao po dvadeset osam dana; dvadeset osam je, takođe, smatran svetim brojem, a smisao mu je viđen i u tome što se mesec mogao slaviti kao žena, čiji menstrualni ciklus normalno traje dvadeset osam dana, koliko i mesečeva revolucija na putanji oko sunca. Sedmodnevna nedelja bila je jedinica u »mesecu opšteg zakona« a osobenost svakog pojedinog dana se određivala, kako izgleda, prema kvalitetima koji su pripisivani odgovarajućem mesecu u životu svetog kralja. Ovaj sistem vodio je do još bližeg poistovećivanja žene sa mesecom, a kako je 364 deljivo sa dvadeset osam bez ostatka, godišnje svetkovine mogle su se utvrđivati po tim mesecima opšteg zakona. Zahvaljujući verskoj tradiciji, godina sa trinaest meseci održala se kod evropskog seoskog življa čitav milenijum posle usvajanja Julijanskog kalendara; stoga je Robin Hud, koji je živeo u doba Edvarda II, prema baladi, slaveći majski praznik, i uzviknuo:

Koliko ima veselih meseci u godini?
Trinaest ih ima, kažem ja ...

To je tjudorovski izdavač preokrenuo: »... Ima ih samo dvanaest, kažem kažem ja.. .« Broj trinaest je broj sunčane smrti. Ovaj broj ni danas nije izgubio svoje zlokobno značenje za sujeverne. Dani u nedelji su pod zaštitom Titana: genija sunca, meseca i pet planeta za koje se u to vreme znalo; oni su služili boginji kao svom tvorcu. Ovaj se sistem verovatno razvio u matrijarhatu Sumerije.

Tako je sunce prolazilo svoje stupnjeve tokom trinaest meseci, poinjući svoj ophod u najkraći zimski dan, dakle od trenutka kada, posle dugog perioda opadanja, dani počinju da dužaju. Prekrobrojan dan siderske zvezdane godine koji se dobijao od sunčane godine zemljinom revolucijom oko sunčane orbite, bio je umetnut između trinaestog i prvog meseca i postao je najvažniji od svih 365 dana jer je baš tada plemenska nimfa birala sebi svetoga kralja, najčešće pobednika na trkama, u rvanju ili u streljačkom takmičenju. Ali ovaj je primitivni kalendar podložan mnogim izmenama: u nekim krajevima preostali sunčani dan nisu umetali u vreme najkraćeg dana u godini, već negde drugde, na primer na dan Sretenja — kad bi se pojavljivali prvi znaci proleća, ili u vreme prolećne ravnodnevice, kad se smatralo da je sunce dostiglo svoju zrelost; ili u doba najdužeg dana u godini; umetali su ga i u trenutku kad se javlja Sirijus i reka Nil počinje da plavi polja, a i u doba jesenje ravnodnevice kad padnu prve kiše.

Za razumevanje rane grčke mitologije najvažniji su odnosi između kraljice i njenih ljubavnika — koji počinju time što se ljubavnici prinose na žrtvu jedanput ili dvaput godišnje a završavaju se potpunim preovladavanjem neograničene muške monarhije u doba kad je stvorena Ilijada, u kojoj se kraljevi hvale:

»Mi smo mnogo bolji od svojih očeva!«

Mnogi slični običaji afričkih plemena ilustruju različite progresivne stupnjeve ovakvih promena.

