Književno breme magarca ( IV deo ) - magareće uši

Tri poznata  mita (Gordijski čvor,  Zlatni dodir, Magareće uši )  odnosi se na dva frigijska kralja, Gordija i njegovog sina Midu.

 Prema Herodotu Frigija se nalazila u središnjoj Andoliji, današnjoj Turskoj.U to vreme Frigijci su se nazivali Brigijci.  U 2. veku pr.n.e. ovaj narod se preko Dardanela iselio u područje Male Azije. Poznati grad Troja nalazio se u antičkoj oblasti Frigiji, na vratnicama Dardanela (Helesponta) — moreuza koji odvaja Evropu od Male Azije, a povezuje Mramorno more (Propontidu) s Egejskim.


Na prelazu između stare i nove ere, Troju je posetio  geograf i istoričar Strabon, koji je putovao po tada celom poznatom svetu. U uvodu u trinaestu knjigu „Geografije“ on kaže: „Na najsevernijoj obali (Male) Azije nalazi se teritorija Troje, o kojoj se toliko govori. Iako leži sva u ruševinama i posve osamljena, u našem joj opisu poklanjamo mnogo mesta. Pri tom moramo zamoliti čitaoca da to razume, jer krivica za taj podrobni opis nije do nas, nego više do onih koji se bave znamenitim i starim stvarima. Daljni razlog je mnoštvo naroda koji su tu zemlju nastanjivali, Heleni i neheleni, a pored toga i pisanje mnogih pisaca koji su o njoj — ne uvek posve jasno — pisali. Na prvo mesto tu treba staviti Homera... “.

Ruševine Prijamove Troje ili Iliona još su postojale na početku nove ere, a na njima, ili oko njih, raširio se Novi Ilion. Međutim, Strabon se i zapitao: jesu li te ruševine zaista ostaci Prijamove Troje? Ta tradicija nije bila „uvek posve jasna“, a Homerova Troja je već i za Strabona bila „drevna“. Od nje ga je delilo nekih 12 vekova.

Stari gradovi i narodi su nestali, ostali su zapisi, između njih i pomenuta tri mita.


MAGAREĆE UŠI 

Da podsetimo, magareće uši se prvi put javljaju kod egipatskog boga Seta. Naime Set je prikazan sa glavom  životinje koja nalikuje magarcu, mravojedu ili šakalu. Setova magareća glava se, opet, povezuje se sa divljim magarcem a samom Setu pripisuju se  naizmenično atributi dobra i zla (Mackenzie, 1907: 75)..." ( izvor 1)  Magarac je u to vreme bio poštovana životinja. Poštovali su ga poklonici Seta čiji je on bio zaštitnik, a to su bili stranci, svi oni koji su iz pustinje, izdaleka dolazili pokoriti Egipat.
       Par magarećih ušiju na vrhu žezla od trstike bio je kraljevski znak koji su nosili svi egipatski dinastički bogovi kao spomen na doba kad je njihovim panteonom vladao Set s magarećim ušima  (Graves, 2003: 83). Setov kult bio je ponovo oživljen u doba Hiksa, a Frigijci narod koji je doselio na područje Anatolije nakon raspada hetitskog kraljevstva.
      Ne zna se pouzdano kakvu su ulogu Frigijci imali u tom raspadu. Možda je frigijski kralj Mida "u ime Seta" kojega su prihvatili Hiksi kao svog boga, tražio vlast od Hetita koji su davno pre i sami bili deo velike horde severnih osvajača koje su predvodili Hiksi,  te je isticanjem magarećih ušiju bio svrstao među Setove sledbenike.
  Istoričari poput Gravesa nalaze u simbolu magarećih ušiju istorijsko utemeljenje ove veze.

Mida 

Za Midu se tvrdi da je na frigijskom prestolu nasledio oca Gordiju i nakon toga utemeljio Dionisov kult, tako da se uz njegov mitski lik   vezuje niz motiva tipičnih za tu vrstu religioznosti –  satirsko poreklo, učestalo je povezivanje uz magarca ( na kojemu jaše i Dionis), magareće uši,  vrt ruža, koje je  strasno negovao ( orgastički kult vezan uz Afroditu, grčku naslednicu božice Izide kojoj je također posvećena ruža),  motiv trstike koja zasađena na mestu gde je brijač zakopao tajnu "U kralja Mide magareće uši".
Istoričar  Graves smatra da je  mit o Midinim magarećim ušima, tj. priča  nastala  tek nakon što se u atinskoj komediji Midu počelo prikazivati sa smešno izduženim ušima.

