петак, 11. март 2016.

Žan Bodrijar: Pakt o lucidnosti ili inteligencija Zla

 
 
Dve slike:

1. preplanuli tehnokrata, povijen nad svojom aktentašnom, kako sedi na klupi ispod Twin Towersa, ili pak sahranjen pod prašinom srušenih kula, nalik telima pronađenim u Pompeji. Bilo je to nešto kao potpis događaja, patetična utvara svetske moći pogođena nepredvidljivom katastrofom.

2. Druga figura: onaj umetnik koji radi u svom ateljeu u Kulama na skulpturi koja predstavlja njega samog – njegovo telo probodeno avionima – određenoj da se postavi ispred World Trade Centera, kao neki moderni sveti Sebastijan. Još je radio tog jutra, jedanaestog septembra, kada će ga, zajedno s njegovim delom, zauvek odneti događaj koji je ono prefigurisalo. Vrhunska je to konsakracija jednog umetničkog dela, da ga realizuje događaj koji ga uništava.

Dve alegorije izuzetnog događaja, bleštavog, koji najednom preseca monotoniju najavljenog kraja istorije. Jedini događaj dostojan svog imena, koji odudara od ne-događaja na koji nas je osudila hegemonija svetskog poretka koji ništa ne sme da pomuti.
U ovom stadijumu umrežavanja svih funkcija – tela, vremena, jezika – mentalnog preobilja svih duhova, i neznatan događaj jeste pretnja, sama istorija je pretnja.

Treba, dakle, stvoriti bezbednosni sistem koji predviđa provalu svakog događaja. Čitavu strategiju odvraćanja koja danas služi kao univerzalna strategija.
Ilustraciju ovoga nalazimo u skorašnjem filmu Stivena Spilberga Minority Report.
Pomoću mozgova sposobnih da predosećaju („precogs“), koji unapred otkrivaju zločine koji predstoje, specijalna policija („precrimes“) sprečava i neutralizuje kriminalca pre nego što ovaj pređe na čin.

Imamo drugu varijantu, u filmu Dead Zone (Dejvida Kronenberga): junak, koji nakon teškog udesa takođe zadobija proročke sposobnosti, na kraju ubija političara čiju buduću sudbinu ratnog zločinca vidi unapred.
To je i scenario rata u Iraku: eliminisati zločin u zametku, pozivajući se na čin koji se nije dogodio (Sadamova upotreba oružja za masovno uništavanje). Stvar je očito u tome da se zna da li bi se zločin dogodio. Ali to ne možemo nikada znati. Reč je, dakle, o realnom sprečavanju virtuelnog zločina.
Ako sve ovo ekstrapoliramo, videćemo da se nezavisno od rata profiliše sistematsko deprogramiranje ne samo svakog zločina nego svega što bi moglo da poremeti poredak stvari, policijski poredak planete.
Na to se danas svodi „politička“ moć. Ne pokreće je više neka pozitivna volja, samo je još negativna moć odvraćanja, javne higijene, snaga bezbednosti, imunološka, profilaktička.
Ta strategija ne igra samo na budućnost, nego i na prošli događaj – na primer, na onaj od jedanaestog septembra, pri čemu ratom u Avganistanu i Iraku pokušava da obriše svoje poniženje.
Zato je taj rat u osnovi prevara, virtuelni događaj, ne-događaj. Lišen cilja ili finaliteta, ima još samo formu zavere, egzorcizma. Zato je i beskrajan, jer se nikada neće završiti egzorciranje takvog događaja. Kaže se da je preventivan – u stvari je retrospektivan, ima za cilj da deaktivira teroristički događaj od jedanaestog septembra čija senka lebdi nad celom strategijom planetarne kontrole.
Brisanje događaja, brisanje neprijatelja, brisanje smrti: imperativ „nulte smrti“ jeste i imperativ opsednutosti bezbednošću.
Taj svetski poredak cilja u stvari na definitivni ne-događaj. To je na neki način kraj istorije koji ne počiva na demokratskoj dovršenosti, kako bi to hteo Fukujama, nego na preventivnom teroru, kontrateroru koji ukida svaki mogući događaj. Teroru koji moć koja ga vrši na kraju vrši i nad sobom, u znaku bezbednosti.
Ima žestoke ironije u tome što svetski antiteroristički sistem na kraju interiorizuje teror, dosuđujući ga samom sebi i prazneći se od svake političke supstance – dotle da se okreće protiv vlastite populacije.