Velikim delom grčki mit je religiozno-politička istorija. Belerofont savlađuje krilatog Pegasa i ubija Himajru. Persej, u drugoj varijanti iste legende, leti vazduhom i obezglavljuje Pegasovu majku — Gorgonu Medusu; isto tako i Marduk, vavilonski heroj, ubija žensko čudoviste Tijamat, boginju mora. Persejevo ime bi, verovatno, - trebalo izgovarati Pterseus, »razbija«; i Persej nije, kako profesor Kerenji smatra, prauzor lika Smrti, nego verovatno predstavlja patrijarhalne Helene koji su prodrli u Grčku i Malu Aziju u drugom milenijumu pre nove ere i uzdrmali moć Trojne Boginje. Pegas je bio posvečen Trojnoj Boginji zbog toga što su konjske potkovice u obliku polumeseca, pa je stoga konj igrao određenu ulogu u svetkovinama koje su priređivane povodom kiša i prilikom ustoličenja svetoga kralja. Pegasova krila verovatno su simbolisala njegovu nebesku prirodu. a ne brzinu. Džejn Harison ukazuje (Prolegomena za izučavanje grčke religije, glava VI) da je Medusa nekada i sama bila boginja koja se skrila pod zaštitu Gorgonine maske; nepojmljivo užasno Gorgonino lice trebalo je da opomene neposvećene da ne pokušavaju da prodru u njene misterije. Persej obezglavljuje Medusu: to znači, Heleni su zauzeli Boginjino glavno svetilište, svukli Gorgoninu masku sa lica njenih sveštenica i dočepali se svetih konja — u Bojotiji je nađen jedan rani lik boginje sa Gorgoninom glavom i kobilinim trupom. Belerofont, Persejev dvojnik, ubija likijsku Himajru, što znači da Heleni poništavaju stari Meduzin kalendar i zamenjuju ga drugim.


Izgleda da se Apolonovo razracunavanje sa Pitonom u Delfima odnosi na događaj kad su Ahajci zarobili svetilište kretske boginje Zemlje, a na to se odnosi i Apolonov pokušaj da otme Dafnu, koju je Hera, da bi je skrila, pretvorila u lovorovu krošnju. Ovaj mit su navodili psihijatri frojdovske škole kao simbol instinktivnog devojackog užasavanja od seksualnog akta; međutim Dafna je bila sve drugo osim uplašena devica. Njeno ime je skraćenica od Daphoene, "krvava", i ona je boginja orgastičkog raspoloženja, čije su sveštenice Majnade žvakale lovorovo lišće kao opijajuce sredstvo, a u doba punog meseca jurišale na nevine putnike i rastrzale decu i mlade životinje; lovor sadrži u sebi kalijum-cijanid (potašu). Boginjine družbenice Majnade potisnuli su Heleni i jedino je lovorovo rastinje svedočilo o ranijem svetilištu Dafojne; žvakanje lovora bilo je tabu u Grčkoj za sve osim za proroke pitijske sveštenice koje su služile Apolonu u Delfima sve do rimskih vremena.

Nadiranja Helena početkom drugog milenijuma pre nove ere, koja se obično nazivaju ajolskim i jonskim, izgleda da su bila manje razorna od ahajskih i dorskih nadiranja, koja su usledila nešto kasnije. U prvim nadiranjima, male naoružane bande čobana, koji su obožavali arijsko trojno božanstvo — Indru, Mitru i Varunu — prešle su prirodnu prepreku, Goru Otridu, i mirno se pripojile prehelenskom življu u Tesaliji i Središnjoj Grkoj. Prihvaćeni su kao deca lokalne boginje, i između njih su birani sveti kraljevi. Tako je muška vojna aristokratija živela u relativnom miru sa ženskom teokratijom, ne samo u Grčkoj, već i na Kreti, gde su Heleni imali svoje uporište i odakle su širili civilizaciju na Atici i Peloponezu. Grčki jezik se, izgleda, govorio širom Ajgeje i u vreme Herodota, samo se u jednom proroćištu govorilo prehelenskim jezikom (Herodot: VIII, 134—5). Kralj je delovao kao predstavnik ili Zeusa, ili Posejdona, ili Apolona, a sebe je nazivao jednim od njihovih imena, iako je Zeus vekovima bio samo polubog, a ne besmrtno božanstvo. Svi rani mitovi u kojima bogovi zavode nimfe odnose se, izgleda, na brakove helenskih vojskovođa i lokalnih sveštenica boginje Mesec: ovome se Hera gorko protivila, što predstavlja konzervativna religiozna osećanja.