MIT O MIDINOM OCU GORDIJU
 / Gordijev čvor /


Zbog raznih previranja i borbe za presto – Frigija je jedno vreme ostala bez kralja. Frežani su imali proročanstvo koje je predviđalo da će prvi čovek, koji uđe u grad sa volovskom zapregom idući prema Zevsovom hramu, biti kralj.
Prema predanju jednog dana je oko glave siromašnog seljaka  Gordija obletelo jato ptica. Smatrajući to nebeskim znamenjem uputi se on mesnom proroku po objašnejnje. Na ulasku u grad slučajno sretne devojku iz proročke porodice koja mu protumači da jato ptica predskazuje da će postati kralj. jedno drugo proročanstvo je međusobno zavađenim  Frigijcima savetovalo da uspostave kraljevinu, a da za kralja proglase prvog čoveka koji sa volovskom zapregom bude išao prema Zevsovom hramu. Frigijci poslušaju proročanstvo i izađu pred Zevsov hram i tamo ugledaju seljaka Gordija te ga ustoliče za kralja.
Gordi je smirio previranja, podigao raskošni hram Gordion, umnožio bogatstvo i osnovao frigijsku dinastiju. Njegova kola na kojima je jaram bio čvrsto privezan da čvor niko nije mogao razvezati – stajala su na počasnom mestu u Apolonovom hramu. Po tom čvoru  nastao je poznati izraz – Gordijev čvor.

Mit o Midinim magarećim ušima  

Jednom je bog Dionis sa svojim prijateljima odlutao iz svoje domovine u Frigiju. Šetali su se po vinorodnim visovima brda Tmola i po rodnim plodnim dolinama reke Paktola. Samo Silena nije bio s njima jer ga je vino uspavalo. Usnulog Silenu nađoše frigijski seljaci i dovedoše ga svome kralju Midi. Kralj ga srdačno primi, te ga stade gostiti deset dana i deset noći. Jedanaestoga dana povede kralj Mida svoga gosta bogu Dionisu. Sretan što mu se vratio njegov stari prijatelj, Dionis nagovori kralja Midu da zatraži od njega bilo kakav dar. Mida je zatražio da sve što dotakne postane zlato. Dionis mu je ispunio tu želju, te Mida sretan krene kući. Uz put kući Mida je brao jabuke, kidao grane i brao žito, a sve se to pretvaralo u zlato. Kada je došao kući ne znajući što bi od radosti i ushićenja, Mida zapovedi slugama da mu spreme obilno jelo i piće. Međutim kada je počeo jesti sve se pretvaralo u zlato. Tada kralj shvati kakav je dar izmolio. Tako bogat, a ipak tako siromašan.

Tada kralj počne moliti boga Dionisa da ga oslobodi te čarolije. Bog Dionis usliši njegove molitve, pa ga posla da se okupa na izvoru reke Paktola. Mida je to i učinio pa je tako nestalo te čarolije. Od tada Mida je zamrzeo svako bogatstvo, napustio svoju veličanstvenu palaču i najrađe lutao po poljima i šumama poštujući seoskog i poljskog boga Pana. Tako je jednom naišao na takmičenje u sviranju između bogova Pana i Apolona. Sudac je bio stari gorski bog Tmol, koji je dosudio pobedu Apolonu. Mida je bio nezadovoljan odlukom sudca, i tvrdio je kako nagrada pripada Panu. Tada Apolon, nevidljiv, uhvati Midu za oba uha i lagano ih povuče u vis. Od tada Mida na glavi ima magareće uši koje je golemim turbanom želio sakriti pred narodom. Ali momak koji ga je šišao nije to više mogao za sebe tajiti, već je otišao na obalu reke i iskopao jamu u zemlji te u nju šapnuo svoju neobičnu tajnu. Nedugo zatim na tom jestu izraste gusta šumica od trske koje su čudnovato šuštale kada bi preko njih duvao vetar. Činilo se kao da šapuću: “U kralja Mide magareće uši”! Tako je neobična tajna izašla na videlo celom svetu.

Magareće uši kazna ili...... 


Interpretacija koja Midine magareće uši povezuje uz Seta i političke pretenzije frigijskog kralja prema egipatskom teritoriju, odnosno prema teritoriju kojim su vladali Hiksi i njihovi vazali, zaslužuje pažnju.  No, ako je mit imao istorijske i političke temelje, u književnosti one su potpuno prekrivene stereotipom o magarećoj metamorfozi pa tako za razliku od "Setovih magarećih ušiju"  Midine magareće uši nemaju pozitivanu konotaciju, naprotiv, one su simbol kazne, gluposti, pomagarčenja.  Jer i nakon nepromišljene želje za zlatnoim dodiom, koji mu je na njegov brzopleti zahtev poklonio Dionis,  ( nakon čega i hrana postaje zlatna) i jedva rešenih kobnih posledica, Mida ponovo, nepromišljeno,  upada u nepriliku i dobija magareće uši kao doživotnu kaznu. Jednom rečju budalasti  Mida je, poput mnogih Ezopovih magaraca, kažnjen  magarećim ušima zbog "magarećih" osobina. Na tim razlozima insistira i Ovidije:


Na blago Mida zamrziv zavuče se on u šume, polja
K Panu (koji u brdskim u spiljama boravi sveđer),
Ali mu umna osta tupoća, i opet će njemu
Benava škoditi pamet, ko i pre škodila što je.
(…) Ne dopusti Deljanin tada,
tako benave uši da oblik ljudski imadu
(…)Tako dobije Mida sporohodnog magarca uši.

