Albert Camus: Apsurdno stvaranje

FILOZOFIJA I ROMAN

Svi ti životi održavani u škrtu zraku apsurda ne bi se uzmogli održati bez neke duboke i konstantne misli koja ih svojom snagom animira. Dapače, ovde to može biti samo jedno neobično čuvstvo vernosti. Viđeni su svesni ljudi kako ispunjavaju svoju dužnost u jeku najbesmislenijih ratova, ne verujući da tako sami sebi protureče. Jer se radilo o tome da se ništa ne izbegne. Postoji, dakle, metafizička sreća da podrži apsurdnost sveta. Osvajanje ili igra, beskrajna ljubav, apsurdni revolt, to su poštovanja koja čovek odaje svome dostojanstvu u nekoj vojni gde je unapred poražen.

Radi se samo o vernosti pravilu borbe. Ta misao može biti dostatna kao hrana duhu: ona je podržavala i podržava cele civilizacije. Rat se ne negira. Valja umreti ili živeti u njemu. Tako je i s apsurdom: valja disati s njim; priznati njegove pouke i pronaći njihovu srž. U pogledu toga, apsurdna radost u pravom smislu, to je stvaranje. „Umetnost, i ništa do umetnost“, veli Nietzsche, „imamo umetnost e da ne bismo umrli od istine.“

U iskustvu koje pokušavam opisati i predočiti na više načina, sigurno je da jedna muka izroni tamo gde druga nestaje. Detinjasto traženje zaborava, prizivanje zadovoljstva sada nemaju odeka. Ali, stalna napetost koja održava čoveka spram sveta, sređena mahnitost koja ga gura da sve prihvati, ostavljaju mu jednu drugu groznicu. U tom svetu, delo je tada jedinstvena prilika čoveku da sačuva svoju svest i fiksira u njoj doživljaje. Stvarati, znači dvaput živeti. Istraživanje jednog Prousta, puno oklevanja i nemira, njegova brižljiva zbirka cveća, tapiserije i teskoba, ne znače ništa drugo. U isti mah, ono nema više značaja od neprekidna i neodrediva stvaranja kojem se svakodnevno u svom životu prepuštaju glumac, osvajač i svi apsurdni ljudi. Svi oni nastoje oponašati, ponavljati i stvoriti iznova stvarnost koja im pripada. Mi uvek na koncu poprimamo lice naših istina. Cela egzistencija, za čoveka koji ne veruje u večnost, samo je prekomerna gluma pod obrazinom apsurda. Stvaranje je velika pantomima.

Ti ljudi, najpre, znaju, a vasceli njihov pozniji napor jest u tome da pređu, uvećaju i obogate ostrvo bez budućnosti, gde su se baš iskrcali. Ali, valja najpre znati. Jer se apsurdno otkriće podudara s vremenom zastoja, gde nastaju i stiču priznanja buduće strasti, čak i ljudi bez Evanđelja imaju svoju Goru Maslinsku. Ali, ni na njihovoj se ne valja uspavati. Za apsurdna čoveka ne radi se više o tome da razjasni i razreši, već da iskuša i da opiše. Sve počinje pronicljivom ravnodušnošću.

Opisati, to je zadnja težnja apsurdne misli. I nauka, također, stigavši do krajnjih granica svojih paradoksa, prestaje predlagati i zaustavlja se  da bi promatrala i ocrtavala vazda nedirnuti krajolik pojava. Na taj način srce uči da sva emocija, koja nas zanosi pred licima sveta, ne dolazi iz njegove dubine, već iz njegove raznovrsnosti. Razjašnjenje je beskorisno, no čuvstvo ostaje, a s njim i neprekidni pozivi jednog sveta neiscrpiva po kvantitetu. Razume se ovde mesto umetničkog dela.

Ono istovremeno označava smrt jednog iskustva i njegovo umnožavanje. Ono je kao dosadno i strastveno ponavljanje tema koje je svet već ozvučio : telo, neiscrpiva slika na zabatu hramova, oblici ili boje, broj ili nedaća. Nije dakle, svejedno na koncu susresti iznova glavne teme ovog ogleda u divnu i detinju svetu stvaraoca. Pogrešno bi bilo videti u tome simbol i držati da se umetničko delo, može, napokon, promatrati kao pribežište apsurda. Ono je samo apsurdan fenomen i radi se samo o njegovom opisu. Ono ne nudi oduška duhovnim tegobama. Naprotiv, ono je jedno od obeležja tih tegoba, odražava ih u vasceloj čovekovoj misli. Ali, ono po prvi put omogućava duhu da izađe iz sebe sama i stavlja ga pred drugog, ne da bi se on tu izgubio, već da bi mu pokazao prstom bezizlazni put, na kome su svi angažovani. U vremenu apsurdna prosuđivanja, stvaranje sledi ravnodušnost i otkriće. Ono obeležava tačku odakle poleću apsurdne misli, a prosuđivanje se zaustavlja. Tako se opravdava njegovo mesto u ovom ogledu.

Dostatno će biti izneti na danju svetlost neke teme, zajedničke i stvaraocu i misliocu, da bismo u umetničkom delu iznašli sve proturečnosti misli, angažovane u apsurdu. Bliskosti inteligencija uistinu više doprinose zajedničke proturečnosti, negoli identični zaključci. Tako je i s mišlju i sa stvaranjem. Jedva valja kazati da jedna te ista tegoba primorava čoveka na te stavove. Oni se, stoga, u početku podudaraju. Međutim, od svih misli koje polaze od apsurda video sam da ih se vrlo malo u njemu odražava. A po njihovim udaljavanjima ili nevernostima najbolje sam odmerio ono što je pripadalo samo apsurdu. Paralelno s tim, moram se zapitati: je li apsurdno delo moguće?