Kad je postalo nepodesno da vladavina jednog kralja traje kratko, onda se trinaestomesećna godina produžila na veliku godinu od stotinu mesečevih mena, pošto je tada najbliskije poklapanje sunčeva i mesečeva vremena. Ali pošto je polja i žetve i dalje trebalo osvećivati, kralj je pristao na privremenu smrt jedanput godišnje i, u jednom prestupnom danu koji nije padao u svetu zvezdanu godinu, prepustao je vlast svom zameniku, kralju-deaku — koga su zvali »interrex«, a koji je morao umreti na isteku dana da bi se njegova krv upotrebila za obred osvešćenja. U to vreme je sveti kralj, tokom trajanja velike godine, vladao sa svojim doglavnicima i namesnicima; ili su vladala dvojica, jedan za drugim, u toku dve godine; ili bi im kraljica dozvolila da podele vlast i da vladaju takmičeći se. Kralj je ponekad zastupao kraljicu u svetim obredima, obučen u njenu odoru, nosio je lažne grudi, zajmio njenu sekiru kao simbol mesečeve moći, pa je čak preuzimao od nje i obred kojim se izazivala kiša. Njegova ritualna smrt umnogome je zavisila od okolnosti; mogle su ga divlje žene rastrgnuti u komade, mogao je biti oboren sekirom, uboden otrovnom strelom u petu, mogao je biti bačen sa stene, spaljen na lomači, udavljen u bari, rastrgnut na unapred udešenim konjskim trkama, proboden kopljem od riblje kosti. Ali morao je umreti. Bitna promena je nastala kada je žrtveni dečeak zamenjen životinjama na žrtvenom oltaru, a kralj odbio da umre kad se njegova produžena vladavina završila. Podelivši kraljevinu na tri dela i objavivši naslednika za svaki deo, on bi nastavio da vlada još izvesno vreme; to je objašnjavao time što su tanije računice pokazale da se sunčeve i mesečeve godine poklapaju tek posle isteka devetnaest godina ili 325 mesečevih mena. Velika godina postala je tako Veca godina.
Za sve vreme ovih stupnjeva, koji su ostavili tragove u mitovima, sveti kralj je uspevao da se održi na položaju jedino na osnovu prava koje je stekao ženidbom sa plemenskom Nimfom. Ove Nimfe su birane ili na takmičenjima devojaka iz kraljevskog doma u tranju ili ultimogeniturom, što znači da je Nimfa postajala najmlađa za udaju stasala devojka, izdanak najmlađe grane roda. Presto se nasleđivao matrilinearno, a to se u suštini sprovodilo čak i u Egiptu: Sveti kralj i njegov zamenik birani su uvek van ženskog kraljevskog doma, sve dok se neki odvažni kralj ne bi odlučio na rodoskvrnjenje sa svojom kćeri naslednicom u vreme kad mu je vladavina isticala i tako ponovo stekao pravo na presto.

Ahajska najezda u trinaestom veku pre nove ere ozbiljno je ugrozila matrijarhalnu tradiciju. Izgleda da je kralj u to vreme već stekao pravo da vlada do svoje prirodne smrti, a kad su pred kraj drugog milenijuma prispeli Dorci, patrijarhalno nasleđivanje postalo je običaj. Kraljevi više nije napuštao dom da bi se oženio stranom princezom, već je ona dolazila njemu, kao u slučaju Odiseja i Penelope. Genealogija je postala patrilinearna, iako se iz pseudo-Herodotovog Života Homera vidi da se još izvesno vreme neposredno posle Apatorije, svetkovine muškog srodstva, održavala i svetkovina ženskog srodstva, prinošenjem žrtvi boginji Majci, a muškarcima tom prilikom nije bio dozvoljen pristup.

