Svi smo mi voajeri

                                 " S druge strane", Robert Fišer

Voajerstvo nije samo percepcija već i bivanje u ko-relaciji sa Drugim.


Jače nego ikad dosada tehološki napredak podstiče voajerstvo infiltrirajući ga duboko iza granica individualnih autonomija pojedinaca. Drastična i kontinuirana suspenzija privatnosti ljude čini ravnodušnim, time i neodgovornim. Ta dimenzija nameće ključno pitanje :da li je legitimno sve ono što je većina spremna da prihvati ili postoje neki etički kriterijumi kojima bi društvo moralo odbraniti privatnost pojedinca? Pominjanje društva implicira daleko širu i kompleksniju problematiku, no, ona ne umanjuje opravdanost rasprave na temu etike u sferi privatnosti.Ovo je bio motiv postavljanja teksta koji sledi.

Ignacio Ramonet

Razvoj tehnologije i široka upotreba društvenih mreža stavila nas je u poziciju u kojoj smo istovremeno promatrani i promatrači. Naizgled bezazlen trend žrtvovanja kako vlastite, tako i tuđe privatnosti, državni su aparati spremni iskoristiti u svrhu kontrole i represije, a privatne kompanije jedva čekaju da iz njega izvuku maksimalnu zaradu

Mnogi ljudi ne mare za zaštitu privatnosti ili, čak naprotiv, zahtevaju pravo pokazivanja i iznošenja svoje intime. To nas može čuditi, ali ako malo razmislimo, cela lepeza znakova i simptoma već neko vreme najavljuje neminovno nastupanje tog tipa ponašanja, koji nerazmrsivo spaja voajerizam i egzibicionizam te nadzor i podčinjenost.

Njegovu daleku matricu možda možemo pronaći u slavnom filmu Alfreda Hitchcocka “Prozor u dvorište” (Rear Window, 1954.), u kojem fotoreporter (James Stewart), u svom stanu, mirujući s nogom u gipsu, iz dokolice promatra ponašanje svojih suseda iz zgrade preko puta. U razgovoru s Françoisom Truffautom Hitchcock je objasnio: “Da, on je voajer, no nismo li svi voajeri?” Truffaut mu je priznao: “Svi smo mi voajeri, pa makar samo kada gledamo intimni film. Uostalom, James Stewart se na svom prozoru nalazi u situaciji filmskog gledaoca.” Hitchcock je zatim primetio: “Kladim se da devet ljudi od deset, ako u zgradi preko puta vidi ženu koja se skida pred spavanje, ili jednostavno čoveka koji sređuje sobu, neće moći odvratiti pogled. Mogli bi skrenuti pogled uz konstataciju ‘Ne zanima me!‘, mogli bi zatvoriti kapke. No to neće napraviti, već će se zadržati kako bi posmatrali.”1)

Toj potrebi gledanja, nadziranja i špijuniranja odgovara, kao kontrapunkt, njena suprotnost: bestidna sklonost da se pokazujemo. A ona je od uzleta Interneta doživela neku vrstu eksplozije, naročito nakon 1996. godine, razvitkom web kamera. Sećamo se, na primer, petoro studenata, momaka i devojaka iz Oberlina u Ohiju (SAD) koji su se, kada je započela moda web kamera, prikazivali online, 2 ) dvadeset i četiri sata dnevno, gde god da su se nalazili na dva sprata svog studentskog paviljona. Živeli su pod nadzorom četrdesetak kamera koje su namestili posvuda u svom životnom prostoru. Nakon njih, hiljade samaca, parova i porodica  pozvali su bez ustručavanja korisnike Interneta iz celog sveta da podele njihovu intimu i promatraju im život praktički bez ikakve zabrane.3)

Videli smo i Kineza Lu Youqinga, koji na mreži vodi “dnevnik smrti”, a koji je postao pravi planetarni fenomen elektronske literature. Saznavši svoju dijagnozu, taj mladi šangajski trgovac nekretninama odlučio je da podeli sa svojim savremenicima svoju borbu s rakom želuca koji ga je izjedao do njegovog poslednjeg daha: “Prekidam vezu. Volim vas.”

Nadalje, od početka dvehiljaditih na većini američkih televizijskih programa namnožile su se emisije takozvanog Trash TV-a, ili “telesmeća”, koje prikazuju osobe kako bez imalo srama evociraju svoje najintimnije probleme ili svoje najskrivenije strasti. Najslavniji među njima bio je Jerry Springer Show, gde su gosti na bini, pred deliričnom dvoranom, odavali skandalozne tajne iz svog privatnog života. Emisija, koju je pratilo više od osam miliona televizijskih gledalaca, tnedeljno je dobijala pozive hiljade Amerikanaca spremnih otkriti čitavu svoju intimu u zamenu za petnaest minuta slave.