Ne može se dostatno uznastojati na proizvoljnosti drevna suprotstavljanja umetnosti i filozofije. Kani li je se shvatiti u odveć preciznom smislu, onda je ona jamačno pogrešna. Kanimo li samo kazati da te dve discipline imaju svoja zasebna podneblja, onda je to bez sumnje tačno, ali i neodređeno. Jedini prihvatljivi dokaz nalazio se u proturečnosti koja se pojavljuje između filozofa zatočena usred svog sistema i umetnika stavljena pred svoje delo. No, to je vredelo za jedan određeni oblik umetnosti i filozofije, koji mi, ovde, držimo apsurdnim. Ideja neke umjetnosti koja je odvojena od svog stvaraoca nije samo staromodna. Ona je lažna. Kao suprotnost umetniku, upozorava se na to da nijedan filozof nikada nije stvorio više sistema. Ali, to je tačno i u istoj meri u kojoj nijedan umetnik nikada nije izrazio više od jedne stvari u raznim vidovima. Trenutna savršenost umetnosti, nužnost njezina obnavljanja tačni su samo na temelju predrasuda. Jer je umetničko delo, također, konstrukcija, a svako zna koliko veliki stvaraoci mogu biti jednolični. Umetnik se u isto ime kao i mislilac angažuje i ostvaruje u svoj delu. Ta osmoza pokreće jedan od najvažniji estetskih problema. Uostalom, ništa nije nekorisnije od tih razdvajanja po metodi i predmetu za onoga koji veruje u jedinstvo duhovna cilja. Ne postoje granice između disciplina koje čovek sebi postavlja da bi razumeo i voleo. One se uzajamno prožimlju i jednaka teskoba ih zbunjuje.

Neophodno je to kazati odmah u početku. Da bi jedno apsurdno delo bilo moguće, valja da bude u njemu pomešana misao u svom najlucidnijem obliku. Ali, istodobno, valja da se ona tu pojavi samo kao inteligencija koja uređuje. Taj se paradoks tumači prema apsurdu. Umetničko delo nastaje iz odricanja inteligenciji da razmišlja o konkretnom. Ono označava trijumf putenog. Lucidna ga misao pokreće, ali se u tom istom činu odriče i sebe same. Ona neće podleći iskušenju da opisanom naturi dublji smisao za koji se zna da je neopravdan. Umetničko delo otelovljuje dramu inteligencije, ali ono o tome samo posredno pruža dokaza. Apsurdno delo išće umetnika svesna tih mogućnosti i umetnost u kojoj konkretno ne znači ništa do li ono što i jest. Ono ne može biti svrhom, smislom i utehom životu. Stvarati ili ne stvarati, to ništa ne menja na stvari. Apsurdni stvaralac ne drži do svoga dela. On bi ga se mogao i odreći, što kadšto i čini. Dostatna je jedna Abesinija.

Istovremeno se u tome može videti jedno estetsko pravilo. Istinski umetničko delo vazda je po ljudskoj meri. Ono je u suštini to koje kazuje „manje“. Postoji jamačan odnos između ukupnog iskustva umetnika i dela koje to iskustvo odražava, između Wilhelma Meistera i Goetheove zrelosti. Taj je odnos loš kada delo stremi preneti vascelo iskustvo na čipkasti papir neke književnosti koja tumači. Taj je odnos dobar kad je delo samo komad isklesan u iskustvu, dijamantna faseta gde se unutrašnji sjaj skuplja bez ograničenja. U prvom slučaju postoji prenatrpanost i težnja večnom. U drugom plodno delo zbog čitava onog neizrečena iskustva čije se bogatstvo naslućuje. Za apsurdnog umetnika problem je u tome da postigne tu diskreciju koja nadrasta veštinu. Veliki umetnik, napokon, u tom podneblju pre svega je veoma živ čovek, podrazumevajući, ovde, da živet znači isto toliko iskusiti koliko i razmišljati. Delo, dakle, otjelovljuje intelektualnu dramu. Apsurdno delo osvetljava odricanje misli od svojih draži i njezinu pomirenost da bude samo inteligencija koja upotrebljava privide i prekriva slikama ono što nema svog razloga. Da je svet jasan, umetnosti ne bi bilo.

Ovde govorimo o umetnosti oblika ili boje gde jedino vlada opis u svojoj blistavoj skromnosti.[1]Izraz počinje tamo gde misao završava. Filozofija onih mladića praznih očiju koji pune hramove i muzeje izražena je pokretima. Za apsurdna čoveka ona je poučnija od svih biblioteka. U jednom drugom vidu, isti je slučaj i s muzikom. Ako je jedna umetnost lišena pouke, onda je to doista ta. Ona je odveć bliska matematici da od nje ne bi poprimila i njezinu bezrazložnost. Ta igra duha sa samim sobom prema uglavljenim i odvagnutim zakonima odvija se u zvučnom prostoru koji pripada nama, a prešavši ga titraji se ipak susreću u neljudsku svetu. Nema čistijega utiska. Ti su primeri odveć laki. Apsurdni čovek priznaje te harmonije i forme za svoje.

