недеља, 31. јануар 2016.

Sionske tajne velikih majstora, Leonardo da Vinci,


Studija za poslednju večeru
 
 
 



U vreme kada je živeo Leonardo, ako je neko i znao drugačiju priču o delu i životu Isusovom, morao se plašiti da o tome govori i sam sa sobom, a za javnu jeres mogla se očekivati samo smrtna kazna. To je i suština problema oko koga se tek sada, pravom najezdom knjiga i filmova o Da Vinčijevoj tajni, digla tolika prašina. Den Braun je prvi imao pameti i sreće da se seti stare priče, ali i dovoljno veštine da je učini pitkom i jednostavnom, a da ipak zadrži čari zagonetke. Čitaoci dužeg pamćenja znaju da je sve slično započelo još od Denikena, zatim su se istom formulom poslužili autori knjige „Sveta krv i sveti gral“. Odmah potom je objavljeno „Mesijansko proročanstvo“, „Ime ruže“, Umberta Eka, a na sličnom vetru prohujala je i Džoana Rouling, dečijom verzijom starih mitova i tajni. Iako je književni put već bio duboko utaban, nije čudno da je Den Braun ipak uspeo da stvori još jednog bestseler giganta. Tajna njegovog uspeha počiva na ozbiljnom naporu da istraži manje-više dobro poznat mit o istorijskoj prevari pod okriljem crkve, a s druge strane, na činjenici da prikazuje uglavnom nepoznate detalje iz života „dobrih momaka“, kao što je Leonardo, i pokaže sa koliko umešnosti i sa koliko rizika su ipak uspevali da proture istinu.



 

Scalable image
Naravno, hrišćanska crkva je lako primetila da je zahvaljujući Den Braunovoj knjizi dospela u centar pažnje. Ubrzo posle njenog objavljivanja, 2003. godine, pojavila se i knjiga „Dešifrovan Da Vinčijev kod“, u kojoj se deo po deo demontiraju gotovo sve Den Braunove teze. Crkva je to morala da učini i to je potpuno razumljivo. Već dve hiljade godina ona postoji zahvaljujući veri svojih sledbenika, a to je i po definiciji jasno podrazumevalo verovanje bez dokaza. I da je Crkva htela, to ne bi moglo biti drugačije. Zvuči gotovo neverovatno, ali, ipak, do danas Crkva, uz pomoć svih istoričara i arheologa sveta, nije bila u stanju da nađe bilo kakav ubedljiv dokaz za ono u šta želi da njeni sledbenici veruju. Sada su Den Braun i njegova „sorta“ dodali novo ulje na vatru na kojoj Crkva lagano dogoreva. U tome je i tajna uspeha „Da Vinčijevog koda„. On je uspeo da prosečno obaveštenog čitaoca dovede do vrhunskog ushićenja – iako sasvim prosečnim avanturističko-kriminalističkim romanom – jer je opšte prihvaćenu „istinu“ prikazao u neočekivanom i potpuno novom svetlu. 

Scalable image showing who is who





Uzimajući Leonarda, najuniverzalniji um koji je svet ikada imao, i iz središnjeg vremena najveće crkvene moći, Den Braun veruje da pronašao krunski dokaz da nas je svih ovih vekova Crkva skandalozno varala – i to namerno varala.

Za ovu svrhu, Leonardo se zaista pokazao kao idealan instrument. Leonardove slike odista odišu pozivom da budu pažljivo istražene. Posmatrajući celinu dela, lako je uočiti da on nikada nije naslikao raspeće Hristovo, što je u umetnosti tog doba predstavljalo nezaobilaznu vežbu. Nije preterivao ni u slikanju hrišćanskih motiva. Kompoziciju je gradio matematičkom preciznošću. Pravio je ncrte za tenkove, padobrane, helikoptere i automobile. Ni mnogo godina posle njega lekarima nisu bili potrebni bolji anatomski atlasi od onih koje je stotinama crteža, preslikanih in vivo, sačinio Leonardo. Čovek kome je nauka ležala u kičici (mada je mahom slikao prstima) veoma je držao do toga da pogledom znalca – super pogledom („super vedere“) – i poklonikom božanskog poretka prirode, tačno prenese istinu i znanja.
 
