KJERKEGOROVA TAJNA
Bez obzira na to što se o Serenu Kjerkegoru [Søren Kierkegaard] puno zna, mišljenja o njemu kao osobi i o karakteru njegovog stvaralaštva još uvek su podeljena: jedni u njemu vide filozofa, drugi teologa, treći pesnika, a četvrti smatraju da on objedinjuje filozofiju i poeziju u jedno te ga zovu i pesnikom-filozofom. Razlike proističu uglavnom na osnovu procene o značaju pojedinih Kjerkegorovih dela i ličnog ugla posmatranje njegovog stvaralaštva. Kjerkegor se inače pojavljuje u različitim izdanjima i sebe naziva različitim imenima: „egzistencijalnim misliocem”, „religioznim
piscem”, „običnim pesnikom”, dajući time direktan povod za različite interpretacije onoga što je pisao. Jasno je, međutim, da iza svake naše kvalifikacije o Kjerkegoru stoji jedno „ali” koje ukazuje na višeznačnost i nedovršenost tumačenja Kjerkegora. Jer Kjerkegor jeste filozof, ali se njegovo filozofiranje sastoji u kritici ondašnje filozofije i u jasnom distanciranju od filozofske teorije; on je takođe i teolog, ali se njegova teologija svodi na bespoštednu borbu protiv zvanične teologije i crkve; Kjerkegor je i pesnik, ali uopšte ne drži do poezije već je neprekidno podvrgava sudu etike i religije.
Izraz „privatni pisac”, kojeg Kjerkegor koristi za sebe u Završnom nenaučnom postskriptumu, ima poseban značaj za Kjerkegorovo samo-određenje. Njime se Kjerkegor definitivno distancira od objektivnog shvatanja istine i pravi aluziju na subjektivnost kao jedinu istinu, naravno, u formi ironije, ističući da je njegovo stvaralaštvo privatni čin, koji se kao takav ne tiče drugih ljudi. Ali, u stvarnosti je upravo obrnuto. Kjerkegor piše baš zato što ima silnu potrebu da nešto kaže drugima. Njegova istina i način saopštavanja su, međutim, tako dvosmisleni da ne dozvoljavaju izricanje definitivnih sudova. Ideju o tome da Kjerkegorovo stvaralaštvo ima svoju sopstvenu „unutrašnju istoriju” koju nije lako dokučiti, budući da Kjerkegor ne nudi ključ za nju, među prvima je izneo Teodor Adorno [Theodor Adorno] 1933. u svojoj doktorskoj disertaciji Kierkegaard, Konstruktion des Ästhetischen.
Kjerkegorovo stvaralaštvo ima „mitski sadržaj” i njegovi „tekstovi” ukazuju na jednu stvarnost sasvim drugačiju od one koja je jezički predstavljena. 1) Ova se teza može dovesti u vezu sa onim što je Kjerkegor zapisao nekoliko meseci pre svoje smrti: „Postoji samo jedan jedini čovek koji ima pretpostavke da izvrši stvarnu analizu mojih dela: to sam ja” (19,321), 2) što je samo potvrda pojašnjenju koje je Kjerkegor već bio dao u svom autobiografskom delu - Osvrt na moje
stvaralaštvo - da se nikada pred svetom nije pokazivao u svom pravom izdanju već uvek kao „prerušeni obmanjivač” (18,123).
Kjerkegorov unutrašnji život sadrži, naime, jednu veliku tajnu o kojoj se, uvidom u njegove zabeleške, može dosta toga pretpostaviti, ali malo šta sa sigurnošću kazati. Može se razumeti da se radi o jednoj nesavladivoj „razapetosti”, o „neskladu između mentalnog i somatskog”, o „patnji” (lidelse), koja je pratila Kjerkegora čitavog života, a koju nije želeo drugima da otkrije. U poznatoj dnevničkoj zabelešci iz 1843. koja nosi naslov „tajna nota” (den hemmelige Note) Kjerkegor kaže:
stvaralaštvo - da se nikada pred svetom nije pokazivao u svom pravom izdanju već uvek kao „prerušeni obmanjivač” (18,123).
Kjerkegorov unutrašnji život sadrži, naime, jednu veliku tajnu o kojoj se, uvidom u njegove zabeleške, može dosta toga pretpostaviti, ali malo šta sa sigurnošću kazati. Može se razumeti da se radi o jednoj nesavladivoj „razapetosti”, o „neskladu između mentalnog i somatskog”, o „patnji” (lidelse), koja je pratila Kjerkegora čitavog života, a koju nije želeo drugima da otkrije. U poznatoj dnevničkoj zabelešci iz 1843. koja nosi naslov „tajna nota” (den hemmelige Note) Kjerkegor kaže:
„Nakon moje smrti, niko u mojim papirima (i to mi je uteha) neće naći ni jednu informaciju o tome šta je zapravo ispunjavalo moj život”. 3)
Nekoliko godina kasnije Kjerkegor piše:
„Veliki je teret mog života. Ima tu i tamo srećnih okolnosti, ali jedna crna tačka sve uništava. Takav je moj život, a da su drugi ljudi otkrili moju tajnu, ja bih još od najranijeg doba postao objekat
sažaljenja i tako bih dobio dodatni teret; ovako sve prepuštam Bogu”. 4)
Očigledno je da ova tajna ima presudnu ulogu u nekim od najvažnijih događaja i odluka u Kjerkegorovom životu: u njegovom odnosu prema Regini i raskidu veridbe sa njom, u dilemi oko svešteničkog poziva i odustajanju od njega, i naročito u njegovoj posvećenosti hrišćanstvu. Tajna je učinila da Kjerkegor bude usamljenik. U jednom razgovoru sa svojim najbližim prijateljem Emilom Boesenom, Kjerkegor na samrtnoj postelji priznaje da je upravo zbog svoje tajne živeo život druga-