No, hteo bih govoriti o jednom delu gde je težnja za tumačenjem ostala najvećom i gde se iluzije same nameću, gde je zaključak gotovo neizbežan. Kanim zboriti o romanesknom stvaranju. Zapitaću se može li se apsurd održati u njemu.

Misliti, to pre svega znači želeti stvoriti svet (ili ograničiti svoj, što je zapravo isto). To znači krenuti od temeljnog nesklada što deli čoveka od njegova iskustva da bi se našao, prema njegovoj nostalgiji, sporazum, svet potkrepljen razlozima i rastumačen analogijama koji omogućava da se reši nesnošljiva razjedinjenost. Filozof je stvaralac, makar to bio i Kant. On ima svoje ličnosti, svoje simbole i svoju skrivenu akciju. On ima svoje rasplete. Obrnuto, napredak koji je roman ostvario nad poezijom i esejom, predstavlja samo, unatoč prividima, veću intelektualizaciju umetnosti. Da se razumemo, radi se nadasve o najvećima. Plodnost i veličina nekog književnog roda mere se često prema otpacima koje nalazimo u njemu. Zbog velikog broja loših romana ne valja zaboraviti veličinu najboljih. Baš oni nose sa sobom svoje svetove. Roman ima svoju logiku, svoja razmišljanja, svoju intuiciju i svoje postulate. On ima, također, svoje zahteve za jasnoćom.[2]Klasična suprotnost o kojoj sam maloprije zborio, još je manje opravdana u tom posebnom slučaju. Ona je vredila u vremenu kada je bilo lako razlučiti filozofiju od njezina tvorca. Danas, kada misao više ne pretenduje na univerzalno, kad bi njezina najbolja istorija bila ona o njezinim pokajanjima, mi znamo da se sistem, ako vredi, ne odvaja od svoga tvorca. Sama „Etika“, s jednog od svojih aspekata, nije ništa drugo do dugo i strogo poveravanje. Apstraktna misao ujedinjuje se napokon sa svojim telesnim osloncem. A isto tako i romaneskne igre tela i strasti upravljaju se malo više spram prohteva jedne vizije sveta. Ne pričaju se više „priče“, stvara se vlastiti svet. Veliki romansijeri su romansijeri-filozofi. To će reći suprotnost piscima s tezom. Tako Balzac, Sade, Melville, Stendhal, Dostojevski, Proust, Malraux, Kafka, da navedemo samo nekolicinu njih.

Ali, baš njihov izbor da pišu radije u slikama negoli da rezonuju otkriva nam stanovitu misao koja im je zajednička, uverenu u nekorisnost svakog principa tumačenja i u nauk poruke čulne vanjštine. Oni, istovremeno, drže delo i kao svršetak i kao početak. Ono je često ishod jedne neizražene filozofije, njezino objašnjenje i njezino krunisanje. Međutim, ono je potpuno samo s onim što ta filozofija podrazumeva. Ono, napokon, opravdava onu verziju jedne stare teme koja kaže da malo misli udaljava od života, ali da mnogo privodi njemu. Nesposobna sublimirati stvarno, misao se zaustavlja na njegovu oponašanju. Roman o kome je reč, oruđe je te spoznaje koja je istovremeno i relativna i neiscrpna i tako nalik na spoznaju ljubavi. Od ljubavi, romaneskno stvaranje ima početno divljenje i plodno preživanje.

To su bar prednosti koje mu u početku priznajem. Ali, priznavao sam ih, također, i onim prinčevima ponižene misli o čijim sam samoubistvima mogao zatim razmišljati. Ono što me baš zanima, to je spoznati i opisati snagu koja ih privodi zajedničkom putu obmane. Ista će mi, dakle, metoda poslužiti i ovde. To što sam je već primenio, dopustiće mi da skratim svoje razmišljanje i da ga odmah rezimiram, na određenu primeru. Želim znati može li čovek, pristajući živeti bez poziva isto tako pristati raditi i stvarati bez poziva, i koji put vodi tim slobodama. Želim osloboditi svoj svet od tih aveti i napučiti ga samo opipljivim istinama, čiju prisutnost ne mogu poreći. Ja mogu stvarati apsurdno delo, izabrati stvaralački stav radije nego neki drugi. Ali, apsurdni stav, da bi ostao takvim, valja biti svestan svoje bezrazložnosti. Jednako je i s delom. Nisu li pravila apsurda poštovana u njemu, ne tumači li ono raskid i revolt, žrtvuje li obmanama i podstiče li nadu, ono što nije bezrazložno. Ne mogu se više odeliti od njega. Život moj može u njemu naći svoj smisao: to je smešno. Ono više nije ona vežba odvajanja i strasti što troši sjaj i nekorisnost života čovekova.