 





Leonardo je u svakom pogledu bio čovek za koga je njegov biograf, Vazari, mirno mogao da kaže da je „mislio jeretički“. Tvrdio je da su slikari, sa svojom nadmoćnom sposobnošću viđenja, savršeni medijumi za prenošenje znanja. Kada se tome doda podatak da on, na trinaest hiljada stranica svojih rukopisa, nikada nije pomenuo Isusa, onda se da naslutiti o kakvoj istini je razmišljao kada je slikao i šta je želeo da kaže, ako ne svojim savremenicima, a ono ljudima koji kao mi danas čitaju Den Braunovu knjigu. 
Den Braun ili nije želeo ili nije znao da saopšti potpunu istinu o Leonardovoj skrivenoj nameri. Mnogo više toga učinili su potonji pisci, oslonjeni na Braunov bestseler. Ono što je Den Braun ostavljao čitaocu samo da nasluti, da zagolica njegovu maštu, Martin Lun, autor knjige (nedavno objavljena i kod nas) „Ključ za Da Vinčijev kod“, ništa ne ostavlja nedorečeno. Onoliko koliko su vremenom popuštale crkvene stege, tek 300 do 400 godina kasnije postala je očiglednija prava Leonardova namera. 




Tek sada sa zaprepašćenjem otkrivamo da je Leonardo, ne samo pripadao, već je bio i jedan od velikih majstora Sionskog priorata, odmah posle Botičelija i pre maršala Francuske, Burbona, viceguvernera Langdoka i Milana. Leonarda, kao i Botičelija, u red sionskog priorata uveo je Andrea del Veroki, kod koga je sa petnaest godina započeo školu slikarstva.


_______________________________________________________

Kako se kodiraju tajne?
Atbašova šifra 
 
Reč kriptologija potiče od grčke reči
 «kriptos” što znači ,,skriven”, i ,,logos”,
 što znači ,,reč”. Prvi za koje je zabeleženo
 da su koristili kriptografiju bili su Grci
Spartanci, oko 400. godine p.n.e. Oni su
koristili palicu sa šifrom kako bi vojni
zapovednici mogli da tajno komuniciraju.
 Poruka je bila napisana na komadu kože
ili pergamenta i omotana spiralno oko
kupaste palice. Kad bi se razmotala,
poruka je izgledala kao zbrka slova i
mogla je da se čita jedino ako bi je
omotali oko druge kupaste palice potpuno
 iste veličine i proporcija. 
Atbašova šifra je sistem u kome poslednje
 slovo predstavlja prvo, a pretposlednje
slovo drugo. U rimskom pismu, ona izgleda ovako: 
 
 
NORMALAN TEKST: abcdefghijklm
ŠIFROVAN TEKLST: ZYXWVUTSRQPON
NORMALAN TEKST: nopqrstuvwxyz
ŠIFROVAN TEKST: MLKJIHGFEDCBA 
 
Tu šifru je otkrio dr Hju Dž. Šonfild. Dr
Šonfild je bio jedan od izvornih istraživača
koji su radili sa rukopisima sa Mrtvog
mora i na svojoj izuzetno značajnoj knjizi
 o biblijskoj istoriji ,,Zavera na Pashu”.
Onje primenio tu šifru na neke svitke koji
 su inače bili nečitljivi njegovim kolegama
 istraživačima. Ona je korišćena da se sakriju
imena u tekstovima esena, zadokita i nazarena
 u prvom veku. U stvari, prvi su je koristili
pisari iz 5. veka p.n.e. koji su pisali Knjigu
proroka Jeremije. Ona je jedan od nekoliko
sistema šifrovanja koji se koriste u hebrejskom
 jeziku. 
U ,,Mesijanskom zaveštanju”; Bejdžent, Li i
Linkoln su napisali da dr Šenfild u ,,Esenskoj
Odiseji” opisuje kako je bio fasciniran Bafometom
 koga su obožavali vitezovi templari i primenio
 je Atbašovu šifru na reč ,,Bafomet”. Na svoje
iznenađenje, otkrioje da se reč pretvorila u
,,Sofia”, što na grčkom znači ,,mudrost”. 
Reč ,,Bafomet” se na hebrejskom piše na
sledeći način, imajući u vidu da Jevreji pišu
s desna na levo: 
 
(taf)(mem)(vav)(pe)(bet)
Kad je primenio Atbašovu šifru na to, Sonfild
 je otkrio sledeće:
(alef)(yud)(pe)(vav)(shin)
što je grčko ,,sofia” napisano na hebrejskom
 s desna na levo.
,,Sofia” ne znači samo ,,mudrost”. Sofija je
 takođe boginja koja bi trebalo da bude Božija
 nevesta. Mnogi veruju da su vitezovi templari
 obožavali tu boginju

------------------------------------------------------



Na osnovu poznate mitologije – a o njima se zna manje nego o templarima ili masonima – Sionski priorat je bio jedan od najstarijih tajnih društava, stariji, a moguće je čak i osnivač templara. Martin Lun ovako sažima istoriju priorata: 