Nije li to crta Hladnog rata i ravnoteže terora? Ali, ovog puta, reč je o odvraćanju bez Hladnog rata, o teroru bez ravnoteže. Ili pre o univerzalnom Hladnom ratu, raspršenom i u najmanje intersticijume društvenog i političkog života.
Ovo padanje vlasti u vlastitu zamku doseglo je dramatični vrhunac u epizodi s moskovskim pozorištem, gde su se taoci i teroristi pomešali u istom masakru. Isto kao kod sindroma ludih krava: likvidiraju se čitava krda zbog mera sigurnosti – Bog će prepoznati svoje. Ili kao kod stokholmskog sindroma: pomešani u smrti, postaju saučesnici (tako je i u Minority Reportu: to što je pretpostavljeni kriminalac sprečen unapred dokazuje a posteriori da nije mogao biti nevin).
Tu se, zapravo, i krije istina: na ovaj ili onaj način, samo je stanovništvo teroristička pretnja za vlast. I sama vlast, kroz represiju, nehotice zapečaćuje to saučesništvo. Ekvivalencija u represiji pokazuje da smo svi mi potencijalno taoci vlasti.
U širem smislu, mogla bi se postaviti hipoteza o koaliciji svih vlasti protiv svih populacija – nešto takvo naslutili smo s ratom u Iraku, jer je on mogao da se dogodi samo uz pristanak, manje-više prikriven, svih vlasti, uprkos svetskom mnenju. Pa iako su planetarne demonstracije protiv rata mogle da stvore iluziju o mogućoj protivmoći, pre svega su pokazale političku beznačajnost ove „međunarodne zajednice“ u odnosu na američku Realpolitiku.
Imamo posla s delovanjem jedne moći u čistom stanju koja ne mari za suverenost i predstavljanje, sa Integralnom Realnošću negativne moći. Sve dok se suverenost izvodi iz predstavljanja, sve dok postoji politički razlog, vlast može da pronađe svoju ravnotežu – u svakom slučaju, može da bude napadana i osporavana. Ali nestajanje te suverenosti ostavlja mesta za neobuzdanu vlast, bez protivne strane, divlju (čije divljaštvo više nije prirodno, nego tehničko). I koja bi, nekim čudnim putem, mogla prisvojiti nešto od primitivnih društava koja nisu poznavala vlast i koja su bila, po Klodu Levi-Strosu, društva bez istorije. Šta ako mi, aktuelno moderno društvo, u senci integralne vlasti, postajemo društvo bez istorije?
Ali ta Integralna Realnost vlasti je i njen kraj. Vlast koja se zasniva još samo na prevenciji i osiguranju događaja, koja ima još samo političku volju da uklanja sablasti, i sama postaje sablasna i ranjiva. Njena virtuelna moć – njena moć programiranja u smislu softverskih aplikacija, paketa, indeksiranja, itd. – jeste totalna, ali zbog toga više ne može da se pokrene, sem protiv same sebe, uz sve vrste unutrašnjih slabosti. Na vrhuncu svoje vladavine može još samo da izgubi svaki respekt.
Takav je, doslovno, „Pakao Vlasti“.
Osiguranje događaja suštinski garantuje sama informacija. Informacija čini najefikasniju mašineriju za derealizaciju istorije. Kao što je politička ekonomija džinovska mašinerija za proizvodnju vrednosti, za proizvodnju znakova bogatstva, ali ne i samog bogatstva, tako je ceo sistem informacije jedna ogromna mašina za proizvodnju događaja kao znaka, kao vrednosti razmenljive na univerzalnom tržištu ideologije, spektakla, katastrofe, itd. – rečju, za produkciju ne-događaja. Apstrakcije informacije i ekonomije jedne su te iste. I kao što je svaka roba, zahvaljujući toj apstrakciji vrednosti, razmenljiva za drugu, tako svi događaji postaju zamenljivi jedni drugima na kulturnom tržištu informacije. Singularnost događaja, nesvodiva na njegovu kodiranu transkripciju i inscenaciju, ono što, prosto rečeno, čini jedan događaj, izgubilo se.