U stvaranju, gde je želja za tumačenjem najjača, može li se obuzdati ta želja? U fiktivnom svetu gde je svest o stvarnom svetu najjača, mogu li biti veran apsurdu, a ne prikloniti se želji za zaključivanjem? Toliko se pitanja uočava u zadnjem nastojanju. Razumeli smo već što su ona značila. To su zadnje skrupule svesti koja se plaši ostaviti svoju prvu i tešku pouku po cenu zadnje obmane. Što vredi za stvaranje, shvaćeno kao jedan od mogućih stavova za čoveka svesna apsurda, vriedi i za sve životne stilove koji mu se nude. Osvajač ili glumac, stvaralac ili Don Juan mogu smetnuti s uma da njihovo življenje može proteći bez svesti o njegovu besmislenu značaju. Tako se brzo privikavamo. Želimo zaraditi novce da bismo sretno živeli, i sav trud, i to najbolji, jednog života usredotočuje se na zaradu toga novca. Sreća je zaboravljena, sredstvo je shvaćeno kao cilj. Jednako i trud osvajača biće pomaknut iz ambicije koja je bila samo put višem životu. Don Juan, sa svoje strane, prihvatiće, također, svoju sudbinu i zadovoljiće se tom egzistencijom čija veličina vredi samo po njezinu revoltu. Za jednog, to je svest, za drugog – revolt, ali u oba slučaja, apsurd je nestao. Ima toliko uporne nade u ljudskome srcu. Najogoljeniji ljudi ponekad završavaju pristankom na obmanu. To odobravanje nametnuto potrebom za mirom, unutrašnji je brat egzistencijalna pristajanja. Postoje tako bogovi svetlosti i idoli od blata. Ali to je zapravo srednji put što vodi čovekovim licima koja valja pronaći.

Dovde su nas porazi apsurdnog zahteva najbolje naučili tome što je on. Na isti način, biće nam dostatno da bismo bili obavešteni, opaziti da romaneskno stvaranje može pružiti istu dvosmislicu poput stanovitih filozofija. Mogu, dakle, izabrati za svoje objašnjenje delo gde je na okupu sve što označava svest o apsurdu, čija je polazna tačka jasna a podneblje lucidno. Poučiće nas njegove posledice. Nije li apsurd u njemu poštovan znaćemo s pomoću kakva se krzmanja uvlači obmana. Jedan precizni primer, tema, stvaraočeva vernost, biće nam tada dostatni. Radi se o istoj analizi koja je već potanje izvršena.

Ispitivaću jednu omiljenu temu Dostojevskog. Mogao bih jednako dobro izučavati i druga dela.[3] Ali, s Dostojevskim se problem neposredno obrađuje u smislu veličine i emocije, kao i u pogledu egzistencijalnih misli o kojima je bilo govora. Taj paralelizam dobro služi mome predmetu.


KIRILOV

Svi se junaci Dostojevskog pitaju o smislu života. Time su oni moderni: oni se ne boje smešnog. Ono što deli moderni senzibilitet od klasična senzibiliteta, to je što se ovaj hrani moralnim, a onaj metafizičkim problemima. U romanima je Dostojevskog postavljeno pitanje s takvom žestinom da traži samo krajnja rešenja. Egzistencija je lažna ili večna. Da se Dostojevski zadovoljio takvim ispitivanjem bio bi filozof. Ali, on tumači posledice koje te duhovne igre mogu imati u ljudskom životu, a time je on umetnik. Među tim posledicama, on se zaustavlja na zadnjoj, na onoj koju on sam, u Dnevniku jednog pisca, naziva logičnim samoubistvom. Zbilja, u knjižicama od prosinca 1876, on zamišlja opravdanje „logičnog samoubistva“. Uveren da je ljudska egzistencija savršena apsurdnost za onoga ko ne veruje u besmrtnost, očajnik dolazi tamo do sledećih zaključaka:

„Budući da mi je na moja pitanja u pogledu sreće odgovoreno, posredstvom moje svesti, da ne mogu drukčije biti sretan do u skladu s velikom celinom koju ne razumem i koju nikad i neću razumeti, belodano je…

…Budući da, napokon, u ovom sledu stvari, preuzimam istovremeno ulogu tužitelja i svedoka, optužena i suca i budući da držim da je ova komedija od strane prirode savršeno besmislena i da je s moje strane čak uvredljivo prihvatiti je igrati…

U mome neporecivu svojstvu tužitelja i svedoka, optužena i suca, osuđujem ovu prirodu koja je, s tako besramnom bezobzirnošću, učinila da se rodim za patnju – osuđujem je da bude uništena sa mnom.“

I još ima malo humora u tom položaju. Taj se samoubica ubija jer je, na metafizičkom planu, rasrđen. U sodređenom smislu, on se sveti. To je način da dokaže „da ga neće imati“. Zna se, međutim, da se ta ista tema inkarnira, ali s najlepšom širinom, u Kirilova, ličnosti iz Demona, koji je i sam, također, pristalica logičnog  samoubistva. Inžinjer Kirilov izjavljuje, negde, da želi oduzeti sebi život stoga što „je to njegova ideja“. Razume se da valja uzeti reč u pravom smislu. Zbog ideje, zbog misli, on se sprema za smrt. To je uzvišeno samoubistvo. Kroz sve prizore gde se maska Kirilova malo-pomalo osvetljava, progresivno nam je predočena smrtonosna misao koja ga podstiče. Inžinjer se, naime, iznova vraća razmišljanjima iz Dnevnika. On oseća da je Bog neophodan i da valja svakako postojati. No, on zna da ne postoji i da ne može postojati. „Kako ne razumeš“ uzvikuje on, „da je to dovoljan razlog za samoubistvo?“ Taj stav, također, privlači, u njega, neke od apsurdnih posledica. On iz indiferentnosti pristaje da se njegovo samoubojstvo upotrijebi u korist stvari koju prezire. „Ove sam noći zaključio da mi je to svejedno.“ On, napokon, priprema svoj čin u nekom raspoloženju gde se mešaju revolt i sloboda. „Ubiću se da bih potvrdio svoju nepokornost, svoju novu i strašnu slobodu.“ Ne radi se više o osveti, već o revoltu. Kirilov je, dakle, apsurdna ličnost, s tim ipak bitnim ograničenjem što se ubija. Međutim, on sam objašnjava tu proturečnost, i to na taj način što otkriva istovremeno apsurdnu tajnu u vasceloj njezinoj čistoći. On svojoj smrtonosnoj logici uistinu dodaje neobičnu ambiciju koja otvara svu perspektivu te ličnosti: on se želi ubiti da bi postao bog.