Olimpijski porodicni poredak bio je nekakav sporazum između helenskih i prehelenskih shvatanja;
. To je bila božanska porodica šest bogova i šest boginja, na čelu sa združenom vladavinom Zeusa i Here, tako da je to bio savet bogova u vavilonskom stilu. Ali posle gušenja pobune prehelenskog stanovništva, koja je u Ilijadi opisana kao zavera protiv Zeusa, Hera se potčinila Zeusu, Atena se izjasnila »potpuno za oca«, a Dionis je najzad zaveo mušku prevlast u savetu time što je izbacio Hestiju. Ipak, boginje, iako u manjini, nikada nisu bile sasvim potisnute — kao u Jerusalimu — jer su duboko poštovani pesnici Homer i Hesiod »dali božanstvima njihova zvanja i odredili im oblasti i moći « (Herodot: 11, 53), što nije tako lako prenebregnuti. Štaviše, u Grčkoj se to nikada nije dogodilo, dok su, da bi se obeshrabrio svaki pokušaj matrijarhata, u Rimu u doba osnivanja vestalskog manastira, sve žene kraljevske krvi stavljene pod kraljevu kontrolu, a u Palestini je kralj David osnovao dvorski harem. Tako je prelazak na patrijarhat, njegov razvitak i sistem nasleđa, zaustavio dalje stvaranje mitova; nikle su istorijske legende koje su zatim počele da blede u svetlu pisane istorije.

Životi ličnosti kao što su Herakle, Dajdal, Tejresija i Finej protežu se na nekoliko pokolenja, jer su to više titule nego imena određenih heroja. Ali iako se ne poklapaju sa hronologijom, mitovi su uvek od značaja; oni se pletu oko neke tačke u predanju, ma koliko se njihovo znacenje gubilo i mrsilo prilikom prepričavanja. Uzmimo, na primer, nejasnu priču a Ajakovom snu, u kome se mravi, koji su pali sa proročanskog hrasta, pretvaraju u ljude i naseljavaju Ajginu, ostrvo koje je opustošila Hera. Ovde je interesantno da je hrast iznikao iz Dodoninog žira, da su mravi iz Tesalije, a da je Ajak unuk boga Asopa. Ovako spojeni elementi daju sažetu belešku o imigracijama u Ajginu pred kraj drugog milenijuma pre nove ere. Uprkos slicnosti grckih mitova, svako posebno tumačenje pojedinih legendi ostaje pod znakom pitanja sve dok arheolozi ne uzmognu potvrditi je neodrživa i ne treba joj pridavati nikakav značaj.
Bronzano i gvozdeno doba u Grckoj ne predstavljaju detinjstvo covecanstva, kao što to Jung želi da dokaže. Na primer, to što je Zeus progutao Metidu a potom rodio Atenu kroz otvor na svojoj glavi, nije samo pusta mašta, već ingeniozna teološka dogma koja u sebi objedinjava tri nepodudarna shvatanja:

(1) Atena je bila Metidina partenogena kći, što znaci najmlađa licnost troglave Metide, boginje mudrosti;

(2) Zeus je progutao Metidu, što znači da su Ahajci potisnuli njen kult i preneli sva svojstva mudrosti na Zeusa, svog patrijarhalnog boga;

(3) Atena je bila Zeusova kći, što znači da su Ahajci poštedeli Atenine hramove pod uslovom da njeni poklonici prihvate Zeusovu neograničenu vlast.

Na zidovima hramova crtežima je predstavljeno kako Zeus guta Metidu i sve što se dalje događalo; i kao što je erotski Dionis — nekad partenogeni sin Semele — ponovo rođen iz Zeusovih bedara, tako je i intelektualna Atena ponovo rođena iz njegove glave.