čije od ostalih. Njegove poslednje reči upućene Boesenu glase:
„Pozdravi sve ljude i kaži im da mi je stalo do njih; kaži im da je moj život bio jedna velika patnja, nedokučiva za druge. Izgledalo je da sam ponosan i sujetan, ali nije bilo tako; nisam uopšte bolji od drugih. Rekao sam to, i ponoviću opet: Bio sam melanholik i zato se nisam ženio niti prihvatio službu…Ostao sam izuzetak”. 5)
Strastveni istraživač Kjergegora - danski sveštenik Leif Bork Hansen, koga popularno zovu Kjerkegorovim sveštenikom - naročito se bavio Kjerkegorovom tajnom. On u svojoj knizi Tajna Sørena Kierkegaardova i egzistencijalna dijalektika (1994), iznosi – uz stručnu podršku svoje supruge Heidi - tezu po kojoj se Kjerkegorova životna tajna odnosi na njegovu bolest, onu zbog koje se Kjerkegor dva puta obraćao svom lekaru Olofu Lundu Bangu, a o čemu svedoče dve kratke dnevničke zabeleške: Prva je iz 1846. godine, zapisana neposredno nakon objavljivanja Završnog nenaučnog postskriptuma, kada je Kjerkegor verovao da je okončao svoje stvaralaštvo i da može kazati nešto lično o sebi, a druga je iz 1848. godine, u kojoj Kjerkegor priznaje da se njegova „patnja” odnosi na „nesklad između duše i tela”, i da je njegova „prva poseta doktoru”, za koju doduše ne kaže kada se dogodila, označila „preokret” u njegovom životu. 6)
Prema bračnom paru Hansen Kjerkegor je patio od jedne vrste psiho-motoričke epilepsije koja se zove temporalna epilepsija, a koja dovodi do psihičkih i fizioloških problema. Ne zna se kakvu dijagnozu je postavio Kjerkegorov lični lekar, ali se na osnovu današnjih medicinskih i neuro-psiholoških saznanja može povući jasna pralela između simptoma ove epilepsije i raspoloživih opisa Kjerkegorove patnje, odnosno bolesti, od koje je umro 11 novembra 1855.7) Temporalna epilepsija se vrlo retko manifestuje kao devijantno socio-psihološko ponašanje. Osobe sa temporalnom epilepsijom funkcionišu sasvim normalno u društvu s tim što obično pokazuju pojačan interes za moral, religiju ili umetnost. Smatra se takođe da ova bolest podstiče mozak na dodatnu aktivnost i pojačava nagon za stvaranjem. 8) Opšte je poznato da su od temporalne epilepsije patili Gistav Flober [Gustave Flaubert], Fjodor Dostojevski i van Gog [Vincent van Gogh], tako da se njihova enormna produktivnost dovodi u vezu sa epileptičkim nagonom za stvaranjem.
Kjerkegorova hipergrafija 9) i njegovo lično objašnjenje o sudbonosnoj vezanosti za pero i pisanje, idu potpuno u prilog Hansenovoj tezi, koji, usput rečeno, nije usamljen u svom mišljenju. 10)
„Pisanje je moj život”, kaže Kjerkegor u jednoj dnevničkoj zabelešci. „Kao što je Šeherezada spasila svoj život pričajući priče, tako i ja spasavam sebe pišući”. 11) „Tu strašnu melanholiju, unutrašnju patnju simptomatične vrste mogu da savladam isključivo pisanjem”. 12)
Poznati Kjerkegorov savremenik, pisac i kritičar P. L. Møller, koji je inače imao bliske odnose sa Kjerkegorom, zapisao je sledeće: „Stvaranje je kod Kjerkegora stvar neobičnog psihološkog nagona, nešto što on koristi kao medikament … on se jedino odmara dok drži pero u ruci i jedino što ga zasićuje jeste pisanje”. 13)
Postoji još jedna interesantna činjenica, na koju se u obrazlaganju svoje teze oslanja Bork Hansen, a koja se tiče Kjerkegorog raskida veridbe sa Reginom. Prema važaćem danskom zakonu u Kjerkegorovo vreme, epilepsija je tretirala kao jedna od onih bolesti koja ima direktne posledice na pravni status braka. Osoba kod koje bi se utvrdila epilepsija nije mogla zaljučiti brak, ili je pak morala biti razvedena ukoliko je već u braku. 14) Cilj je bio da se sprečavanjem rađanja bolesne dece ova „nasledna i neizlečiva bolest” iskoreni. Brak je u ovom slučaju uslovljavan sterilizacijom obolele osobe. I u danskom zakonu iz 1922 godine stoji jedan paragraf koji kaže da osoba koja pati od
epilepsije može zaključiti brak isljučivo uz saglasnost Ministarstva pravde. 15)
Saznanje o svojoj bolesti je, po Borku Hansenu, takođe moglo biti odlučujućim razlogom Kjerkegoarovog odustajanja i od svešteničkog poziva. Ostala je, naime, tajna zašto je to učinio nakon što je završio teološke studije i pastoralni seminar, i nakon što je već bio održao uobičajenu pristupnu propoved 24. februara 1844, u Trinitatis crkvi u Kopenhagenu. Zna se, međutim, da je ondašnje Kanonsko pravo zabranjivalo preuzimanje i obavljanje službe u slučaju psihičkih oboljenja.