»U vezi sa Sionskim prioratom u Francuskoj nacionalnoj biblioteci postoje dva dokumenta koja su bila posebno značajna za Bejdženta, Lija i Linkolna kada su 1982. pisali svoju autoritativnu knjigu ,,Sveta krv, Sveti Gral” koja se bavi Merovinškom lozom. Prvi su zagonetni Tajni dosijei, zbirka naizgled nepovezanih dokumenata koji su na tajanstven način povremeno dodavani i oduzimani. Drugo delo je poznato kao ,,Cr-vena Zmija” (Le Serpent Rouge), i njega je možda napisao Zan Kokto jer odiše njegovim stilom. Ono sadrži genealogiju Merovinga, tlocrt crkve Sen Sulpis i trinaest pesama koje se odnose na znake zodijaka (uključujuči i trinaesti znak ubačen između škorpije i strelca: Ofiukus, ,,0naj koji drži zmiju”). Autori kojima se pripisuju oba ta dokumenta (ukupno četvorica) umrli su pod nerazjašnjenim okolnostima. 



Madona u pećini






Za Sionski priorat, ili ,,Preiure de Sion”, kako se zove u Francuskoj, kaže se da potiče od gnostičkog ili hermetičkog društva kojeje vodio jedan egipatski mudrac po imenu Ormus oko 46. godine. ,,Ormus”je takođe podnaziv koji je Sionski priorat usvojio 1188. g. kada je promenio ime, a zvao se “Sionski red”. Tada su oni o sebi govorili kao o “Ordre de la Rose-Croix Veritas” (redu pravog ružinog krsta), što ukazuje na to da je Sionski priorat zapravo izvorni red rozenkrojcera. 
Istoričari nisu znali ni za kakvu organizaciju koja se odnosi na Sion sve do srednjeg veka. Opatiju Orval u Steneju (jednom nazvanu ,,Satanikum”) smeštenu u Ardenima u severnoj Francuskoj, 1070. g. osnovala je grupa monaha iz Kalabrije, u Italiji, predvodena merovinškim ,,Princem Medvedom” (za koga se govorkalo da je praunuk Dagoberta II, Sigisbert VI).” 
Ti monasi su stvorili osnovu sionskog reda sa kojim su se stopili, zajedno sa templarskim redom Godfroa de Bujona 1099, godinu dana nakon štoje on osvojio Jerusalim. Godfroa de Bujon nije bio samo lorenski vojvoda. Kao potomak Dagoberta II, on je, kao Meroving, bio zakoniti kralj. Stenej je bio jedan od dva glavna grada Merovinga. U obližnoj Svetoj šumi, Vevr, kralj Dagobert II je ubijen u lovu 23. decembra 679, kada je kako tvrdi Den Braun, uboden u oko dok je spavao pod drvetom. 

 
Pjer Plantar , je unajmio veći broj ljudi koji su u Nacionalnu Biblioteku Francuske podmetnuli veliki broj dokumenata, dizajniranih tako da izgledaju kao da datiraju još iz srednjeg veka.  Trojica autora su 1982. godine napisala knjigu ''Sveta krv i Sveti Gral'', baziranu na istorijskim falsifikatima Pjera Plantara. Den Braun je takođe prihvatio tu ideju i napisao bestseler ''Da Vinčijev kod''.


Izgleda da je preokupacija Sionskog priorata oduvek bila da na evropske prestole vrati dinastiju Merovinga i njihovu lozu, koja je izgubila svoje nasledno pravo posle Dagobertovog ubistva. Pomoću raznih političkih sporazuma i brakova, sa tom lozom su se vremenom orodile mnoge aristokratske i kraljevske porodice, kao što su Blanšfor, Gizor, Sen Kler, Monteskje, Monpeza, Poe, Luzinjan, Plantar i Habsburg Loren. Zapisi iz tog vremena potvrđuju da je sedište Reda bila Opatija Notr Dam na planini Sion, koja leži južno od Jerusalima. Bila je dobro utvrđena i sagrađena na ruševinama jedne vizantijske bazilike.

Pjer Plantar



Ono što možda nije tako sigurno, jeste tvrdnja da Sionski priorat ima dobro dokumentovanu istoriju obožavanja svete žene”, i da poštuje Mariju Magdalenu, koju smatra Hristovom ženom, kao otelotvorenje tog ženskog principa. Den Braun posebno skreće pažnju na Leonardovu “Poslednju večeru”. Prema njegovom tumačenju, levo od Isusa je naslikana figura žene, Marije Magdalene, kojoj se, u pretećem stavu, sa rukom pod njenim grlom, obraća apostol Pavle, njen smrtni neprijatelj. Zanimljivo je da je Vatikan, 1986. godine, zvanično objavio da crkva odbacuje ranije tumačenje uloge Magdalene, po kome je ona bila samo obična bludnica. 