Neki mitovi su na prvi pogled zagonetni zato što je mitograf slučajno ili namerno pogrešno protumačio svetu sliku ili dramski ritual. Ja sam ovaj postupak- nazvao »ikonotropija«. Ovakvi primeri se mogu naci u svim zbirkama religiozne literature i baš oni ukazuju na duboke promene koje je preživljavalo staro verovanje. Grčki mit je prepun ovakvih primera. Trouglasti Hefajstovi stolovi, na primer, koji se na znak bogova obrću oko sebe (Ilijada XVIII, 368), nisu, kao što dr Čarls Seltman nagoveštava u svom delu Dvanaest olimpijskih bogova, prethodnici automobila, već su to zlatni sunčani diskovi, tronošci, koji su verovatno predstavljali godinu sa tri godišnja doba, za koje je vreme Hefajstovom sinu dopušteno da vlada na ostrvu Lemno. Najzad i takozvano Paridovo suđenje, kada su boginje pozvale heroja da presudi koja je od njih najlepša i kad Parid predaje jabuku najlepšoj, predstavlja obrednu situaciju preživelu već u vreme Herodota i Hesioda. Te tri boginje su jedna trojna boginja Atena-devica, Afrodita-nimfa i Hera-starica, i pre će biti da je Afrodita obdarila Parida jabukom nego on nju. Ova jabuka, koja simboliše da je Parid stekao Afroditinu ljubav po cenu života, biće Paridu propusnica za Jelisejska polja, u zapadni voćnjak jabučar, određen samo za duše heroja. Postoje slini pokloni i u velškim i irskim mitovima, kao i poklon koji je Hesperida dala Heraklu; a tu je i jabuka kojom je Eva, »majka svega živog«, darivala Adama. Tako Nemesida, boginja svetog rastinja, koja je kasnije u mitovima postala simbol božanske osvete prema ponosnim kraljevima, nosi jabuku na grani, kao svoj dar herojima. Svi rajevi neolita i bronzanog doba su bili ostrva sa voćnjacima, a sama reč paradise znači »voćnjak«.

Prava nauka o mitovima treba da se zasniva na arheološkim studijama i uporednoj istoriji religije, a ne na pretpostavkama nastalim u psihijatrijskim ordinacijama. Iako sledbenici Junga smatraju da su mitovi »izvorna spoznaja predsvesne psihe, nevoljna svedočenja o nesvesnim psihičkim zbivanjima«, grčka mitologija nije bila ništa misterioznija po sadržaju od današnjih biračkih spiskova i uglavnom je nastala na teritoriji koja je održavala bliske političke odnose sa minojskom Kretom, zemljom koja je bila već toliko razvijena da je imala pisanu arhivu, četvorospratne zgrade sa sanitarnim cevima i vratima sa modernim kvakama, registrovane trgovake firme, šah, zajedniki sistem mera za dužinu i težinu i kalendar zasnovan na strpljivom astrološkom posmatranju.

Moj metod sastojao se u tome da prikupim u harmonsku celinu sve rasute elemente svakoga mita, pomažući se manje poznatim varijantama koje bi mogle da doprinesu boljem razumevanju, i dam kako najbolje umem antropološki i istorijski odgovor na neka pitanja. Duboko sam svestan da je ovo i suviše ambiciozan zadatak za jednog mitologa, ma kako dugo i ozbiljno radio. Biće svakako odstupanja, lutanja i netačnosti. Želim da istaknem da je svako tumačenje mediteranskih verovanja ili obreda koji prethode pisanim spomenicima zasnovano na pretpostavci. Ipak, otkako je moja knjiga prvi put izašla 1955, ohrabrilo me je što je E. Mejrović u svome delu ''Akanska kosmološka drama'' (Faber i Faber) slicno tumačio religiozne i društvene promene kod Akanaca. Akanski narod je proistekao iz jedne stare migraoije libijsko-berberskih srodnika prehelenskog stanovništva Grcke na jug—iz oaza Saharske pustinje (vidi 3, 3) u Timbuktu, gde su se ukrstili sa crnackim plemenom na reci Niger. U jedanaestom veku naše ere oni su se pomerili još dalje na jug do današnje Gane. Kod njih su se održala četiri razlićita tipa kulta. Najprimitivniji obožavaju boginju Mesec kao trojnu boginju Ngama, veoma slicnu libijskoj Neit, kartaginskoj Tanit, kanaanskoj Anati i ranogrčkoj Ateni (vidi 8, 1). Za Ngamu se kaže da je rodila nebeska tela sopstvenim naporima (vidi 1, 1), a zatim oživela ljude i životinje ustrelivši im nepokretna tela svojim čarobnim strelama, odapetim s luka mladoga meseca. Kaže se još da njena ubilačka svojstva imaju moć da oduzmu život, što je i Artemidina osobina (vidi 22,1). Kraljevska princeza postaje devojka koja je pod zaštitom Ngamine mesećeve čarobne moci, sposobna da u vremenima neizvesnosti i opasnosti povede pleme u neku novu oblast i da u seobi sačuva sva plemenska božanstva skrivena u škrinju. Takva žena postaje kraljica majka, vojskovođa, sudija i sveštenica u novoj naseobini koju je osnovala. Božanstvo se prikazivalo kao životinja totem zaštićena tabuom, iako su te iste životinje lovili i prinosili na žrtvu; tako postaje razumljivo što su Pelazgi jedanput godišnje priređivali lov na sove, iako su bile svete ptice (vidi 97, 4). Tada, su stvorene i države na federalnoj osnovi, a božanstvo najmoćnijeg plemena postalo je državno božanstvo.
Drugi tip kulta svedoči o zbliženju Akana sa sudanskim poštovaocima Odomankoma, Boga-Oca, koji je svojeručno stvorio vasionu (vidi 4, c); izgleda da su Akane predvodile vojskovođe birane među muškarcima i da su prihvatili sumersku sedmodnevnu nedelju. Mitski kompromis je postignut na taj način što je Ngama oživela Odomankomovu beživotinu tvorevinu; božanstvo svakog plemena postalo je jedna od planetarnih sila. Ove planetarne sile stvaraju muško-ženske parove, kao što pretpostavljam da se dogodilo i u Grčkoj kad je obožavanje Titana doprlo sa Istoka (vidi 11, 3). Predstavnica Ngame, kraljica majka, svake godine stupa u sveti brak sa predstavnikom Odomankoma; ona se, u stvari, venčava sa izabranim ljubavnikom, koga na kraju godine sveštenici ubiju, raspore i oderu. Isto se, izgleda, događa i kod Grka (vidi 9, a i 21, 5).