DIJALEKTIKA INDIREKTNOG SAOPŠTAVANJA 16)
Svoja najznačajnija dela Kjerkegor je napisao pod pseudonimima.17) Postavlja se pitanje: zašto? Teško je poverovati da se radi o jednostavnoj potrebi nesigurnog čoveka da skrivanjem iza drugih imena saopšti svoju istinu i tako izbegne eventualnu kritiku javnosti? Ima doduše onih koji smatraju da su pseudonimi maske kojima se Kjerkegor služi da bi odvratio čitaoca od razmisljanja o identitetu autora i naveo ga da se koncentriše na sadržaj teksta. No, budući da maska u stvarnosti proizvodi obrnut efekat i izaziva dodatno interesovanje za identitet maskiranog, čini se da je bliža istini teza po kojoj se Kjerkegorovi pseudonimi odnose na različite pozicije na kojima se on nalazi u momentu pisanja pojedinih dela. U tom smislu upotreba pseudonima se može shvatiti kao namera da se istina predstavi iz različitih uglova, i da se istovremeno pokaže kako različitim egzistencijama odgovaraju različiti načini pisanja. Prema Joakimu Garffu sinonimi su ključni deo Kjerkegorove majeutičke metode, i oni mu između ostalog omogućuju da u prvom periodu svog stvaralaštva „osigura anonimnost” i „neobaveznu distancu” u odnosu na svakog pojedinačnog pisca, da bi na kraju mogao direktno da saopšti svoju istinu i ukaže na smisao celokupnog stvaralaštva. Činjenica je, naime, da Kjerkegor započinje svoje pisanje pseudonimima, te da kasnije, paralelnosa pseudonimnim, postepeno otkriva svoj identitet, i da se tek na kraju potpisuje pravim imenom. Taj put koji započinje estetskom analizom egzistencijalnih problema i void ka etičko-religijskom tumačenju stvarnosti, označava suštinu Kjerkegorove dijalektike posredovanja „unutrašnjeg” u „spoljašnjem”. 18)
„Veliki je teret mog života. Ima tu i tamo srećnih okolnosti, ali jedna crna tačka sve uništava. Takav je moj život, a da su drugi ljudi otkrili moju tajnu, ja bih još od najranijeg doba postao objekat
sažaljenja i tako bih dobio dodatni teret; ovako sve prepuštam Bogu”. 4)
Očigledno je da ova tajna ima presudnu ulogu u nekim od najvažnijih događaja i odluka u Kjerkegorovom životu: u njegovom odnosu prema Regini i raskidu veridbe sa njom, u dilemi oko svešteničkog poziva i odustajanju od njega, i naročito u njegovoj posvećenosti hrišćanstvu. Tajna je učinila da Kjerkegor bude usamljenik. U jednom razgovoru sa svojim najbližim prijateljem Emilom Boesenom, Kjerkegor na samrtnoj postelji priznaje da je upravo zbog svoje tajne živeo život druga-
čije od ostalih. Njegove poslednje reči upućene Boesenu glase:
„Pozdravi sve ljude i kaži im da mi je stalo do njih; kaži im da je moj život bio jedna velika patnja, nedokučiva za druge. Izgledalo je da sam ponosan i sujetan, ali nije bilo tako; nisam uopšte bolji od drugih. Rekao sam to, i ponoviću opet: Bio sam melanholik i zato se nisam ženio niti prihvatio službu…Ostao sam izuzetak”. 5)
Strastveni istraživač Kjergegora - danski sveštenik Leif Bork Hansen, koga popularno zovu Kjerkegorovim sveštenikom - naročito se bavio Kjerkegorovom tajnom. On u svojoj knizi Tajna Sørena Kierkegaardova i egzistencijalna dijalektika (1994), iznosi – uz stručnu podršku svoje supruge Heidi - tezu po kojoj se Kjerkegorova životna tajna odnosi na njegovu bolest, onu zbog koje se Kjerkegor dva puta obraćao svom lekaru Olofu Lundu Bangu, a o čemu svedoče dve kratke dnevničke zabeleške: Prva je iz 1846. godine, zapisana neposredno nakon objavljivanja Završnog nenaučnog postskriptuma, kada je Kjerkegor verovao da je okončao svoje stvaralaštvo i da može kazati nešto lično o sebi, a druga je iz 1848. godine, u kojoj Kjerkegor priznaje da se njegova „patnja” odnosi na „nesklad između duše i tela”, i da je njegova „prva poseta doktoru”, za koju doduše ne kaže kada se dogodila, označila „preokret” u njegovom životu. 6)
Prema bračnom paru Hansen Kjerkegor je patio od jedne vrste psiho-motoričke epilepsije koja se zove temporalna epilepsija, a koja dovodi do psihičkih i fizioloških problema. Ne zna se kakvu dijagnozu je postavio Kjerkegorov lični lekar, ali se na osnovu današnjih medicinskih i neuro-psiholoških saznanja može povući jasna pralela između simptoma ove epilepsije i raspoloživih opisa Kjerkegorove patnje, odnosno bolesti, od koje je umro 11 novembra 1855.7) Temporalna epilepsija se vrlo retko manifestuje kao devijantno socio-psihološko ponašanje. Osobe sa temporalnom epilepsijom funkcionišu sasvim normalno u društvu s tim što obično pokazuju pojačan interes za moral, religiju ili umetnost. Smatra se takođe da ova bolest podstiče mozak na dodatnu aktivnost i pojačava nagon za stvaranjem. 8) Opšte je poznato da su od temporalne epilepsije patili Gistav Flober [Gustave Flaubert], Fjodor Dostojevski i van Gog [Vincent van Gogh], tako da se njihova enormna produktivnost dovodi u vezu sa epileptičkim nagonom za stvaranjem.