Čak ni ubice više ne žele ništa skrivati i sada nastoje priznati sve detalje svog kriminalnog života. Američki kabelski lanac Court TV, specijaliziran za prenos ispovesti ubica, tako je prvi na svetu gnusno realistički prikazao “ispovest Stevena Smitha, koji priča o silovanju i ubistvu lečnice u njujorškoj bolnici 1989., ispovest Daniela Rakowitza, koji je ubio prijateljicu te joj potom raskomadao telo i skuvao ga, također 1989., zatim ispovest Davida Garcie, muške prostitutke, koji opisuje ubistvo klijenta u invalidskim kolicima 1995.”4)

Danas na društvenim mrežama milioni ljudi javno iznose privatne detalje iz svoje biografije ili iz svojih svakodnevnih aktivnosti, i to potpuno bezbrižno. Nisu zabrinuti što su si time stavili virtuelnu elektronsku narukvicu koja novim Big Brotherima omogućuje da ih slede u stopu, dok strojevi negde sakupljaju beskrajnu količinu podataka o njima. Upravo ovaj novi koncept identiteta, bez sumnje, motivira hiljade ljudi da se prijave kod različitih policijskih službi kao dobrovoljni prokazivači. Na primer, Ministarstvo pravosuđa Sjedinjenih Američkih Država pokrenulo je 2002., pod predsedništvom Georgea W. Busha, operaciju TIPS (Terrorism Information and Prevention System, pri čemu “tips” znači također “dojava”, informacija), s ciljem da u prokazivače preobrazi milione stručnjaka koje njihovo zanimanje dovodi u tuđe domove: dostavljače, vodoinstalatere, zidare, bravare, električare, postavljače antena, poštare, radnike plinare, vrtlare, radnike na selidbama, kućne pomoćnike, itd. Stotine njih obavezale su se stupiti u kontakt s policijom ako primete bilo kakav “sumnjivi znak”.

Od voajera do doušnika

Tako je jedan od ciljeva “rata četvrte generacije” da s informacijskog društva pređe na društvo informatora. Upravo to je cilj programa Texas Border Sheriff’s Coalition, u sklopu kojeg je na strateškim i izoliranim položajima, duž granice između Teksasa i Meksika, postavljeno više stotina nadzornih kamera. Te kamere spojene su na Internet te svaka osoba širom sveta sada može, udobno smeštena pred svojim kompjuterom, bez rizika špijunirati pustinjski teritorij Teksasa ili obale Rio Grandea. U slučaju da na svom ekranu vidi nedokumentiranog migranta, može ga prokazati upućivanjem jednostavnog maila vlastima. Oko trideset miliona pojedinaca, u duši uhoda, iz više zemalja prihvatilo je tu funkciju “dobrovoljnog informatora” teksaške granične policije, sve do gašenja programa…

Tvrtka Internet Eyes pokrenula je 2009. godine u Velikoj Britaniji sličnu inicijativu, koju je predložila kao neku vrstu otvorene igre svim korisnicima Interneta. Njihov je cilj bio nadziranje trgovina i ulica te detektiranje eventualnih prekršaja. Za učestvovanje  i pristup mreži, volonteri su morali plaćati malu mesečnu pretplatu. Nakon što im je identitet bio potvrđen, imali su pristup slikama sa četiri nadzorne kamere, prikazanim na njihovom kompjuteru.

Iz svog naslonjača pretplatnici prate direktan prenos slika s kamera. Ako detektuje krađu, nasilje, ili sumnjivo ponašanje, kliknu na gumb za uzbunu. Slika se smrzne i omogući se opcija zumiranja, kako bi mogli proveriti o čemu je reč. Potom poslovođa dotične trgovine primi poruku sa slikom. Ako uzbunu smatra korisnom, doušniku s Interneta dodeljuju se tri boda. Ako poslovođa proceni da je uzbuna bila korisna premda nije došlo do prekršaja, dodeljuje mu se jedan bod. Korisniku-špijunu koji je na kraju meseca detektovao najviše prekršaja ili krađa, Internet Eyes obećava naknadu koja može ići i do 1000 funti. U intervjuu za londonski Times, autor stranice Tony Morgan se opravdava: “Postoji više od četiri miliona nadzornih kamera, ali prati se samo jedna od hiljadu. Ovim putem kamere se prate dvadeset i četiri sata dnevno. To je najbolje oružje za prevenciju prestupa ikada izmišljeno.” Protivnici videonadzora procenjuju, naprotiv, da ta stranica predstavlja opasnost – “ona povređuje privatni život i predstavlja instrument špijunaže” – jer će svačijim pogledima izložiti lica i ponašanja klijenata trgovina.5) Udruženja koja sbrinu o zaštiti privatnosti ukazala su na činjenicu da ta stranica omogućava špijuniranje između suseda te da delinkventi pomoću nje mogu analizirati navike pojedinih trgovina kako bi ih mogli uspešnije pokrasti.

Umnožavanjem migracijskih tokova i porastom ksenofobije u Evropi, možemo pretpostaviti da se evropske vlasti nalaze u iskušenju da instaliraju sličan sistem kamera spojenih na Internet, znajući da verovatno mogu računati na mnoštvo dobrovoljnih građana-prokazivača. Jedna od perverzija našeg društva kontrole upravo je ta: postići da građani budu u isto vreme nadzirani i nadziratelji. Svako mora uhoditi druge, dok je za to vreme i sam uhođen. U okviru demokratije, gde su pojedinci uvereni da žive u najvećoj slobodi, idemo ka ostvarenju cilja kojeg su sanjala najtotalitarnija društva.

S francuskoga prevela: Sana Perić

* Ignacio Ramonet bivši je urednik Le Monde diplomatiquea. Nedavno je objavio knjigu L’Empire de la surveillance, suivi de deux entretiens avec Julian Assange et Noam Chomsky, iz koje donosimo ovaj tekst.

1 François Truffaut, Le Cinéma selon Hitchcock, Robert Laffont, Pariz, 1966.
2 hereandnow.net
3 Vidi Denis Duclos, “La vie privée traquée par les technologies”, i Paul Virilio, “Le règne de la délation optique”, Le Monde diplomatique, kolovoz 1999. i kolovoz 2000.
4 Le Monde, 25. kolovoza 2000.
5 Laurène Casseville, “Internet Eyes is watching you!”, lepetitjournal.com, 10. listopada 2010.

izvor