Razmišljanje je klasično jasno. Ako nema Boga Kirilov je bog. Ako Bog ne postoji, Kirilov se mora ubiti. Kirilov se, dakle, mora ubiti da bi postao bog. Ta je logika apsurdna, ali je kao takva i potrebna. Zanimljivo je, ipak, dati smisao tom božanstvu spuštenu na zemlju. To iziskuje tumačenje pretpostavke: „Ako Bog ne postoji, ja sam bog“, koja je još ostala nejasnom. Važno je, pre svega, primetiti  da je čovek koji pokazuje taj besmisleni zahtev čovek ovoga sveta. On vežba svako jutro kako bi održao svoje zdravlje. On se poput Šatova veseli kada iznova pronađe svoju ženu. Na nekom listu koji je pronađen nakon njegove smrti, on želi nacrtati lik koji „njima“ plazi jezik. On je detinjast i razdražljiv, strastven, metodičan i osetljiv. Od natčoveka ima samo logiku i fiksnu ideju, od čoveka celi registar. Ipak, on zbori smireno o svome božanstvu. On nije lud, ili je onda to Dostojevski. Ne podstiče ga, dakle, megalomanska iluzija. A uzeti reči u njihovu pravu smislu bilo bi, ovaj put, smešno.

Kirilov nam sam pomaže to razumeti bolje. Na jedno Stavroginovo pitanje, on precizira da ne zbori o bogu-čoveku. Moglo bi se pomisliti da je to iz težnje da se razlikuje od Hrista. Ali, radi se, zapravo, o tome da ga pripoji sebi. Kirilov, naime, zamišlja jedan trenutak da se Isus umirući nije našao u raju. On je spoznao tada beskorisnost vlastite muke. „Prirodni zakoni“, veli inžinjer, „učinili su da Hrist živi usred laži i da umre za jednu laž.“ Samo u tom smislu, Isus dobro inkarnira vascelu ljudsku dramu. On je čovek-savršenstvo, s obzirom na to da je ostvario najapsurdniji život. On nije Bog-čovek, već čovek-bog. Svako od nas, poput njega, može biti raspet i biti prevaren, što doista i jest u određenoj meri.

Božanstvo o kojem se radi posve je, dakle, ovozemaljsko. „Ja sam“, veli Kirilov, „tri godine tražio atribut svoga božanstva i pronašao sam ga. Atribut moga božanstva jest nezavisnost.“ Otkrivamo, od sada, smisao kirilovske pretpostavke: „Ako nema Boga, ja sam bog.“ Postati bogom, to znači samo biti slobodan na ovoj zemlji, ne služiti besmrtno biće. To znači, razume se, izvlačiti nadasve sve posledice iz te bolne nezavisnosti. Ako Bog postoji, sve zavisi o njemu i mi ništa ne možemo protiv njegove volje. Ako ga nema, sve zavisi o nama. Za Kirilova, kao i za Nietzschea, ubiti Boga znači sam postati bogom – to znači već na ovoj zemlji ostvariti večni život o kome govori Evanđelje.[4]

No, ako je taj metafizički zločin dostatan za ispunjenje čoveka, zašto mu valja pridodati i samoubistvo? Zašto se ubijati, napustiti ovaj svet, nakon što smo zadobili slobodu? To je proturečno. Kirilov to dobro zna i dodaje: „Ako ti to osećaš, ti si car i daleko od toga da se ubijaš, ti ćeš živeti na vrhuncu slave.“ Ali, ljudi to ne znaju. Oni „to“ ne osećaju. Kao i u Prometejevo doba, oni u sebi gaje slepe nade.[5] Njima valja pokazati put i oni ne mogu bez propovedi. Kirilov se, dakle, mora ubiti zbog ljubavi spram čovečanstvu. On mora svojoj braći pokazati kraljevski i mukotrpan put na kome će on biti prvi. To je pedagoško samoubistvo. Kirilov se, dakle, žrtvuje. No, bude li raspet, neće biti prevaren. On ostaje čovek-bog, uveren u smrt bez budućnosti, prožet evanđeoskom setom. „Ja sam nesretan“, veli on, „jer sam primoran potvrditi svoju slobodu.“ Međutim, kada on umre, kada ljudi, napokon, budu prosvećeni, ova će zemlja biti krcata carevima i obasjana ljudskom slavom. Kirilovljev pucanj iz pištolja biće znak za zadnju revoluciju. Ne prisiljava ga, dakle, očaj na smrt, već ljubav bližnjega spram sebe sama. Pre negoli u krvi završi jednu neizrecivu pustolovinu duha, Kirilov ima jednu reč jednako staru kao i ljudska patnja: „Sve je dobro.“

U Dostojevskog je, dakle, ta tema o samoubistvu sigurno apsurdna. Zabeležimo samo pre negoli krenemo dalje da Kirilov izbija i u drugim ličnostima koje navode na nove apsurdne teme. Stavrogin i Ivan Karamazov ostvaruju u praktičnom životu apsurdne istine. Oni su baš ti koje Kirilovljeva smrt oslobađa. Oni pokušavaju biti carevima. Stavrogin vodi jedan „ironičan“ život, zna se dobrano kakav. On izaziva mržnju uokolo sebe. A ipak, ključna misao te ličnosti nalazi se u njegovu oproštajnom pismu: „Nisam uzmogao mrziti ništa.“ On je car ravnodušja. I Ivan je to, također, kad odbija odreći se kraljevskih moći duha. Oni koji, poput njegova brata, svojim životom dokazuju da se valja poniziti da bi verovali, on bi mogao odgovoriti da je život nedostojan. Njegova ključna reč „Sve je dopušteno“, nosi prizvuk odgovarajuće tuge. Razume se, kao i Nietzsche, najslavniji ubica Boga, on završava u ludilu. No, to je rizik kome se valja izvrgnuti, a pred tim tragičnim svršecima bitan je čin apsurdna duha pitati: „Šta to dokazuje?“


Tako romani, poput Dnevnika, postavljaju apsurdno pitanje. Oni uspostavljaju logiku sve do smrti, zanos, „strašnu“ slobodu, carsku slavu koja je postala ljudskom. Sve je dobro, sve je dopušteno i ništa nije ružno: to su apsurdni sudovi. No, kakva li čudna stvaranja gde nam ta bića od vatre i leda izgledaju tako bliskima! Strastveni svet ravnodušja koji se prolama u njihovu srcu ne čini nam se ni po čemu nakaradnim. Mi u njemu nalazimo naše svagdašnje teskobe. I niko, bez sumnje, poput Dostojevskog nije umeo apsurdnom svetu dati tako bliske i tako mučne draži. Ipak, kakav je njegov zaključak? Dva navoda pokazaće posvemašnji metafizički preokret koji vodi pisca novim otkrićima. S obzirom na to da je razmišljanje logičnog samoubice izazvalo neke prosvede kritika, Dostojevski, u sledećim knjižicama Dnevnika, razvija svoj stav i zaključuje ovako: „Ako je vera u besmrtnost tako potrebna ljudskom biću (da ona bez nje dolazi do samoubistva), tada je, dakle, ona normalno stanje čovečanstva. Budući da je to tako, besmrtnost ljudske duše postoji bez ikakve sumnje.“ S druge strane, na zadnjim stranicama svoga zadnjeg romana, na koncu te divovske borbe s Bogom, deca pitaju Aljošu: „Karamazove, je li istina ono što veli religija da ćemo uskrsnuti od mrtvih i da ćemo iznova videti jedni druge?“ I Aljoša odgovara: „Zbilja ćemo se iznova videti i veselo ćemo prepričavati sve ono što se zbilo.“

Tako su Kirilov, Stavrogin i Ivan pobeđeni. Karamazovi odgovaraju Demonima. A radi se svakako o jednom zaključku. Aljošin slučaj nije dvosmislen kao slučaj princa Miškina. Taj zadnji, bolestan živi u večnoj sadašnjici, iznijansiranoj osmesima i ravnodušjem, i to blaženo stanje moglo bi biti večni život o kome zbori princ. Naprotiv, Aljoša to lepo veli: „Mi ćemo se iznova naći.“ Nije više pitanje o samoubstvu i ludilu. Čemu za onoga ko je siguran u besmrtnost i u njezine radosti? Čovek vrši razmenu svoga božanstva za sreću. „Mi ćemo veselo prepričavati sve što se zbilo.“ Tako je Kirilovljev pištolj opalio negde u Rusiji, ali je svet nastavio sanjati o svojim slepim nadama. Ljudi nisu razumeli „to“.

Ne zbori nam, dakle, apsurdni romansijer, već egzistencijalni romansijer. I opet je tu skok potresan i pruža svoju veličinu umetnosti koja ga inspiriše. To je dirljiv pristup, stvoren od sumnja, nepouzdan i vatren. Zboreći o Karamazovima, Dostojevski je pisao: „Glavno pitanje koje će u svim delovima ove knjige biti razmatrano jest ono isto zbog kojega sam, svesno ili nesvesno, patio celi svoj život: postojanje Boga.“ Teško je poverovati da je jedan roman bio dostatan da patnju celoga života preobrazi u radosnu sigurnost. Jedan komentator[6] primećuje s punim pravom: Dostojevski ima zajedničkog s Ivanom – a afirmativna poglavlja Karamazovih tražila su od njega tri meseca napora, dok je ono što je on nazivao „bogohuljenjima“ napisao u zanosu za tri nedelje. Nema nijedne od njegovih ličnosti koja ne nosi taj trn u telu što ga razdražuje, ili koja ne traži leka u uzbuđenju ili u nemoralnosti.[7] U svakom slučaju, ostanimo na toj sumnji. Eto dela gde možemo, u polutami koja je jasnija od danje svetlosti, razumeti borbu čoveka protiv svojih nada. Stigavši do kraja, stvaralac odabira protiv svojih ličnosti. Ta nam proturečnost tako pruža mogućnost uneti jednu nijansu. Ne radi se ovdje o apsurdnom delu, već o delu koje postavlja apsolutni problem.