Kjerkegorova hipergrafija 9) i njegovo lično objašnjenje o sudbonosnoj vezanosti za pero i pisanje, idu potpuno u prilog Hansenovoj tezi, koji, usput rečeno, nije usamljen u svom mišljenju. 10)
„Pisanje je moj život”, kaže Kjerkegor u jednoj dnevničkoj zabelešci. „Kao što je Šeherezada spasila svoj život pričajući priče, tako i ja spasavam sebe pišući”. 11) „Tu strašnu melanholiju, unutrašnju patnju simptomatične vrste mogu da savladam isključivo pisanjem”. 12)
Poznati Kjerkegorov savremenik, pisac i kritičar P. L. Møller, koji je inače imao bliske odnose sa Kjerkegorom, zapisao je sledeće: „Stvaranje je kod Kjerkegora stvar neobičnog psihološkog nagona, nešto što on koristi kao medikament … on se jedino odmara dok drži pero u ruci i jedino što ga zasićuje jeste pisanje”. 13)
Postoji još jedna interesantna činjenica, na koju se u obrazlaganju svoje teze oslanja Bork Hansen, a koja se tiče Kjerkegorog raskida veridbe sa Reginom. Prema važaćem danskom zakonu u Kjerkegorovo vreme, epilepsija je tretirala kao jedna od onih bolesti koja ima direktne posledice na pravni status braka. Osoba kod koje bi se utvrdila epilepsija nije mogla zaljučiti brak, ili je pak morala biti razvedena ukoliko je već u braku. 14) Cilj je bio da se sprečavanjem rađanja bolesne dece ova „nasledna i neizlečiva bolest” iskoreni. Brak je u ovom slučaju uslovljavan sterilizacijom obolele osobe. I u danskom zakonu iz 1922 godine stoji jedan paragraf koji kaže da osoba koja pati od
epilepsije može zaključiti brak isljučivo uz saglasnost Ministarstva pravde. 15)
Saznanje o svojoj bolesti je, po Borku Hansenu, takođe moglo biti odlučujućim razlogom Kjerkegoarovog odustajanja i od svešteničkog poziva. Ostala je, naime, tajna zašto je to učinio nakon što je završio teološke studije i pastoralni seminar, i nakon što je već bio održao uobičajenu pristupnu propoved 24. februara 1844, u Trinitatis crkvi u Kopenhagenu. Zna se, međutim, da je ondašnje Kanonsko pravo zabranjivalo preuzimanje i obavljanje službe u slučaju psihičkih oboljenja.
DIJALEKTIKA INDIREKTNOG SAOPŠTAVANJA 16)
Svoja najznačajnija dela Kjerkegor je napisao pod pseudonimima.17) Postavlja se pitanje: zašto? Teško je poverovati da se radi o jednostavnoj potrebi nesigurnog čoveka da skrivanjem iza drugih imena saopšti svoju istinu i tako izbegne eventualnu kritiku javnosti? Ima doduše onih koji smatraju da su pseudonimi maske kojima se Kjerkegor služi da bi odvratio čitaoca od razmisljanja o identitetu autora i naveo ga da se koncentriše na sadržaj teksta. No, budući da maska u stvarnosti proizvodi obrnut efekat i izaziva dodatno interesovanje za identitet maskiranog, čini se da je bliža istini teza po kojoj se Kjerkegorovi pseudonimi odnose na različite pozicije na kojima se on nalazi u momentu pisanja pojedinih dela. U tom smislu upotreba pseudonima se može shvatiti kao namera da se istina predstavi iz različitih uglova, i da se istovremeno pokaže kako različitim egzistencijama odgovaraju različiti načini pisanja. Prema Joakimu Garffu sinonimi su ključni deo Kjerkegorove majeutičke metode, i oni mu između ostalog omogućuju da u prvom periodu svog stvaralaštva „osigura anonimnost” i „neobaveznu distancu” u odnosu na svakog pojedinačnog pisca, da bi na kraju mogao direktno da saopšti svoju istinu i ukaže na smisao celokupnog stvaralaštva. Činjenica je, naime, da Kjerkegor započinje svoje pisanje pseudonimima, te da kasnije, paralelnosa pseudonimnim, postepeno otkriva svoj identitet, i da se tek na kraju potpisuje pravim imenom. Taj put koji započinje estetskom analizom egzistencijalnih problema i void ka etičko-religijskom tumačenju stvarnosti, označava suštinu Kjerkegorove dijalektike posredovanja „unutrašnjeg” u „spoljašnjem”. 18)
Pseudonimi su smišljeno odabrani i svaki od njih ima poseban cilj. Na kraju Završnog nenaučnog postskriptuma, u poglavlju koje nosi indikativan naslov: „Prvo i poslednje objašnjenje”, Kjerkegor ističe da njegovi pseudonimi nisu slučajnost, već izražavaju „suštinu saopštavanja” i imaju za cilj izazivanje „replike”. „Ja sam prisutan i trećoj osobi kao sufler, kao neko ko pesnički proizvodi pisce, s tim da oni pišu u svoje ime. U pseudonimnim delima nema tako niti jedne moje reči, i ja o njima nemam šta da kažem osim kao treća osoba; o njihovom značenju sudim isljučivo kao čitalac koji,
naravno, ne poznaje privatno autore, što bi uostalom bilo i nemoguće ako se radi o dvostruko reflektirajućem saopštavanju”( 10,286).
Pseudonimni pisci, dakle, iznose „sopstvena” gledišta, ali u okviru jednog unapred smišljenog koncepta tako da se namere tvorca koncepta mogu dokučiti samo ukoliko čitalac apstahuje ličnost pisca-pseudonima i pokuša da shvati njegovu pozadinu, odnosno stvarnost iz koje on gleda na svet. U toj situaciji Kjerkegor se kao treća osoba, a u stvarnosti kao kamuflirani tvorac čitavog koncepta, stavlja na raspolaganje čitaocu kao sagovornik. Distancirajući se prema piscu-pseudonimu Kjerkegor tako indirektno uspostavlja vrlo blizak i otvoren odnos sa čitaocem. 19)
U svojim najranijim delima Ili-ili, Ponavljanju i Strahu i drhtanju, Kjerkegor se iscrpno bavi problemom pisca, odnosno piščevom komunikacijom sa svetom. Centralna tema njegove refleksije u ovim delima jeste pitanje mogućnosti komunikacije onog koji stvara: umetnika, pisca, filozofa, sa drugim ljudima. Naročitu slojevitost u tom pogledu nalazimo u Ili-ili. Ovo delo formalno nema pisca već je potpisano od strane izdavača Viktora Eremite, ali kao autore pojedinačnih delova srećemo estetičara A, koji piše o umetničkim temama, assesora Vilhelma odnosno etičara B, koji
piše o odnosu estetskog i etičkog, i Johannesa zavodnika, koji se prvenstveno bavi dijalektikom saopštavanja. Svaki od njih postavlja na svoj način pitanje odnosa unutrašnjeg prema spoljašnjem, piščeve/umetničke egzistencije prema literarnom/umetničkom delu. Ipak, zajednički i preovlada vajući motiv kod svih njih jeste disonantnost i nemogućnost uspostavljanja harmonije. S tim u vezi Kjerkegor je u svom primerku Ili-ili zapisao sledeće:
„Ovde se radi o objašnjenju jedne strasne disonance; totalne razdvojenosti od stvarnosti, koja nema uzrok u autorovoj sujeti već u melanholiji i njenoj nadmoći nad stvarnošću”. 20)
U svom tumačenju stvarnosti Kjerkegor odbacuje Hegelovu postavku o identitetu spoljašnjeg i unutrašnjeg i naglašava protivurečnost kao suštinski oblik odnosa. 21) Ta protivurečnost dolazi do izražaja naročito u ljudskoj egzistenciji, a postaje očigledna onda kada egzistencijalna istina želi posredovati. Pesnik stoga ne može izraziti svoju unutrašnjost i ne može ostvariti istinsku komunikaciju sa čitaocem. On je „nesrećnik koji krije duboku patnju u svome srcu, ali su njegove usne tako oblikovane, da kada jecaji i krici prelaze preko njih, to odjekuje kao lepa muzika” (2,23).
Govor i tekst su po Kjerkegoru u većini slučajeva samo dokazi o pogrešnom prevođenju unutrašnjeg u spoljašnje, dok je „ćutnja” dokaz o nemogućnosti takvog prevođenja.
Ponavljanje je takođe karakteristično po svojoj strukturi i stilu. Ovde glavni pisac Konstantin Konstancijus uvodi čitaoca u filozofski problem analizirajući svoju prepisku sa jednim mladim čovekom, da bi se na kraju povukao i obavestio čitaoca da je sve to izmislio, uključujući i mladog čoveka, kako bi realizovao jedan eksperiment o ponavljanju. Kjerkegorova namera je da se kroz primer ponavljanja ukaže na problem jezičkog posredovanja egzistencije i međusobnog razumevanja. Očigledno je, naime, da Konstancijusu ne uspeva da objasni smisao ponavljanja svom mladom sagovorniku bez obzira na to što ovaj sâm tvrdi da ga je razumeo. Problem leži u jeziku odnosno
upotrebi opštih jezičkih kategorija, koje su zbog svoje opštosti neprimenljive u odnosu na pojedinačnu egzistenciju. To potvrđuje Konstancijusov mladi sagovornik, koji ne samo da nije u stanju da jezički izrazi svoju unutrašnjost, već u jeziku dobija moralnog sudiju koji ga proglašava, „krivcem” i „varalicom”(5,172). Baš kao što Assesoren u Ili-ili neuspešno pokušava da savlada nesklad između ljubavi i braka, isto tako su Konstancijus i njegov sagovornik u Ponavljanju nemoćni u savladavanju razlike između opšteg i pojedinačnog.
Nije slučajnost što su Ponavljanje i Strah i drhtanje izašli iz štampe istog dana. Ima puno veza i paralela između ova dva dela. Jedna od nih je i ona između biblijskog lika Jov, kojeg u Ponavljanju predstavlja Konstancijusov sagovornik, i Abrahama u Strahu i drhtanju. Mladi sagovornik Konstancijusa ostaje, naime, poput Jova unutar poetskog sveta. On kaže da je „ostvario ponavljanje”, ali je jasno da se to odnosi samo na njegovu poeziju a ne na stvarni život. Za razliku od Abrahama koji „ćutnjom” posreduje svoj problem i postaje „vitezom”, mladi sagovornik nastoji da to učini govorom, i naravno ostaje večno u zagrljaju svoje patnje, nalazeći oduška u poetskom izkazivanju
tuge. Ćutnja, međutim, nije apsolutni princip kod Kjerkegora već je bitno uslovljena egzistencijalnom pozicijom u odnosu na Boga. To znači da ćutnja sama po sebi ne bi spasila mladog sagovornika, budući da je on u drugačijoj situaciji od Abrahama, i da je njegov cilj jezičko izražavanje unutrašnjeg a ne saglašavanje sa božanskim.
Strah i drhtanje se, između ostalog, može shvatiti i kao Kjerkegorova analiza opštosti jezika, odnosno nemogućnosti da se egzistencijalna istina saopšti kroz filozofiju i poeziju. Razlikujući „religijsku ćutnju” od nižih oblika ćutnje kao što su „demonska” i „estetka” ćutnja, Kjerkegor se posebno bavi ovom oblikom. U tom smislu on pušta Johannesa de silentia da, poput Konstancijusa u Ponavljanju, izvodi misaoni eksperiment sa čitaocem o odnosu opšteg i pojedinačnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg. Cilj je da se pokaže kako je Abrahamova ćutnja izraz nemogućnosti saopštavanja apsolutnog, i da se verski sadržaj ne može pretočiti u kategorije razuma i etike. S druge strane, Abraham je otac vere i uzor koji treba da služi pokoljenjima. Problem je, međutim, u tome što on ostaje neshvaćen uprkos mnogobrojnim hvalospevima i predikama koje se drže u njegovu čast. Jer ako on sam ne može da objasni svoju veru, smešno je verovati da bi to, umesto njega, mogao da učini neko treći. Objašnjenje Abrahamove vere nije, naravno, ni Kjerkegorov cilj. On priznaje da nije u stanju da razume Abrahama, ali zato uviđa problem, te shodno tome, umesto zaključka završava Strah i drhtanje ćutnjom.
Ćutnja je, međutim, oblik saopštavanja. Ona ne znači prećutkivanje nečega. Ćutnjom se nešto kazuje, ali ona može biti dvoznačna isto kao i ironija. Ćutnja je, kaže Kjerkegor, „zamka za demona koji zahvaljujući šutnji postaje sve strasniji”, ali s druge strane, ćutnja je najveći izraz za „saglašavanje božanstva i pojedinca“. 22) Spoljašnji posmatrač, međutim, nikada ne može znati da li se radi o demonskoj ili religijskoj ćutnji, zato što ne postoji saglasnost između unutrašnjeg i spoljaš njeg. Abrahamova unutrašnjost je potpuno drugačija u odnosu na spoljašnji izraz njegove uloge. On je po svojoj unutrašnjosti “vitez vere“ a po spoljašnjoj ulozi “ubica“.
Aludirajući na paralelu između svog odnosa prema Regini i Abrahamovog odnosa prema Isaku, Kjerkegor podvlači sličnost između Abrahamove ćutnje i De silentiove ironije; obe su način odnosa pojedinca prema neizrecivom, ali i izraz potrebe da se neizrecivo ipak posreduje. Tako u jednom od završnih pasusa Straha i drhtanja čitamo: “Poslednje riječi Abrahama su, međutim, ipak sačuvane, i koliko ja razumem paradoks, on je u njima potpuno prisutan. On u početku ništa ne kaže i time ustvari saopštava ono što se ima kazati. Njegov odgovor Isaku ima formu ironije, a to je kao
kada ja nešto kažem, a ustvari nisam ništa rekao“ (5,107).
Zajednička tema Ili-ili, Ponavljanja i Straha i drhtanja je, dakle, problem saopštavanja istine. U tri odvojena eksperimenta različiti autori pokazuju da se ono apsolutno ne može posredovati. Estetsko, etičko i religijsko su kod Eremite ostali na nivou parodije. Konstancijusu ne uspeva da filozofski obrazloži ponavljanje, a Johannes de silentio pokazuje da se Abrahamova religioznost uopšte ne može izraziti jezikom.
Književni kritičar bi s pravom mogao reći da autori ovih dela nisu uspeli u obradi svojih tema. Njihov rezultat je isključivo negativnog karaktera: iznošenje dokaza da se istina ne može obražloziti, sistematizovati i objasniti. Postavlja se pitanje, šta je onda Kjerkegorov cilj sa ovim eksperimentima? Odgovor koji Tøjner daje na ovo pitanje je verovatno tačan. On kaže da je Kjerkegorov cilj čitaočevo samopreispitivanje. Suština Kjerkegorovih dela je u tome da su ona „akcionog karaktera”. „Za razliku od filozofskih i naučnih dela, Kjerkegorova istina nije u tekstu već na drugom mestu, i zadatak
teksta je samo da ukaže na mesto istine. Poenta je, dakle, u tome da ono najvažnije leži izvan teksta. Time se Kjerkegor deklariše kao anti-esteta. On ne smatra da u knjizi ili slici treba da postoji neki skriveni sadržaj, ali veruje u estetsko iskustvo sa knjigama, odnosno u njihovo delovanje u pravcu istine koja je vani, kod čitaoca samog”. 23)
ZAGONETKA KJERKEGOR
Osim refleksivnog odnosa prema filozofskim temama kojima se bavi i majeutičke metode u dijalogu sa čitaocem, bitna odlika Kjerkegorovog metoda jeste tzv. „reduplikacija” (reduplikation). Ovaj pojam označava duplost kretanja i ukazuje na vezu između reči i čina, naglašavajući sposobnost refleksivnog mišljenja da izazove akciju. „Reduplicirati znači biti ono što kažes da jesi” 24), potvrditi svoju bit u stvarnosti, tj. u sferi etičkog i religijskog, gde se za razliku od sfere estetskog postajanje odnosi na čin a ne na mišljenje. Srodan pojam „reduplikaciji” je „dupliranje” (fordoplel se). To je ontološki princip koji ukazuje na ostvarenu reduplikaciju, ostvarenu stvarnost, egzistenciju koja
je postala čin. Duplost koja stoji u osnovi kako „reduplikacije” tako i „dupliranja” označava način postajanja: bitak odnosno egzistencija bivaju zahvaljujući sintezi opšteg i konkretnog, večnog i vremenskog.
Duplost je takođe izraz za jedinstvo protivurečnosti koje karakteriše Kjerkegorov stil. On stalno oscilira između dva suprotstavljena gledišta: koristi jezik i opšte pojmova da bi ostvario komunikaciju sa čitaocem, a istovremeno naglašava nemogućnost saopštavanje egzistencijalne istine. U tome se sastoji Kjerkegorova dijalektika saopštavanja koja se metodski nadopunjuje sa refleksijom tj. njegovim stalnim osvrtom na sopstvenu ulogu u odnosu na dati problem. I onda kada se totalno posvećuje nekom problemu, I onda kada ga samo površno dotiče, Kjerkegor reflektuje, tako da se stiče utisak da ništa ne kaže slučajno, i da uvek otkriva/prikriva jedan deo svoje istine. Kjerkegord nastupa kao svoj sopstveni tumač i kritičar. Kao što je već rečeno, on se u sopstvenim tekstovima pojavljuje kao treća osoba, kao neko ko komentariše piščeve stavove i navodno pomaže čitaocu da razume tekst. Ali tumačeći samog sebe Kjerkegor ustvari ne nudi odgovore, već nameće nova pitanja i razvija „dramu” u kojoj čitalac uzima aktivno učešće otkrivajući postepeno sopstvene dileme. Takvu situaciju u kojoj se čitalac sve više okreće samome sebi, Kjerkegor koristi za sopstvenu kamuflažu; on zavodi čitaoca za račun istine, isprobavajući na taj način često ponavljanu tezu da se istina skriva u načinu pokazivanja, a otkriva u načinu skrivanja.
Prema Mogensu Pedersenu, Kjerkegorovo stvaralaštvo je samoobjašnjavajuće i deluje „poput autonomnog, hermetički zatvorenog jezičkog mehanizma, koji zbog toga i sam doprinosi reduciranju tumačenja Kjerkegora na ređanje slogana i pojmova”. 25) To, doduše, važi samo ukoliko Kjerkegor ovim iskazima pristupimo kao naučnim stavovima, odnosno kao objektivnom gledištu. Inače bi svođenje tumačenja na samorazumijevanje totalno eliminisalo mogućnost komunikacije Kjerkegora sa čitaocem, što svakako nije njegov cilj. Naprotiv, on se stalno obraća čitaocu-jedinki vodeći dijalog sa njim, pri čemu se, u međusobnom susretu „menjaju i autor i čitalac”. 26)
Važna pretpostavka za razumevanje Kjerkegora jeste uvid u celovitost njegovog stvaralaštva, odnosno razumevanje konkretne uloge koju pojedina dela imaju u celini njegovog saopštavanja. Samo tako se daju uhvatiti i delimično povezati u smisaonu celinu egzistencijalne poruke, koje različiti pseudonimi saopštavaju iz različitih uglova, sa onim što Kjerkegor potpisuje kao sopstvene stavove. Karakteristično je da rana pseudonimna dela (Ili-ili, Ponavljanje, Strah i drhtanje) obiluju jezičkim finesama i stilskim figurama, i da se koncentrišu oko problema estetsko-etičko odnosno mogućnost-stvarnost, dok se kasniji pseudonimi, pre svih Johannes Climacus (Filozofske mrvice i Završni nenaučni postskriptum) i Anti Climacus (Bolest na smrt), bave etičkom i religijskom stvarnošću uz preovladavajuću upotrebu filozofko-teološkog jezika. Na kraju dolazi Kjerkegor lično, sa jasnim isticanjem protivurečnosti, često u polemičkom tonu, što opet odgovara njegovom stavu da je istina neodvojiva od ličnog čina i sopstvenog ja.
Ali uprkos jasnim stavovima o etičkom i religijskom, Kjerkegorova lična istina ostaje tajnom. To znači da su naše dileme i dalje otvorene: Gde je Kjerkegor zastao na svom „životnom putu”, i da li je njegova egzistencija imala isljučivo uspravan, pravolinijski tok od estetskog preko etičkog ka religioznom, ili je možda neprekidno oscilirala između čulnog i duhovnog kao dve krajnosti. Da li je realizovao sebe kao „egzistencijalnog mislioca” i „religioznog pisca”, ili je možda, ipak, ostao privatni pesnik. U svakom slučaju, uspeo je u jednom delu svoje namere. Njegove knjige deluju na čitaoce.
Teološki Fakultet, Institut za sistematsku teologiju
Univerzitet u Kopenhagenu
______________
1 Prema danskom prevodu Theodor Adorno: Kierkegaard. Konstruktion af det æstetiske, 99.
2 Kjerkegorovi citati u ovom članku su navedeni prema Samlede værker 1-20 udgivet 1962-64 (Sabrana djela, 1-20 izdanje 1962-64), pri čemu prva brojka označava redni broj svezka, a druga stranicu, odnosno prema Pap., što je uobičajena skraćenica za Papirer (Papiri) tj. Kjerkegorove dnevničke zabilješke, izdanje 1968-1978.
3 Pap. IV A 85. Analiziraju'i u svom Ili-ili navodnu prevaru Marie Beaumarchais od strane Claviga (iz Goetheovog dela Clavigo), a u smislu aluzije na sopstveni odnos prema Regini, Kjerkegor upućuje na ”tajnu notu” kao nešto što može objasniti ”prevaru”, ali istovremeno dovesti Claviga u jos nepovoljniju situaciju (Vidi 2,164-169).
4 Pap. VIII, 1 650. s. 297.
5 Navedeno prema H. Gottsched: Søren Kierkegaards Efterladte Papirer, 1854-55 s. 595. Vidi takođe Pap. VIII, 1
A 185, s. 92-93.
6 Pap. VII, 1 A 126, s. 67 odnosno Samlede værker: 18,126.
7 Kjerkegor je u poslednjim godinama svog života, po sopstvenom priznanju, imao više napada bolesti. Sveštenik Tiho Spangs, kod koga je Kjerkegor povremeno navraćao, takođe svedoči o tome, i napominje da ga je Kjerkegor zamolio da ne priča drugima o ovom problemu. Napadi su, međutim, bivali sve češći a bolovi u kičmi i nogama sve jači, tako da je Kjerkegor bio prinuđen na bolničko lečenje. Nakon jednog pada na ulici, Kjerkegor je 2. oktobra 1855. godine smešten u bolnicu Frederik u Kopenhagenu. Njegovo zdravlje se, međutim, samo pogoršavalo a pomoći od medicine nije bilo. Zvanična bolnička dijagnoza - ”spondylitis tuberculosa” tj. tuberkulozno zapaljenje
donjeg dela kičme, - danas je vrlo diskutabilna i uglavnom se pribegava pretpostavci da je Kjerkegor bolovao I umro od neurotične paralize (polyradiculitis ili Landry-Guillain sindrom). Uvidom u Kjerkegorov lekarski karton, a na bazi najnovijih medicinskih dostignuća, podrobnu analizu ovih pretpostavki iznosi Jens Staubrand u članku ”Znak pitanja u bolničkom kartonu o uzroku Kjerkegorove smtri”. Vidi Danski medicinski Riječnik, 1989-1990, s.142-166.
8 Supruga Borka Hansena – Heidi, koja radi kao neuropsihijatar u jednoj kopenhaškoj bolnici – iznosi i analizira u knjizi Søren Kierkegaards hemmelighed og eksistensdialektik svoja iskustava i zapažanja sa ovakvim pacijentima.