Ulazimo u domen u kojem se događaji više ne dešavaju zaista, s obzirom na njhovu proizvodnju i difuziju „u realnom vremenu“ – gde se gube u praznini informacije.
Sfera informacije je kao prostor u kome, nakon što smo događaje lišili smisla, rekreiramo veštačku težinu u vraćamo ih u orbitu u „realnom vremenu“ – gde ih, nakon što smo ih istorijski devitalizovali, ponovo projektujemo na transpolitičku scenu informacije.
Ne-događaj nije tamo gde se ništa ne događa.
Naprotiv, to je domen večne promene, neprestane aktuelizacije, neprekidne sukcesije u realnom vremenu, odakle i proizlazi ta opšta ekvivalencija, ta ravnodušnost, ta banalnost koja karakteriše nulti stepen događaja.
Večni uspon, koji je i uspon rasta – ili uspon mode, domena par excellence prinudne promene i uključenog zastarevanja. Uticaj modelâ stvara kulturu razlike koja ukida svaki istorijski kontinuitet. Umesto da se odvijaju u skladu s tokom istorije, stvari počinju da se nižu u praznini. Preobilje diskursa i slika pred kojima ostajemo bez zaštite, svedeni na nemoć i okamenjenu pažnju kao kod iminencije rata.
Nije stvar u dezinformaciji ili trovanju. Naivna je bila greška službi FBI da napravi Agenciju za dezinformaciju, u svrhu dirigovane manipulacije – savršeno besmislen poduhvat, pošto je dezinformacija plod samog preobilja informacije, njenog bajanja, njenog kružnog ponavljanja, koje stvara polje prazne percepcije, dezintegrisani prostor, kao nekom neutronskom bombom, ili bombom koja usisava sav okolni kiseonik. Sve je prethodno neutralizovano, uključujući i rat, kroz precesiju slika i komentara, a možda, u stvari, i nema šta da se kaže o tome što se odvija, kao što je taj rat, po neumoljivom scenariju, bez tračka neodređenosti što se tiče krajnjeg ishoda.
Upravo u sferi medija najbolje se vidi događaj zaobiđen svojom neposrednom povratnom slikom.
Informacija je uvek već tu. U slučaju katastrofe, novinari i fotoreporteri tamo su pre pomoći. Kada bi to mogli, bili bi tamo i pre katastrofe, najbolje bi bilo da izmisle ili izazovu događaj, kako bi o njemu imali prvu vest.
Ta špekulacija kulminira u Pentagonovoj inicijativi o „Berzi Događajâ“, kotiranju, na Berzi, atentata ili katastrofe. Kladite se na verovatan slučaj protiv onih koji u njega ne veruju.
Od ovog špekulativnog tržišta traži se da funkcioniše kao tržište soje ili šećera. Moglo bi se špekulisati i brojem žrtava side u Africi ili verovatnošću obrušavanja raseline San Andreas (Pentagonova inicijativa poticala bi od toga što on kreditira slobodno tržište špekulacije sposobnošću predviđanja mnogo većom od one koju imaju tajne službe).
Naravno, samo je jedan korak odatle do insajder trejdinga: kladiti se na događaj pre nego što se on izazove još je najsigurnije (kažu da je Bin Laden to radio špekulišući akcijama TWA pre jedanaestog septembra). To je kao da osigurate ženu pre nego što je ubijete.
Velika je razlika između događaja koji se zbiva (koji se zbivao) u istorijskom vremenu i događaja koji se zbiva u realnom vremenu informacije.
Upravljanju protokom i tržištima u znaku planetarne deregulacije odgovara „mondijalni“ događaj ili pre mondijalizovani ne-događaj: fudbalski Mundijal, godina 2000, Dajanina smrt, Matrix, itd.
Bez obzira da li su fabrikovani ili ne, ovi su događaji orkestrirani od nečujne epidemije informacionih mreža. Fake events.
Tako Fransoa de Bernar analizira rat u Iraku kao puki otisak teorije i kinematografske prakse. Ono čemu prisustvujemo, tetanizovani na našim pomoćnim sedištima, nije „kao na filmu“, to je upravo film. S filmskom skriptom, scenarijom po kome se odsada postupa bez imalo udaljavanja.
Kasting, tehnička i finansijska sredstva detaljno su programirani: to je posao za profesionalce. Uključujući i upravljanje difuzijom i distributivnim kanalima. Na koncu, operativni rat praktično postaje džinovski specijalni efekat, film postaje paradigma rata, a mi ga zamišljamo kao „realnog“, dok je on samo ogledalo svog kinematografskog bića.
Virtuelnost rata nije, dakle, metafora. To je doslovni prelazak realnosti u fikciju, ili pre neposredni preobražaj realnog u fikciju. Realno je samo asimptotski horizont Virtuelnog.
Uostalom, u ovoj priči nije samo realnost realnog dovedena u pitanje, nego i realnost filma. Nešto kao kod Diznilenda: zabavni parkovi samo su alibi – koji skriva činjenicu da je čitav kontekst života diznificiran.
Isto važi i za film: onaj koji se danas proizvodi samo je još vidljiva alegorija kinematografske forme koja je prisvojila sve, društveni i politički život, pejzaž, rat, itd. – potpuno scenarizovana forma života. Uostalom, nesumnjivo zato i iščezava: zato što je prešao u realnost. Ova iščezava pod udarom filma, a film iščezava pod udarom realnosti. Smrtonosna transfuzija gde svako gubi svoju specifičnost.
Ako se istorija vidi kao film – kao ono što je postala mimo nas – onda se istina informacije sastoji u postsinhronizaciji, sinhronizaciji i titlovanju filma istorije.
U Novom svetskom poretku nema više revolucija, ima samo konvulzija. Kao kod mehanizma koji bi da bude savršen, previše integrisanog sistema, nema više kriza, samo disfunkcionisanja, pukotina, slabosti, pucanja aneurizma.
Događaj je, međutim, drugačiji od akcidenta.
Akcident je tek simptom, epizodna disfunkcija, anomalija tehničkog (ili prirodnog) poretka koja se može eventualno i predvideti: sva je današnja politika u riziku i predviđanju.
Događaj je, pak, kontraofanzivan i s čudnim poticajem: u sistem na vrhuncu moći i savršenosti on vraća unutrašnji negativitet i smrt. Modalitet je okretanja sistema protiv njega samog, kao da čitav sistem krišom hrani, pored sastojaka vlastite moći, i zloduha koji bdi nad ovim okretanjem.
U tom smislu se ne može predvideti, za razliku od akcidenta, i ne ulazi ni u kakvu igru verovatnoće.
Globalizacija je verovala da će uspeti da neutralizuje sve konflikte, zarad jednog poretka bez mane – ali to je poredak u manjku: sve je međusobno ekvivalentno u jednačini nulte sume. Gotovo je s dijalektikom, sa igrom teze i antiteze koja se razrešava u sintezi. Od sada se suprotstavljeni termini uzajamno poništavaju kroz nivelisanje svih konflikata. Ali ova neutralizacija nije nikada konačna, jer, dok nestaje svako dijalektičko razrešenje, istovremeno rastu ekstremi.
Nema više govora o istoriji in progress, o upravljajućoj shemi, o regulaciji krizom. Nema više racionalnog kontinuiteta, niti dijalektike konflikata, samo razdvajanja ekstremâ. Nakon što je univerzalno pregazila moć mondijalnog, a logiku istorije zbrisala vrtoglavica promene, licem u lice ostaju virtuelna svemoć i oni koji joj se okrutno suprotstavljaju.
Tako je antagonizam svetske moći i terorizma – aktuelna konfrontacija američke hegemonije i islamskog terorizma, zapravo, vidljivi momenat tog duela između Integralne Realnosti moći i integralnog odbacivanja te iste moći.

Prevod s francuskog Dejan Ilić

Arhipelag, 2009

Нема коментара:

Постави коментар