четвртак, 23. новембар 2017.

Irvin Jalom – Problem Spinoza. ( predgovor )




PROLOG


Odavno sam bio zainteresovan za Spinozu i godinama sam želeo da pišem o tom hrabrom misliocu sedamnaestog veka, toliko usamljenom čoveku koji je živeo bez porodice, izvan bilo kakve zajednice autoru knjiga koje su istinski promenile svet. On je anticipirao sekularizaciju, liberalni demokratski politički sistem i uspon prirodnih nauka, i utro put prosvetiteljstvu. Činjenica da je u dvadesetčetvrtoj godini ekskomuniciran iz jevrejske zajednice i da su hrišćani za njegovog života zabranjivali sve što je napisao, oduvek me je fascinirala, možda zbog mojih vlastitih ikonkolastičkih sklonosti. Uz to, ovaj neobičan osećaj srodstva sa Spinozom dodatno je osnažila spoznaja da je Ajnštajn, jedan od mojih najvećih junaka, bio spinozista. Kada je govorio o Bogu, Ajnštajn je govorio o Spinozinom Bogu-Bogu koji je potpuno ekvivalentan sa prirodom, koji obuhvata sve postojeće i „koji se ne kocka sa univerzumom” -jer sve što se događa, bez izuzetka, događa se prema strogim zakonima prirode.

Verujem, takođe, da je Spinoza, poput Ničea i Šopenhauera, čijim životima i učenjima sam se pozabavio u dva prethodna romana, napisao mnogo toga i te kako relevantnog za moje polje psihijatrije i psihoterapije na primer, da su ideje, misli i osećanja uzrokovani prethodnim iskustvima, da se strasti mogu proučavati bestrasno, da razumevanje vodi u onostranost i hteo sam da jednim romanom posvećenim tim idejama odam počast njegovom delu.

Ali kako pisati o čoveku koji je živeo tako kontemplativnim životom obeleženim sa svega nekoliko upečatljivih spoljašnjih događaja? Bio je izuzetno povučen, i u svojim spisima je vlastitu ličnost držao sasvim po strani. Nisam imao ništa od onoga na černu se obično gradi priča nije bilo porodičnih drama, ljubavnih afera, ljubomore, nikakvih zanimljivih anegdota, sukoba, svađa ili pomirenja. Vodio je obimnu prepisku, ali posle njegove smrti, sledeći instrukcije koje je ostavio, njegovi prijatelji su iz pisama uklonili gotovo sve lične opaske. Ne, nije bilo mnogo spoljne drame u tom životu: većina proučavalaca smatra Spinozu blagom i plemenitom dušom, neki porede njegov život sa životom hrišćanskih svetaca, neki čak i sa Isusovim.

Tako sam rešio da pišem roman o njegovom unutrašnjem životu. Tu je stručno znanje moglo da mi pomogne da ispričam Spinozinu priču. Na kraju krajeva, bio je ljudsko biće i stoga je i sam morao da se bori sa istim onim bazičnim ljudskim konfliktima koji muče i mene i mnoge pacijente s kojima sam radio proteklih decenija. Morao je imati snažan emocionalni odgovor na to što ga je jevrejska zajednica u Amsterdamu ekskomunicirala u njegovoj dvadesetčetvrtoj godini- jednim neopozivim ediktom kojim je svim Jevrejima, uključujući i njegovu vlastitu porodicu, naređeno da ga zauvek izbegavaju. Nijedan Jevrejin neće nikada više razgovarati s njim, trgovati s njim, čitati njegove reči, niti mu se približiti na više od petnaest stopa. I, naravno, ne postoji niko ko nema unutrašnji život sačinjen od fantazija, snova, strasti i čežnje za ljubavlju. Gotovo četvrtina najvažnijeg Spinozinog dela, Etike, posvećena je „prevazilaženju robovanja afektima ”. Kao psihijatar, sklon sam uverenju da nije mogao da napiše te stranice a da nije iskusio svesnu borbu sa vlastitim afektima.

Ipak, godinama sam tapkao u mestu jer nisam mogao da nađem priču bez koje nema
romana - a onda je moja poseta Holandiji, pre pet godina, sve promenila. Otišao sam tamo da održim predavanje, i kao deo naknade zatražio i dobio „Spinozin dan”. Predsednik holandskog Društva Spinoza i vodeći spinozista, prihvatio je da ga provede sa mnom u obilasku svih važnih lokacija
- kuća u kojima je Spinoza stanovao, mesta gde je sahranjen, i kao najzanimljivije, njegovog muzeja u Rejnsburgu. I upravo tu sam doživeo epifaniju.