Odgovor Dostojevskog jest poniženje, „sram“ prema Stavroginu. Naprotiv, apsurdno delo ne pruža odgovora, u tome je sva razlika. Zabeležimo to dobro da bismo završili: ono što protureči apsurdu u tom delu nije njegov hrišćanski karakter, već nagoveštaj budućeg života. Može se biti hrišćaninom i biti apsurdan. Postoje primeri hrišćana koji ne veruju u budući život. U povodu umetničkog dela, bilo bi, dakle, moguće precizirati jedan od pravaca apsurdne analize koju smo mogli predosetiti na prethodnim stranicama. Ona nas vodi postavljanju „apsurdnosti Evanđelja“. Ona osvetljava tu ideju plodnu posledicama, da uverenja ne sprečavaju neverovanje. Vidi se dobro, naprotiv, da je pisac Demona, prisan s tim putevima, poduzeo okončati posve drukčiji put. Iznenađujući odgovor stvaraoca svojim ličnostima, Dostojevskog Kirilovu može se, zbilja, ovako rezimirati: egzistencija je lažna i večna.


STVARANJE BEZ SUTRAŠNJICE

Primećujem, dakle, ovde da nada ne može biti otklonjena zauvek i da može napasti čak i one koji su je želeli osloboditi. To je ono što me zanima u delima o kojima je bilo reči do sada. Mogao bih, bar sa stanovišta sleda stvaranja, nabrojati neka uistinu apsurdna dela.[8] Ali je svemu potreban početak. Predmet ovog istraživanja jest određena vernost. Crkva je bila tako surova prema hereticima samo stoga što je držala da nema ljućeg dušmanina od zabludela deteta. Ali, istorija gnostičkih hrabrosti i ustrajnost manihejskih pravaca učinili su više za izgradnju ortodoksne dogme negoli sve molitve. Uz odgovarajuće srazmere, tako je i kod apsurda. Otkrivajući staze koje se od njega udaljavaju, prepoznajemo njegov put. Na samom koncu apsurdnog razmišljanja, u jednom od stavova koje nameće njegova logika, nije nam svejedno hoćemo li pronaći nadu uvedenu pod jednim od svojih najpatetičnijih likova. To pokazuje teškoću apsurdne askeze. To pokazuje, nadasve, nužnost svesti, neprekidno zadržane, i pridružuje se opštem okviru ovog ogleda.

Ali, ako još nije reč o nabrajanju apsurdnih dela, možemo bar doneti zaključak o stvaralačkom stavu, jednom od onih koji mogu upotpuniti apsurdnu egzistenciju. Samo negativna misao može tako dobro poslužiti umetnosti. Ti nejasni i krotki poduhvati jednako su potrebni za razumevanje jednog velikog dela, kao što je crno potrebno belom. Raditi i stvarati „ni za šta“, praviti kipove od gline, znati da je vlastito stvaranje bez budućnosti, videti svoje delo uništenim u jednom danu, sa svešću u dubini da, u osnovi, to nije važnije od stvaranja za vekove, to je mukotrpna mudrost koju dopušta apsurdna misao. Vršiti sučelice dva posla, odricati se, s jedne strane, i veličati, s druge strane, to je put što se otvara pred apsurdnim stvaraocem. On mora svoje boje pokloniti praznini.

To vodi posebnom shvatanju umetničkog dela. Veoma često promatra se delo nekog stvaraoca kao sled osamljenih svedočanstava. Mešamo tada ujetnika s književnikom. Duboka je misao u stalnom postojanju, ona preuzima iskustvo života i oblikuje se po njemu. Jednako je i s jedinstvenim stvaranjem koje učvršćuje nekog čoveka u njegovim uzastopnim i mnogobrojnim licima, u njegovim delima. Jedna dopunjuju druga, popravljaju ih ili nadopunjuju, a također i protureče. Dovršava li nešto stvaranje, onda to nije pobednički i iluzorni povik zaslepljena umetnika: „Ja sam kazao sve“, već stvaraočeva smrt koja zaključuje njegovo iskustvo i knjigu njegova genija.

Taj napor, ta nadljudska svest ne pokazuju se nužno čitaocu. U ljudskom stvaranju nema tajne. Volja stvara to čudo. Ali, ipak, ne postoji istinsko stvaranje bez tajne. Bez sumnje niz delâ, može samo biti niz približnih određenja jedne te iste misli. Ali, može se zamisliti neka druga vrsta stvaralaca koji bi postupali na temelju jukstapozicije. Njihova dela mogu izgledati kao da nemaju veze između sebe. Ona su, u stanovitu smislu, proturečna. Međutim, smeštena u svoju celinu, ona stiču svoj sled. Tako ona od smrti dobivaju svoj konačni smisao. Najjasniju svoju svetlost ona primaju od sama života svoga pisca. U tom trenu, sled tih dela samo je zbirka poraza. No, ako svi ti porazi jednako odjekuju, stvaralac je znao ponoviti sliku svoga vlastita života, omogućivši da odjekne jalova tajna koja je u njemu.

Napor da se nadvlada ovde je veoma značajan. No, ljudska inteligencija može biti dostatnom i za mnogo više. Ona će pokazati samo voljni aspekt stvaranja. Na drugom mestu istaknuo sam da ljudska volja nema drugog cilja do podržati svest. Ali, to ne može ići bez discipline. Od svih škola strpljivosti i lucidnosti, najdelotvornije je stvaranje. Ono je, također, uzbudljivo svedočanstvo jedinog dostojanstva čovekova: žilavi revolt protiv njegova života, ustrajanje u naporu koji se drži jalovim. Ono iziskuje svagdašnji napor, vlast nad sobom, tačnu prosudbu granica istinitog, meru i snagu. Ono predstavlja askezu. Sve to „ni za šta“, da bi se ponavljalo i tapkalo. No, možda, veliko umetničko delo manje je značajno po sebi samu negoli po iskušenju koje traži od čoveka i po prigodi koju mu pruža da savlada svoje sablasti i da se većma približi svojoj nagoj stvarnosti.


