Mark Watts, Šta je Zen

UVOD

Mark Watts

Zen je metoda ponovnog otkrivanja iskustva života. Potiče iz Indije i Kine, a na Zapad je došao posredstvom Japana, i iako je jedan od oblika mahavana budizma, on nije religija u uobičajenom smislu reči. Cilj je zena proizvesti transformaciju svesti, probuditi nas iz sveta snova i beskrajnih misli da bismo iskusili život onakvim kakav jest u ovom trenutku.

Zen ne može biti uistinu podučavan, ali se može prenositi seansama kontemplacije ili meditacije, koje se nazivaju zazen, i kroz dijaloge između učenika i učitelja, sanzen.  U dijalogu koji vode učenik i zen majstor, učenik nailazi na prepreke razumevanju, a učitelj upućuje, ali ne tako da odgovor bude očigledan.

Zen je sve popularniji u zapadnoj književnosti. D. T. Suzukijeva knjiga Outlines of Mahayana Buddhism (Glavnecrte mahayana budizma) prvi je put objavljena na engleskom jeziku 1907. godine, a autori R. H. Blythe,Christmas Humphries i Alan Watts dali su prve doprinose zen književnosti na Zapadu. Alan Watts napisao je svoj prvi rad o zenu 1933., a 1936. godine, u dvadeset prvoj godini, svoju prvu knjigu, The Spirit of Zen (Duh zena) . Iz Londona se preselio u New York 1938. godine, a nakon desetak godina provedenih u anglikanskoj crkvi 1950. uputio se na zapad, u Kalifoniju. Na Američkoj akademiji za azijske studije u San Francisku počeo je držati predavanja o istočnjačkoj misli.

Tamo je upoznao japanskog umetnika Sabroa Hasegawu i beat pesnike Garyja Snydera i Allena Ginsburga. Njegova su se predavanja iz učionica preselila u lokalne kafane, a 1953. počeo je svake nedelje govoriti uživo na radiju, na stanici Pacifika KPFA u Berkeleyu, Kalifornija. Njegovi prvi nastupi na radiju uključuju The Great Books of Asia (Velike knjige Azije) i Way Beyond the West (Put s one strane Zapada), koje su poslije ponovnoemitirane na KPFK u Los Angelesu. Godine 1955. započeo je rad na knjizi The Way of Zen (Put zena) . U tomemu je pomogla Bollingen stipendija koju mu je pribavio Joseph Campbell, a nakon objavljivanja 1957. odlazi u New York na prvu od svojih brojnih turneja koje su se nastavile tokom idućih petnaest godina i na kojima je govorio širom zemlje.

Građa za knjigu Šta je zen? odabrana je iz njegovih kasnijih govora koje je održao nakon dugogodišnjeg proučavanja i prakticiranja zena. Većina je preuzeta sa snimki koje su snimljene tokom vikend seminara, na kojima je Watts promišljao zen sa skupinom znanaca u njegovoj kući na vodi, u Sausalitu, u Kaliforniji.

Umesto da se usredotoči na istorijsku pozadinu zena, on je predmet predstavio direktno, na način za koji je osećao da će biti najpristupačniji njegovoj uglavnom zapadnjačkoj publici. Rezultat je jedinstven i efikasan primer sanzen dijaloga u praksi, a iako su riječi upućene grupi, psihološkim preprekama pojedinca obraća se siznimnom osetljivošću za "zamke uma" koje značajno zbunjuju učenike zena.
Prekrasnom igrom reči Wattsovo iskusno izlaganje pruža nam zdravu, bogatu, preko potrebnu mudrost koju otkrivamo iskustvom zena, i pokazuje nam put.


PREDGOVOR

Alan Watts

Iako je donedavno reč zen bila nepoznata većini Evropljana i Amerikanaca, zen je vekovima veoma snažno uticao na oblikovanje kulture Japana i Kine. Ne razmatrati zen u istoriji Japana bilo bi jednako pogrešno kao i izostaviti hrišćanstvo u istorijii Engleske.

Međutim, zen je ostao relativno nepoznat svetu jer su donedavno njegovi predstavnici oklevali proširiti doktrinu izvan granica iz straha da se ne izgubi njegova bit. To je zato što se zen u potpunosti temelji na vrsti ličnog iskustva, i nikakva potpuna ideja njegove istine ne može se iskazati rečima. Konačno su početkom dvadesetog veka razni pisci Dalekog istoka - među njima i poznati dr. D. T. Suzuki - objavili pojedinosti o ovom iznimnom načinu života. Tada je Zapadnjacima postalo jasno da je zen odgovoran za mnoge pojave koje nas oduševljavaju na Dalekom Istoku, uključujući borilačke veštine džudo i aikido te poseban osećaj za lepo koji je karakterističan za kinesku i japansku umetnost.

Mnogi smatraju da je zen jednak korenu svih religija, jer je to način oslobađanja koji se usmerava na pojave koje su u osnovi svakog misticizma: postati svestan jedinstvenosti i sklada života, i unutarnjeg - nasuprot vanjskom - postojanja Boga. U ovom kontekstu reč Bog može biti varljiva jer, kao što ćemo videti, ideja božanstva u zapadnom religioznom značenju strana je zenu.

Cilj je ove knjige da bude vodič i da savremenom čitaocu objasni osnovna načela zena. Moja je namera pokazati put, upućujući na temeljne staze, onima čija je potraga za istinom zaprečena dogmama, verovanjima i pogrešno shvaćenim ritualima, što sužava put moderne religije.

Na Zapadu smo navikli razmišljati o duhovnom kao o nečemu što se razlikuje od svakodnevnog života. Za duhovno držimo da se tiče drugog sveta, pa umetnički oblici koji prikazuju duhovne predmete koriste simbole božanskog, koji transcendiraju svakodnevnu materijalnost. No, u umetnosti kineskog zen budizma nalazimo krajnju koncentraciju na najuobičajenije oblike svakodnevnog života. Čak i kad su prikazani, veliki mudraci budizma predstavljeni su svetovnim stilom, poput običnih ljudi, a često i kao lutajući idioti i skitnice. Važnost ovog izrazito ljudskog prikazivanja jest što nam pokazuje da je njihovo stajalište o odnosu duše i tela, odnosno uma i materije potpuno različito od našeg - oni duhovni život zapravo uopšte ne razmatraju u tim kategorijama.

Mi osećamo da je naša duša odvojena od tela, da je duh odvojen od tvari, a na isti način da je i Bog odvojen od sveta. Suprotstavljajući se materijalnom svetu i pokušavajući se pomiriti s njim počeli smo se poistovećivati s vrstom odvojene duše, pa smo tako počeli uočavati probleme u materijalnoj egzistenciji. Verujemo da je život nešto što moramo pobediti ili nešto iz čega se nekako moramo izvući. No, i u jednom i u drugom slučaju osećamo se različitim od njega, a sebe ne smatramo delom prirodnog materijalnog sveta nego odvojenim od njega, osećamo da dominiramo njime i pokušavamo ga pokoriti.

Umetnički oblici kineskog budizma, međutim, izražavaju posve različito stajalište, ono stajalište po kojem materijalni, svakodnevni, obični svet ne predstavlja problem koji treba rešiti niti nešto što treba osvojiti.

Bilo bi nam malo lakše kad bismo svet videli kao dodatak nama samima, a sebe kao dodatak svetu. Da bismo shvatili kako je u zenu nastala ova ideja moramo razmotriti okruženje u kojem se prvi put pojavio, a to je autohtoni kineski svet taoizma. Kada je budizam prvi put došao u Kinu, bilo je najprirodnije da Kinezi o njemu govore rečima taoističke filozofije, jer i budizam i taoizam poimaju život kao rastući proces u kojem su um i svest čovekova neraskidivo povezani. Ne radi se o tome da postoji nepomičan zaslon svesti preko kojeg prolazi naše iskustvo i ostavlja zapis. Reč je o tome da je polje same svesnosti deo rastućeg procesa, pa ljudski um nije zaseban entitet koji posmatra proces izvana nego je njegov neraskidiv deo.

Kao posledica toga, osnovni sukob između uma čoveka i toka života zen vidi kao iluziju, kao nešto nestvarno što smo izmislili. Ta iluzija nastaje jer je ljudsko pamćenje deo promenjivog modela koji ima sposobnost predstaviti prijašnja stanja modela, a to daje dojam određene stalnosti u ponašanju modela. Kako bilo, moramo biti svesni da je naš utisak stalnosti vrsta misaonog procesa koji se čini odvojenim od modela po kojem je zapis napisan, ali je zapravo i deo modela. Praksa je zena iskusiti celokupni model direktno, a svoje ja prepoznati kao bit modela.

svoje ja prepoznati kao bit modela.

1. deo

Jednostavan put, težak put

Zen je uistinu neverovatno jednostavan sve dok ne pokušavamo mudrovati ili se kolebati! Zen je samo osećaj i čisto shvatanje da, recimo to rečima zena, postoji "deset hiljada fomacija; jedna takvoća". Ili bismo mogli reći:"Deset hiljada stvari koje su sve jedne takvoće." Drugim rečima, iza mnoštva događaja i bića u ovom svemiru jedna je energija - a ona se javlja kao ti , i sve je ona. Praksa je zena shvatiti tu jednu energiju kao da "imamo predosećaj".

Ipak, zen ništa ne govori o tome šta je ta energija, a to, naravno, u umovima Zapadnjaka ostavlja utisak  da je to vrsta "slepe energije". Pretpostavljamo to jer jedina alternativa, koju uz pomoć naših tradicija možemo zamisliti, jest ta da se verovatno radi o nečemu nalik na Boga. To je vrsta kosmičkog ega, gotovo lično inteligentno stvorenje. Ali, po budističkom shvatanju to bi bilo jednako daleko od biti koliko i smatrati je slepom energijom. Reč "takvoća" se koristi kako bi celo pitanje ostalo otvoreno i potpuno nedefinisano. To je "tako". To je ono što jest.

Priroda je ove energije da je neformulisana, iako nije bezoblična u smislu neke lepljive bezlične mase. To jednostavno znači da je u osnovi svega nešto što nikada ne može biti pretvoreno u objekt, niti se može razaznati, shvatiti, ili objasniti. Na isti način, naše oči za nas nemaju nikakvu očitu boju dok promatramo stvari, niti imaju zaseban oblik. Da imaju svoj oblik, on bi iskrivio sve oblike koje vidimo – a na neki način sama njihova struktura i iskrivljuje ono što vidimo. Da oči imaju boju same po sebi to bi uticalo na sve što vidimo, a ipak toga nikad ne bismo bili svesni. Kako stvari stoje, međutim, mi nismo svesni boje očiju, niti boje leća, jer ako imaju boju, ona je u osnovi celog vida. Tako na potpuno jednak način možete nikad ne postati svesni strukture i prirode temeljne energije sveta jer vi jeste ta energija, a zapravo je sve ona.

No, možete reći: "Pa, onda to zapravo nije ni bitno." I to je istina, nije — ali je bitno u životu i osećajima osobe koja shvata da je to tako! Iako to ne mora biti lično bitno za bilo što što se događa, diektno ukazuje na bit stvari. Da nema očiju, ne bi bilo vida, a to nam nešto bitno govori o našoj ulozi u svetu. Vidimo određene prizore, a struktura oka ne pravi razliku među njima, no o njoj zavisi mogućnost gledanja. Tako o toj energiji zavisi sama mogućnost postojanja svemira, a to je prilično važno.

Međutim, to je toliko važno da to obično i ne opažamo. To ne ulazi u naša praktična razmatranja i prognoze, a zato moderni logičari svaki na svojim odsecima filozofije uveravaju da su sve tvrdnje o toj energiji, uključujući i tvrdnju da ona i postoji, beznačajne. A to je na neki način istina, jer je svet sam - sa stajališta stroge logike - prilično beznačajan u smislu da ne predstavlja ni znak ni simbol koji upućuje na nešto drugo. No, dok se sve to uzima zdravo za gotovo, ipak je bitno za način na koji osećamo ovaj svet, i stoga za način na koji delujemo. Ako znate da postoji samo ovo; i da ste to vi; i da je to izvan vremena, izvan prostora, izvan definicija; i ako jasno uvidite da tako stvari stoje, to vam daje određeni "odskok". Možete ući u život neusiljeno, bez onih osnovnih strahova koje obično imate.

Možete se, naravno, prilično zakačiti za oblik života koji sada živite. Ja mogu sebe smatrati "Alanom Wattsom" kao izrazito važnom pojavom - onom koju bih hteo sačuvati i produžiti što je duže moguće! Ali istina je da ja to neću moći, i da se na kraju sve raspada. No, shvatite li ovu osnovnu energiju, onda znate da imate priliku opet se pojaviti u nebrojenim oblicima, a svi će se oni s vremenom činiti jednako bitnima kao i ovaj koji sada imate, i možda jednako problematičnim.

Međutim, ovo nije nešto u što bi trebalo verovati, jer ako verujete da je tako na osnovu naklapanja, onda niste shvatili bit. Uistinu ne trebate verovati u ovo, i ne morate to formulisati, ili držati se toga na bilo koji način, jer u jednu ruku ne možete pobeći od toga, a u drugu vi - to jest, vi u ograničenom smislu - nećete biti tu da to iskusite. Zato nema potrebe verovati u to, a ako i verujete, to jednostavno pokazuje da imate određene sumnje u tom pogledu!

Zbog toga je zen nazvan "religijom nijedne religije". Vi se tako reći ne morate uhvatiti za sebe. Vera u sebe samog ne znači "držati se" za sebe, nego pustiti se. Zato zen majstor, kada od svog učenika čuje: "Deset hiljada formacija, jedna takvoća", odgovara: "Reši se toga."

To je također razlog što, u praktikovanju određenih oblika zen meditacije, ponekad dolazi do mučnog nastojanja pojedinca da nadvlada sve formulacije bilo kakvog tipa i odbaci sve preokupacije. Pa osoba ustraje u dugim satima sedenja s bolnim kolenima u neprestanoj frustraciji pokušavajući shvatiti o čemu se tu radi.  S neverovatnom iskrenošću kažu: "Moram otkriti šta je tajna života da bih video ko sam i što je ova energija."

I tako idete i idete do zen majstora, ali on pobija sve formulacije koje mu donosite, jer one vam ne trebaju. Kada obična osoba, međutim, čuje da vam formulacija ne treba, ona će sve to zaboraviti i počeće razmišljati o nečem drugom, pa tako oni nikad ne pređu prepreku i nikada ne shvate jednostavnost i radost svega toga.

No, kada stvarno shvate, očito je da postoji samo jedna energija, i da su svesnost i nesvesnost, bitak i nebitak, život i smrt njezine suprotnosti. Ona je uvek lelujava na sledeći način: sad je vidiš, sad je ne vidiš - sad je ovde, sad nije. Naime, upravo to "ima" i "nema"jest ta energija, i mi ne bismo znali što je ta energija da se ona ne menja. Jedini način da oscilira jest da je čas ima čas nema, pa tako imamo život i smrt, i tako stvari stoje iz naše perspektive.

Eto, o tome se radi u zenu. A radi se samo o tome. Naravno, iz toga proizlazi i nešto drugo, ali u vežbanju zena, prvo što moramo učiniti jest osetiti njegovu potpunu očitost.

Ono što sledi iz toga je pitanje: "Kako osoba koja tako oseća živi u ovome svetu? Šta činiti s ostalima koji ne vide da je to tako? Šta činiti u pogledu našeg postupanja u ovom svetu?"

Ovo je teži deo zen vežbanja. Na početku je prodor - koji uključuje određene poteškoće - no nakon toga sledi celi proces učenja samilosti, tankoćutnosti i veštine. Kao što je Isus rekao, treba "biti lukav poput zmija i nežan poput golubica" - a upravo to oduzima najviše vremena. Tada možete podeliti vežbanje zena u dve faze koje odgovaraju dvema velikim školama budizma: hinayana faza i mahayana faza. Hinayana faza usmerena je dostizanju nirvane - dostizanju "života u Velikoj Praznini". Ali, mahayana faza teži "vraćanju", jer se Bodhisattva vraća iz nirvane zbog saosećanja sa svim bićima koja osećaju, da bi čak i travi pomogao da postane prosvetljena. Upravo taj mahayana oblik zena zaokuplja najviše vremena posvećenog učenju da bi postali upućeni u zen.

Izlažem ovo kao uvod da bih od početka sve razjasnio, i da bih počeo bez zavaravanja ili zbunjivanja zagonetnim zen pričama! Iako su te priče zapravo prilično jasne, Zapadnjaci obično ne shvate lako njihovu bit. Očaravajuće načelo koje je u temelju zen priča, sa svim njihovim naizgled bespotrebnim primedbama, prilično je jednostavno. Sve je to objašnjeno u sutri Šestog Patrijarha, kada Hui-neng kaže:

Ako te neko upita o svetim stvarima, uvek odgovaraj pomoću svetovnih stvari. Ako te pitaju o krajnjoj stvarnosti, odgovaraj rečima svakodnevnog života. Ako te pitaju o svakodnevnom životu, odgovaraj pomoću krajnje stvarnosti.

Evo primera. Neko kaže: "Učitelju, molim te dodaj mi nož." I on ga doda, pružajući prvo oštricu. "Molim te daj mi drugi kraj", kaže. A učitelj odgovori: "Što bi napravio s drugim krajem?" To je odgovaranje na svakodnevne situacije pomoću metafizičkog. Kada pitanje glasi: "Učitelju, što je temeljno načelo budizma?", odgovor je: "U ovoj lepezi ima dovoljno povetarca da me hladi." To je odgovaranje na metafizičko rečima svakodnevnog, a to je manje-više načelo na kojem počiva zen. Svetovno i sveto su jedno i isto.

2. deo

Zen ponovno promišljen


Zašto proučavati zen? Prvi razlog koji mi pada na pamet jest to što je iznimno zanimljiv. Od detinjstva me očarava zagonetka postojanja, a činjenica da je svemir u kojem živimo uopšte tu, uvek mi se činila jednostavno čudesnom, samo me je puko čuđenje zainteresovalo za sve moguće odgovore koje su ljudi dali na pitanje zašto je sve ovo tu.

U tom smislu moj pristup religiji nije toliko moralistički koliko je naučan. Fizičar može imati dobro razvijen izrazito konkretan eksperimentalan pristup prirodi, no dobar fizičar nije nužno bolji čovek u smislu moralne superiornosti. Fizičari znaju određene stvari, i njihovo je znanje moć, ali to ih ne čini automatski boljim ljudima. A moć koju poseduju može se iskoristiti u dobre ili loše svrhe.

No, oni uistinu imaju moć, a tu su moć stekli znanjem. Uvek sam mislio i još mislim da je zen u mnogome nalik na zapadnu nauku; zen se koristi za lečenje bolesti, ali samuraji su ga koristili i za odrubljivanje ljudskih glava!

Zen me zanima zbog onog što otkriva o svemiru, o prirodi, i o onome što ovaj svet čini. Moje je zanimanje bitan deo jednog većeg propitkivanja, koje se svodi na sledeće: ako čitate književnost velikih religija, stalno nailazite na opise onoga što se obično naziva "duhovno iskustvo". Videćete da u svim tradicijama ovaj modalitet duhovnog iskustva izgleda isto, bilo da se javlja na hrišćanskom Zapadu, islamskom Srednjem istoku, hinduskom svetu Azije ili u budističkom svetu. Ono je posve sigurno u svakoj kulturi isto iskustvo, a obeleženo je transcendencijom individualnosti i osećajem izjednačenosti s ukupnom energijom svemira.

Ovo me iskustvo uvek očaravalo, a zanima me njegova psihološka dinamika: zašto se događa, što se događa i kako to da se u različitim jezicima opisuje različitim simbolima. Hteo sam videti mogu li proizvesti ovo iskustvo, jer sam često osećao da su tradicionalni načini njegova razvijanja možda analogni srednjovekovnoj medicini. U to bi se doba pripremio napitak koji se sastojao od pečenih žaba krastača, konopca za vešanje, bunike, mandragore, jednog kuvanog crvenog psa i od niza sličnih sastojaka, i veliki je napitak gotov! Pretpostavljam da je neko iz stare narodne tradicije, iz koje su potekli ovi recepti, dokučio moć napitka i da je on stvarno činio neko dobro. No, moderni bi biohemičar pogledao smesu i rekao: "Dobro, možda je činila dobro, ali koji je njezin glavni sastojak?"

Na isti način postavljam ovo pitanje kada ljudi sede u zen meditaciji, vežbaju jogu ili prakticiraju bhakti način religioznog bogoslužja. Što je glavni sastojak? Zapravo, to pitanje postavljam za sve što ljudi čine, čak i kada uzimaju hemikalije s psihodeličnim delovanjem. Bez obzira na to koje metode ljudi odabiru, zanimljivo je pogledati koji je element zajednički tim metodama. Ako zanemarimo glupost i nostalgiju koje idu uz ljudsku sklonost određenom kulturnom pristupu, šta ostaje?


 Na mene kao učenika uvek je snažan utisak  ostavljalo to što se zen veoma približio samoj biti. Barem je takav bio moj prvi utisak, delomično zbog načina na koji je D. T. Suzuki predstavio zen. Činilo mi se to "direktnim putem", iznenadnim načinom da prozremo nečiju prirodu -upravo sada
, u ovom trenutku. Mnogo se govori o toj realizaciji u zen krugovima, a na neki način više je reč o govoru nego o praksi. Sećam se jedne večere s Hasegawom kada ga je neko upitao: "Koliko nam je potrebno da shvatimo zen?" Rekao je: "Mogu vam trebati tri minute; može vam trebati trideset godina. I," dodao je, "zaista to mislim." Upravo te tri minute muče ljude! Mi na Zapadu želimo brze rezultate, a jedna od poteškoća s tim brzim rezultatima je ta što su oni ponekad slabe kvalitete. Često opisujem instant-kavu kao kaznu ljudima koji su u prevelikoj žurbi da bi skuhali pravu kavu! O žurbi se ima što reći.


Dve su strane ovog problema, a ja ga vidim ovako: uopšte se ne radi o vremenu. Ljudi koji smatraju da je za to potrebno izdvojiti dosta vremena iz jedne su škole razmišljanja, a ljudi koji to žele na brzinu su iz druge, a i jedni i drugi su u krivu. Transformacija svesti nije pitanje količine vremena koje smo uložili, kao da se sve zbraja uvrsti kvantitativnog sistema, a vi bivate nagrađeni na temelju količine truda koji ste uložili. Niti postoji način da izbegnete napor samo zato što ste, eto, leni, ili zato što kažete: "Želim odmah!" Smisao je bliže ovome: ako ga pokušate shvatiti brzom metodom jer ste leni ili dugoročnom metodom jer ste rigorozni, otkrićete da ga ne možete shvatiti ni u jednom slučaju. Jedino čemu vas vaš napor - ili nedostatak napora - može naučiti jest da vaša nastojanja ne deluju. Odgovor je na sredini - a budizam se naziva srednji put - ali to nije vrsta kompromisa. Umesto toga, "srednji" ovde stoji za "povrh svih krajnosti".

Ovako stoji u Bibliji: "Onome ko ima biće dano." Drugim rečima, možete nešto dobiti jedino onda kada otkrijete da vam to ne treba. Možete to dobiti jedino onda kada to ne želite. Zato umesto toga pitate: "Kako da naučim da ga ne želim, da ne idem u potragu za njim, bilo dugoročnom metodom bilo brzom metodom?" No, očito, ako to pitate još uvek tragate, pa znači i ne dobijate!

Zen majstor kaže: "Ako imaš štap, daću ti jedan. Ako ga nemaš, oduzeću ti ga." Naravno, ova je ideja jednaka onoj "onome ko ima biće dano; a od onoga ko nema biće oduzeto čak i ono što ima". Nalazimo se tako u situaciji gde se čini da sve naše uobičajeno razmišljanje - svi načini na koje smo naviknuli razmišljati o rešavanju problema - ne deluje. Sveukupno mišljenje utemeljeno na sticanju postaje zastarelo. Moramo, takoreći, doći u potpuno novu dimenziju da bismo pristupili ovom pitanju.

Poznajem jednog mladog zen učenika koji mi je nedavno rekao: "Da me neko pita šta je stvarno bitno u zenu, odgovorio bih da je to sanzen !' Sanzen je dijalog između majstora i učenika, kontakt između dve osobe. Rekao je da je sanzen, pre nego zazen, ili meditacija u sedećem položaju, taj koji čini njegovu bit. U posebnim okolnostima toga dijaloga možemo prodreti u duševno stanje uma o kojem govorim.


Naime, ovaj dijalog je ogledalo nečijem umu, jer učitelj uvek učeniku odbija pitanje koje je postavio! On u biti uopšte ne odgovara na pitanja, samo vam ih opet dobacuje, da se sami počnete pitati zašto to pitate i zašto stvarate problem koji pitanje izražava.

I ubrzo postaje jasno da zavisi o vama. "Ko, ja?" možete pitati. Da, ti! "Pa," možete reći, "ja ne mogu rešiti ovaj problem. Ne znam kako to učiniti."

Ali, što mislite pod ti?. Ko si zapravo ti? Pokaži mi to ti koje ne može odgovoriti na pitanje. U ovakvoj vrsti napred-natrag dijaloga počinjete shvatati. Kroz odnos s drugom osobom otkrivate da ste zapravo vi zbunjeni i da postavljate pogrešna pitanja! U stvari, vi pokušavate rešiti sasvim pogrešan problem.

Postoji nešto zanimljivo kod gurua - uključujući i zen majstore: primećujete kako ljudi osećaju da gurui imaju čudesne oči, i da gledaju ravno kroz vas. I ljudi misle: "Teško meni, mogu mi prodreti do dna duše. Mogu pročitati moju istoriju, moje tajne misli, moja grozna zlodela, sve. Jednim me pogledom posve upoznaju!"

Takve stvari, međutim, vrlo malo zanimaju prave gurue. Kada vas čudno pogledaju, vide ko ste vi stvarno, i kroz vaše oči vide sve do božanskog središta. A tu jedan vidi Buddhu, Brahmu, ili kako god ga vi zvali praveći se da ne razumete! Nije čudo da guru ima čudan pogled - on motri nepodudarnost između božanskog stvorenja koje kroz vaše oči gleda van i izraza zbunjenosti na vašem licu! Tako će vas onda guru kroz dijalog "varkom"izvući iz ove neodgovornosti - tog pretvaranja da ste neko drugi. A to je, vidite, bitno.

Nemojte me, međutim, pogrešno shvatiti: ne kažem da morate imati gurua da biste došli tamo, niti da ga morate poći tražiti. I to također podrazumeva vraćanje u normalnu dimenziju, u stanje unutrašnje neodgovornosti. Važno je shvatiti da ste vi ti koji guruima dajete dozvolu da rade ono što rade. Vi ste ti koji kažete: "Budi moj učitelj", a u zenu vam jako otežavaju uzimanje učitelja. Hindusi postupaju jednako tako, a imaju razne načine objašnjavanja da gurui moraju uzeti na sebe karmu svojih učenika, što je opasno jer postaju odgovorni za svoje učenike. Ali, to je u stvari samo postupak kojim žele naterati učenike da preuzmu veću odgovornost za svoju odluku u odabiranju gurua. U zenu ovaj se proces znatno otežava u teoriji tako da, ukoliko ćete napraviti od sebe budalu projicirajući autoritet na gurua, možete isto tako napraviti veliku budalu od sebe. Tu nema nikakvih kompromisa!

Bit je dakle u sledećem: sve dok odobravate duhovni autoritet nekome, morate biti svesni da to radite na vlastitu odgovornost. Vi ste bili ti koji ste tu osobu postavili za svog učitelja. Sada možete reći: "Dobro, mnogo je drugih ljudi napravilo to isto, a ne mogu svi oni imati krivo!" A ti ljudi tvore vrstu zajednice, a to stvara utisak autoriteta.

Možete poželeti učiti s najboljim zen majstorom, ali ko je najbolji, i kako da to saznate? Ako idete uokolo i pitate ljude, stalno pitate klišeje zena. Možete pitati: "Koga smatrate najboljim majstorom?" Videćete da ljudi obično preporučuju vlastitog učitelja, a kada učitelj ima dovoljno ljudi, oni onda stiču veliki kolektivni autoritet. Možete to prihvatiti i reći: "Učiću zen ovde." No, vidite li što se tada događa? Odlučili ste iskoristiti ovu skupinu kao izgovor da stvorite vlastiti autoritet, a niste shvatili da ste vi to napravili!

Vi ste celu stvar pokrenuli, a onda je zadatak učitelja da vam ukaže na ono što ste napravili. Ali sve to dolazi od vas. Kao što budisti kažu: "Sav je ovaj svet u vašoj glavi."

U Tibetanskoj knjizi mrtvih, u objašnjenju toga što se događa kada neko napušta svoje telo nakon smrti, piše nešto poput: "Kada jasno svetlo praznine dođe, sledi ga vizija sretnih Bodhisattvi; zatim dolazi vizija gnevnih Bodhisattvi", i tako dalje. A zatim piše: "Shvati, o ti plemenita roda, da je sve ovo samo navala tvog vlastitog uma."

Bilo kako bilo, ovo ne prihvatamo baš lako, jer su nas s najvećom mogućom pažnjom učili da smo ništa do"male stvari" u ovom svetu. Morate biti skromni, jer na kraju, niste vi stvorili ovaj svet, neko drugi ga je stvorio. Stoga pozorno slušajte i nemojte, poneseni duhovnim ponosom, ni na trenutak misliti da ste vi uzrok svemu tome!

I možete isto tako pitati: "Kako sam mogao sve ovo napraviti? Ja zasigurno ne znam kako je sve ovo nastalo!" No, zen pesma kaže:

Ako želite pitati odakle cveće dolazi, čak ni bog proleća ne zna.

Ne postoji način da se definiše stvaralačka energija svemira. Zamislite da vam je Bog prišao i razgovarao s vama, a da ste vi rekli: "Bože, ovo je prilično složen svemir - zapravo je čudesan! Kako si to uspeo?" A Bog bi odgovorio: "Ne znam, samo sam ga napravio."

 Naravno da Bog ne zna - da je Bog morao promisliti o svakom pojedinom detalju svet nikada ne bi nastao. Na jednak način vi dišete i živite: vi ne znate kako to činite, ali ipak to radite!


Ipak, društvene nas konvencije uče da koncepciju "sebe" ograničimo na "ono što radimo voljno i svesno". Ovo je vrlo ograničeno shvatanje vlastitog "ja". Možete reći: "Ja sam svojim vlastitim ja i svojom inteligencijom stvorio sve ovo." Naravno, zvučaćete tašto i znaćete da ste lažljivac. Ali,
ti je mnogo dublje od toga; ti uključuje mnogo više od vašeg svesnog uma. Ukupno ti je ono koje nije zapravo odgovorno samo za beskrajno složenu strukturu vašeg fizičkog organizma, nego i za okolinu u kojoj se nalazite. Ti seže tako duboko.

Tako je ti u tom smislu, ukupno ti , koren i temelj svega. Ipak, mi stvaramo predodžbu onoga što jesmo prema načelu ljudske društvenosti koja se meri našom sposobnošću da se međusobno slažemo u skladu s našim sistemom  društvene konvencije. Kao rezultat toga na kraju tako često svakog ponižavamo, uključujući i sami sebe, jer niko nije savršen, i zato što, kao što mi je majka često govorila: "Nisi jedini!"

Zašto onda ne probamo drugu tehniku i svakome izreknemo pohvalu, a ne pokudu? Verovatno bi svako na taj način prolazio mnogo bolje nego ako svakoga ponižava! Naravno, što god radili, morate jednako postupati prema svima. Ne možete reći: "Dobro, Ivica je gospodin Bog, ali Petar nije!" Posledica je naših društvenih konvencija da se svi osećamo strancima u svetu. Odsečeni smo od njega u potpunosti, i to je nešto što nam se "događa", što podnosimo pasivno, i što primamo pasivno. I nikad ne stignemo do tačke na kojoj shvatamo da mi zapravo sve stvaramo! O vama zavisi. Vi stvarate svoje patnje, i vi sebe dovodite u zamku. Zbunjujete se, i zaboravljate da ste to učinili, a onda pitate kako da se izvučete! Jedan stih iz Mumonkana, poznate knjige koana , kaže: "Pitati gde je Buddha, nalik je situaciji kada skrivate opljačkano u džep i govorite da ste nevini!"

Potrebna je određena vrsta smionosti da biste konačno priznali i shvatili da ste to vi. Pod "smionošću" ne podrazumevam drskost i bezobraznost. Mislim na onu vrstu osećaja kao kad po prvi put uzletite avionom, ili kada povučete stolnjak sa stola, a posuđe ostane na stolu! Ta vrsta smionosti nema ništa s ponosom u uobičajenom smislu. Radi se o spremnosti da uskočite, nekako. Ugledate, i uskočite.

 No, većini nas nedostaje taj osećaj. Umesto toga imamo ono što bih nazvao ambivalentnim smislom odgovornosti. Kažemo: "Samo sam ja ovde - samo mali ja. Imam određene odgovornosti, i one su takve i takve, ali to također znači da postoji mnogo toga za što sigurno nisam odgovoran." A u našim društvenim konvencijama igramo se gde da povučemo crtu koja određuje za što jesmo - a za što nismo - odgovorni.

Kada je pojedinac u nekoj društvenoj ili psihološkoj neprilici, a neko je na neki način bio neodgovoran, pitamo se što je izazvalo problem: " Zašto su takvi?" Umesto da za problem okrive osobu, naši su psiholozi skloni pripisati ga drugim stvarima i drugim ljudima: to je zbog njihove okoline, ili zbog porodičnog uslovljavanja, ili zbog njihovih roditelja. No, tome nema kraja, jer krivicu možete pripisati samom Adamu i Evi! I odgovornost je izbegnuta, jer je na samom početku ograničena.

Smatramo da je svet ograničen i objašnjen svojom prošlošću. Skloni smo misliti da ono što se dogodilo u prošlosti određuje što će se sledeće dogoditi i ne vidimo da je zapravo obrnuto! Ono što je uvek izvor sveta jest sadašnjost, prošlost ništa ne objašnjava. Prošlost se povlači za sadašnjošću poput brazde nekog broda, i nakraju nestaje. Sad biste rekli da je očito da je - kada brod plovi oceanom i ostavlja brazdu iza sebe - brod uzrok brazde. Međutim, ako uđete u stanje uma koje, poput našeg, veruje u kauzalitet, vidite da je brazda uzrok broda! A to zacelo tera rep da maše psom!

Poenta je sledeća: u prošlosti nikada nećete naći tajnu stvaranja sveta. Nikad i nije bio stvoren u prošlosti. Jer uistinu ne postoji ništa - a nikad i nije postojalo ništa - do sadašnjosti! Nikad neće biti ničeg drugog, osim sadašnjosti.

Život se uvek događa sada, a prošlost je vrsta jeke, iznalaženja unutar sadašnjosti onoga što je sadašnjost pre učinila. Možemo reći: "O, dobro, možemo pogoditi šta će sledeće sadašnjost učiniti na osnovi onog što je učinilau prošlosti." I to je istina: zbog onog što obično radi, možete naslutiti da će tako i nastaviti. No, ipak prošlost nije ta koja kontroliše sadašnjost više no što brazda kontroliše brod. Sada iz zapisa prošlosti možete proučavati prirodu sadašnjosti i predvideti šta bi ona mogla učiniti. Ali ponekad se iznenadite kad se dogodi nešto novo, kao što to svako malo i biva. Stvari uvek počinju u neposrednom ovde i sada. Tako je jedna od osnova zen vežbanja, da citiramo papigu iz
Huxleyjeva Ostrva : "Ovde i sada, momci!" Budite ovde . A da biste bili ovde, ne možete tražiti rezultat! Ljudi me stalno pitaju: "Zašto radite ovo? Šta želite postići?" No, ta pitanja podrazumevaju da je moja motivacija različita od mog delovanja. To znači govoriti u terminima newtonov-skog bilijara - u svome objašnjenju mehanike i ponašanja Newton je upotrebio analogiju s bilijarom. Kugle -osnovni atomi - odbijaju jedni druge; kugla će biti nepomična dok je nešto ne udari, a taj će udarac biti njezina motivacija, on će je pokrenuti. Dakle, kada kažemo: "Ljudi se ponašaju tako i tako zbog nesvesnih mentalnih mehanizama", reč je zapravo o newtonovskoj psihologiji, a ona je zastarela. Danas nam je potrebna psihologija koja je u toku barem s kvantnom teorijom, a ne ona koja je vezana za mehaničku uzročnost.

Međutim, teško nam je to shvatiti, osim ako stvari ne obrnemo, kao u analogiji broda i brazde. Ako potpuno shvatite da je sadašnjost ta od koje sve kreće, onda je jedino mesto na kojem možete biti, jedino mesto u kojem možete živeti, ovde, upravo sada.

No, ljudi odmah kažu: "Čekaj malo. Sve je to u redu, ali ja želim biti siguran da ću u takvim i takvim okolnostima i u takvim i takvim zadanostima biti sposoban izaći na kraj s time. Lepo je živeti u sadašnjosti dok udobno sedim u toploj sobi i čitam ovo, ili meditiram, ali što učiniti ako se celi pakao otrgne s lanca? Šta ako bude potres, ili ako se razbolim, ako se moji najbolji prijatelji razbole, ili ako se dogodi neka katastrofa? Kako ću izaći na kraj s tim? Ne moram li se pripremiti da bih se suočio s tim pojavama? Ne bih li se trebao na neki način psihološki pripremiti da me nesreća ne svlada kada dođe?"

Inače biste pomislili da je to način na koji trebate postupati - ali on ne funkcioniše baš dobro. Mnogo je bolje reći: "Ne brini se danas za sutrašnje brige." I imati poverenja u sebe, verovati da ćete reagovati primereno kada se katastrofa dogodi. Bez obzira na to što će se dogoditi, verovatno ćete morati improvizovati, a pomanjkanje mirnoće zapravo je pomanjkanje vere u sebe. Imate sjajnu pomoć mozga, mišića, osetljivosti, inteligencije -imajte veru da će oni reagovati na okolnosti kada se pojave.

Zen se bavi time. Proučavanje zena promeniće način na koji reagujete na prilike dok se one javljaju. Čekajte i videćete kako se odnosite prema okolnostima koje vam se ispreče na putu, jer ono vi
koje će se suočiti s njima neće biti samo vaša svesna inteligencija ili svesna pozornost. U tom će trenutku to biti celo vi, a to je izvan nadzora želje, jer želja je samo deo koji ima određene ograničene funkcije.

No, ukoliko uistinu znate kako živeti iz vašeg središta, vi živite sada, i svesni ste da je sada poreklo svega. Ovako je mnogo verovatnije da ćete se suočiti s nepredviđenim nego ako se stalno brinete o tome i stalno mislite na prošle primere i buduće mogućnosti.

Znam da nekima od vas ovo zvuči nepraktično, ili možda revolucionarno, ili čak nemoguće, no reč je samo oživljenju u sadašnjosti. To zahteva treznost: ako sastavite tačne planove kako pristupiti budućnosti, a vaša se očekivanja iznevere, lako biste se mogli sasvim razočarati i dezorjentisati. Ali, ako su vaši planovi fleksibilni i prilagodljivi, i ako ste ovde kada se stvari dogode, uvek ostajete uravnoteženi.


Kao u pokretu ili u borilačkim veštinama, neka vam središte ravnoteže bude između stopala, i nemojte ih prekrstiti jer onog trena kada to učinite, više nemate ravnotežu. Ostanite uvek u središnjem položaju, i ostanite uvek ovde . Tada nije bitno iz kojeg smera dolazi napad; nije bitno što god da se događa.

Ako očekujete da će se nešto dogoditi na određen način, postavljate se tako da biste bili pripravni za to. Ako se očekivano dogodi na neki drugi način, dok vi preusmerite svoju energiju, već je kasno. Stoga ostanite u središtu, i bićete spremni za pokret u bilo kojem smeru. To je pravo značenje vežbanja zazena, ili zena u sedećem položaju: sedeti u središtu. Prvo što morate učiniti kada započnete meditaciju u sedećem položaju jest pronaći svoje središte u kojem će vam biti udobno, tako da se ne naginjete ni napred ni natrag. Kada je nečije telo uravnoteženo na ovaj način sile gornjih i donjih slojeva, srce i dah, te um i osećaji, sjedinjuju se u središtu.

Međutim, sedeti u zazenu da bismo usavršili tehniku za postizanje prosvetljenja u osnovi je pogrešan pristup. Sedite samo da biste sedeli. I zašto ne sedeti? Morate nekad sesti, pa tako možete i
stvarno sedeti, a biti sasvim ovde. Inače um odluta od onoga o čemu se sada radi, i udalji se od sadašnjosti. Čak i razmišljanje kroz implikacije sadašnjosti znači potpuno izbegavati sadašnji trenutak.

Kada meditirate, posve je u redu biti svestan svega što se nalazi oko vas: stvari na podu, mirisa u zraku, zvukova oko vas. Budite tamo! Ali, kada čujete psa kako laje, a to pokrene celi tok misli o psima uopšteno, o vašem psu, ili o nečijem drugom psu, tada ste odlutali od tačke na kojoj ste bili
ovde . Na kraju ćete, naravno, doći do tačke na kojoj ćete shvatiti da nema načina da odlutate odavde, jer nemate gde drugde biti. Čak ako mislite o nečemu drugome, prošlom ili sadašnjem, sve se to događa sada.

Kroz ovo ćete također shvatiti kako biti učenjak ili istoričar, ako to želite, a ipak živeti u sadašnjosti. Tako je D. T. Suzuki mogao biti učenjak i intelektualac, a da se ipak istovremeno uopšte  nije udaljio od duha zena, koji je s one strane intelekta. Možete intelektualizovati na način zena, jednako kao što možete mesti pod na način zena, ali bit je, naravno, u usmeravanju prema središtu -stvarno biti ovde . Jer ovo je mesto pod-reda sveta, a to je istovremeno i odredište sveta.

Ovo je pravo značenje dhyane , koja je u sanskrtu vrsta koncentracije ili meditacije, koja konstituiše zen. Zen je jednostavno japanski način izgovaranja dhyane, a to je stanje usredotočenosti koje je ovde i sada.

Kada vežbate zazen samo sedite i uživajte u tišini. To nije dužnost; to je pravi užitak! Ustanite rano ujutro kada se sunčeve zrake tek počinju pojavljivati. Nije bitno gde ste, samo sedite.

Nemojte imati nikakvih misli, ali nemojte ni kompulzivno pokušati osloboditi ih se. To jednostavno nije važno.Ono pravo je ono što jest - što je ovde, sada. Napokon, izvolite, i mogli biste to i videti!

Konačno, preplaviće vas neobičan osećaj, osećaj koji je teško opisati rečima. Upravo sam rekao da je poreklo sveta sada - a tu je i onaj čudan osećaj da sada obuhvata sve: najdalju prošlost, najudaljeniju budućnost, golemo prostranstvo svemira, sva stanja iskustva, svu sreću, svu tugu, sve visine, sve dubine. Sve je sada. Nema gde drugde biti - nikad nije bilo i nikad neće niti biti!

To je razlog zbog kojeg nikad niste bili rođeni i zato ne možete umreti. Nikad niste došli, pa nećete niti otići. To je vrlo čudan osećaj, tako različit od onog što obično mislimo. Ulazeći u to sada, nalazimo večno sada . Nalazimo beskraj u deliću sekunde.

Kao što kažu u jogi, oslobođenje leži u razmaku između dve misli. Između prošle misli i buduće misli leži sada - ne postoji sadašnja misao.

Kao što piše u jednom od tekstova zena: "Jedna misao sledi drugu bez prekida. No, dopustite li tim mislima da se povežu u lanac, vezujete se."

Zapravo, sadašnji trenutak nikada se ne dogodi i nikada ne prestaje, to samo naši umovi stvaraju kontinuitet misli koji mi nazivamo vreme. U sadašnjem je trenutku nirvana.

Kao što veliki zen majstor Dogen objašnjava, u izmeni godišnjih doba proleće ne "postaje" leto. A kada drvo izgori, ono ne "postaje" pepeo. Postoji stanje drva, a onda postoji stanje pepela. Postoji stanje proleća i postoji stanje leta. Proleće ne postaje leto; drvo ne postaje pepeo; živo telo ne postaje leš. To se događa samo u nama, u našim glavama kad povezujemo naše misli. "Jao, ne! Postaću leš!" Ali, nećete. Neće vas biti kada bude postojao leš!

Ako ćemo Zapadnjake uvesti u osnove zena, moramo preispitati naše shvatanje procesa i opravdanja meditacije.To se ne bi smelo pretvoriti u takmičarsku igru nadigravanja ili u maraton da bismo videli ko može pobeditii ko može izdržati. To celi problem vraća upravo u domenu vremena.

Važno je istaknuti prisutnost, biti potpuno ovde i ne osećati se krivim ako uživate. To možete najlakše učiniti u svakoj aktivnosti koja ne zahteva mnogo diskurzivne misli. Sve što možete napraviti bez puno razmišljanja, postaje savršen oblik meditacije, bilo da je reč o čišćenju graška, prekopavanju komada zemlje, podizanju ograde ili o pranju suđa.

Budizam govori o "četiri dostojanstva čoveka". Kada malo razmislite, to je iznimna fraza, posebno kada uvidite da su "četiri dostojanstva" jednostavno hodanje, stajanje, sedenje i ležanje. Zazen je jednostavno "sedeći zen". Postoji i "ležeći zen", a to je spavajući zen - kada spavate, spavate. Postoji "stojeći zen", i "hodajući zen". Hodanje je odlična metoda meditacije. Jednostavno tumarajte, ali ponašajte se kako treba! Budite ovde.

Ljudi imaju poteškoća s ovim jednostavnim oblicima meditacije. Rađaju se svakakve misli i osećaji: "Zar je to samo ovo? Je li ovo sve što postoji? Čini se da se ništa ne događa. Šta se događa? Osećam se pomalo frustrirano, i ne osećam se posebno prosvetljeno. U ovome jednostavno nema ničeg posebnog. Moram li ovo činiti duže vreme da bi se nešto dogodilo?"

Ali, ništa se posebno i ne treba dogoditi. To je samo ovo. To je ovo, upravo ovde.

Možda će vam to biti teško prihvatiti jer još osećate nedostatak odlučnosti da biste uvideli da ste vi sve to. Vi niste promatrač koji služi kao dokaz da je sadašnji trenutak nešto što se događa vama. Sadašnjost koju doživljavate sva je od vas. Nije reč o "vama" ovde dok gledate u "pod" tamo. Pod jednakim delom čini vas kao i organizam koji ga posmatra. Kad perete pod, to je kao kad perete svoja stopala. Sve je to jedan svet - a vi ste odgovorni za njega. Stoga uživajte! Dobro se provedite!


3. deo

Prostor

Zen predstavlja pojednostavnjen način života. Stil i način na koji je hram zena opremljen potpuno je pročišćen. Sobe hrama većinom su prazne. One su samo prostori - ali divni prostori.

Prostor je najvrednija stvar u Japanu i prema njemu se odnose s dubokim poštovanjem. Ovde u Sjedinjenim Državama, gde imamo toliko prostora, mi ga ne cenimo. Smatramo da je prostor isto što i "ništa", nešto što jednostavno ne postoji. Prostor vidimo kao "prazninu", ali u pretrpanijoj situaciji, ljudi stvarno primećuju prostor.

Zanimljivo je da je i Kina zemlja u kojoj ima mnogo prostora, a ipak mislim da su Kinezi bili ti koji su pre svih, preko umetnosti, učili ljude da poštuju prostor. Danas živimo u "dobu prostora" i, začudo, iako je naša kultura pionir svemirske navigacije i istraživanja svemira, mi zapravo ne uviđamo vrednost prostora. Jedan od velikih doprinosa zena zapadnom svetu jest shvatanje prostora.

U Japanu su brežuljci najpoželjnija mesta za boravak. Oni su puni parkova i potoka, a zanimljivo je da se na najboljoj zemlji i na najdivnijim mestima nalaze zen hramovi. Ti su hramovi oduzeti odmetnicima, koji su nekako dopustili zen redovnicima da uđu. Ti su redovnici zapravo prevarili razbojnike i okupirali prostor.

U Kamakura razdoblju, zen je znatno uticao na kastu samuraja ratnika. Bilo je to doba kada su Japan razdirali unutrašnji sukobi, a neprekidan je rat vođen među raznim feudalcima, koji su se borili za zadobivanje carske moći. Odlučili su kao vojnici proučavati zen da bi se naučili neustrašivosti - i tu su zen redovnici nadmudrili samuraje. Samuraji su se hvalili svojim muževnim i ratničkim odlikama, no nisu mogli prestrašiti zen redovnike, jer njih smrt jednostavno nije zabrinjavala - uopšte ih nije zaustavljala!

Klasičan primer zen priče o njihovoj neustrašivosti jest priča mladića koji se prijavio kao učenik kod jednog majstora mačevanja. Majstor ga je pogledao i upitao: "S kim si pre učio?"

On je odgovorio: "Nikad pre nisam učio mačevati."

"Majstor ga je sumnjičavo pogledao i rekao: "No, hajde, nemoj sad, učio si s nekim."

"Ne, gospodine, nikada nisam učio", odgovorio je.

"Dakle", reče majstor "ja sam iskusan učitelj i jedan mi pogled govori da li je neko učio mačevanje ili nije. I znam da ti jesi!

No, mladić je odmahnuo glavom i ostao uporan: "Gospodine, uveravam Vas, nikad nisam ni sa kime učio mačevanje.

"Pa", rekao je majstor, "sigurno ima nešto posebno u tebi - što misliš što bi to moglo biti?"

"Pa", odgovorio je mladić, "kad sam bio dečak, strašno me zabrinjavalo umiranje. Mnogo sam razmišljao osmrti. I tada sam shvatio da u smrti nema ničega čega bismo se trebali bojati."

"O, to objašnjava sve", zaključio je majstor.

Jedan od rezultata početnog vežbanja zena - početak zena - jest prevladati strah od smrti. Ranije sam vam opisao hinayana fazu učenja zena, gde duboko uranjate u meditaciju i tako reći povlačite svoju svest sve do njenog izvora.

Ovo je početna faza, a kako se upuštate u nju, sve više prodirete u dimenziju svojeg bića dublju od individualnosti. I shvatate da tu pripadate, jer to je mesto na kojem zaista postojite. Ono što osećate
kao svoju individualnost zapravo je nešto vremensko, prolazno, poput lišća belogorice. Kada dođe jesen, ono se posuši i otpadne.

Japanci u svojoj poeziji i estetici uvek uspoređuju smrt s jeseni i zimom. Smatraju da je ljudski život u skladu s godišnjim dobima. Ova se tema proteže kroz japansku poeziju, a na starije se ljude gleda kao na one koji su u"zimi" ili u "jeseni" života. Jednako kao što u Japanu javor u jesen postaje predivan, tako se i starost, kao životno doba ceni i poštuje. U Japanu stariji ljudi izgledaju mnogo bolje od Zapadnjaka jer se oni ne bore, nego sarađuju s godinama. Biti star časna je stvar.

I za žene i za muškarce godine znače poštovanje i autoritet. Taj osećaj usklađenosti ljudskog života i prirodnih ciklusa čini starenje i smrt manje problematičnima za ljude koji prihvataju takvu psihologiju. Oni starost vide kao pravilan ritam vremena, a ne kao izopačenje ljudskog bića, isto kao što ni jesen ni zimu ne vide kao izopačenje vremena.

Pretpostavljam kako ćemo možda teško shvatiti ovu analogiju, jer mi o godišnjim dobima jednostavno ne razmišljamo na isti način. Mnogi od nas žive u svetu bez godišnjih doba.

Već sam spomenuo ideju koju je Dogen, veliki majstor zena, izneo u svojoj knjizi Shobogenzo - tu mu je ideju zapravo dao jedan kineski učenik Kumarajive, koji je živeo oko 400. godine. Dogen je opazio da su, suprotno onome što nam se čini, događaji u vremenu večni i da svaki događaj "ostaje" na svome mestu. Drvo koje gori ne postaje pepeo.

Prvo postoji drvo, a zatim postoji pepeo. Proleće ne postaje leto. Postoji proleće, a zatim postoji leto; a zatim jesen, a zatim zima.

I, bez obzira na to koliko nam je to čudno, sunce se pri svojoj rotaciji ne pokreće, a reke ne teku. Nama to zvuči paradoksalno. To je poput Heraklitove izreke: "Nikad ne stupamo dva puta u istu reku."

"Velika je sličnost između Heraklitova razmišljanja i taoističke filozofije; i u jednom i u drugom postoji pojamyina i yanga. Heraklit je najizvorniji mislilac u zapadnjačkoj misli. (Phillip Wheelwright objavio je sjajan prevod preostalih fragmenata Heraklitove filozofije na engleski jezik.) Bili bismo u mnogo povoljnijem položaju da je Zapad utemeljen na Heraklitu, a ne na Aristotelu, jer je Heraklit bio najdomišljatiji i njegova je misao mnogo bliža istočnjačkoj misli.

Japanci smatraju da je smrt posve prirodan događaj; ona je, takoreći, samo padanje lišća, a ipak je koren uvek tu. Mnogima je to teško prihvatiti; čini se da koren uopšte ne prodire u naše svakodnevne živote. "Osećam da sam samo 'na vrhu - kako da se 'spustim'?" No, naravno, vrh je vrh i ne može se spustiti i biti dno!

Isto to pitanje ljudi postavljaju kada kažu: "Kako da se rešim svoje egocentričnosti?" Pa, očito se ne možete rešiti egocentričnosti egocentričnošću - kao što kaže majstor Bankei: "Ne možete krv isprati krvlju!" A pokušati shvatiti svoju prirodu Buddhe pomoću egocentričnog nastojanja, jednako je pokušaju da isperete svoj ego svojim egom, a krv krvlju.

U svom je učenju Bankei istaknuo način na koji taj koren imate u sebi. Objasnio je: "Kada čujete zvonjavu zvona, ne morate razmišljati o tome - odmah znate da je to zvono. Kada čujete graktanje vrane, ne naprežete se niti koristite domišljatost svoje svesne volje da biste znali da je to vrana - vaš um čini to za vas."

Jednom ga je zgodom neprestanim upadicama ometao neki nichirenski sveštenik - ti nichirejci mogu biti strašni fanatici. Taj je sveštenik stajao uz svetinu i slušao što Bankei govori, a zatim je poviknuo: "Ne razumem ni jednu tvoju reč!

A Bankei je odvratio: "Priđi bliže i objasniću ti."

Sveštenik je tada ušetao među gomilu, a Bankei je rekao: "Hajde, priđi bliže."

I on je prišao. "Priđi još bliže!" I on je prišao. "Molim te, još bliže", sve dok nije bio posve blizu majstora. A Bankei reče: "Koliko me dobro razumeš!"

Bankei je istaknuo da u sebi imamo ono što on naziva "nerođenim umom". To je nivo  uma koji ne nastaje, koji nije potekao od individualnosti. Svi mi imamo taj izvorni talent. Kada neko kaže "dobro jutro", mi kažemo"dobro jutro", i ne "razmišljamo" da bismo to učinili - to je nerođeni um. To je nerođeni um zbog kojega su vaše oči plave ili smeđe; to je nerođeni um uz pomoć kojeg vidite i dišete.

Disanje je važno u meditaciji jer je to naša sposobnost koja je istovremeno i hotimična i nehotična. Možete osećati kako dišete, a isto tako možete osećati da ono (disanje) diše vas. Tako je to, na neki način, most između hotimičnog i nehotičnog sveta - mesto gde su ta dva sveta jedno.

Ako se usredotočimo na vlastito disanje i shvatimo ovu koncepciju možemo steći utisak da naš nesvestan život uopšte nije nesvestan, u smislu da mu nedostaje svesnosti; upravo suprotno, on je koren svesti, izvor iz koje svest dolazi. Kao što se lišće svake godine javlja na stablu, tako i svest neprekidno dolazi i odlazi iz nesvesne osnove ili onoga što bismo mogli nazvati nad -svesnom osnovom. Da biste to prihvatili, ne morate doslovno verovati u reinkarnaciju - u ideju da posedujete individualno, trajno središte ili dušu koja se neprestano i neprestano rađa. Osobe koje prakticiraju zen nemaju jedinstveno mišljenje o reinkarnaciji. Upoznao sam majstore koji veruju u reinkarnaciju, ali i one koji uopšte ne veruju u nju.

Kada govore o neprestanom izlasku individualnosti i svesnosti iz osnove, oni zapravo misle na ono što svi mi možemo videti: vidimo ljude u svim fazama života koje dolaze i odlaze. Ne vidimo nikakav kontinuitet među njima.

No, to je samo zato što ne vidimo prostor . Razmak medu ljudima - prostor između života - taj je koji tvori vezu među njima. Ovo je iznimno važno - filozofija prostora - i tome ćemo se kasnije malo više posvetiti, no ovde se radi o tome da su zen redovnici kroz shvatanje toga stekli tako jake živce. Mogli su gledati samuraja u oči i reći:"U redu, odrubi mi glavu! Što to dokazuje?

"Samuraje je to zapanjivalo, a te su redovnike smatrali vrstom čarobnjaka. Tražili su da ih redovnici poduče, jer su mislili da ih neprijatelj nikada neće moći poraziti ako steknu takvu neustrašivost. Zen je poput potoka koji izlazi iz planine. Ne izvire da bi utažio žeđ putnika, no ako se putnici žele poslužiti njime, to je u redu. Vi sami morate odlučiti šta ćete s vodom; posao potoka je samo da teče. Zen majstori poučavaće svakoga ko je uporan u tom nastojanju, ko god on bio. Samuraji su postali zahvalni učenici redovnika zena i dali su im najbolju zemlju u gradu!

Na toj su zemlji izgradili silne zgrade, s teškim krovovima u stilu kineske dinastije Tang, a koje su ispod toga skrivale elegantnu otrcanost. One su poput lampiona - pod krovom su prazni podovi pokriveni slamnatim prostirkama; tu su i pomični zasloni, i tu i tamo koji jastuk za sedenje, i ništa
više. Unutra imate osećaj"životnog" prostora.

Razmotrimo to na trenutak. Već sam rekao da na Zapadu zanemarujemo prostor. Znamo da je prostor na našem planetu prepun zraka, i znamo da je on "nešto". Zrak zauzima prostor i vrlo nam je važan, zapravo, neophodan za život, no mi mislimo da zrak jednostavno ispunjava "prazninu". Kada astronomi zapodenu razgovor o zakrivljenom prostoru ili o osobinama prostora, prosečna osoba smatra to uvredom svom zdravom razumu. "Kako prostor može biti zakrivljen? Kako može imati bilo kakva svojstva? On ne postoji. On je ništa!"

No, ispraznost takvog razmišljanja postaje očita onog trenutka kada shvatite da su čvrstoća, materijalnost ili gustoća nezamislive bez prostora. Prostor je razmak između krutih tela, a time je, na neki način, i odnos između njih. Da bismo to shvatili, razmotrimo na trenutak jednu potpuno drugačiju vrstu prostora: "muzički" prostor -razmak između nota u melodiji. Kada svirate niz nota u melodiji, nema pauze, nema tišine između dve note; one neposredno slede jedna drugu. No, upravo zbog tog razmaka - nečeg što nije rečeno, što nije zabeleženo zvukom - čujete melodiju. Ako ne čujete razmak, ne čujete ni melodiju. Prostor između nota, stopa, razmak, bitan je deo u melodiji. Na potpuno jednak način prostor je taj - bilo da se radi o unutarnjem prostoru ili  o međuzvezdanom prostoru - koji ide ruku pod ruku s postojanjem bilo kojih krutih tela ili zvezda. Prostor nije puko "ništa", on je drugi pol nečega.

Pogledajmo to s drugog stajališta. Prostor smo razmotrili astronomski i muzički; razmotrimo ga na trenutak estetski. Kada u hotelskoj sobi, na primer, ugledate tipično "zapadnjačku" sliku cveta - hoteli i moteli iz ne znam kojeg razloga vole slike cveća ili ptica iznad kreveta - vidite hrpu cveća postavljenu tačno na sredinu papira. To nam govori da osoba koja je napravila sliku nema nikakvu predodžbu o prostoru, jer prostor na toj slici služi kao puka pozadina, i ne predstavlja ništa više. Nema baš nikakvu ulogu; prostor nije deo slike.

Međutim, kada kineski slikari koriste prostor, uočavate da oni pri slikanju jedne vlati trave ili grančice bambusa ili stabla bora, nikada ne postavljaju te predmete na sredinu papira. Istaknuti su na jednoj strani tako da je prikazani predmet, da tako kažemo, "uravnotežen" prostorom, a prostor je bitan deo slike. Postavljajući grančicu bambusa na jednu stranu, odmah uočavate deo slike koji nije bio predstavljen kao nešto - kao magla ili čak voda. Slikar ne mora ništa raditi s tim prostorom - na neki način sve je u slici. Bambus nije samo postavljen nasuprot pozadini - sve do samog ruba papira uključeno je u sliku na ovaj način. Umetnik vidi polarnost prostora i krutih tela i koristi tu polarnost u slikanju dovodeći ih u ravnotežu.

No, vi ne osećate tu ravnotežu ako je zbijeno područje - oslikani predmet, što god on bio - postavljeno točno u sredinu prostora. Vi umesto toga ukidate važnost prostora; nema mu "mesta" na slici. Kada mislimo o nekom krutom predmetu koji jednostavno stoji nasred platna, zanemarujemo prostor.

Sjajno sam se provodio kada sam posećivao studentske zajednice i provodio pokuse iz gestalt psihologije, koji ilustruju lik i pozadinu. Prema gestalt teoriji percepcije, skloni smo primećivati lik, a zanemariti pozadinu. Skloni smo opaziti predmete u pokretu dok zanemarujemo ono što je razmerno nepomično. Pre ćemo uočiti područja koja su čvrsto ograđena nego ona koja su raspršena.

Nacrtam krug na ploči i upitam grupu, "Što sam nacrtao?" Oni uvek kažu: "Krug, loptu, prsten", ili nešto slično. A ja onda kažem: "Zašto niko nije rekao da sam nacrtao zid s rupom?"  To pokazuje da smo skloni zanemariti pozadinu i pozornost usmeriti na lik.

Zapadnjački umetnici gotovo neizbežno oslikavaju celu pozadinu jer ne shvataju da je "prazan" prostor važan.

Arhitekti, međutim, govore o "svojstvima" nekog prostora jer znaju da je ono što oni rade zapravo stvaranje životnih prostora za ljude. Oni ograđuju prostor, pa je na taj način prostor za arhitekte određena realnost. No, zaobičnog čoveka prostor jednostavno ne postoji! Mi ga nismo svesni.

Vrlo je zanimljivo da u pokusima meditacije možete iskusiti razne vrste prostora: optički prostor, zvučni prostor i osetilni prostor. Zatvarajući oči, na tren možete shvatiti kakvu bi predodžbu prostora imao slepac. Svaki oset ima specifično shvaćanje prostora.

Postojalo je razdoblje u našoj istoriji u kojem vidimo, čitajući između redova drevne književnosti - sve do Dantea - da su oni "prostor" i "um" smatrali istima. A ako malo razmislite o tome, videćete da je to prilično očito. Uzmite za primer "svest" - ono što budisti nazivaju vijnana - koja znači videti. Osnova vida jest vrsta ekrana, i kao što imate platno na koje projicirate dijapozitiv ili neki film, tako postoji i vrsta pozadine ili područje na kojem se mora nalaziti sve što vidimo. Reč je o onome što nazivamo "vidnim poljem", koje je ovalnog oblika i nejasnih rubova. Vi "vidite" ovalno područje, to vidno polje. Mora postojati to otvoreno polje da bi uopšte postojao bilo kakav vid, pa, iako ga zanemarujemo, to je polje pozadina.

Nekoć davno sedili su Englez i Indijac zajedno u vrtu i hindus je pokušao Englezu objasniti osnove indijske filozofije. Tako je rekao:

"Gledaj, na kraju vrta je živica - nasuprot čemu vidiš živicu?
"Englez odgovori: "Nasuprot brda."
"A nasuprot čemu vidiš brda?"
On odgovori: "Nasuprot neba."
"A nasuprot čemu vidiš nebo?"

A Englez nije znao što bi rekao.

Hindus je zaključio: "Vidiš ga nasuprot svesti."

Na isti način prostor, zbog toga što on sam "jest" - zbog materijalne vibracije - jest onaj prostor za koji smatramo da postoji između tela. To je pozadina - polje - koju veličine moraju imati da bi delovale. Na jednak je način taj prostor nevidljiv, svest nije poznata jer nije predmet našeg znanja. Ta dimenzija vašeg bića je poput prostora.Ta se osnova u budističkom učenju naziva amala vijnana
, a znači "bez mrlje". Ne možete ostaviti trag na prostoru!

Buddha je rekao: "Put prosvetljenoga ne ostavlja trag - on je poput puta ptica na nebu."Budisti opisuju krajnju realnost sveta kao shunyata , što se često prevodi kao "praznina" ili "ništavilo", ili čak kao "plenum ništavilo", u značenju ništavila, ali onog koje je puno mogućnosti. Osnovno učenje budističke mahayana filozofije izneseno je u Sutri srca :

Oblik je praznina; praznina je oblik.

Da bi izrazili ovu ideju na kineskom, oni koriste znak za shunyata ili prazninu koji također znači "nebo" i"prostor". Prostor se dovodi u suprotnost s rečju za oblik, formu (koja također znači "fizički oblik" i "boja"), a znak između njih nešto je poput "upravo jest" - prostor upravo jest, ili je potpuno jednak obliku. A kada se znakovi obrnu onda dobivamo da je oblik upravo praznina.

Kineska riječ za "jest", međutim, nije baš ista kao englesko ili evropsko "jest" (est na latinskom), pre bi bila nešto kao "neodvojivo je od", ili "uvek ide uz". Ta su dva značenja međuzavisna. Ne možete imati prostor bez oblika, ne možete imati oblik bez prostora. Oni su u međusobnom odnosu, a na taj način oni jesu onaj drugi, jer je u osnovi svakog neodvojivog odnosa zajednički temelj.

Shvatiti da oblik otkriva ništavilo i videti da ništavilo otkriva oblik, tajna je za svladavanje smrti. Ovo ide toliko daleko da, kada pojedinac nije svestan prostora, on nije svestan vlastite večnosti - to je isto!

Ljudi katkad pretpostavljaju da oblici moraju nestati da bismo bili svesni dimenzije večnog. To je rašireno među Indijcima, koji veruju da u nirvikalpa samadhi, koja predstavlja najviše stanje svesti (
samadhi znači stanje meditacije, koncentracije, zadubljenost u krajnju realnost izvan reči; nirvikalpa
znači bez koncepcije, bez pojma) nema "sadržaja". Oni tvrde da je u stanju nirvikalpe um potpuno lišen bilo kojeg oblika ili pokreta.

To zvuči kao potpuna "belina". A u zenu se za osobu čiji je um u takvom stanju kaže da je "kameni" Buddha, baš poput Buddhe načinjenog od kamena, koji sedi uz oltar: ne postoji svest. To nema smisla, pa tako u zenu sve to tumače na jedan zaista bitno drugačiji način. Posedovati
nirvikalpa samadhi , krajnje stanje svesti, ne znači posedovati svest u kojoj nema oblika, reč je jednostavno o ponovnom uviđanju realnosti prostora. Radi se o tome da vidimo kako se oblici u prostoru javljaju i nestaju, kao što se i lišće javlja i nestaje sa stabala, kao što se zvezde javljaju i nestaju s neba.

 Nebo je na neki način majka zvezda, a nijedna žena, naravno nije majka dok ne rodi dete. Prema tome, prostor ne nastaje kao matrica sveta sve dok nema nečeg što treba negovati. Iz tog razloga Kinezi koriste naziv"zajedno nastati" da bi upozorili na odnos među svim suprotnostima: oni dolaze na svet, zajedno nastaju.

Prostor i oblik nastaju zajedno - jednako kao i bitak i nebitak. Tada možete videti šta to znači u praksi: kada niste svesni prostora, niste svesni ni punoće svoje prirode.

S porastom broja stanovnika i sve većom pretrpanošću prostor će dobiti na ceni, i mi ćemo ga zbog toga postati svesniji. Možda je to razlog da se vrste umnožavaju: kako se povećava mnogost
, tako se povećava i svest o jednosti.

U zenu, na pitanje "Šta je krajnja realnost?", učitelj odgovara: "Kilogram i po lana."

On bira nešto vrlo posebno, izrazito konkretno i "svakodnevno" - nešto prilično svetovno - da bi odgovorio na to metafizičko pitanje. Zašto? Zato što prostor ne briše ono pojedinačno, nego upravo taj poseban, uobičajen svakodnevni događaj proklamuje i reklamira temeljno jedinstvo sveta.

Mnoštvo reklamira pojedinačno - ono kruto implicira i uistinu iskazuje i naglašava činjenicu da prostor postoji .Da nema materijalnih stvari, ne bi bilo ni prostora. Pokušate li zamisliti prostor bez tih opipljivih predmeta, morate se rešiti sebe koji to posmatrate jer ste vi takva kruta tvar usred prostora! Prostor, prostor, prostor zauvek - ni sa čim u njemu - potpuno je besmislen, nezamisliv pojam. Morate imati prostor i krutu tvar - oni uvek idu zajedno.

To objašnjava neke od mnogih načina na koje se u zen životu shvata prostor. Razmotrimo nešto drugo, prilično različito: njihov pojam siromaštva. Siromaštvo sveštenika, na primer, nije ono siromaštvo kakvo mi zamišljamo u zapadnjačkoj tradiciji. Nije reč o siromaštvu kao o vrsti ugnjetavanja, gde su siromašni zakinuti i osećaju da ih je siromaštvo ogolilo. U zenu je siromaštvo dobrovoljno i ne smatra se toliko stvarnim siromaštvom koliko jednostavnošću, slobodom, pročišćenjem.

Oni na to gledaju kao na čistoću. "Čisti" um - "neokaljani" um - ne znači da ste namešteno kreposni, u bilo kojem smislu, jer oni uopšte o čistoći ne razmišljaju na taj način. Ne znači da nemate nikakav apetit - da ne osećate glad, da se nikad ne osećate seksualno, ili bilo što takvo! U zenu čistoća podrazumeva "jasnoću". "Čisto" oko je jasno oko - bez prašine u njemu, baš kao što je čisto ogledalo, ogledalo bez prašine. No, stvarni prototip čistoće u budističkoj književnosti nije toliko ogledalo koliko sam prostor . To je čistoća, jasnoća, transparentnost; to je također sloboda. Čistoća i siromaštvo jednostavno znače odsutnost boli.

Ono što posebno upada u oči kad je reč o zen ljudima jest pročišćen um. Kada ste u dodiru sa zen majstorima, imate čudan osećaj da su oni, dok god ste s njima i dok god im se obraćate, potpuno s vama. Nemaju ništa drugo za činiti, do pričati s vama. Oni su samo "upravo tamo".

Voljni su malo "čavrljati". Nisu poput onih strašno ozbiljnih duhovnjaka koji nemaju vremena za razgovor i koji ne mogu dopustiti da im dan prođe tek tako! No, oni ne trate vreme. Ne gube živce i nisu rastreseni. Kad je nešto završeno, onda je završeno ; i odmah se bacaju na nov problem.

To se može videti u načinu na koji hodaju. Imaju karakterističan hod, koji se prilično razlikuje od hoda ostalih Japanaca. Jednim delom to može biti zbog odeće, jer zen svećenici nose široke suknje preko svoje odeće; hodaju dugim koracima, u karakterističnom ritmu. Svešenik zena koji hoda niz ulicu jako nalikuje mački koja prelazi cestu. Kada vidite mačku dok prelazi cestu, imate osećaj da ona uvek tačno zna kuda ide. I mačke i sveštenici zena kreću se na način koji izražava osećaj slobode.

Jednom sam prigodom odseo u gostionici na rubu Nanzengija u severnom delu Kyota. Kao i obično, rano sam ustao i seo na balkon. U daljini sam začuo: "Hoa! Hoa! Hoa!" Zvuk se približavao; zatim sam ugledao te sveštenike - na glavi su nosili velike šešire u obliku gljive, a ispred sebe su ispružili svoje prosjačke zdele. Hoa znači "dharma".

Spustili su se niz ulicu njišući se u ritmu: bum-bum-bum-bum-bum! Pomislio sam da bih trebao staviti nešto u te njihove zdele i odjurio sam dole. Dok sam stigao tamo, njih više nije bilo.

Te smo noći večerali u samostanu, a ja sam svešteniku koji nas je zabavljao ispričao o toj zgodi: "Znate, ne mislim da vaši sveštenici ozbiljno prose!  Rano ujutro dolaze mala kola s namirnicama i ostaju tamo dovoljno dugo da domaćice iziđu i kupe povrće. Noću dolazi čovek koji na malim kolima prodaje supu s rezancima, i ono staje dovoljno dugo da ljudi stignu izaći. Ali, vaši sveštenici ne ostaju dovoljno dugo da im iko stigne išta dati! Mislim da oni uopšte ne prose; oni su jednostavno debeli i bogati, a njihovo je prosjačenje gesta!"

Idućeg sam jutra rano sišao i stao pred kuću. Naišli su sveštenici, ali uopšte nisu prosili. Nosili su svoje velike šešire u obliku gljive u ruci, ispred sebe, okrenute vrhom prema van - onako kako ih drže kada samo hodaju i kada ne prose. Bila su, mislim, trojica i hodali su u jednom redu, indijanskim stilom, a vođa me pogledao i naklonio se nekako zločesto se cereći! Verojatno im je sveštenik prenio moje reči, a njihov je odgovor bio bez reči - i komičan.

Tako je zanimljiv taj njihov "slobodan" hod. Imate osećaj da, kao što je D. T Suzuki rekao, "zen sveštenik predstavlja koncentraciju energije koja je odmah upotrebljiva za bilo šta". Jedan zen majstor to uspoređuje s vodom u činiji . Ako probušite rupu u činiji, voda odmah iscuri. Ne zastane da bi razmislila o tom.

Kada pljesnete rukama, zvuk je pljeskanje ruku. On odmah nastaje. Ne zastane da razmisli. Kada mačem udarite o kamen, iskre odmah lete! Također, kao što jasno vidite u hodu onih koji prakticiraju zen, uvek postoji raspoloživost, spremnost za delovanje. Oni zato žive život koji je prazan i prostran - u smislu da "nije blokiran". Rešiti se zapreka znači napraviti prostora u svojem životu, istog prostora o kojem smo svo vreme govorili.

Budističko učenje srca i konačni osećaj o svemiru na kraju puta, kada se stvarno prihvatite toga, na japanskom se zove ji-ji-rnuge . Ili cher cher mu-gai na kineskom. Između svih stvari i zbivanja u svemiru - muge - ne postoji zapreka. Drugim rečima, svaka stvar, svaki događaj u svemiru koji se neprestano zbiva prećutno podrazumeva sve druge. A veza među njima jest:

         prostor.

Koji nije zapreka.

Ako vidite da je prostor djelotvorna realnost, onda možete razumjeti vezu između života i smrti, jer vam nisu potrebni nikakvi drugi podaci osim onih koje već imate. Kada promatramo vrapce, ovogodišnji nam se čine istikao i oni od prošle godine, a to je zato što ne pridajemo dovoljno pozornosti jedinstvenoj individualnosti svakog pojedinog vrapca.

Ovo je pomalo nalik na priču o ribaru koji je koristio crve kao mamac. Neko mu je prišao dok je lovio, i rekao:"To je strašno okrutno. Kako možete stavljati te jadne male crve na udicu?" A on je odgovorio: "Ah, navikli su oni na to."

Na vlastite živote gledamo iz perspektive u kojoj smo silno zaokupljeni jedinstvenošću svakog života. Neko bi drugi na jednom drugom nivou uzdizanja mogao držati ljudske živote za jedan golemi kontinuitet dolazaka i odlazaka, i s tog bi stajališta imao jednako pravo kao i mi - jer ipak, sva ljudska bića samo su drugačiji način ponavljanja istog događaja. Bez obzira na to zovete li nekog Jana ili Janica, Ivan ili Petar, uvek je reč o istoj osobi, koja se ponavlja s malim varijacijama - malih varijacija uvek mora biti jer ne postoje dve stvari koje su potpuno jednake. Kao što je rečeno na jeziku budističkih tekstova, paliju: "Nijedna inkarnacija nije ista, a opet nije ni drugačija."

Razmislite što se događa kada umrete. Kako će to izgledati kada pođete na počinak i više se ne probudite? Ne možete zamisliti kako bi to izgledalo jer nemate to s čime uporediti. Nije to isto kao kad vas zauvek zatvore u tami ili žive zakopaju. To je kao sve čega se sećate prije nego ste se rodili - napokon, što se jednom dogodilo, uvek se može ponovno dogoditi.

Jako dobro znate da nakon vaše smrti, nakon smrti svih onih koje ste ikada poznavali, svi mogući potomci -ljudski, životinjski, biljni - biće rođeni. I svaki će od njih misliti da je "ja" kao što i vi to mislite, i svako će za sebe držati da je središte svemira, baš poput vas. A u tom je smislu svako od njih vi, jer ta se situacija može iskusiti samo jednom.

Vi ćete umreti, a onda će neko drugi biti rođen, no osećaće se baš kao i vi sada. Drugim rečima, biće "ja" -a postoji samo jedno "ja", iako je beskrajno raznoliko. Stoga se ne morate brinuti: nećete sedeti i čekati večnost u mračnoj sobi.

Da bih to malo drugačije objasnio, dopustite mi da iznesem dve tvrdnje. Kad umrem, ponovno ću se roditi kao neko drugo dete, ali neću se sećati svog prošlog života. To je tvrdnja broj jedan. Druga tvrdnja jednostavno glasi da će se nakon moje smrti roditi neko drugo dete. Tvrdim da ove dve propozicije uistinu predstavljaju isto, jer ako ne postoji sećanje na prošli život, onda to dete stvarno
jest neko drugi.  No, s vremenom skupite toliko iskustava i uspomena da oni postanu poredani poput zagonetnih priča na polici koje ste već pročitali i došlo je vreme da ih se rešite.

Želite iznenađenje, neku novu situaciju. Ne želite znati ishod. Jedno od pravila igre šaha jest da ako zaista znate ishod partije, prekidate je i započinjete novu, čiji se završetak ne zna. To je također deo prirode, pa tako moramo biti sposobni i zaboravljati i pamtiti, isto kao što moramo biti u mogućnosti zadržavati hranu - uz pomoć želuca i sl. - ali je moramo i izbacivati. Moramo imati otvor na oje strane, a isto je s pamćenjem.

Sposobnost da potpuno izgubite sebe - sve za što ste se držali, sve što ste izgradili, sva vaša postignuća i vaš ponos - omogućuje svetu da počne iznova, i da se opet vidi, vašim očima.

4. deo

Zen um

Ako kažemo da je zen vrsta razumevanja sveta ili vrsta svesnosti o svetu, moramo se zapitati kakva je to vrsta svesnosti? Često se kaže da je zen s one strane intelekta i s one strane logike, i da to razumevanje nije dostupno zaključivanju ili bilo kojem drugom intelektualnom procesu.

Šta to zapravo znači? Iz nekih perspektiva takvo izražavanje može biti zavodljivo, jer kada mi kažemo "intelektualiziranje" i Japanci kažu "intelektualiziranje", ne moramo nužno misliti na isto. Kada u Indiji kažu:"Znanje vedante ne može se dobiti iz knjiga", ta izjava ima određeno značenje. Ona znači da su knjige samo predavačke zabeleške i učitelj ih mora objasniti.

U Patanjalijevoj Joga sutri , prvi stih glasi: "Sada se objašnjava joga." Tačka. Sledi drugi stih. Učitelji koji koriste te knjige, znaju da su im one samo podsetnik što da kažu, isto kao što muzička notacija za Indijce ne predstavlja nešto što biste čitali dok svirate, nego je tu samo da vas podseti na osnovni oblik melodije.

Reč "sada" pokazuje da je nešto moralo prethoditi ovome; pre nego ste stigli do ovog stepena u vašem učenju joge morali ste proći pripremu. Reč "sada" učiteljima daje oslonac za izlaganje.

Na isti su način Upanišade svojim zgusnutim stilom samo zabeleške koje prate učenje. To posebno vredi za Brahma sutre; ako naletite na Radhakrishnin prevod Brahma sutri
, u njemu ćete naći smešne kratke lakonske stihove iz sutre, a zatim stranice i stranice Radhakrishninih komentara. To je razlog zbog kojeg se kaže da se znanje ne može dobiti iz knjiga.


Drugi je razlog taj što su knjige po svojoj prirodi intelektualne, a shvatanje zena je intuitivno.

Kakva je razlika između intelektualnog razumevanja i intuitivnog razumevanja? Kada govorimo o ovim važnim stvarima, ljudi često kažu: "Shvatam to što govorite intelektualno, no ja to u biti ne osećam." A ja često napominjem: "Pa, ne mislim da to shvatate intelektualno, jer intelekt i osećaji nisu zapravo dva različita odeljka uma."

U shemi C. Junga um ima četiri funkcije - razum, osećaj, intuiciju i oset - no, to možemo usporediti s bojama uspektru. Spektar svetlosti je neprekidan, i crvena boja se ne nalazi u odvojenom odeljku od plave. Svetlo je jedan odeljak s mnogo boja.

Jednako tako, imamo jedan um, a on funkcioniše na različite načine.

Jedan mi se psiholog pre nekog vremena rugao, govoreći da sam samo spretan s rečima. "Održiš dobar govor,ali ga ne shvataš", rekao je.

"Nemoj tako podcenjivati reči!" uzvratio sam. "Reči su šumovi u zraku; one su obrasci misli, obrasci uma, poput paprati. Podcenjuješ li i paprat zato što ima složen model?"

"Ne", odgovorio je psiholog, "Ali, paprat je stvarna - ona je živa, prirodna pojava."

A ja sam rekao: "I reči su! Rečima ću načiniti obrasce u zraku, načiniću svakojake pojmove i sve ih povezati,i biće sjajni! Stoga ne podcenjuj - oblik je to života kao i bilo koji drugi."

Zen uistinu ima intelektualno obličje. Taj je aspekt zena u Japanu poznat pod nazivom kegon , a u Kini hua-yen .Hua znači cvet, pa je to škola cvetnog venca. Na sanskrtu je to ganda-vyuha , najprofinjeniji oblik mahayana filozofije. Već smo govorili o ji-ji-muge , obostranom prožimanju svih stvari i zbivanja, a ta se filozofija razvila uovoj školi.

I učenje joge ima intelektualni aspekt. Postoje razne vrste joge: bhakti joga, koja je pobožna, emocionalna, povezana s osećajima; karma joga, koja je praktična i aktivna; hatha joga, koja je telesna; i jnana joga, koja je intelektualna.

Međutim, mnogi ljudi imaju golemih poteškoća da pronađu sponu između intelektualnog i intuitivnog shvatanja. Znaju reči, ali ne mogu dokučiti stvarni "smisao" značenja tih reči na način da ono ikako izmeni njihovo osetilno iskustvo. Kada kažemo "intuitivno shvatanje", reč "intuicija" je suptilna, čak neodređena, ali "zen shvatanje" je čulno. To ne osećate toliko emocionalno koliko direktno, baš kao kada osetite da je nešto teško .Kaže se: "To je kao kad probate vodu i znate da je hladna." Reč je o osetu, stvarnom,
fizičkom utisku.

No, u kakvom je odnosu um prema fizičkom osetu? Ili uopšte nisu u vezi? Da li je za vaše osećaje bitno mislite li da se u osvit zore sunce rađa ili znate li da se Zemlja vrti oko svoje osi i kruži oko Sunca? Jesu li osećaji osobe koja ne zna da se Zemlja vrti oko svoje osi i kruži oko Sunca jednaki osećajima osobe koja to zna? Promotrimo drugi primer. Postoje urođenička plemena čiji se numerički sistem sastoji od jedan, dva, tri i mnogo. Oni ne prave razliku nakon "tri". Tim ljudima nikad ne može biti činjenica to da sto ima "četiri" ugla - on ima"mnogo" uglova. Tako oni ne bi pravili razliku između stola s pet ili šest uglova jer nemaju "pojmovni sistem" koji bi im dao pretpostavku za to. Uzmimo za primer ovakvu ilustraciju - vrlo je jednostavna, ali sve zavisi o pojmu

Ako nemate određenu koncepciju za vas je ovaj crtež jednostavno model ravne površine. Međutim, ako vam je rečeno da se radi o kocki, onda možete zamisliti i stvarno
osetiti trodimenzionalnost u njemu. E sad, pođimo korak napred i upitajmo koja je ploha kocke s preda? Je li to ona čiji je ugao označen slovom A? Ili ona čiji je ugao označen slovom B?

Možete je posmatrati na oba načina, pa tako obe plohe mogu biti "s preda". Jedanput kad ste to shvatili, sve vam počinje predstavljati oset - možete to zaista "osetiti".

To pokazuje vezu između intelektualnog i fizičkog oseta: pojmovi dovode do oseta - i stoga, lažni pojmovi dovode do iluzija.

Već smo videli to načelo prikazano raznim tipovima optičkih iluzija, u kojima naš pojam utiče na osete. Središnja tačka zena jest naša koncepcija vlastitog postojanja i sveta koja je prividna, a zen će nam pomoći da se rešimo te koncepcije kako bismo mogli dobiti novi oset. Ljudi se zabrinu kada to čuju i kažu: "Pa, dobro, zar ćemo jednu halucinaciju samo zameniti nekom drugom?"

Odgovorit ću pitanjima: Kako znate kad znate da znate? Koji je test "istinitosti" onoga što "osećate"?

Možete reći: "Dobro, mogu misliti da sam Napoleon, ili da me vlada progoni." No, to je tlapnja - iako neko doista može biti snažno uveren u to.

U našoj je kulturi "test" istinitosti nauka. Kažemo: "Ako nešto može biti naučno dokazano, skloni smo verovati da nije reč o tlapnji." U redu, recimo da je tako. Smatram da je ovo prilično relativno, ali uvek ću u bilo kojoj raspravi prihvatiti premise osobe koja sa mnom želi raspravljati i poći ću od njih. Pretpostavimo da su nauka, npr. biologija i fizika, načini otkrivanja "istine". Kada to prihvatimo, videćemo da se tlapnja o tome da smo zasebno "ja" neće moći odupreti biološkim testovima!

Sa stajališta biologije, pojedini organizam je u istom "biheviorističkom sistemu" kao i okoliš, pa zapravo organizam i okoliš tvore jedinstven sistem ponašanja koji nije ni zadan ni svojevoljan. Oni su jedna aktivnost, a ona se naziva "poljem organizma-okoliša". Ekologija je nauka o tim vrstama polja.

U akademskim krugovima često se smatra da mistični predmeti nisu dostojni poštovanja niti pozornosti pa ne razgovaram s njima o mističnom iskustvu. Umesto toga pričam o "ekološkoj osveštenosti". Radi se samo o pridržavanju opšte prihvaćenih etiketa i nomenklature, jer to su dva načina da se opiše ista realnost. S biološkog stajališta savršeno je jasno da je svaki pojedini slučaj života funkcija istog svemira. To postaje još jasnije u kvantnoj teoriji. Možete onda upitati: "Zašto se vi naučnici - biolozi i fizičari - koji znate da je to tačno i dalje ponašate kao da ste zasebni 'ja'?" A oni će odgovoriti da se usprkos dokazima koji tvrde suprotno i dalje osećaju tako. Njihova je teorija još uvek samo teorija, zato što im nije uverljiva dok god su oni u pitanju. Još su uvek pod društvenom hipnozom kojoj smo svi bili podvrgnuti u detinjstvu, a koja nas je nagnala da se osjćamo kao razdeljeni "ja".

Zen je tako proces "de-hipnotizovanja", ako vam je po volji. Zen uklanja pojmove koji su nalik na optičke"varke", pojmove koji stvaraju privid razdvojenosti.

Onda, kad shvatimo kakva je stvarnost kad uklonimo pojmove, možemo reći biologu: "Nije li to upravo onako kao si ti rekao da jest?" I on se mora složiti. Došli smo tako do stanja oseta ili osećaja koji je mnogo više u skladu sa naučnim otkrićima nego što je to naš uobičajeni osećaj da smo odvojeni pojedinci.

Zen je delom ne-intelektualan ne toliko zato što drži da su procesi intelekta uvek pogrešni i varljivi; umesto toga zen počinje uklanjanjem naših pojmova i pokazuje nam kako je to kada posmatramo svet bez pojmova. Jednom kad smo otkrili taj novi pogled na svet, možemo ponovno proizvesti nove pojmove i pokušati sada da objasnimo kako to da vidimo.

Iz tog su razloga mnogi zen majstori također sjajni umni ljudi. U istorijii zena bilo je učenjaka svih vrsta, i fizičara u modernom vremenu. Zen ne odbacuje život intelekta. On samo kaže: "Ne dopustite da vas pojmovi zavaraju."

Je li zen nelogičan? Nelogičan nije prava reč, jer ono što se u zenu često doima kao paradoks jesu izjave koje su savršeno ispravne u nekom drugom sistemu logike, koji je različit od onog na koji smo navikli. Na Zapadu smose navikli na logičko razmišljanje koje se temelji na isključivosti - "ili— ili". Kineska logika, s druge strane,temelji se na "i-i".

U našem svetu postoji ili "crno" ili "belo", ili "jest" ili "nije", ili je "tako" ili "nije tako". Ta je logika utemeljima našeg rasuđivanja, pa mi ističemo međusobno isključiv karakter logičkih kategorija: "Jesi li ili nisi?"Je li u kutiji ili izvan kutije? Mnogi naši testovi funkcionišu prema načelu "istinito" ili "lažno", "da" ili "ne", a dane su nam samo te mogućnosti izbora. Zanimljivo je da kada bacamo novčić da odlučimo hoćemo li nešto učiniti ili ne, imamo samo dvostranu kovanicu. Kinezi mogu bacati šezdesetčetverostrani novčić koristeći Knjigu promena u istim situacijama u kojima bismo i mi bacali novčić. Zgodna je to ideja, kad malo o njoj razmislite, a iako je
Knjiga promena utemeljena na yinu i yangu, crnom i belom, iz njih možete sve izvući ako se pobrinete za sve moguće permutacije - baš kao što u binarnom sistemu iz nule i jedinice možete dobiti sve brojeve. Dok mi smatramo da je nešto ili/ili - ili crno ili belo - i indijska i kineska logika vide crno i belo kao dva neodvojiva entiteta, oni zapravo trebaju jedno drugo, pa tako nije reč o izboru između njih.

"Biti ili ne biti" nije pitanje - jer jedno ne može postojati bez drugog! Nebitak implicira bitak; isto kao što bitak implicira nebitak.

Egzistencijalist na Zapadu - koji još uvek drhti pri izboru između bitka i nebitka i stoga tvrdi da je teskoba ontološka - još uvek to nije shvatio. Kada egzistencijalist koji drhti od teskobe pred ovim izborom iznenada jednog dana shvati da nebitak implicira bitak, drhtavica teskobe pretvara se u drhtavicu smeha.

Ništa se nije promenilo do percepcije. Isto tako, možete imati isti pogled na život - ono na što sada gledate i vidite sve što sad vidite - no, taj pogled može ostavljati posve drugačiji utisak, imati posve drugačije značenje.To je zato što su u nečijem uobičajenom osetilnom poimanju sveta diferencijacije- ono opipljivo - naglašene, a prostor je zanemaren.

Međutim, kada prakticirate zen meditaciju, imate nešto što se zove "pojmovna preinaka", pa odjednom fizički svet - sve što sada vidite - posmatrate drugim očima. Shvatate da se sve slaže; sve je u potpunom skladu. Shvatate da svaka unutrašnjost implicira svoju vanjštinu, a svaka vanjština implicira svoju unutrašnjost.

Možete sad pomisliti, mi smo obično uslovljeni da razmišljamo, da "ja - ja sam - postojim jedino unutar svoje kože". Međutim, kada iskusite ovaj perceptivni preokret, otkrićete da vas vaša vanjština čini u jednakoj meri kao i vaša unutrašnjost. Ne možete imati vanjštinu bez unutrašnjosti, pa, ako je unutrašnjost vaša, onda je i vanjština vaša!

Konačno, morate priznati da je svet izvan vaše kože jednako vaš kao i svet unutar vaše kože.

Iako nam sesvačija vanjština čini drugačijom, u biti je svaka vanjština ista! Shvaćate li?

Na ovaj smo način svi jedno.

Vaša se duša ne nalazi u vašem telu; vaše je telo u vašoj duši!

Zato su stari delomice imali pravo sa svojom astrologijom. Kad bi crtali "kartu" ljudske duše, nacrtali bi grubu kartu svemira i prikazali ga onakvim kakav je bio u trenutku nečijeg rođenja, iz perspektive tog mesta i vremena. Ta se karta, taj horoskop, smatrao "slikom" duše te osobe - vaš um, naime, nije u vašoj glavi, vaša je glava u vašem umu. A vaš je um ukupan sistem svemirskih međuodnosa u njihovoj usredotočenosti na tačku, koji nazivate "sada i ovde".

Pitanje glasi: Može li nam ovo postati jasno? Može li nam biti jasno kao što nam je jasan osećaj, kao kad probamo vodu i sami znamo da je hladna? Za to je potrebno malo meditacije, a zavisi i o intelektualnom procesu.

Intelektualni nas proces uvali u nevolje, a pomoću intelektualnog procesa iz istih tih nevolja ćemo se i izvući. S intelektualnoga gledišta, proces kojim se uvalimo u nevolje mogao bi se nazvati "dodajućim", dok bi se proces kojim se izvlačimo iz poteškoća mogao nazvati "oduzimajućim". Kao što je rekao Lao-Tzu: "Učenjak dobiva svakim danom; taoist gubi svakim danom."


Naučnik stiče pojmove, a intelektualna se delatnost u zenu svodi na to da se rešimo pojmova - na to da uvidimo kako su sve ideje projekcije koje se temelje na svemirskoj Rorschachovoj mrlji.

Svet je jedna Rorschachova mrlja, puna pokreta i migoljenja. Tek kad vidimo ravne crte i pravilne uzorke znamo da su ljudi negdje u blizini. Ljudi uvijek pokušavaju ispraviti stvari, pa tako i stvaramo ravne crte!

Pogledajte kako su zvezde raspršene nebeskim svodom. Da bismo "dali smisao" zvezdama, možemo nabaviti zvezdane karte i videti ravne crte koje ih spajaju i tvore razne uzorke te stvaraju konstelacije. No, sve su te linije, naravno, projekcije kojima zvezde pokušavamo "dovesti u red i dati im smisao".

Jednako tako projiciramo i na površinu prirode radi raspravljanja s drugima - a onda je neizbežno da neka osoba jake volje i snažne i iznimne ličnosti opisuje svet na određen način, a svi se ostali s tom osobom slože. To je jednostavno tako. A onda se to prenosi s kolena na koleno.

Vratimo se mišljenju da je svet jedna prvobitna Rorscha¬hova mrlja. Krivulje sveta, ujedinite se, nemate šta da izgubite, do vlastitih imena!

Kada prihvatite pokrete i krivulje onakvima kakve jesu, kada shvatite da smo mi stvorili svet našim vlastitim projekcijama, videćete da je razlika između unutra (vaš ego, vaše ja) i van (subjekt-posmatrač i objekt- posmatrač) veštačka

.Ovu vam spoznaju može potvrditi neurologija. Naime, neurolozi tvrde da takozvani "vanjski svet" koji vidite, doživljavate jedino kao stanje vlastitog nervnog sistema.Ono što vidite pred sobom samo je oset u nervnim čvorovima na stražnjem delu glave, a vanjskog sveta ne možete biti svesni ni na koji drugi način do uz pomoć vlastitog tela.

.Mogli biste zaključiti da je vaše telo nešto "u" vanjskom svetu, no to znate jedino u spoju s njim. Vi se nalazite u vanjskom svetu, a i naučnik i mistik će vam reći da ste vi neodvojiv deo tog vanjskog sveta.

Ipak, "deo" ovde nije dobra reč, jer svet se ne sastoji od "delova" kao automobilski motor - on nije navijen niti pričvršćen. Svet je poput tela: kada se vaše telo rodi, ono ne raste tako što mu se dodaju "komadići",nego raste organskim procesom u kojem najednom dolazi do konstelacije celokupnog bića. Ono postaje sve veće i veće, raste iznutra prema van.

To se zbilo u polju zvanom maternica. A maternica je to mogla obaviti samo u polju zvanom žensko telo . A žensko je telo to moglo učiniti jedino u polju ljudskog društva
, u polju zvanom biosfera planeta Zemlje. Ako telo izvadite iz njegova polja, ono ne može da raste.

Krv u epruveti nije sposobna obavljati iste funkcije kao krv u venama, jer svi telesni uslovi moraju biti ponovljeni, a to u epruveti nije moguće, jer se radi o drugačijoj okolini.

Kao što reči menjaju značenje zavisno o rečeničnom kontekstu, tako i organizmi menjaju svoju prirodu zavisno o okolini. Čak i s tog strogo naučnog stajališta, naš telesni um - suprotno onome što obično mislimo -nije odvojen od ostalih umova i od vanjskog sveta. Sve je to jedan proces . Ako to ne osećamo, to je zbog toga što smo indoktrinirani pojmovima koji protureče činjenicama. Pojam onog što bismo mogli nazvati "hrišćanskim egom" jednostavno nije u skladu s činjenicama života; on je postao zastarela društvena institucija.

Pri spomenu pojma "društvena institucija" ljudi obično misle na bolnice, sabor, policijske snage, vatrogasce i tako dalje. Međutim, brak je društvena institucija, obitelj je društvena institucija, sat i kalendar su društvene institucije, zemljopisna širina i dužina su društvene institucije. I vlastito ja je društvena institucija, ono je, drugim rečima, "konvencija" (od latinske reči convenire , približiti se); konsenzus, sporazum. Uz pomoć njega pristajemo na niz pravila kako bismo igrali igru.

Međutim, događa se da često pobrkamo pravila naše društvene igre sa zakonima prirode - s načinom na koji stvari jesu. Čak su i "prirodni zakoni" društvene konvencije. Priroda se ne pokorava zakonodavcu koji određuje, prvenstveno, način kako stvari funkcionišu, a onda bi svi kukci, svi leptiri, sve stene, i tako dalje trebali slediti njegova uputstva. Prirodni zakoni naš su način da se opiše ono za što držimo da je "pravilno ponašanje" u prirodi.

No, šta je pravilno, regularno? Zanimljivo je da latinska reč regulus znači pravilo. A što je pravilo? Ono je ravnalo - označeno je centimetrima, ravno je i njime merite stvari. No, ravnala ne nalazite na stablima! Priroda je dosledna, i sve je u njoj u skladu sa svime, sve je u večnom plesu. Ali mi je seckamo na komade da bismo mogli raspravljati o njoj i čak da bismo pokušali vladati njome.

Tako su prirodni zakoni oruđe, poput sekire, čekića i pile; njima se koristimo da bismo nadzirali pojave. Da biste ostali u toku s onim što se sada zbiva, uvek imajte na pameti ovu razliku između pravila igre za ljudske igre i ponašanja samog sveta. Istina je da samo ponašanje sveta u sebi sadrži ljudske igre, a sve je to deo prirode.Ali, ne pokušavajte repom mahati psa.

Sva je mudrost zena u tome da ukine pravila koja smo postavili nad stvari i da vidi svet onakvim kakav jest -kao sve od jednog dela.To se mora provesti u posebnom okruženju, jer ne možete samo tako išetati veselo na ulicu i ukinuti sva pravila. A ako to i učinite, izazvaćete saobraćajni haos neviđenih razmera!

No, možemo uspostaviti posebnu okolinu u kojoj smo se sporazumeli o ukidanju pravila - a to znači meditirati, prestati razmišljati na neko vreme, prestati stvarati formulacije.

Ovo u biti znači prestati razgovarati sa samim sobom . To je značenje reči na japanskom -munen- a obično se prevodi kao "bez misli". Meditirati znači prestati razgovarati sa samim sobom!

Kažemo da je razgovaranje sa samim sobom prvi znak ludila, ali ne držimo se toga. Većinu vremena razgovaramo sa sobom - a ako sve vreme pričate, nemate o čemu drugom govoriti do o vlastitom govoru! Nikad ne slušate što drugi žele reći, a da to ne popratite svojim primedbama. A ako je sve što slušate samo razgovor - bilo vaš ili nečiji drugi - nemate o čemu pričati, do o pričanju.

Morate prestati govoriti da biste imali o čemu govoriti!

Jednako tako, morate prestati razmišljati da biste imali o čemu misliti. Inače sve o čemu razmišljate jesu misli - a to je učenost kakvu praktikujemo na današnjim
univerzitetima gde učimo pisati i pričati o knjigama i samo o knjigama!

Da biste bili u stanju simbolizirati, efektno razmišljati, morate povremeno prestati razmišljati i dovesti se u stanje koje bih nazvao "čistim osetom". Pijte vodu i sami otkrijte da je hladna. Sedite, samo da biste sedeli.

Sedeti mirno i ništa ne raditi.
Proleće dolazi i trava raste sama od sebe.


Možete to protumačiti doslovno ili simbolično. Ali, to je značenje munena.

Ponekad se koristi i reč mushin- bez uma. Mushin podrazumeva spremnost da se svest iskusi osetima, a da se pritom ne iskrive pojmovi, dok je namera otkriti izvornu prirodu pre nego se rodi bilo koja misao.

Taj je način preživljavanja jednak onome u trenutku vašeg rođenja, pre nego ste počeli imalo mozgati o tome!To se naziva "prvotnim umom" ili "temeljnim umom".Jedan od koana koji se proučava u Rinzai školi zena glasi: "Ko ste vi pre nego što su vas otac i majka začeli?"Možemo to reći i ovako: "Ko ste vi bili pre nego su vas otac i majka nasamarili!" Reč "začeli" upotrebljena je u značenju "zamislili" vas, planirali.

Šta je vaš prvotni um? Gde ste doista bili pre nego je sve ovo počelo?

Da biste se vratili na to, trebate sagledati svet na novi način. Morate mu prići bez predrasuda, besprekorno čista uma, poput ogledala, neuprljanog raznim predodžbama o životu i njegovu značenju.Ja vam, naravno, čak i sad nudim koncepcije o jedinstvu sveta i o procesima meditiranja. A oni koji shvataju te reči i dalje imaju poteškoća ako su samo
dobili predodžbu. Možda će i doći do male promene njihovih osećaja, i oseta, ali ni približno onoliko snažno kao kad bi na svet gledali bez ikakvih predodžbi.


Mogli biste reći: "Pa, dobro, kako prestati? Stalno razmišljamo - uvek razgovaramo sa sobom. To je navika!"

Postoji određena tehnička pomoć za taj problem:

Usredotočite se na disanje, ne mislite ni o čemu do o disanju - unutra-van,
unutra-van… Jedan, dva, tri, četiri, pet.... Jedan, dva, tri, četiri, pet.

Ili posmatrajte tačku svetla i mislite samo na nju -
samo se usredotočite, usredotočite,na to svetlo.

Obe vam ove metode pomažu da se rešite svih zamisli, osim onih na koje se usredotočujete. Sledeći je korak osloboditi se i te tačke na koju se koncentrišete.

Većina ljudi misli da se tu radi o "praznom umu", ali to nije istina. Usredotočujete se na nešto da biste izazvali prestanak misaonog procesa, prestanak verbalizacije. Kada odstranite i tu tačku na koju ste se usredotočili, vi zapravo jednostavno posmatrate svet onakvim kakav jest, bez verbalizacije.

Taj trik s koncentracijom zaustavlja naše verbalizovanje. Koncentracija je samo uvod. Ona nas vodi dublje, s one strane koncentracije, dok ne dostignemo stanje zvano samadhi . Na sanskrtu je to dhyanac'han

, odnosno zen u Japanu. Nije reč o koncentraciji u uobičajenom smislu, kao što je zurenje u neku tačku ili razmišljanje o samo jednoj stvari. To se zbiva nakon prestanka koncentracije,nakon što je tačka na koju ste se usredotočili nestala, nakon što su vaše telo i um nestali, i kada ste se otvorili za svet samo svojim osetilima.

Vidite to.

To je temeljno iskustvo.
Nakon što to shvatite, na temelju tog shvatanja, možete se, naravno, vratiti pojmovima i izgraditi ma koju predodžbu sveta.


Iz tog razloga zen zapravo ne zahteva nikakva verovanja u bilo koju teoriju ili učenje. U tom smislu, on nije religija - ako pod religijom podrazumevate nešto što uključuje sistem verovanja. On je u svom pristupu eksperimentalan i empiričan, i omogućava da se rešimo verovanja - da odbacimo svu našu zavisnost o rečima i idejama. Razlog tomu nije taj što su reči i ideje "zle", niti što su one nužno zbunjujuće; jednostavno je to zato što nas one u ovoj fazi evolucije katkad doista zbunjuju.

Ovo je uistinu bitna narav celog procesa meditacije: prekid razgovora sa samim sobom, bilo rečima bilo nekim drugim pojmovnim predodžbama.


Značajno je da su reči oblik notacije - one su notacija života. Kao što je muzička notacija način beleženja muzike da bismo je zapamtili, tako su i reči bitan instrument pamćenja: ponavljamo ih, zapisujemo i tako pamtimo. To nam daje neverojatan osećaj nadzora, ali plaćamo i cenu toga jer smo prikovani za te notacije.

Muzička notacija ograničava mogućnost varijacija i ostalih muzičkih oblika. Hindus, međutim, nije prikovan za note, i zato ceni vrstu muzike u kojoj neki instrumenat - bilo da se radi o bubnjevima, flauti ili gitari - odmah reaguje i na najistančaniji pokret ljudskog tela. Oni sviraju takve deonice - neobičnih četvrtinki i čudnih ritmova- koje u našoj notaciji nije moguće izvesti.

Hindus uživa u krajnjoj finoći flaute, koja tako izvrsno reaguje na dah; to je organska pojava. Naša im se muzika čini vrlo strukturisanom i strogom, poput vojne koračnice, a razlog su pravilan ritam i skladni intervali.

Jednako tako, kada odbacite određene krute koncepcije o svetu, otkrićete da je mnogo suptilniji i mnogočudesniji nego što ste mislili. Videćete da su odnosi medu ljudima i razne situacije veoma profinjeni. A onda ih s lakoćom počnete razumevati, ne pomoću apstraktnog mišljenja nego pitajući vlastiti mozak kako bi se on ponio u tim situacijama.

Vaš je mozak organ poput srca i može rešavati probleme, a da ne mora o njima razmišljati! Mozak nije samo organ za razmišljanje - to je samo jedna njegova funkcija. Mozak čini još štošta, on omogućava vašem telu i umu da shvataju i deluju na nove, neponovljive, sjajne načine.

U vašoj se lubanji nalazi sjajno računalo - a ono što zovemo "mišljenje" samo je petnaest posto, ili čak manje, aktivnosti mozga. Mozak ima značajnu ulogu u kontrolisanju svih naših organskih procesa - nadzire rad žlezda, probavu, cirkulaciju i sve ostalo. Mozak nadzire čitav autonomni nervni sistem. Uz pomoć zena možete naučiti vladati svojim nervnim sistemom na mnogo čudesniji način nego što ste ikad mislili da biste mogli!

Kroz praksu zena otkrivate da možete dopustiti svom nervnom sistemu da odgovara na pitanja i svladava probleme ne uplićući svestan misaoni proces. Naši svesni misaoni procesi ne mogu složiti puzzle zen koana ili situacija na koje nailazimo u životu - ali mozak to može! A praksa zena pokazuje nam kako je to moguće.



O AUTORU

Alan Watts rodio se u Engleskoj 1915. godine. Već u šesnaestoj godini pisao je eseje za časopis Budističke lože u Londonu, a u idućih je četrdesetak godina stekao ugled najistaknutijeg tumača istočnjačke filozofije na Zapadu. Stvorio je milijonsku publiku koja je primala pravo bogatstvo kroz njegove knjige, snimke, nastupe u radijskim i televizijskim emisijama, i kroz javna predavanja. Postao je nadaleko poznat po tekstovima o zenu i po knjizi The Book: On the Taboo Against Knowing Who You Are (Knjiga: O tabuu koji nas sprečava da saznamo ko smo).Ukratko, Watts je napisao više od dvadeset pet knjiga, održao na stotine predavanja i seminara, stvarajući tako ličnu filozofiju, koju je iskreno i s radošću delio sa svojim čitaocima i s onima koji su ga slušali širom sveta. Njegovo delo predstavlja model individualnosti i izražavanja vlastite ličnostii, s kakvim se malo koji filozof može meriti. Godine 1938. Watts je došao u Sjedinjene Države, gde je magistrirao teologiju na Seabury-Western teološkom semeništu. Tokom Drugog svetskog rata bio je biskupski kapelan na Univerzitetu  Northwestern, a bio je korisnik stipendija Univerziteta Harvard i Zaklade Bollingen. Postao je profesor i dekan Američke akademije za azijske studije u San Franciscu i stalno je predavao i putovao. Alan Watts je u kasnoj životnoj dobi predstavio niz seminara pod nazivom
Zen ponovno promišljen , u svojoj kući na brodu u Sausalitu,u Kaliforniji. Njegovi govori odražavaju čitav život intenzivnog učenja i blistave učenosti, a zatim mnoge godine zazena , prakse zen meditacije. Uživao je u svim oblicima zen prakse, od zazena preko kaligrafije do ceremonije čaja. U praksi je provodio ono što je propovedao - a kroz život se iz marljivog učenjaka razvio u veseo i spontan slobodan duh koji je voleo smeh, život i zen meditaciju.

Kada se oslobodite određenih zamisli o svetu, otkrićete da je mnogo profinjeniji i mnogo čudesniji nego ste mislili.

- Alan Watts, Zašto prakticirati zen? Alan Watts tvrdi da je on to činio iz čistog užitka - a zatim nam je pokazao kako se učenjem i zen meditacijom mogu postići mnogo veći užici u svakom trenutku našeg života. Umro je 1973. godine u svom domu u severnoj Kaliforniji, ostavivši iza sebe drugu suprugu i sedmero dece. Potpuni popis njegovih knjiga i snimaka može se naći na www.alanwatts.com.

izvor