среда, 03. фебруар 2016.

Kameni gen






Nakon što su istraživači sa Instituta "Maks Plank" u Lajpcigu u Nemačkoj uspeli da pročitaju gene sa fosilnih nalaza starih čitavih 400.000 godina, poreklo ljudi još nije konačno razjašnjeno. Naprotiv
"Prikupio sam nešto beleški o čoveku, ali pretpostavljam da ih nikada neću upotrebiti", u februaru 1867, osam godina nakon objavljivanja Porekla vrsta, slavni Čarls Darvin (1809–1882) piše Alfredu Volasu, engleskom prirodnjaku koji je uporedo sa njim pionirski doprineo razvoju evolutivne ideje, nudeći mu svoje reference za tadašnje njegovo istraživanje. "Siguran sam samo da se teško može znati da li ove moje beleške o čoveku imaju ikakvu vrednost. Sada se nalaze u stanju haosa. Ima još mnogo toga što bih želeo da napišem, ali nemam snage", piše Darvin, mada će samo četiri godine kasnije smoći dovoljno snage da ovaj materijal u potpunosti iskoristiti i o evoluciji čoveka ne napiše tek jedno poglavlje, kako je u prvi mah priželjkivao, nego celu knjigu naslovljenu Poreklo čoveka.



...neandertalac;...
Ovim delom (izuzetno značajnim), nasuprot Volasovim sugestijama, Darvin uvodi ideju seksualne selekcije kao karakterističnog mehanizma zahvaljujući kome nastaju različite vrste ljudi. I pre nego što bude prošlo Darvinovo doba, a i čitav vek nakon toga, širom sveta, a posebno u istočnoj Africi i Evropi, biće prikupljeno obilje paleontoloških nalaza, raznih fosila hominida, koji će potvrditi Darvinovu ideju i osvetliti sliku razvoja ljudskih predaka, od primitivnih australopitekusa, preko erektusa, do novijih vrsta roda homo, kao što su neandertalci, hajdelbergensisi i sapijensi. Međutim, ako se udubite u detalje i pokušate da na osnovu pronađenih fosila zaista shvatite kako se granalo stablo najinteligentnijih primata u poslednjih milion godina, primetićete kako slika tog razvoja na momente postaje vrlo oštra, a potom se gubi, preliva i odjednom nestaje, te da je i danas vek i po kasnije, u podjednakom stanju haosa kao što su to bile Darvinove beleške.




...hajdelberški čovek...













Evolucija čoveka je, uprkos tome, neupitna. I kad se posmatra gruba slika razvoja primata bez mnogo detalja, put ka čoveku je očigledan. Pre 2,5 miliona godina, bezazleni afrički primati koji su već nekoliko miliona godina hodali po savani (i trčali kad su okolnosti to zahtevale), poznatih kao Australopithecus afarensis, u seriji mutacija i pod delovanjem selekcije i genetičkog drifta, transformišu se u novi rod kakav planeta nije imala – reč je o rodu Homo, u okviru koga će se pojaviti sve složenije i složenije vrste, da bi pre nekoliko stotina hiljada godina one na kraju evoluirale u ljude. Paleontologija daje jasnu sliku šta se u osnovnim crtama događa i kako se podiže Homo sapiens. Čuveni fosilni nalazi sa lokaliteta u depresiji Afar u Etiopiji, stari 195.000 godina, po mišljenju većine stručnjaka predstavljaju najstarije ostatke savremenih anatomskih ljudi.



...i homosapiens


















DREVNI GENI:


Pokazuje se da ova opšta slika razvoja ljudskih predaka postaje prilično mutna kad se krene samo malo unazad ili unapred. Uopšte, baviti se tom vrstom drevne forenzike, precizno pratiti korake u razvoju i rekonstruisati koja je tačno vrsta iz roda Homo iz koje je nastala, nije nimalo jednostavno. Poslednjih godina, paleontolozima i antropolozima je u ovom poduhvatu na raspolaganju jedan izuzetno moćan instrument – čitanje i dešifrovanje gena. Sam ljudski genom, zahvaljujući takozvanom molekularnom "časovniku", već otkriva kako se razlikuje više takozvanih haplogrupa koje su se u ogromnim vremenskim periodima premeštale iz jednog u drugi deo sveta.
Zahvaljujući tome znamo da skoro svi moderni ljudi potiču od relativno male grupe lovaca koja je napustila istočnu Afriku da bi potom zavladala svetom. Ova genetička istraživanja, bilo da su zasnovana na praćenju starosti Y hromozoma (muška) ili mitohondrijalne DNK (ženska linija), sve donedavno su nedvosmisleno pokazivala da su se ljudi iz ove regije raselili širom planete, kao i da je najbliži savremeni predak današnjih ljudi živeo od pre oko 60.000 do 140.000 godina. Međutim, prošlogodišnja otkrića pokazuju da je slagalica ljudskog porekla malo složenija. Nedavno otkriće Y hromozoma, koji je star 338.000 godina, pokazalo je kako je genetički Adam znatno stariji od onog u šta je doskora verovala većina genetičara. No, ova novonastala genetička zbrka ipak ne kvari osnovnu sliku – starost Homo sapiensa koji je lutao po etiopskim visoravnima je verovatno veća, ali njegov dolazak u Evropu se izvesno dogodio pre oko 60.000-80.000 godina. Nakon tog doba, paleontološki nalazi Homo sapiensa nesumnjivo dominiraju u odnosu na primitivnije vrste kao što su neandertalci i hajdelbergensisi.
Sa druge strane, moguće je pogledati u genetičku prošlost ne samo ljudske nego i predačkih vrsta – iz fosila nađenih po stotinama nalazišta može se izdvojiti DNK i za svaku otkrivenu drevnu vrstu ljudi analizirati genom, te videti ko je tačno od koga potekao. No, budući da se sa vremenom raspadaju, vrlo je teško pronaći očuvane DNK zavojnice, pa se sve doskora smatralo da ova tehnika ne može da vidi ništa starije od 60.000 godina (a to je upravo ono najzanimljivije, ono što prethodi čoveku). Proteklog decembra se situacija bitno izmenila, nakon što su istraživači sa Instituta "Maks Plank" za evolucionu antropologiju u Lajpcigu u Nemačkoj uspeli da pročitaju gene sa fosilnih nalaza starih čitavih 400.000 godina.


JAMA SA KOSTIMA:

Nalazi, objavljeni u časopisu Nature, kao verovatno najznačajnije otkriće u 2013, još nisu doneli konačno razjašnjenje dileme ljudskog porekla. Napotiv – čini se da je situacija još komplikovanija nego što se iz čisto morfoloških poređenja moglo naslutiti. Za početak, ispostavilo se da su genetički mnogo bliskije dve vrste koje žive prostorno i vremenski jako daleko, od, na primer, čoveka i neandertalca, koji su delili isti prostor, sve dok ovi potonji nisu iščezli, ili od ljudi bili primorani da iščeznu. Kako je zapravo sve to izgledalo? Koje vrste roda Homo, primitivnih ljudi, poznajemo i kako su uzajamno povezane? Gde su nastajale i kako su se razvijale?
Planina Atapuerka, u provinciji Burgos u današnjoj Španiji je karstna oblast. Kamen i voda su ovde u sadejstvu stvorili veliki broj uvala, jama i pećina. Zbog toga se, tragajući za zgodnim skloništima u negostoljubivom svetu prepunom predatora, prvi evropski primerci roda Homo nastanjuju u ovoj oblasti još pre 1,2 miliona godina. To je takozvani Homo heidelbergensis, vrsta ljudi u proseku visokih 1,7 metara, teških oko 65 kilograma i sa glavom (i mozgom) bitno većim od onog koji će imati moderni čovek.
Na Atapuerci, u dubokim, bezbednim karstnim jamama, ova napredna vrsta zadržava se generacijama kroz hiljade i hiljade godina. U pećinskoj tami, hajdelbergensisi se sporazumevaju razaznatljivim kliktanjem, a izvan nje love i koriste kameno oruđe. Neke jedinke umeju da obrade svoj alat i čak ga ulepšaju oker pigmentom. Žive kratko i umiru na nogama. U jednoj od pećina, duboko pod zemljom, u jami koju će ljudi mnogo, mnogo kasnije nazvati Jama sa kostima (Sima de los Huesos), hajdelbergensisi sahranjuju svoje mrtve. Prolaze kroz duboki, tesan tunel i u suvoj, kamenoj odaji odlažu ostatke svojih saplemenika. Uz neke od leševa odlažu i kamene sekire oker boje. To se događa bez posebnog obreda, ali predstavlja jedno od prvih sahranjivanja. Hajdelbergensisi izlaze iz pećinske jame i penju se nazad kroz tunel.