Ne zavaravajmo se estetikom. Ne pozivam se ovde na strpljivu obavest, neprekidno i jalovo tumačenje jedne teze. Baš naprotiv, ako sam se jasno izrazio. Roman s tezom, delo koje dokazuje, najmrže od svih jest ono koje se najčešće inspiriše zadovoljnom mišlju. Istinu koju drži da ima, on demonstrira. Ali, to su ideje koje stavljamo u pokret, a ideje su protivno od misli. Ti su stvaraoci sramežljivi filozofi. Oni o kojima zborim ili oni koje zamišljam, naprotiv, svesni su mislioci. Na određenom stepenu  gdje se misao vraća na sebe samu, oni izrađuju slike svojih dela kao jasne simbole ograničene, smrtne i puntarske misli.

Možda te slike i dokazuju nešto. Ali, te dokaze romansijeri više daju sebi negoli ih pružaju. Bitno je da trijumfuju u konkretnome i da je u tome njihova veličina. Taj posve puteni trijumf bio im je spravljen mišlju gdj su apstraktne moći bile ponižene. Kad su one to posve, meso iznebuha čini da stvaranje zablista svim svojim apsurdnim sjajem. Baš ironične filozofije stvaraju strastvena dela.

Svaka misao koja odbacuje jedinstvo veliča raznovrsnost. A raznovrsnost je mesto umetnosti. Jedina misao koja oslobađa duh jest ona koja ga ostavlja samoga, sigurnoga u svoje granice i u svoj bliski svršetak. Njega ne privlači nijedna doktrina. On očekuje sazrevanje dela i života. Razdvojeno od njega, prvo će omogućiti da se čuje još jedanput jedva utihli glas duše, zanavek oslobođene nade. Ili, od njega neće čuti ništa, ako se stvaralac, umoran od igre, stremi udaljiti. To je isto.

Od apsurdna stvaranja tako ja ištem ono što sam zahtevao od misli: revolt, slobodu i raznovrsnost. Ono će tada iskazati svoju duboku beskorisnost. U tom svagdašnjem naporu gde se inteligencija i strastvenost mešaju i prenose, apsurdni čovek otkriva disciplinu koja će činiti bit njegovih snaga. Marljivost koja je tu potrebna, upornost i pronicljivost pridružuju se tako osvajačkom stavu. Stvarati, to napokon znači dati neki oblik svojoj sudbini. Za sve te ličnosti njihovo delo ih određuje bar toliko koliko je ono njima određeno. Glumac nas je tome naučio: nema granice između izgledati i biti.

Ponovimo to. Ništa od svega toga nema realnoga smisla. Na putu te slobode valja napraviti još jedan korak napred. Zadnji napor za te bliske duhove stvaraoca i osvajača jest da se umeju osloboditi svojih poduhvata: doći do toga da dopuste da delo samo, bilo da je to osvajanje, ljubav ili stvaranje, može da ne bude; doživeti tako posvemašnju beskorisnost svakog pojedinačnog života. To im čak pruža više lakoće u ostvarenju toga dela, kao da im je primećivanje apsurdnosti života pružilo mogućnost da se u njega zagnjure sa svim ekscesima.

Ono što preostaje jest sudbina čiji je jedini izlaz fatalan. Izvan te jedinstvene fatalnosti smrti, sve, radost ili sreća, jest sloboda. Ostaje svet čiji jedini gospodar jest čovek. To što ga je vezalo jest iluzija o drugom svetu. Sudbina njegove misli nije više da se odrekne, već da oživi u slikama. Ona se odigrava – u mitovima bez sumnje – ali u mitovima bez druge dubine osim dubine ljudskog bola i poput njega neiscrpne. Ne božanska fabula koja zabavlja i zaslepljuje, već zemaljski lik, čin i drama, gde se rezimiraju jedna mukotrpna mudrost i strastvenost bez sutrašnjice.


_______________________

[1] Zanimljivo je uočiti da najintelektualnije slikarstvo, ono koje stremi svesti stvarnost na njezine bitne elemente u skrajnjoj liniji je samo radost očima. Ono je od sveta sačuvalo samo boju.

[2] Neka se razmisli o tome: to objašnjava najgore romane. Gotovo svi ljudi drže sebe sposobnim misliti i, u određenoj meri, dobro ili loše zbilja i misle. Veoma mali broj, dapače, može zamisliti sebe pesnikom ili kovačem izreka. Ali od trenutka kada je misao prevladala nad stilom, gomila je osvojila roman. Nije to tako veliko zlo kao što se veli. Najbolji su dovedeni do toga da postavljaju više zahteva sebi samima. A oni koji su klonuli, i nisu zaslužili preživeti.

[3] Malrauxova, na primer. Ali bi tu valjalo raspravljati istovremeno i o društvenom problemu koji apsurdna misao, zbilja, ne može izbeći (mada mu može predložiti više solucija, i to veoma različitih). Valja se, ipak, ograničiti.

[4] „Stavrogin: – Vi verujete u večni život na drugom svetu?
Kirilov: – Ne, već u večni život na ovom.“

[5] „Čovek je izmislio Boga da se ne ubije. Eto rezimea sveobuhvatne istorije do ovog trenutka.“

[6] Boris Šlecer

[7] Zanimljiva i oštroumna Gideova primedba: gotovo su svi junaci Dostojevskog poligamni.

[8] Melvilleov Moby Dick, na primer.


izvor