"Jednom je antropolog Malinovsky izrekao da su životinje " dobre za jelo ", a na to je Levy Strauss u istraživanjima totema odgovorio da su one " dobre i za misao ".
Do sada smo se ukratko upoznali sa mestom i ulogom magarca u egipatskoj, grčkoj i rimskoj mitologiji, hrišćanstvu, renesansi. Osim važnih magijsko- religioznih značenja magarac je zapravo uvek bio symbol ljudskih osobina.
" Kada je uzet s negativne strane, uvek ga povezuju sa nagonskim, sotonskim, ograničenom inteligencijom. No, on u ljudskom imaginariju ima i dobru, pozitivnu stranu i u tom slučaju predstavlja simbol rada, označava izdržljivost, poslušnost, mirnoću i svetu životinju." (izvor)
U srednjem veku magarac nije samo simbol gluposti i tvrdoglavosti,već i čoveka koji se nije u stanju izdići do duhovnog sveta, već robuje nagonima. Poznat je srednjovjekovni Buridanov magarac (Jean Buridan, 1300-1358.) , koji je umro, jer se -gladan i žedan - nije znao odlučiti između merice zobi i vedra vode : primer je to iz srednjovjekovne etike o voljnom odlučivanju između podjednako jakih motiva.I, kao što s videli on je bio centralna figura karnevalskih svečanosti, magarećih misa, svečanosti ludaka kada su sluge postajale gospodari, a gospodari sluge. Magarac je prvi uvođen u crkvu. Tokom mise sve su molitve završavale refrenom "I-a". Potom su magarca izvodili vani, te je nastajalo ludovanje i veselje.
"Magarac se u islamu pojavljuje i uz Nasrudin Hodžu, ugursuza i spadala iz mesta Akšehira u Maloj Aziji (prema Evliji Ćelebiji živeo je krajem 14. na 15. st.; prema Keprilizadeu, živeo je u 13. st.) .Taj je dosetljivac svojim zgodama i poukama svoga dobroga magarca učinio slavnim u barem u 30-tak anegdota, među kojima su slavni evergreeni ona o magarcu koji čita iz svete knjige okrutnom mongolskom glavoseči i vojskovođi Tamerlanu, potom ona o deset ili devet magaraca ili ona koja pokazuje kako se sirotinja teši nadom : " Ne lipši, moj magarče, doći će leto ! " ( u našem narodu "čekaj, magare, dok trava naraste!" ili "ne lipši magare do zelene trave" - izvor).
Grad od peska, dvorac iz 1001 noći, Kuvajt
( 35.000 tona peska je utrošeno kako bi se izgradio ovaj grad koga su osmislila 73 najbolja svetska umetnika )Pored Šekspira mnoga su se poznata renesansna imena okoristila likom magarca! Leonardo da Vinci (1452-1519) u svojim je basnama zapisao i basnu Magarac i led, gde magarac pogine usled premorenosti i nepromišljenosti. Machiavelli (1469-1527) u svojoj mladenačkoj satiri o građanima Firenze prikazuje karaktere pod likom životinja, a među njima je i tupi magarac. Italijanski renesansni filozof i dominikanac Giordano Bruno (1548-1600) učinio je magarca besmrtnim kao model erudicije.
Đordano Bruno
Kabala konja pegazovskog povezani je niz razgovora koji se podruguju jalovim duhovima, i tu Bruno istražuje prirodu poezije, božanski autoritet, pitagorejsku metempsihozu, kao i lažnost celokupnog tadašnjeg poučavanja. To možda najdestruktivnije Brunovo delo, imalo je snažan uticaj na mnoge pisce i umetnike do današnjih dana.
" Šta je predmet te knjige? Čime si me udostojio?" A ja odgovaram da sam vam na poklon doneo Magarca: poklanjam vam Magarca koji će vam biti na čast, koji će vas uzdići, upisati vas u knjigu večnosti. Ništa vas ne košta da ga od mene dobijete i da ga za sebe zadržite; ništa vas neće koštati da ga izdržavate, jer ne jede, ne pije, ne prlja po kući. Biće vaš zanavek, i trajaće duže od vaše mitre, purpurne odežde, svešteničkog plašta, mule, i života, kao što ćete bez velike muke i vi i drugi moći da vidite. Uopšte ne sumnjam, velepoštovani monsinjore, u to da magarac dobijen na poklon neće biti nezahvalan na vašoj razboritosti i milosrđu; ne kažem ovo iz razloga izvedenog iz navike da se velikim učiteljima poklanja ne samo dragulj, dijamant, rubin, biser, savršen konj, izvanredna posuda, nego i majmun, papagaj, bauk, Magarac. I taj je magarac onda neophodan, izuzetan, doktrinaran, a ne običan! Indijanski magarac dragocen je papski poklon u Rimu; otrantski magarac je carski poklon u Carigradu; magarac sa Sardinije je kraljevski poklon u Napulju. A kabalistički magarac, koji je idealan, i zato nebeski, da li mislite da je on manje dragocen, u bilo kojem delu sveta, od bilo koje ugledne ličnosti, kada po blagom višnjem obećanju znamo da se zemaljsko može naći i na nebu? Ubeđen sam, dakle, da ćete ga prihvatiti u istom duhu u kojem ga ja vama dajem."
Bruno prikazuje "različite tipove ljudi koji se sa njim suočavaju voljno ili nevoljno, kao mislioci ili kao magarci. Tako Bruno stvara organsku kompoziciju, u kojoj se prva strana, ona komična, oslanja na figuru Magarca kao životinje koja postaje lik, učesnik u dijalogu, i amblem. Tema je drevna, ali je razvijena i dovedena do neviđenih posledica: Bruno izvodi paradokse, a iz paradoksa nova pitanja i nove teorije, a u isti mah i komične situacije, koje, opet, vraća na biblijske citate…
....duša može iz magarca preći u Aristotela ili Pavla iz Tarsa, i u zavisnosti od toga kakva je sudbina snađe, koja sreća je zadesi, svaka duša spaja se sad s ovom vrstom tela, sad s nekom drugom; a pošto su udovi na tim telima različiti, duša postiže različite stepene inteligencije; zato ona ista duša koja je u telu pauka imala neke sposobnosti, spojena s telom ljudskog bića stiče drugačiju inteligenciju, drugačije ponašanje...
....Magarac, simbol čoveka: ima onoliko vrsta magaraca koliko ima vrsta ljudi, i Bruno ih popisuje u „Obraćanju učenom, smernom i pobožnom čitaocu“, malom remek-delu humorističke književnosti. Pravi magarac, opet, uživljava se u uloge ljudi, „glumi“ ovakve i onakve tipove: u stalnom poigravanju i zamenjivanju uloga, Bruno s uživanjem skriva elemente magaraštva u jeziku; reč magarac koristi se u svim značenjima i nijansama značenja, skrivajući se čak i iza prividno otmenih imena – tako je i Onorio, zapravo, ime koje skriva i maskira etimološko poreklo iza latin-skog Honorio – honor, a zapravo dolazi od grčkog onos, magarac. Zapravo, te Brunove slike su dobro poznate, svima poznate, samo viđene u nekom Brunovom svetlu, i time stavljene u neki drugi svet. (izvor )
Ipak, najpoznatiji renesansi magarac je Sanča Panse, Sivko ( isto ime za svog magarca koristio je i Juan Ramón Jiménez ). Prijateljstvo između magarca Sivka i Don Kihotov konja Rocinante bila je velika, što pisac opisuje na jednom mestu: " Prijateljstvo Rocinante i Sivca može se uporediti samo s prijateljstvom Oresta i Pilada
Don Kihot
„Don Kihot“ remek-dela španske i svetske književnosti, najviše objavljivana i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih, ikad objavljenih dela fikcije, kao i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka.
1. parodija na presentimentalnu književnost
Kako ga je sam pisac predstavio, „Don Kihot“ je pisan kao parodija na viteški roman koji je u španskom društvu 17. veka s jedne strane, još uvek imao pristalica, a s druge strane je bio žestoko kritikovan i ismevan u delima mnogih pisaca.
" U drugu ruku čini mi se: kad se među vitezovim knjigama nađoše i takve nove knjige kao što je Suzbijena ljubomornost i Vile i pastiri od Henaresa, jamačno je i njegova historija nova, pa sve ako ona nije zapisana, valjda živi u pameti svetu u njegovu selu i susednim selima uokolo."
2. ludilo
Tema ludila „Don Kihotu“ daje mogućnost da se iščupa iz krutih društvenih okvira i da radi ono što voli. Na neki način, ludilo ga oslobađa društvenih obaveza i obzira na koje ga inače teraju njegov stalež i položaj. Ludilo Don Kihota takođe je dalo mogućnost samom Servantesu da izrekne određene kritike društva (odnos starih i novih hrišćana, na primer) koje u to doba nisu mogle biti izrečene od strane zdravorazumske osobe jer bi inače morala da snosi posledice. Moderna servantistika, naročito počev od romantizma, nalazi u Don Kihotu jednu dublju, skriveniju filozofsku osnovu, kao na primer Amerigo Kastro, koji kao pravu temu „Don Kihota“ vidi „umetnički, moralno i intelektualno opravdano suprotstavljanje jednog protiv mnogih“.
3. i servantes se okoristio nasleđem
Servantes je u svom romanu iskoristio mnoge od šala o Nasrudinu Hodži, što možda nije svima poznato. U tim šalama skrivene su mistične poruke Sufista koje nije lako videti...
Recimo evo jedna od njih:
Jednog dana Nasredin hodža je seo na svog magarca naopako, sa licem okrenutim ka nazad. Ljudi su rekli:
- Ali hodža, sediš naopako!
- Ne - uzvratio je - ne sedim ja obrnuto! Već je magarac taj koji gleda u pogrešnom pravcu!
Nasrudin hodža je kao i Don Kihot izmišljen lik kroz koga su Sufisti ( mistični ezoterični pravac islama) prenosili srz svog učenja u narod. ( Nasrudin za razliku od magarca gleda u pravom smeru)
Magarac je simbol neukosti, neznanja, skučenog intelekta, tvrdoglavosti, uporedo sinonim socijalnog statusa . Dok vitez jaše konja njegov perjanik i štitonoša, Sancho Panza, je na magarcu. Poput te životinje on verno i tvrdoglavo prati kroz život svoga pomalo luckasta gospodara.
Za to vreme uze don Quijote pregovarati s jednim seljaninom, susedom svojim, čestitim čovekom (ako se čestitim čovekom može krstiti onaj koji je siromah), ali bez mnogo soli u glavi .
Sramotno jahanje na magarcu :
" Što se tiče magarca, prigovori don Quijote malko, te uze premišljati hoće li mu pasti na pamet kakav skitnik vitez koji je vodio sa sobom perjanika na magarcu. No ne može se nijednomu dosetiti. Uza sve to odluči neka Sancho povede magarca, te naumi pribaviti mu valjaniju jahaću životinju čim se sluči prigoda da otme konja prvomu neuljudnom vitezu na koga naiđe."
" Seljanin se zadivi, slušajući onakve budalaštine, onda mu odigne vizir, razmrskan već udarima, i obriše mu lice, zaprašeno sasvim.... Kad to vidje dobrijan, skine mu, što god bolje zna, oklop s prsiju i s ramena, da pogleda je li gde ranjen, ali ne naiđe ni na krv ni na masnicu. Upne se da ga digne sa zemlje, i s priličnom ga mukom popne na svojega magarca, jer pomisli da je na magarcu mirnije jahanje. Skupi mu oružje, čak i krhotine njegova koplja, priveže to na Rocinanta, uhvati Rocinanta za uzdu a magarca za povodac, i krene svojemu selu, sav zamišljen u one budalaštine što ih je don Quijote govorio a on ih slušao.....
Zamislio se i don Quijote, koji se nemoćan i izubijan jedva drži na magarcu, te kadikad samo uzdiše k nebesima.....
U tim i takvim razgovorima stignu pred mrak k selu, ali seljanin počeka dok se unoća, da ne vidi svet na čemu isprebijani vitez jezdi. Kad bude vrijeme koje se seljaninu zgodnim učini, uđe on u selo pa u kuću don Quijotovu, te je zatekne svu uzbunjenu...." ( deo iz V glave )
slika iz 1605, prve edicije Don Kihota
Magarica
Dulcinea, odabranica vitezova srca, običava jahati na magarici. Za razliku odmagarca, simbola neznanja i nagona –magarica je oduvek bila simbol radišnosti, strpljivosti i poniznosti, sveta životinja na kojoj jašu Mesije kod Židova i hrišćana. "Za Židove je magarac nečista životinja ( bibl. 59 ) ; zabranjeno je jesti njegovo meso, žrtvovati ga i zajedno upregnuti vola i magarca ( Ponovljeni zakon 22,10). Međutim, upravo Stari Zavet podiže vrednost magarcu, revalorizirajući njegovu inteligenciju, razboritost, te odanost i privrženost čoveku. U već spomenutoj priči o Bileamu čija je tema : magarac pametniji od svoga gospodara, reč je zapravo o magarici.
4. Telesna građa i karakter
Često se telesna građa čoveka podudara sa njegovim duhovnim osobinama. Taj princip je uočljiv u mitovima, legendama, pesmama, bajkama, pričama: anđeo je umiljato dete s krilima i bezazlenim, zdravim i belim licem; đavo je crn i ružan mršavko, s retkom, šiljatom bradicom; sveci su starci bele, dugačke brade, blagog izraza lica, tankog stasa, blede kože i krotkog koraka; satiri u grčkoj mitologiji su raskalašni lenjivci, ogrezli u porocima, koji odbijaju svojim ružnim likom i nepristojnim ponašanjem; nimfe, boginje, vile, rusalke — mlade su lepotice, dražesne i zavodljive.
Sančo Pansa je mali debeljko, vitez je mršavi dugajlija, prvi je sinonim pripostog narodnog čoveka, okrenutog sebi, drugi je sanjalica koja ne brine svoju brigu, već samo opšte-čovečansku- utopista.
" Sredinom leta druge polovine ili na kraju XVI veka jedan mršavi, izduženi pedesetogodišnjak, koji je svoje ime Kezada, Kihada, ili, verovatnije, Kihano donekle promenio u Don Kihot od Manče, obučen u zarđali oklop i sa nečim na glavi što bi trebalo da je šlem, naoružan kopljemi štitom, u rano jutro pre dana na svom konju polazi da traži pustolovine. Zašto? Kako bi viteški i plemenito ispravljao nepravde po svetu, priticao u pomoć nevoljnicima, spasavao ugrožene"
I deo - uz Božić
II deo - basne
III deo - Apulej, Zlatni magarac
IV deo - Magareće uši
V deo - Vilijem Šekspir
VII deo - Metamorfoze
24 коментара:
Da nije bilo Bruna tvrdoglavio bih ko magare! Ako nas je uporedio sa magarcima mora da jesmo.
Ako imaš pošalji mi tekst da saznam šta on piše o životu magarečeg čuda ( mislim nas, jel te )
pedja
Zasto sam ti stavljao dva prsta iza glave u magarecim godinama ?????? Mora da sam bio u pravu.
Li, ima li magarcu kraja, heeeeee...
Z.
Moj se stav prema magarcu nakon čitanja odlomka Bruna znatno promenio. Smatrao sam ga snažnom ličnošću i bez ovog dela, ovo je divna potvrda i iznenađujuća. Prošlo je previše vremena od kada sam čitao Servantesa da bih se setio detalja o magarcu. Ako mi je u glavi šta ostalo to je podtekst vizija, opsednutost vizuelnim. Ne Pamtim da sam u nekom romanu našao sočnije paralele vidljivog sa nevidljivim svetom. Bruno je uradio isto dubljim filozofskim poniranjem. Spoj sa magarcem mu daje donkihotovski parodijski akcenat . Genijalno!
XXX
Jadan magarac, da se čovek u njemu nije prepoznao, živeo bi svoj magareći život mirno bez uznemiravanja i poniženja. Prišili su mu da je tvrdoglava životinja koja ide samo po svom, a kad mu nešto narediš ukopa se na mestu, ni makac dalje. Moraš da ga prevariš, kažu, da mu poturiš pod nos neku šargarepu, ili ono što ne bi ni mrtav odbio da uzme, jer drugačije ga ne bi mogao pokrenuti da uradi nešto van njegove magareće volje - samovolje. I ceo svoj život, tako mu je dato, nosi samar, teret na leđima. I negde duboko verovatno ima zakopanu ideju ili sanja da bude poštovan i lep poput konja, ali njegova tvrda glava ne može da dopre do te ideje. Svi mu se podsmevaju, rugaju i iskorišćavaju. Samo ga deca vole. Setite se kad smo kao mali letovali na crnogorskom primorju, svi smo imali po neku fotografiju s magarcem na plaži. Magarac - naše ovozemaljsko božanstvo - ego.
Stare duhovne nauke, recimo poput izvorne kabale, magarcem nazivaju ljudski ego, obeležje čoveka uz pomoć koga je jedino moguć njegov razvoj i napredak. Otuda i ta ljudska osobina tvrdoglavosti, tačnije potrebe za statičnim koja vuče nazad i onemogućava preobražaj, transformaciju u viši nivo razvoja. Svaka naša osobina, ako je suviše korišćena, rabljena, je takođe magareća, jer ne dozvoljava da se razvije neka druga osobina. Magarac uvek vuče ili na jednu stranu, ili na drugu, i nikad nema želju da ide sredinom. Gazda mu stalno tovari još više i više tereta (patnja, svi oblici predrasuda, umišljanja, idolatrije, što sve spada u neslobodu) , pa ako na njega uopšte ne misli, ili mu nije važan, magarac će jadan da lipše - "ne lipši magarče do zelene trave"... I taj gazda je takođe magarac koji je sebe proglasio gazdom, a da toga i nije svestan. Pa se tu retko kad zna ko kosi a ko vodu nosi. Uvek mora postojati viši oblik koji ima upravu nad nižim oblikom ega.
Mi najčešđe pod ljudskim egom podrazumevamo negativne osobine, bar one koje društvo u tom trenutku prema mišljenju većine smatra nepodobnim. Ali nije tako. Ego je sve po čemu se mi razlikujemo od drugih ili po čemu smo osobeni - pa se time i hvalimo, ističemo tu "dobru" osobinu pred drugima, i to sve nesvesno, jer da nije tako, možda bi poželeli da se promenimo. Nažalost , magarac ne može da se promeni – ni jedna naša osobina ne može da se promeni jer je tokom silnih godina korišćenja postala navika. Možemo samo da razvijemo neku drugu osobinu koja će postati naša druga navika, tako što ćemo da nadiđemo onu koja nam pravi problem u životu. I ne pravi svaka osobina svakom žoveku problem. Ponekad ono što je dobro za jednu osobu, nije dobro za drugu.
Gurđijev je magarce zvao Idijotima. Napravio je neku klasifikaciju od dvadesetak idijota.
Ono što čoveka razlikuje od životinje je uspravan stav, povezanost sa višim, axis mundi, prolaz ka duhovnim sferama, otkrivanje altruizma. I magarac je taj niži oblik ega, koji opet ima svoje nivoe, sve dok ne otkrijemo više, duhovne sfere i krenemo u proučavanje. Tu nam se javlja prelazni oblik ega, takozvani majmun, ili duhovni ego, koji je i najjači ego u čoveka. Zato ga i zovu faraon. Sa njim se teško nositi, i on je lukav i skriven, tako da je njegova ispravka krajnja ispravka čoveka da bi se razvio u potpunosti, ocelovio i gospodario sobom i svim svojim magarcima koje mora u životu da vodi. Ima i onih koji misle da su faraoni, a zapravo to ubeđenje moći i želje za vlašću, slavom i luksuzom čini njihove magarce još većim.
Svaki naš magarac je veoma važan, jer je predstavlja stupanj na kome se nalazimo, stanje unutar nas koje nam određuje život, lineranu liniju koju mi zovemo sudbina, i sa kojim moramo nešto učiniti, da bi mogli dalje. Danas jednog neobično volimo, sutra drugog, a kad otkrijemo svu besmisao i težinu koja nas sabije u jedan ograničeni prostor delovanja našeg individualnog poimanja života, stvarno nam se zgadi i počnemo da se rugamo tom magarcu. Najpre se rugamo kad to vidimo u drugome, ne želeći da priznamo da ta osobina postoji i u nama. On je ono oličenje koga nema u našem biću i suštini, i ispoljava se u ulogama koje igramo u životu. Zato moramo biti oprezni, nahraniti magarca, i pažljivo ga voditi kroz ispunjenje naših želja, naučiti ga da dobro igra pozorišne predstave, da bude ubedljiv glumac uloga koje je dobio. A kad ode kući da skine masku. Osnovna osobina magarca je identifikacija sa smim sobom. Jer u tom slučaju neće moći nikad postati zlatni magarac i pretvoriti se u viši oblik.
Li, divni tekstovi, uživala sam.
Nema, ljudskoj gluposti nema kraja. Znas sta je rekao Anstajn, svemir i ljudska glupost su beskonacni. E sto volis da ga peckas.
idem da nahranim goste i onda se javljam.
Izvanredno, izvanredno, uživanje je čitati vaše komentare. Vi ste veliki erudita i znalac svetske literature. Bar do sada nisam sreo originalnija objašnjenja. Radi se o tome da su za pojedina dela otvorenije osobe
vođene nastojanjem za iznalaženjem novih instrumenata zarad daljeg unapređenja razumevanja i objašnjenja. Nisu uzalud magarice ( oprostite na komparaciji) izuzete iz mag. roda.
pesnik u prolazu
Li, nastavci su sve zanimljiviji. Hvala.
Ne mogu da oćutim spominjanje magarice. Prvo hvala na komplimentu Sfingi - svim ženama.
Žena je vekovima bila isljučena iz simboličke karte religija, magarica je redak i pozitivan primer, što je shvatljivo utoliko što su etablirane religije kreirali i pisali muškarci. Ovo nije feministički prigovor već činjenica. Prvi čovek, muškarac, ne nastaje iz reproduktivnog procesa začeća i rađanja, ( Bog, napravi čoveka od praha zemaljskog..) žena je izbačena iz tog čina. Nju Bog stvara od Adamovog ( muškog ) rebra, kao deo njega stvorena je da mu služi Muškarac-suprug dobio je vlast nad njom kao gospodar nad slugom. On joj daje ime (davanje imena je aktivnost moćnih ), čime se simbolički izražava ponovo muška suverenost. Uostalom Bog ćoveka- muškarca stvori svoju sliku, da bude gospodar I ribama morskim, pticama nebeskim i stoci – svoj zemlji –i svim gmizavcima što puze po zemlji! Muški rod je od postanka izabran rod a žena izabrana grešnica za pad ljudskog roda i progonstvo iz Edena. Taj je mit je jedan od čestih obrazaca odnosa prema ženi u društvu, a njena
seksualnost I dan danas je simbol greha i izvor zla. I Lilit, Adamova prva žena Lilit, koja je odbila da mu se pokori, je izvor svih vrsta zla I opasnosti za porodični život.
Tražili ste dobili ste: vlast i sve osobine koje iz nje proizilaze( osobine magarca i ostalih životinja – uglavnom muškog roda).
Zaista je interesantno da se magarci u književnosti odnose na muškarce. Dobro je bar ste samokritični.
Draga Sfinga, danas se osećam više magarcem nego magaricom; tovar sam nabacila sama sebi, voljno što samo potvrđuje tvoj stav da smo sami svoji gospodari i robovi sebe. Kada nosiš "slatko" breme onda je lakše i lepše, skoro da ga i ne osetiš, dok imaš snagu fizičku i mentalnu.
Ovo je mala ispovest nakon udarnog dana, a bogami i sedmice, ustvari slika mog života, hahaaa ...
Tvoji komentari su ti, onakvi kakvu te poznaje, i svaki novi je samo nastavka ( mog ) dijaloga sa tobom na istu temu. Nas dve svodimo stvari na apriorne supstance, na univerzalne istine.
Nemam šta da dodam ni oduzmem, pa ću kao obično da nastavim tamo gde si ti stala.
Zna se u kakvom je društvu i pod kakvim pritiskom živeo, radio i pisao Đordano Bruno, što se da zaključiti i iz ovog teksta pisanog u rukavicama. Da smo svi mi nastali iz zvezdanog praha, da smo isti (magarci), govori pasus iz teksta koga ću citirati.
" Nije to magarac iz staje ili iz krda, nego magarac kadar da se pojavi bilo gde, da ode bilo kuda, svuda da uđe, svemu da predsedava, sve da saopšti, odredi i uradi, svakog da razume i posavetuje. Imajući u vidu da ga gledam kako okopava, zaliva, natapa, zašto ne bih rekao da je baštovan? Ako rilja, sadi i seje, zar po tome nije ratar? Kako ne bi bio graditelj onaj ko je i zidar, i majstor, i protomajstor? Ko će mi zabraniti da kažem da je umetnik, ako je silno maštoljubiv, trudoljubiv, ispravnoljubiv? Ako tako izvanredno rezonuje, poučava i pridikuje, zar niste zadovoljni kada kažem da je učenjak? Kad već tako izvanredno oblikuje naravi, uvodi doktrine, reformiše religije, ko bi odoleo da mu da ime akademika i poštuje ga kao arhimandrita pisane reči? Ne mora li on, sav onako horski, kapitolski i blagovaonički, biti monah? Ako se zakleo na neimanije, celomudrenije i poslušanije, hoćete li me prekoreti što kažem da je opštežitelj? Hoćete li mi zabraniti da kažem da je saboran, kada može biti aktivno i pasivno izabran, zapopljen, rukopoložen? Ako je istančan, neosporan i prosvećen, zar vam savest može dozvoliti da me sprečite da ga uzmem i smatram za dostojnog savetnika? Hoćete li me držati za jezik da ne bih javno rekao da je dobar domaćin, kad je u tu glavu usađen sav politički i ekonomski moral? Hoće li mi vlast kanonskog autoriteta zabraniti da na njega gledam kao na stub crkve, ako se meni ukaže kao bogougodan, smeran I ćudoredan? Ako mislim da je tako uzvišen, blažen i pobedonosan, može li me nebo i ceo svet sprečiti
da kažem da je božanski, olimpijski, nebeski? Ukratko (da više ne razbijam ni svoju ni vašu glavu), izgleda mi da je on sama duša sveta, sve u svemu, sve posvuda."
Preostaje da se kaže ono što je Đordano napisao pre toga: "... da li mislite da je
on manje dragocen, u bilo kojem delu sveta, od bilo koje ugledne ličnosti, kada po blagom višnjem obećanju znamo da se zemaljsko može naći i na nebu? Ubeđen sam, dakle, da ćete ga prihvatiti u istom duhu u kojem ga ja vama dajem."
Dakle, šta reći posle ove lekcije svetom čoveku. Ali, to mu je odredilo kraj. Tu dolazi tvoja misao " Uvek mora postojati viši oblik koji ima upravu nad nižim oblikom ega."
pozdrav
Hehe, između muškaraca i žena uvek iskrice, peckanje. I to pitanje zašto pojedine životinje nemaju imenicu za ženski pol me je uvek intrigiralo. Magarac, recimo. A jarac ima kozu, petao kokošku, konj kobilu, itd. Čovek nema čovečicu, ali muškarac ima ženu. I zašto je čovek samo čovek.
Uvek sam se pitala kog je roda Bog, s obzirom da se ispoljava i kao muško i kao žensko, zapravo nije ništa od toga. Iako zvuči kao da je muškog roda, nekako je taj rod neodređen, ali neodređen u osećaju. Kad se kaže muškarac, ja imam osećaj tog roda u sebi. Adam jeste muško ime, ali se ovde u smislu pola govori tek o Adamu koji je dobio Evu. Bez Eve on je bespolan. Adam koji je prvi stvoren, on nije imao pol, i samim tim tako bespolan nije imao pokret ni prema čemu. Zato je stvorena Eva, da bi Adam dobio pokret prema njoj, želju da se kreće i razvija. Zapravo, nije Eva stvorena od rebra, već će Adamova želja stvorena u predelu ispod rebra, čime je podeljena struktura bića na deo koji treba da prima i deo koji treba da daje - opet dve manifestacije želje, zapravo kretanja. A onda je kroz tradiciju i sama Eva, prvobitno samo ženski princip, dobila taj donji deo, deo koji želi sve za sebe, sva uživanja ovog sveta - Lilit. Eva je postal viši žrenski princip koji daje život, rađa. Zato Lilit povezuju sa sladostrašćem. Naravno, mi pod sladostrašćem najčešće podrazumevamo seks, mada sve što radimo sa strašću može se podvesti pod taj pojam. Zašto kažu da je ona bila prva žena Adamova? Zato što je valjda prva želja - ili žena koja je stvorena htela sve da uzme za sebe, da sve privuče, i samim tim osakaćenog Adama koji je dobio tog trenutka svoj muški pol. Tako su stvoreni magnetni centri za privlačenje, dva pola prvog Čoveka – prvog Adama. Zato mi u sebi nosimo sećanje na tog prvobitnog Adama koji je celovit, i koji u sebi ima oba pola, ali ni jedan izdiferenciran. Zato je harmonizovano stanje bespolno stanje, stanje plutanja, bez kretanja, stanje mira – ono za čim svi čeznemo.
A sada malo da uvučem magarca u ovu priču. Vidimo da sve što je prvo stvoreno nema pol, pa time u jeziku ostaje imenica koja slično prvom Adamu ima prizvuk muškog roda. Veliki je problem diskutovati na ovu temu, jer jezik kojim govorimo je jedan u mnoštvu jezika koji su se izdiferencirali i svaki ima neke dodatke koji su nastali kasnije. A sve duhovne tradicije su nastale na prvim jezicima pa je teško znati rodove prvog jezika.
Magarac – ego – zvuči kao da je muški rod. A ego je svojstvo i muškaraca i žena. E sad nastupa zavrzlama jer Ego je stvoren sa Evom, ženom. Prvi Adam nije imao ego, jer nije imao ikakvu spoznaju. Eva mu donosi mogućnost spoznaje, zapravo Zmija koja je spuštena i koja je uz pomoć Eve odradila posao veoma važan za nastanak čovečanstva. Zato kažu da Eva, žena, ima sve što joj treba za jedno stvorenje, sve želje ovog sveta, i veliku želju za duhovnim. Adam, muškarac, nema želje bez tog ženskog principa, i on mora da se spusti do Eve da bi dobio pokret i razvio se. Pa je otuda ego u duhovnom ženski princip, a zvuči kao imenica muškog roda. Jer nosi sećanje na prvostvorenu duhovnu strukturu, ono što je zapisano od strane nekog muškarca, jer je muškarac verovatno prvi počeo da piše, da koristi logiku, glavu. Ovo je moja proizvoljna interpretacija, koja mi zvuči logično. U duhovnom Adam jeste glava, ili kako kažu, viši um. A Eva je želja koja tek kroz ego može da radi. I zato je zavrzlama oko rodova imenica, koji kad se gledaju kroz učenje duhovnih principa ništa ne znače, nisu bitne, jer duhovne nauke ne govore o polovima muško žensko, već samo o principima.
Magarac otuda sve želi da uzme za sebe. Ego želi samo za sebe. JA, JA, JA, i samo JA. Samo meni, za mene, zbog mene… Od hrane, seksa, pa preko novca, zlata, cipela, haljina, stanova i vila, putovanja, vlasti, slave, ponosa, znanja… zar vam ovo nije poznato? Pa se vi muškarci žalite na žene koje viču samo daj, daj, daj… To im je u prirodi. Toga ima I u prirodi muškarca. To je u prirodi samog ega. I to je veliki teret. I pošto čovek nije želeo da ga nosi, sve je svalio na jadnog magarca. Hehhe. Mala jezička iluzija koja nam olakšava preživljavanje, skivanje strasti svega što tako rado volimo raditi, bez mogućnosti da se odreknemo svega toga što ipak iscrpljuje i krade nam vreme, što nam zadaje muku i pravi problem, uprkos našoj predstavi da smo nešto uradili, postigli, naučili… Ne vredi, ostajemo isti kao što smo i bili.
Evo i pričice koja to potvrđuje:
Doveo Nasrudin hodža svoga magarca na pazar pa ga dade telalu da ga proda. Dođe jedan mušterija i htede da mu po zubima vidi koliko ima godina. Magarac ga ujede za ruku, a čovek se ukloni i ode uz grdnju i poviku. Drugi mušterija priđe i htede da ga povuče za rep, ali se magarac ritnu i udari čoveka. I ovaj ode ljutit. Telal onda dovede magarca Hodži pa mu reče:
– Moj Hodžo, ovoga ti magarca niko neće da kupi, ko mu se približi s preda, ujeda ga, a ko sa zadnje strane, udara ga kopitom.
Hodža, zadovoljan, reče:
- Ma nisam ga, brate, ni doveo da ga prodam, nego da ljudi vide kakvu ja muku mučim s njim.
Draga Li, nekako se čini da mi povremeni boravak ovde daje inspiraciju. Pa se raspišem. To je moja strast. U suštini, razmena sa svima vama me veseli. Kao mali intermeco u slobodno vreme, kafica sa prijateljima, sa pogledom na pučinu.
Hvala za sve ove lepe priloge koje nam deliš i komentare koji osvežavaju. I hvala svim prijateljima ovog bloga što se druže sa nama, što nas često zabavljaju svojim vickastim komentarima, dele komplimente i uveseljavaju, pa poželim da se uvek vratim na ove stranice. Bar ja to tako dođivljavam kao žena
Pozdrav svima
Dve žene kao nas desetorica !! Poštovane gospe, iz vaših komentara se vidi da ste prosvetiteljskog duha u zanosu pa vam ne mogu uzeti za zlo ženski način gledanja. Adam je muško, po liku Boga muškog, sa božanskim moćima u ideji koju on doslovno sprovodi, nemilosrdno kao i Bog. Uzaludno se trudimo da opravdamo boziji prst u surovim zakonima prirode. Krug smrti i novog života osnovni je zakon postojanja koga ljudski um objašnjava kako mu padne na pamet. Svemir je jedno u transformaciji, tu poruku nosi poklon magarca, ni po čemu drugačiji od bilo koje vrste poklona. Svi smo mi jedno, to bi svestranom licu trebalo biti na umu, podjednako bi trebao prihvatiti dragulj i magarca. Meni je zena kao Brunu, dragulj čak i kada je magarica.
XXX
Meni su muškarci kao Bruni - magarci, tu i tamo dragi.
Svi smo mi jedno, pišete, a ipak je Adam muško ( po liku Boga - muškarca ). Stvarno smo isti, naginjemo na istu stranu, zar ne. Ako pomislite da je ovo odgovor razjarene žene ( goropadnice ) varate se, slatko ste me nasmejali svojom kontradiktornošću. Hoće jezik ( duša ) pravo, tako bi rekao naš narod.
A sada malo ozbiljnosti.
Tumačenja je mnogo i ni jedno ne može da pretenduje na apsolutnost pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da nemamo jedan autentičan oblik Biblije, već prepise i varijante. Nadalje, biblijski tekstovi su se tokom istorije zloupotrebljavali, to jest koristili za kreiranje stvarnosti koja pogoduje određenoj skupini ( ne samo muškarcima več i društvenim slojevima, političkim partijama itd. ) ili društvenom kontekstu. Takva tumačenja daju neku vrstu punomoći patrijarhalnom statusu. Možemo krenuti od bilo koje od nekoliko varijanti o rodu prvog čoveka ( i Boga ) i to neće izmeniti istoriju podređenog položaja žene u starim društvima, a bogami uveliko i danas. Pogledajte šta se dešava sa islamom, ne samo u pogledu tretmana žene. Postoje ozbiljni autori koji idu daleko kao i neke vere ( što je simptomatičan stav gotovo svakog primitivnog muškarca ) koji tvrde da je uzrok takvom statusu biloške prirode. I tako dalje i tome slično. O tome bi se dalo pisati i pisati. No, I iz ove naše kratke konverzacije jasno je da su naša mišljenja slična.
Ostajte pozdravljeni
"Žene misle kao kraljevi, da im sve dugujemo." Balzak
Ja mislim kao on
U mladosti sam sa oduševljenjem držao u rukama stručne knjige velikih formata. Obimnost Biblije me nije privukla, ni priče o Adamu, Evi, Jobu. Kasnije sam pročitao neke delove, u celini je ne poznam ni dan danas i nije mi žao. Zašto? Hiljade godina plivamo u istim zabludama od kojih su mnoge potekle iz religije. Da li je Bog bio muško, žensko, hemafrodit, ili nešto četvrto, irelevantno je koliko i one religiozne tlapnje koje nas vekovima razdvajaju po svim mogućim odnosima. Religija ne poštuje zdrav razum već dogmu, veru bez podloge. Hvala lepa. Nama ne pomaže ni zdrav razum. Šta sad ? Ima li nam spasa ili Ðavo mora da dođe po svoje. Imamo pred sobom osvedočene prevarante, magarce raznih struka i fela, ali im verujemo i dalje, jer smo i sami tvrdoglava i neuka magarad.
Pozdrav magaricama, heeeeee..Šta da radim, ovo je kompliment.
pedja
hehe, nema nam spasa.... ;)
Đavolja posla, pa recite da ga nema.
pesnik u prolazu
Odlično, nisi se naljutila. Žena skoro da me tiganjem opali po glavi. Neznanje čini čuda .
Li nastavi sa magarcem da nam Sfinga ne utekne.
pedja
Hihihi, Draguljče.... ;)***
Peđa, nemoj brate da se ofiraš.
Jednog dana Nasrudin hodža zajaše svog magarca naopako. Učenici ga upitaše:
„Zašto jašeš magarca naopako? Tako ti je sigurno vrlo neudobno.“
Hodža odgovori:
„Ako bih seo gledajući napred, tad biste vi bili iza mene. A ako bi vi išli ispred mene, tad bih ja bio iza vas. Kako god učinio ne bih bio okrenut prema vama. Stoga, ovako je najlogičnije!“
hajd pa sad....
Ima jedna interesantna stvar kod intelektualnih igrica - kao dezert za magarce. Uvek postoji frontalni igrač koji pametuje, ali i krči put diskusiji. I jedan ga podržava, jedan je kulturan pa se slaže i nadodaje, jedan oponira, jedan ismeva, ima i dvorska luda koji mora da zasmejava i zabavlja, jedan se svađa, jedan je galamdžija da se vidi da je tu, jedan iz pozadine sam sa sobom pametuje, smeška se na gluposti i ne javlja se, taj je najglasniji. Svi definitivno pametuju, jer su takvu ulogu dobili pa moraju da je odigraju. Svako bi da se sakrije kad se prepozna, a opet ne može. I na kraju se svaka tema završi na muško-ženskim odnosima. Posle čega tutanj... jer odgovora nema. I posle opet Jovo nanovo. I to je slika ovoga sveta, svuda i u sva vremena. hehehe.
Šta da radimo, takav nam slučaj.
Aj, uzdravlje nam bilo.
;)***
Hajde ti meni iskreno reci koji sam ja magarac, osim što magarski ofiram? Znam da je onaj što se smeška i ne javlja moj drugar,heheeee.. ona što nadodaje, hm...Za ostale ne smem da nagađam, a ni za tebe mada si negde na početku, jel da ?
pedja
Hajde da ne ispadne da ti neću odgovoriti. ;) mada je već dosta sa ovim magarcima.
Znaš koja sam ja - dvorska luda - samo se vešto prikrivam, hehehe
Imaš jedan sladak poljubac od mene
pozdrav svima, odoh na godišnji odmor ;)
Постави коментар