TREĆA VRSTA:

Punih 400.000 godina kasnije, istim putem će prolaziti arheolozi. Nakon što su istražene brojne druge podzemne lokacije na Atapuerci, od 1997. arheolozi isputuju i Jamu sa kostima. Ovde se pronalazi 28 očuvanih skeleta Homo heidelbergensis, što danas predstavlja najveće nalazište ove vrste na svetu. I upravo će jedan od ovih fosila, odlično očuvan u dubokoj pećini, poslužiti istraživačima sa Instituta "Maks Plank" za evolucionu antropologiju u Lajpcigu u Nemačkoj da pogledaju u istinsko poreklo ove vrste. U istraživanju koje je predvodio španski naučnik Svante Pabo, izdvojen je deo DNK iz kosti natkolenice (femur), koji je, mada star 400.000 godina, bio dovoljno očuvan za analizu. Analiza mitohondrijalne DNK, dakle ženske linije, pokazala je da Homo heidelbergensis nije preterano blizak ni čoveku, a ni vrsti koja će vladati Evropom pre njega – neandertalcu, već jednoj trećoj, sasvim udaljenoj vrsti – takozvanim denisovljanima.
Nalazište Denisovo se nalazi hiljadama kilometara daleko od pećina u Španiji, na planini Altaj u Sibiru, u današnjoj Rusiji, što je mesto u potpunoj divljini, punih 150 kilometara udaljeno od najbližeg grada Barnaula. No, i ova je podzemna struktura, smeštena na platou iznad reke Anuj, desne pritoke reke Ob, takođe karstna pećina. U njoj je pronađeno oko tridesetak fosila primata, za koje se smatralo da su povezani ili sa neandertalcem ili sa prvim ljudima. No, genetičko istraživanje iz 2010. godine je, međutim, pokazalo da je reč o trećoj vrsti. Tom prilikom je analiziran deo DNK star 41.000 godina sa ovog nalazišta koji je specifično izdvojen iz komadića prsta, pa pojedini naučnici govore o njemu kao o "DNK bez fosila". Ispostaviće se da je sličnost baznih parova u ovoj DNK sa neandertalcima velika, ali da postoji i sličnost sa ljudima, no da se može govoriti o posebnoj vrsti.
I sada se, samo tri godine kasnije, pokazuje su ovi daleki "sibirksi" hominidi u srodstvu sa Homo heidelbergensisom, drevnijim precima ljudi i neandertalaca. Moguće je da neandertalci i denisovljani potiču od starijeg zajedničkog pretka, Homo antecessora, od koga su se razdvojili pre 700.000-400.000 godina, kao i da su se od istog pretka odvojili i hajdelbergensisi. Uz to, uopšte nije isključeno ni da su se ove tri vrste uzajamno ukrštale.





DOLINA NEANDER:

Kad je reč o neandertalcima, njihovi fosili su otkriveni još 1856. u dolini Neander u današnjoj Nemačkoj, po kojoj su i dobili naziv. Zanimljivo je da se u to doba dolina na nemačkom zvala Neanderthal, po lokalnom svešteniku Neanderu, a da je thal označavalo dolinu, no, kad je reforma nemačkog jezika izbacila h iz reči thal, neandertalci su zadržali isti naziv Homo neanderthalis. Po raširenom shvatanju, neandertalci su se u ljudskoj evoluciji kao posebna vrsta pojavili pre oko 500.000 godina i nastanjivali su oblasti u Evropi i Južnoj Aziji.
Neandertalci su sa ljudima počeli da žive nakon što su se ovi doselili iz Afrike u Evropu. Donedavno se isključivo smatralo da su neandertalci bili znatno manje razvijena rasa od Homo sapiensa. Naučnici su smatrali da su alatke koje su pronađene na neandertalskim lokalitetima zapravo potekle od ljudi i da su od njih naučili da se služe tehnologijom, da obrađuju predmete i da love sa oružjem. Naučnicima je na osnovu rasporeda nalazišta poznato da su već pre oko 42.000 godina neandertalci i ljudi u većem delu severne i centralne Evrope živeli uporedo, ali je na jugu opstajalo više zajednica neandertalaca koje nisu imale nikakav kontakt sa čovekom, jer on nije živeo u blizini u to doba. Ovi južni neandertalci se inače nazivaju uluzijanci.

No, genetička istraživanja neandertalskih fosila pokazuju da je ljudima i neadertalcima čak između 99,5 i 99,9 odsto DNK bilo zajedničko, a jedna prošlogodišnja genetička studija je čak pokazala da nema sumnje kako su se ove dve vrste uzajamno ukrštale. Zbog toga danas praktično svi ljudi u sebi sadrže i neandertalske gene. Neandertalac je svakako najbliži rođak koga je čovek imao tokom evolucije. No, analiza DNK kosti iz španske pećine pokazuje da je ova porodica očigledno brojnija. I mada ova vrlo složena veza ljudskih predaka zadaje novu glavobolju paleontolozima, nema sumnje da bi ovakvi nalazi samog Darvina vidno obradovali. Jer, posmatrano sa strane, šarolikost vrsta je najveća tekovina evolucije.

Slobodan Bubnjević

izvor

Нема коментара:

Постави коментар