Ušao sam u Spinozin muzej u Rejnsburgu, udaljen nekih četrdeset i pet minuta vožnje od Amsterdama, sa žestokim predosećanjem, očekujući- šta? Možda susret sa Spinozinim duhom. Možda priču. Ali, već na samom ulasku sam se razočarao. Posumnjao sam da taj mali, oskudni muzej može da me približi Spinozi. Jedine barem donekle lične predmete predstavljala je zbirka od 151 knjige iz Spinozine biblioteke, i smesta sam se uputio ka njima. Dali su mi punu slobodu i ja sam, jednu za drugom, uzimao te knjige iz sedamnaestog veka, mirisao ih i držao u rukama, trepereći od uzbuđenja što dodirujem predmete koje je nekada i sam Spinoza dodirivao.

Ali, domaćin je ubrzo prekinuo moj zanos: „Naravno, dr Jalom, posle njegove smrti, imovina koju je posedovao-krevet, odeća, cipele, olovke i knjige- data je na licitaciju kako bi se platili troškovi sahrane. Knjige su bile prodate i rasute na sve strane, ali na sreću, notar je pre licitacije sačino detaljan popis i nakon više od dve stotine godina jedan jevrejski filantrop je ponovo prikupio većinu istih naslova i izdanja iz istih godina i gradova u kojima su objavljena. Dakle, mi je zovemo Spinozina biblioteka, ali je ona zapravo replika. Njegovi prsti nikad nisu dotakli te knjige.”

Udaljio sam se od biblioteke i netremice zagledao u Spinozin portret koji je visio na zidu, osetivši vrlo brzo kako se utapam i nestajem u tim ogromnim, tužnim, ovalnim očima pod teškim kapcima, što je bilo gotovo mističko iskustvo, koje se meni retko kad događa. Ali onda je moj domaćin rekao: „Možda niste znali, ali to nije stvarni Spinozin portret. To je samo lik iz mašte nekog umetnika, sačinjen na osnovu šturih opisa iz nekoliko tekstova. Ako su i postojali crteži iz njegovog vremena, nijedan, nije sačuvan.”
Možda priča o pukoj neuhvatljivosti, pomislio sam.

Dok sam u drugoj sobi razgledao sprave za brušenje sočiva-takođe ne njegovu vlastitu opremu već, kako je bilo navedeno u muzejskoj legendi, opremu sličnu njoj-začuo sam da jedan od mojih domaćina u sobi s bibliotekom pominje naciste.

Vratio sam se nazad.
„Šta? Nacisti su bili ovde? U ovom muzeju?”
„Da -nekoliko meseci nakon blickriga u Holandiji, ERR trupe su došle u svojim velikim limuzinama i pokrale sve-knjige, bistu, portret Spinoze-sve. Natovarili su i odneli sve, a onda zapečatili i konfiskovali muzej.”
,,ERR? Za šta je to skraćenica?”
„Einsatzstab Reichsleiter Rosen berg.
Opertivna jedinica vođe Rajha Rozenberga- onog Alfreda Rozenberga što je bio glavni nacistički ideolog antisemitizma. On je bio zadužen za pljačkanje u korist Trećeg Rajha, i po njegovim naređenjima, ERR je opustošio celu Evropu -u početku samo stvari Jevreja, a potom, tokom rata, sve što je bilo vredno.”
„To onda znači da su ove knjige dva puta oduzimane Spinozi?” -upitao sam.
„Hoćete da kažete da su ponovo morale da se kupuju i da je biblioteka po drugi put kompletirana?”
„Ne-nekim čudom knjige su preživele i vraćene su ovde posle rata, s izuzetkom nekoliko primeraka.”
„Neverovatno!”

Evo priče, pomislio sam.
 „Ali, pre svega, zašto se Rozenberg uopšte bavio tim knjigama? Razumem da one imaju neku vrednost- budući da su iz sedamnaestog


Prevela s engleskog
Slađana Madžgalj-Žakula

                                                      Irvin Jalom,  Lečenje Šopenhauerom
                                                      Irvin Jalom, Gledanje u sunce 



Нема коментара:

Постави коментар