9 Kjerkegor je u veoma kratkom vremenskom periodu (1843-46) napisao više od petnaest svojih najznačajnijih knjiga.
10 Tezu o tome da je Kjerkegor bolovao od epilepsije prvi je izneo Emil Rasmussen 1905. godine u svojoj knjizi Jesus. En sammenlignende studie (Isus.Uporedna studija), ali ona je ubrzo nakon toga bila osporena i odbačena sa više strana. Danas je, međutim, situacija drugačija. Dosta značajnih autoriteta, direktno ili indirektno prihvata ovu tezu. To su između ostalih Joakim Garff - autor najznačajnije i najobimnije biografije o Kjerkegoru (SAK), Niels Jørgen Cappelørn - lider Istraživačkog centra Søren Kierkegaard u Kopenhagenu, Alastair McKinnon – najpoznatiji
kanadski istraživac Kjerkegora, američki istraživači Bruce Kirmmse og Stacey Ake, itd.
11 Pap. IX A 411.
12 Pap. X 1 A 422.
13 Vidi Gaer, Godisnjak za estetiku iz 1846. s. 175-176. kojeg je izdavao P. L. Møller.
14 Navedeno prema Kong Christian den Femtis Danske Lov Ved Justitsministeriets Omsorg, Under Det Juridiske
Fakultets Tilsyn Udgivet og med Kildehenvisninger Forsynet af Dr. Jur. V. A. Secher, 1891, s. 510. (Danski Zakon Kralja Kristiana Petog, izdat uz pomoć Ministarstva pravde, pod nadzorom Pravnog Fakulteta, snabdjeven upuitama na izvore od Dr. Jur. V. A. Secher).
15 Navedeno prema Leif Bork Hansen: Søren Kierkegaards hemmelighed og eksistensdialektik, 83.
16 Radi se o glagolskoj imenici ”meddelelse” koju ovde, kao i u daljnjem tekstu, prevodim kao saopštavanje, inače je i prevod ”komunikacija” takođe prikladan, uz zadršku da ni jedan ni drugi ne izražavaju u potpunosti smisao pojma ”meddelelse” kod Kjerkegora. Vidi fusnotu 26. Druga značenja su: informacija, iskazivanje, izjašnjenje. Glagol ”meddele” znači u najširem smislu: reći, izraziti svoje misli i osećanja, ili pak dati informaciju o nečemu.
17 To su Ili-ili (Victor Eremita), Strah i drhtanje (Johannes de Silentio), Ponavljanje (Constantin Constantius), O pojmu strepnje (Vigilius Haufniensis), Filozofske mrvice (Johannes Climacus), Stadijumi na životnom putu (William Afham, Assesoren i Frater Taciturnus), Završni nenaučni postskriptum (Johhanes Climacus), Bolest na smrt (AntiClimacus).
18 Joakim Garrf: Den søvnløse, s. 338.
19 Tøjner, Garff & Dehs: Kierkegaards æstetik, s. 12.
20 Pap. IV A 216.
21 Već u prvoj rečenici predgovora za Ili-ili Kjerkegor otvara dijalog sa čitaocem u vezi sa Hegelom postavljajući problem hegelovskog tumačenja odnosa spoljšnjeg prema unutrašnjem: ”Možda ti je nekada, dragi čitaoce, palo na pamet da malo posumnjaš u ispravnost poznatog filozofskog stava, da je spoljašnje unutrašnje, a unutrašnje spoljašnje. … Ja sam, sa svoje strane, u pogledu ovog filozofskog gledišta, uvek bio malo heretički raspoložen” (2,9)
22 Primer prve ćutnje nalazimo u zavodničkom ponašanju vodenjaka u legendi ”Agnete i vodenjak”, a primer druge ćutnje je Abrahamovo ponašanje nakon što je dobio zapovest od Boga da žrtvuje Isaka. Vidi 5,80-88
23 Tøjner, Garff & Dehs: Kierkegaards æstetik, 43.
24 Pap. IX A 208.
25 Mogens Pedersen: Digterproblematikken hos Kierkegaard (Problematika izražavanja kod Kjerkegora). Udtryk
Specialeopgave. Århus, 1970. s. 19.
26 Kresten Nordentoft analizira Kjerkegorov način pisanja polazeći od njegove upotrebe pojma ”meddelelse” (saopštavanje). To je pojam koji kod Kjerkegora označava jednu ”funkcionalnu celinu” koja uključuje ne samo tekst I govor već i ćutnju kao oblik egzistencijalne komunikacije. Cilj je da se saopštavanjem pokrene dvosmeran process u kome onaj ko nešto saopštava i onaj ko prima to saopštenje utiču jedan na drugoga. Budući da Kjerkegor u svom saopštavanju koristi jezik, to je direktna komunikacija sa čitaocem nemoguća, jer se konkretno ne može izraziti u opštem. Stoga on i pribegava indirektnoj komunikaciji nastojeći da osigura čitaocu mogućnost autonomnog i
slobodnog tumačenja stvarnosti na koju se odnosi njegovo jezičko saopštavanje. Kresten Nordentoft: Kierkegaards Psykologi, s. 443.
LITERATURA (IZBOR):
1. Adorno Theodor: Kierkegaard. Konstruktion af det æstetiske. Gyldendal,
København, 1966.
2. Egeberg Ole: Eksperimenter. Læsninger i Søren Kierkegaards forfatterskab. Forlaget modtryk, Århus, 1993.
3. Garff Joakim: Den Søvnløse: Kierkegaard læst æstetisk/biografisk. C. A. Reitzels
Forlag, København, 1995.
4. Hansen, Leif Bork: Søren Kierkegaards Hemmelighed og eksistensdialektik. C. A.
Reitzels Forlag, København, 1994.
5. Jensen Bonde Jørgen: Jeg er kun en Digter. Om Søren Kierkegaard som skribent.
Babette, København, 1996.
6. Jørgensen Merete: Kierkegaard som kritiker. Gyldendal, København, 1978.
7. Malantschuk Gregor: Nøglebegreber i Søren Kierkegaards tænkning. C. A. Reitzal,
København, 1993.
8. Nordentoft Kresten: Kierkegaards psykologi. GAD, København, 1972.
9. Tøjner, Garff & Dehs: Kierkegaards æstetik. Gyldendal, København, 1995.
Нема коментара:
Постави коментар