U kultu trećeg tipa ljubavnik kraljice majke postaje kralj, on se smatra muškim vidom meseca i odgovara fenicanskom bogu Balu Hamanu; a umesto njega, svake godine umire po jedan dečak u svojstvu lažnog kralja (vidi 30, 1). Kraljica majka poverava glavnu izvršnu vlast veziru a sama se usredsređuje na svoju funkciju vršenja obreda plodnosti.

U četvrtom tipu kulta, kralj, pošto je stekao prevlast nad nekolicinom manje značajnih kraljeva, ukida svoj mesečev vid božanstva i proglašava se kraljem sunca na egipatski način. (vidi 67, 1 i 2). Iako se i dalje svake godine održava svetkovina vencanja, ona ne zavisi više od meseca. Na ovom stupnju matrilokalnu svadbu smenjuje patrilokalna, a plemena poštuju svoje muške pretke kao heroje — isto što se dogadja i u Grčkoj — iako Akani nikada nisu zamenili obožavanje sunca obožavanjem boga-gromovnika.

Kod Akanaca se svaka promena u dvorskom ritualu tumačila kao odraz mitskog dogđaja na nebu. Tako, ako je kralj naimenovao dvorskog vratara i ukazao mu čast oženivši ga princezom, objavljeno je da se isto to dogodilo i božanskom vrataru. Verovatno je Heraklova ženidba boginjom Hebom i njegova vratarska služba kod Zeusa (vidi 145, i i j) bila odraz slinog događaja na mikenskom dvoru, i da su božanske gozbe na Olimpu bile sline slavlju u Olimpiji koje se održavalo pod zajedničkim pokroviteljstvom zeusolikog visokog mikenskog kralja i glavne sveštenice iz Arga.

Duboko sam zahvalan Dženeti Sejmor-Smit i Kenetu Geju na pomoći koju su mi ukazali dok sam radio na ovoj knjizi, Petru i Laledži Grin za probno čitanje prvih nekoliko poglavlja, Frenku Sejmoru-Smitu što mi je slao grčke i latinske tekstove iz Londona, i mnogim prijateljima koji su mi pomogli da popravim prvo izdanje knjige.

Deya, Majorca, Španija
                                                                                                                         R. G.
*


nastavak : MITOVI