(Ovidije )

Odlomak mita o Midi (Ovidije, Metamorfoze, XI, 146-193)

Midina se tupost još jednom pokazala kobnom. Čuli ste za stenoviti Tmolos koji se strmo diže iznad moreuza čiji se venac proteže sve do Sardesa na sever i do majušne Hipepe na jug. Tu je Pan imao običaj da zabavlja planinske nimfe svirajući na fruli od treske i hvalio se, na svoju sramotu, da mu ni Apolon nije ravan u muzici; glas dopre do Apolona i sad nema vrdanja: priredi se nadmetanje a Tmolos bude sudija. Časni sudija zauze svoje mesto na planini pošto je prethodno počupao drveće iz ušiju. Njegovi tamnozeleni uvojci ovenčani su samo hrastovim lišćem, a žir mu visi oko slepočnica. Baci pogled na boga stada i reče: 'Spreman sam.' Pan izvede melodiju na pastirskoj fruli; njegove varvarske melodije oduševiše uši kralja Mide koji se slučajno tu zatekao. Kad Pan završi,Tmolos se svečano okrenu prema Apolonu, a s njim i njegove šume. Feb je u mantiji od tirskog purpura do tala, a zlatnu mu kosu krasi venac od parnaskog lovora. Lira mu je bogato ukrašena dragim kamenjem i indijskom slonovačom. Čvrsto držeći instrument u levoj ruci i trzalicu u desnoj, on zauze veličanstven stav i stade prebirati po strunama uvežbanim palcem sve dok Tmolos, očaran muzikom, ne saopšti Panu da njegova pastirska frula mora da ustupi palminu grančicu liri. Svi se složiše sa ocenom svete planine, samo se nađe Mida da ospori presudu i nazva je nečasnom. Apolon nije mogao da dozvoli tako nemuzikalnim ušima da zadrže ljudski izgled. On ih izduži, ispuni ih rutavim sivim dlakama, učini ih klempavim i sposobnim da strigu vrhovima. Ostali delovi kralja Mide zadržaše ljudski oblik, samo su mu uši bile magareće. On je, naravno pokušavao da ih sakrije i nastojao da ublaži sramotni utisak noseći grimiznu tijaru. Ali, za žaljenje je što je rob koji ga je šišao morao da primeti zapanjujuće priveske. Premda je goreo od želje da obznani šta je video, on nije hteo da izda svog gospodara. Međutim, nesposoban da čuva tajnu, ode u šumu, iskopa rupu u zemlji i šapne: 'U kralja Mide magareće uši!', a onda zatrpa rupu, da zamete trag svojih reči i tiho se izgubi. Ali uskoro tu iznikne snop drhtavih trski i nakon jednogodišnjeg rasta izdadoše šaptača: kad duva južni vetar trske šume: 'U cara Mide magareće uši!'

 prevod : Milosаv Popаdić

U cara Trojana kozije uši 

Ova priča je modifikacija mita o caru Midi: Mida ima magareće uši – Trojan kozije, cara Midu brije famulus, to jest rob; Trojana brije berberin (ili njegov šegrt), dakle slobodan građanin; Mida nikad ne pita roba da li je što primetio (rob po definiciji nema pravo glasa, ne sme da govori); Trojan, naprotiv, svakoga berberina pita da li je video nešto neobično i svi koji kažu istinu, glavom plaćaju svoju iskrenost; onaj što više ceni posao nego istinu, pravi se nevešt i tako čuva i glavu i posao, ali (kao i Midin rob) i on oseća neodoljivu potrebu da obelodani istinu; kao i Midin rob, berberin ide u šumu, iskopa rupu i tajnu šapne crnoj zemlji. U mitu o Midi na tom mestu iznikne trska koja, povijajući se na vetru otkriva zakopanu tajnu; u  priči o Trojanu tu ulogu ima zova od koje pastiri prave svirale; ovo je suštinska razlika: u antičkom mitu vetar, dakle Eol, to jest bog, otkriva tajnu; u priči o Trojanu to čini pastir, čovek od krvi i mesa, na svirali od zove . ( ibid

 1. Miranda Levanat-Peričić, Književno breme našeg tovara, pdf 

I    deo - uz Božić

II   deo - basne 

III   deo - Apulej, Zlatni magarac 

V    deo - Vilijem Šekspir 

VI   deo - Kabala konja Pegazovskog, Don Kihot 

VII  deo - Metamorfoze