PROLOG
Odavno sam bio zainteresovan za Spinozu i godinama sam želeo da pišem o tom hrabrom misliocu sedamnaestog veka, toliko usamljenom čoveku koji je živeo bez porodice, izvan bilo kakve zajednice autoru knjiga koje su istinski promenile svet. On je anticipirao sekularizaciju, liberalni demokratski politički sistem i uspon prirodnih nauka, i utro put prosvetiteljstvu. Činjenica da je u dvadesetčetvrtoj godini ekskomuniciran iz jevrejske zajednice i da su hrišćani za njegovog života zabranjivali sve što je napisao, oduvek me je fascinirala, možda zbog mojih vlastitih ikonkolastičkih sklonosti. Uz to, ovaj neobičan osećaj srodstva sa Spinozom dodatno je osnažila spoznaja da je Ajnštajn, jedan od mojih najvećih junaka, bio spinozista. Kada je govorio o Bogu, Ajnštajn je govorio o Spinozinom Bogu-Bogu koji je potpuno ekvivalentan sa prirodom, koji obuhvata sve postojeće i „koji se ne kocka sa univerzumom” -jer sve što se događa, bez izuzetka, događa se prema strogim zakonima prirode.
Verujem, takođe, da je Spinoza, poput Ničea i Šopenhauera, čijim životima i učenjima sam se pozabavio u dva prethodna romana, napisao mnogo toga i te kako relevantnog za moje polje psihijatrije i psihoterapije na primer, da su ideje, misli i osećanja uzrokovani prethodnim iskustvima, da se strasti mogu proučavati bestrasno, da razumevanje vodi u onostranost i hteo sam da jednim romanom posvećenim tim idejama odam počast njegovom delu.
Ali kako pisati o čoveku koji je živeo tako kontemplativnim životom obeleženim sa svega nekoliko upečatljivih spoljašnjih događaja? Bio je izuzetno povučen, i u svojim spisima je vlastitu ličnost držao sasvim po strani. Nisam imao ništa od onoga na černu se obično gradi priča nije bilo porodičnih drama, ljubavnih afera, ljubomore, nikakvih zanimljivih anegdota, sukoba, svađa ili pomirenja. Vodio je obimnu prepisku, ali posle njegove smrti, sledeći instrukcije koje je ostavio, njegovi prijatelji su iz pisama uklonili gotovo sve lične opaske. Ne, nije bilo mnogo spoljne drame u tom životu: većina proučavalaca smatra Spinozu blagom i plemenitom dušom, neki porede njegov život sa životom hrišćanskih svetaca, neki čak i sa Isusovim.
Tako sam rešio da pišem roman o njegovom unutrašnjem životu. Tu je stručno znanje moglo da mi pomogne da ispričam Spinozinu priču. Na kraju krajeva, bio je ljudsko biće i stoga je i sam morao da se bori sa istim onim bazičnim ljudskim konfliktima koji muče i mene i mnoge pacijente s kojima sam radio proteklih decenija. Morao je imati snažan emocionalni odgovor na to što ga je jevrejska zajednica u Amsterdamu ekskomunicirala u njegovoj dvadesetčetvrtoj godini- jednim neopozivim ediktom kojim je svim Jevrejima, uključujući i njegovu vlastitu porodicu, naređeno da ga zauvek izbegavaju. Nijedan Jevrejin neće nikada više razgovarati s njim, trgovati s njim, čitati njegove reči, niti mu se približiti na više od petnaest stopa. I, naravno, ne postoji niko ko nema unutrašnji život sačinjen od fantazija, snova, strasti i čežnje za ljubavlju. Gotovo četvrtina najvažnijeg Spinozinog dela, Etike, posvećena je „prevazilaženju robovanja afektima ”. Kao psihijatar, sklon sam uverenju da nije mogao da napiše te stranice a da nije iskusio svesnu borbu sa vlastitim afektima.
Ipak, godinama sam tapkao u mestu jer nisam mogao da nađem priču bez koje nema romana - a onda je moja poseta Holandiji, pre pet godina, sve promenila. Otišao sam tamo da održim predavanje, i kao deo naknade zatražio i dobio „Spinozin dan”. Predsednik holandskog Društva Spinoza i vodeći spinozista, prihvatio je da ga provede sa mnom u obilasku svih važnih lokacija- kuća u kojima je Spinoza stanovao, mesta gde je sahranjen, i kao najzanimljivije, njegovog muzeja u Rejnsburgu. I upravo tu sam doživeo epifaniju.
Ušao sam u Spinozin muzej u Rejnsburgu, udaljen nekih četrdeset i pet minuta vožnje od Amsterdama, sa žestokim predosećanjem, očekujući- šta? Možda susret sa Spinozinim duhom. Možda priču. Ali, već na samom ulasku sam se razočarao. Posumnjao sam da taj mali, oskudni muzej može da me približi Spinozi. Jedine barem donekle lične predmete predstavljala je zbirka od 151 knjige iz Spinozine biblioteke, i smesta sam se uputio ka njima. Dali su mi punu slobodu i ja sam, jednu za drugom, uzimao te knjige iz sedamnaestog veka, mirisao ih i držao u rukama, trepereći od uzbuđenja što dodirujem predmete koje je nekada i sam Spinoza dodirivao.
Ali, domaćin je ubrzo prekinuo moj zanos: „Naravno, dr Jalom, posle njegove smrti, imovina koju je posedovao-krevet, odeća, cipele, olovke i knjige- data je na licitaciju kako bi se platili troškovi sahrane. Knjige su bile prodate i rasute na sve strane, ali na sreću, notar je pre licitacije sačino detaljan popis i nakon više od dve stotine godina jedan jevrejski filantrop je ponovo prikupio većinu istih naslova i izdanja iz istih godina i gradova u kojima su objavljena. Dakle, mi je zovemo Spinozina biblioteka, ali je ona zapravo replika. Njegovi prsti nikad nisu dotakli te knjige.”
Udaljio sam se od biblioteke i netremice zagledao u Spinozin portret koji je visio na zidu, osetivši vrlo brzo kako se utapam i nestajem u tim ogromnim, tužnim, ovalnim očima pod teškim kapcima, što je bilo gotovo mističko iskustvo, koje se meni retko kad događa. Ali onda je moj domaćin rekao: „Možda niste znali, ali to nije stvarni Spinozin portret. To je samo lik iz mašte nekog umetnika, sačinjen na osnovu šturih opisa iz nekoliko tekstova. Ako su i postojali crteži iz njegovog vremena, nijedan, nije sačuvan.”
Možda priča o pukoj neuhvatljivosti, pomislio sam.
Dok sam u drugoj sobi razgledao sprave za brušenje sočiva-takođe ne njegovu vlastitu opremu već, kako je bilo navedeno u muzejskoj legendi, opremu sličnu njoj-začuo sam da jedan od mojih domaćina u sobi s bibliotekom pominje naciste.
Vratio sam se nazad.
„Šta? Nacisti su bili ovde? U ovom muzeju?”
„Da -nekoliko meseci nakon blickriga u Holandiji, ERR trupe su došle u svojim velikim limuzinama i pokrale sve-knjige, bistu, portret Spinoze-sve. Natovarili su i odneli sve, a onda zapečatili i konfiskovali muzej.”
,,ERR? Za šta je to skraćenica?”
„Einsatzstab Reichsleiter Rosen berg.
Opertivna jedinica vođe Rajha Rozenberga- onog Alfreda Rozenberga što je bio glavni nacistički ideolog antisemitizma. On je bio zadužen za pljačkanje u korist Trećeg Rajha, i po njegovim naređenjima, ERR je opustošio celu Evropu -u početku samo stvari Jevreja, a potom, tokom rata, sve što je bilo vredno.”
„To onda znači da su ove knjige dva puta oduzimane Spinozi?” -upitao sam.
„Hoćete da kažete da su ponovo morale da se kupuju i da je biblioteka po drugi put kompletirana?”
„Ne-nekim čudom knjige su preživele i vraćene su ovde posle rata, s izuzetkom nekoliko primeraka.”
„Neverovatno!”
Evo priče, pomislio sam.
„Ali, pre svega, zašto se Rozenberg uopšte bavio tim knjigama? Razumem da one imaju neku vrednost- budući da su iz sedamnaestog veka, a neke i starije - ali zašto nacisti nisu jednostavno umarširali u Rejks muzej u Amsterdamu i skinuli sa zida samo jednu Rembrantovu sliku koja vredi pedeset puta više od cele ove zbirke?”
„Ne, nije u tome stvar. Nije se radilo o novcu. ERR je iz nekih misterioznih razloga bio zainteresovan za Spinozu. U službenom izveštaju, Rozenbergov oficir, nacista koji je rukovodio pljačkom biblioteke, naveo je jednu važnu rečenicu: ‘Ona sadrži dragocene rane radove od velikog značaja za istraživanje problema Spinoze.’ Možete videti taj izveštaj na internetu, ako želite - nalazi se među zvaničnim dokumentima iz Nirnberga.”
Bio sam zapanjen. „‘Istraživanje problema Spinoze’”? Ne razumem. Na šta je mislio? Šta je za naciste bio problem Spinoze?”
Kao par pantomimičara, moji domaćini su slegnuli ramenima i raširili ruke. Ja sam i dalje insistirao.
„Hoćete da kažete da su zbog tog ‘Spinoza problema’, oni sačuvali ove knjige, umesto da ih spale, kao što su spalili toliko toga po Evropi?”
Složili su se.
,,I gde je bibloteka držana tokom rata?”
„To niko ne zna. Knige su prosto nestale na pet godina i ponovo se pojavile 1946. u nekom nemačkom rudniku soli.”
„Rudniku soli? Neverovatno!” Uzeo sam jednu od knjiga - kopiju Ilijade iz šesnaestog veka - i blago je gladeći rukom rekao, „Dakle, ova stara knjiga može da ispriča svoju vlastitu priču.”
Domaćini su me poveli u razgledanje ostatka kuće. Stigao sam u pravo vreme - svega nekoliko posetilaca je do sada videlo drugu polovinu kuće, jer su u njoj vekovima živele brojne generacije neke lokalne porodice. Ali poslednji pripadnik te porodice je nedavno umro i Društvo Spinoza je odmah kupilo i taj deo poseda i upravo započelo njegovu rekonstrukciju kako bi bio pripojen muzeju. Prošao sam posred tog gradilišta kroz skromnu kuhinju i dnevnu sobu i popeose uskim, strmim stepenicama do male, neupadljive spavaće sobe. Preleteo sam pogledom preko te jednostavne prostorije i počeo da silazim, kad mi je za oko zapala tanka brazda koja je oivičavala jedan neveliki prostor u uglu tavanice. „Šta je to?”
Stari čuvar se popeo par stepenika da pogleda i kazao da su to bila tajna vrata koja su vodila u majušni tavanski prostor gde su se dve Jevrejke, majka i ćerka, krile od nacista tokom čitavog rata. „Mi smo ih hranili i dobro se brinuli o njima.”
A svud naokolo katastrofa! Četiri od pet holandskih Jevreja nacisti su ubili! Pa ipak, gore na tavanu Spinozine kuće, skrivene, dve Jevrejke bile su bezbedno čuvane tokom čitavog rata. Dok je dole majušni Spinozin muzej opljačkao, zapečatio i konfiskovao neki oficir Rozenbergovih specijalnih odreda, uveren da b iblioteka koju je tu našao može da pomogne nacistima da reše „problem Spinoze”? I šta je uopšte bio njihov problem Spinoze? Pitao sam se da li je i taj nacista, Alfred Rozenberg, na neki svoj način i iz sopstvenih razloga tragao za Spinozom. Ušao sam u muzej sa jednom misterijom a sada iz njega odlazio sa dve.
Ubrzo posle toga počeo sam da pišem.
Poglavlje 1
AMSTERDAM - APRIL 1656
Sa poslednjim odsjajima svetlosti u vodama Zvane-nburhvala, Amsterdam se gasi. Bojadžije skupljaju purpurne i grimizne tkanine koje su se sušile na kamenim nasipima duž kanala. Trgovci umotavaju tende i zatvaraju radnje na trgu. Nekoliko radnika, vukući se kućama teškim korakom, zastaju kod tezgi s haringama da prezalogaje uz holandski džin i potom nastavljaju svojim putem. Amsterdam je usporen: grad tuguje, još se oporavlja od kuge koja je pre samo nekoliko meseci usmrtila svakog devetog stanovnika.
Nedaleko od kanala, u Brejstratu broj 4, bez prebijene pare i blago pripit Rembrant van Rejn nanosi poslednje poteze četkicom na sliku Jakov blagosilja Josifove sinove, ispisuje svoje ime u donjem desnom uglu, baca paletu na pod, i kreće ka uskim, kružnim stepenicama. Ta kuća, koja će tri stoleća kasnije postati njegov muzej i memorijalni centar, danas je svedok njegove sramote. Vrvi od licitanata koji očekuju prodaju celokupne slikarove imovine. Grubo odgurujući znatiželjnike na stepeništu, on izlazi napolje, duboko udiše slani vazduh, i posrće ka taverni na uglu.
Međutim, u Delftu, sedamdeset kilometara južnije, započinje uspon drugog umetnika. Dvadesettrogodišnji Johanes Vermer još jednom se osvrće na svoju novu sliku, Podvodačica. Pažljivo je pregleda s desna na levo. Najpre prostitutkau veličanstvenom žutom žaketu. Dobro je. Dobro. Žuta zrači kao uglačana sunčeva svetlost. I ta grupa muškaraca oko nje. Odlično - svaki samo što ne iskorači s platna i ne progovori. Primiče se bliže da uhvati blag ali prodoran pogled pohotnog mladića sa kicoškim šeširom. Vermer klima glavom gledajući u tog minijaturnog sebe. Više nego zadovoljan, kitnjastim slovima ispisuje svoje ime u donjem desnom uglu.
A tamo u Amsterdamu, u Brejstratu broj 57, samo dve četvrti dalje od Rembrantove kuće, gde su se odvijale poslednje pripreme za licitaciju, dvadesettrogodišnji trgovac (rođen samo nekoliko nedelja posle Vermera, kojem će se kasnije diviti ali ga nikada neće upoznati), priprema se da zatvori svoju radnju. Izgleda odveć delikatno i lepo za jednog dućandžiju. Njegovo lice je savršeno, čistog maslinastog tena, sa krupnim tamnim izražajnim očima.
Još jednom se osvrće naokolo: mnoge police su prazne, kao i njegovi džepovi. Pirati su presreli poslednju isporuku iz Baija i sad nema kafe, šećera, ni kakaoa. Generacijama unazad porodica Spinoza je vodila uspešan uvozno-izvozni veleprodajni posao, ali sada su braća Spinoza - Gabrijel i Bento - spali na to da vode samo ovu maloprodajnu radnjicu. Udišući prašnjav vazduh, Bento Spinoza s gađenjem prepoznaje smrad pacovskog izmeta pomešanog s mirisom suvih smokava, grožđa, kandiranog đumbira, badema i leblebija, i isparenjima oštrog španskog vina. Izlazi napolje i započinje svoj svakodnevni dvoboj sa zarđalim katancem na vratima. U tom času prenuo ga je nepoznati glas, obrativši mu se na uglađenom portugalskom. „Jeste li vi Bento Spinoza?”
Spinoza se okrenuo prema dvojici stranaca, mlađim momcima koji su delovali iscrpljeno, kao da su doputovali izdaleka. Jedan visok, sa masivnom snažnom glavom pognutom napred, naizgled odveć teškom da bi je držao uspravno. Odeća mu je od fine tkanine, ali zaprljana i izgužvana.
Drugi, obučen u grubo seljačko odelo, stoji iza njega. Duge zamršene kose, tamnih očiju, oštre brade i snažnog nosa. Sav uštogljen. Samo muse oči pokreću, strelovito, kao preplašenipunoglavci.
Spinoza je oprezno klimnuo glavom.
„Ja sam Jakob Mendoza”, rekao je onaj viši. „Moramo da se vidimo s vama. Da razgovaramo. Ovo je moj rođak, Franko Beniteš, upravo sam ga doveo iz Portugala. Moj rođak” - Jakob je potapšao Franka po ramenu - „ima problem.” „Da”, odgovorio je Spinoza. ,,I?”
„Ozbiljan problem.”
„Dobro. A zašto mene tražite?”
„Rekli su nam da vi možete da pomognete. Možda samovi.”
„Da pomognem?”
„Franko je izgubio veru. On sumnja u sve. U sve verske obrede. Molitvu. Čak i u prisustvo Boga. Stalno je u strahu. Ne spava. Govori da će se ubiti.”
,,I ko vas je obmanuo poslavši vas k meni. Ja sam samo trgovac koji vodi malu radnju. I to, kao što vidite, ne naročito uspešno.”
Spinoza je pokazao na prašnjavi prozor kroz koji su se videle poluprazne police. „Rabi Mortera je naš duhovni vođa. Morate otići kod njega.”
„Juče smo stigli, i jutros smo upravo to hteli da uradimo. Ali čovek kod koga smo odseli, naš daleki rođak, savetovao nam je da ne idemo tamo. ‘Franku je potreban neko ko će mu pomoći, a ne suditi’, rekao je. I još je kazao da je Rabi Mortera strog prema onima koji sumnjaju, da veruje da sve portugalske Jevreje koji su prešli u hrišćanstvo, čeka večno prokletstvo, čak i ako su bili primorani da biraju između preobraćenja i smrti. ‘Rabi Mortera bi’, rekao je, ‘samo pogoršao Frankovo stanje. Idite kod Benta Spinoze. On je mudar i razume se u te stvari.’”
„Kakva je to priča? Ja sam samo trgovac...”
„On tvrdi da biste vi, da niste smrću oca i starijeg brata prinuđeni da vodite posao, sigurno bili sledeći veliki rabin Amsterdama.”
„Moram da idem. Imam sastanak koji ne smem da propustim.”
„Idete na Šabat, u sinagogu? Je l’? Idemo i mi. Vodim i Franka, jer mora da se vrati svojoj veri. Možemo li s vama?”
„Ne, ja idem na nešto drugo.”
,,A šta je to?” upitao je Jakob, al i se odmah povukao. „Izvinite, to me se ne tiče. Možemo li sutra da se vidimo? Da li biste bili voljni da nam pomognete na Šabat? To je dozvoljeno jer je to micva1. Potrebni ste nam. Moj rođak je u opasnosti.”
„Čudno.” Spinoza je odmahnuo glavom. „Nikada niko nije tražio od mene tako nešto. Žao mi je, ali pogrešili ste. Ne mogu ništa da učinim za vas.
Franko, koji je zurio u zemlju dok je Jakob govorio, sada je podigao pogled i prvi put se oglasio:
„Ne tražim mnogo, samo nekoliko reči sa vama. Zar ćete odbiti brata Jevrejina? To je vaša dužnost prema putniku. Ja sam morao da pobegnem iz Portugala, baš kao što je morao da beži i vaš otac i vaša porodica, da izbegnem inkviziciju.”
„Ali šta ja mogu...”
„Moj otac je spaljen na lomači pre samo godinu dana. A njegov zločin? Našli su stranice Tore zakopane iza naše kuće. Brat moga oca, Jakobov otac, ubijen je ubrzo posle toga. E sad, ja imam jedno pitanje. Tiče se ovog sveta u kom sin udiše miris spaljenog tela svog oca. Gde je Bog koji je stvorio takav svet? Zašto dozvoljava takve stvari? Dali me vi osuđujete što to pitam?”
Franko je nekoliko trenutaka gledao Spinozu pravo u oči, a onda nastavio. „Čovek koji je nazvan ‘blaženi’ - Ben to na portugalskom i Baruh na hebrejskom - sigurno neće odbiti da razgovara sa mnom?”
Krajnje ozbiljan, Spinoza je klimnuo glavom.
„Razgovaraću s tobom Franko. Sutra u podne?”
,,U sinagogi?” upitao je Franko.
„Ne, ovde. Dođi ovde u radnju. Biće otvorena.”
„Radnja? Otvorena?”
Jakob se umešao.
„Na Šabat?”
„Moj mladi brat, Gabrijel, zastupa porodicu Spinoza u sinagogi.”
„Ali sveta Tora”, insistirao je Jakob, ne obazirući se na Frankovo cimanje za rukav, „ali vrhovna volja Božja je da ne radimo na Šabat, da taj sveti dan provodimo u molitvi i činjenju micve.”
Spinoza se okrenuo ka njemu i blago, kao učitelj mladom učeniku, rekao: „Kaži mi Jakobe, da li veruješ da je Bog svemoćan?”
Jakob je potvrdio.
„Da je Bog savršen? Celovit?”
Jakob je ponovo potvrdio.
„Onda ćeš se svakako složiti i da, po definiciji, savršeno i celovito biće nema nikakve potrebe, nedostatke, zahteve, niti želje. Zar nije tako?”
Jakob se zamislio, malo oklevao, a onda oprezno klimnuo glavom. Spinoza je primetio začetak osmeha na Frankovim usnama.
„Zato”, nastavio je, „tvrdim da Bog nema nikakve želje u vezi s tim kako, pa čak ni da li ga mi slavimo. Stoga mi dozvoli, Jakobe, da ja volim Boga na svoj vlastiti način.”
Franko se razrogačenih očiju okrenuo prema Jakobu, kao da hoće da kaže, „Eto vidiš, vidiš? To je čovek koga tražim.”
Prevela s engleskog
Slađana Madžgalj-Žakula
Нема коментара:
Постави коментар