 



Ovaj red je iznenada postao poznat i široj javnosti kada je u mnogim zemljama sveta, pa i kod nas, objavljena knjiga „Protokol sionskih mudraca“ u kojoj se propoveda antisemitizam, a Jevreji se okrivljuju za „sve“. Nikada, međutim, nije potvrđeno da spis ima bilo kakve veze sa Sionskim prioratom. Priorat danas spada u najtajnije od svih tajnih društava. Nalazi se u okrilju Templara i u hijerarhijskoj lestvici zauzima vrhovno mesto. Jedna od najpoznatijih legendi o prioratu vezana je za Ren l Šato i opata Beržije Sonijera i njegovo tajanstveno otkriće tokom obnove crkve. Sa onim što je pronašao otišao je u Pariz, a kada se vratio u Ren l Šato, !888, bio je bogat čovek. Crkvu je bogato ukrasio čudnim ornamentima, kao što je ogromni sakati đavo sa posudom svete vodice. Iznad vrata je dao da se napiše: “Užasno je ovo mesto”. 








Na slici je jedan od dokumenata reda koji se, navodno, odnosi na skriveno blago Templara u Ren L Šatou, u Francuskoj


Jedine činjenice koje mogu nešto da objasne su dve slike koje je Sonijer kupio za vreme svog boravka u Parizu - Tenijeovog “Svetog Antuna Isposnika” i Pusenove “Pastire iz Arkadije”.
Sakati đavo je prepoznat kao Asmodeus, čuvar legendarnog blaga kralja Solomona. Pretpostavljalo se da je šifrovani spis odveo Sonijera do blaga - možda blaga Katara, jeretičke sekte s početka 11. veka, a čiji su poslednji sledbenici živi spaljeni 1243. godine, pošto su pobeđeni u Montsagaru. Neki su, opet, mišljenja da su bogatstvo predstavljale svete knjige. 
Henri Linkoln (jedan od autora knjige “Sveta krv i sveti gral”), pružio je zanimljivo rešenje ove zagonetke. On je uspeo da dešifruje Sonijerov spis (ili bar tvrdi da ga je njegov kompjuter dešifrovao) i da otkrije skrivene poruke kupljenih slika, naročito Pusenove, na kojima se nalazi grob iz okoline Ren l Šatoa. Linkoln je ubeđen da je Sonijerova tajna krajnje jednostava. Ren l Šato je nekad nosio naziv Ereda i bio je značajan centar Reda Templara, posvećenog čuvanju Jeruselemskog hrama. Linkoln je otkrio činjenicu da su Templari u čvrstoj vezi sa Sionskim prioratom. Takođe je potvrdio da su Rozenkrojceri iz sedamnaestog veka bili u stvari kaluđerski red Siona. 
Još uvek ostaju mnoge nepoznate činjenice. Kada je Sonijer umirao, ispovedio se svešteniku, kasnije duboko uzbuđenom onim što je čuo. Sonijer je, u stvari, bio razrešen svojih dužnosti sveštenika 1910. godine, ali je i dalje nastavio da drži misu u kapeli koju je sam izgradio. Da li je Sonijer bio neka vrsta đavolovog sledbenika ili član tajnog magijskog reda? Linkoln na ova pitanja nije umeo da odgovori, ali je bar na zanimljiv način pristupio razrešavanju ove neobične zagonetke. 
Ako bi se istina o Leonardu, Sionskom prioratu, templarima, masonima i drugim, autentičnim tajnim redovima, potražila dublje u istorijskom vremenu, naišlo bi se na temeljnije uporište svega što je bilo suprotstavljeno hrišćanskim učenjima. Taj put neminovno vodi ka gnosticima. Mnogi su skloni da veruju da je u njihovim, tzv. „apokrifnim spisima“ sačuvana prava slika o suštini Isusove misije. Njihova priča je vekovima pažljivo prenošena i čuvana, sa namerom da se seme raspe kada tlo postane pripremljeno i plodno. Taj trenutak se čekao svih ovih dve hiljade godina, ali uvek, ako bi seme gnostika počelo da klija, Crkva je uspevala da preko njega razastre korov straha, inkvizicije, otkupa grehova... 
Tu istinu je, nesumnjivo, poznavao i Leonardo i nikada se nije gnušao crkve, bez obzira što mu je „prava“ istina, ipak, bila draža. 
Aleksandar Milinković 
 
 


1 коментар:

  1. Neprestano se trudim da saopštim nesto nesaopštivo, da objasnim nešto neobjašnjivo, da ispričam nešto što nosim u kostima i što se u tim kostima može doživeti. Mozda to u biti i nije ništa drugo doli onaj strah o kojem je već često bilo govora, upravo strah protegnut na sve, strah i od onog najvećeg i od onog najmanjeg, strah, grčevit strah od izricanja jedne reči. Uostalom, možda taj strah i nije samo strah nego i čežnja za nečim što je više od svega onoga što uliva strah?
    (Franz Kafka)
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши