недеља, 13. септембар 2015.

DOGVIL


Кокан Младеновић, један од „најпроблематичнијих“ позоришних редитеља у нас, спада у оне ретке уметнике чији безмало сваки јавни наступ изазове лавину коментара, осуда, симпатија, али који, дакако, очигледно не уме ни публику, ни колеге, а често ни „структуре“, да остави равнодушним.

Новосађани су га недавно видели у Српском народном позоришту, где је, у оквиру 42. ИНФАНТА, одиграна његова представа „Догвил“, рађена у копродукцији Миксер Хоусеа, новосадског СКЦ-а, Дома омладине Панчева и Марка Грубића. Младеновићева адаптација истоименог филма Ларса фон Трира најдиректније и најнепосредније је окренута оштрој и сировој критици безмало свих сегмената данашњег српског друштва. У интервјуу за портал мојновисад.цом, редитељ говори о болестима које живимо, о „телепромптовању“ оних који нас кроз историју возају у „ваздуплоховима“, о летаргији и затупљености просечног житеља „Псетограда“, али и о кукавичлуку данашњег театра, чији се и највећи доајени понижавају у додворавању властима...    
- Мислим да је наше позориште, нажалост, неопростиво кукавичко, и да упорно избегава да говори о стотинама проблема који нас тиште. „Догвил“ је настао као врста побуне, као наш револт у односу на Догвил у коме живимо. Читава представа је практично компарација између тог затвореног света Догвила из филма Ларса фон Трира и нашег уочавања света у коме живимо. Становници Догвила код фон Трира воле да кажу за себе да су честити, поштени људи, да поштују породичне и друштвене вредности, да су одани заједници, да су велики верници, све најбоље. А долазак те странкиње, те Грејс, разобличи их као најгоре људе на свету, и Догвил разобличи као место које је сушта супротност ономе што проповеда. Догвил је свет који живи у изолацији. Ми смо више од две деценије провели у различитим врстама изолације: ратови, санкције и све друго што нам се дешавало. Некако је живот ишао мимо нас, свет се мимо нас развијао. А ми смо остали убеђени да нас то није нешто претерано дотакло. Ја се бојим да су последице по све нас страшне, да су деведесете дошле на наплату. Погледајте само монструозне злочине који се дешавају у Србији у протеклих неколико година, ту ескалацију зла, ескалацију породичног насиља... То више нису мафијашки обрачуни из деведесетих. То су неки, до јуче, обични људи. Неке комшије, неки месари, неки уредни брачни другови, а размере зла су толике да је то једна нова пошаст. Ми смо пробали да „Догвил“ направимо као једну врсту друштвене платформе. Јако сам поносан што то није само ауторски пројекат нас који смо на представи радили, него смо ми на фејсбук страници коју смо направили на сваких недељу дана стављали нове теме: насиље у породици, насиље према женама, мржња према странцима... Ми смо више од шест хиљада прилога за два месеца, током припрема представе, добили са разних страна, не само из Србије, већ са простора читаве бивше Југославије. И ово што се у представи види као видео материјал, неки стихови у сонговима, неке реченице, све су то потресне исповести малтретираних жена, људи који су имали огромне неприлике због свог различитог начина на који доживљавају љубав, нацију и тако даље. Тако да је тај друштвени ангажман везан за платформу „Догвил“, не само за представу, мени посебно драгоцен – прича Младеновић за портал mojnovisad.com.
Кажете да се око идеје и око целог тог „пројекта Догвил“ окупио велики број људи. А где су сви ти људи када треба нешто урадити, ако је толико оних који схватају да проблем постоји и ако су проблема свесни, почев од позоришне публике па надаље? Где су сви они када треба гласно мислити и јавно изрећи свој став?
- Ствари су двојако компликоване. С једне стране, ми смо протраћили огроман револуционарни потенцијал од тог 5. октобра 2000. године. Очекивали смо огромне друштвене промене, а нисмо добили ништа. Напротив, добили смо то да се једна накарадна власт врати у још горем и још страшнијем облику. Огромна је одговорност оних који су преузели државу 2000. године. Зашто су тако јефтино продали тај револуционарни потенцијал? Људи су после свега научили да више не желе да буду дежурне будале, да више не желе да излазе на изборе на којима им се нуде једни те исти. Народ више не верује никоме. А људи који су изнели те деведесете на плећима, ту пре свега мислим на грађанство, мислим на грађански покрет „Отпор“...
Али и грађански покрети су еволуирали у нешто против чега су и сами били...
- Да, еволуирали су у партије. У сваком случају, ми смо као нормални људи сад навикли да не верујемо никоме. Навикли смо да не верујемо у револуцију, то јест схватили смо да револуција не постоји, да постоји само пука замена друштвених елита. Људи су или попаковали кофере у неким својим зрелим годинама, и заувек отишли из Србије, или су направили неке своје интимне емиграције, на нека своја имања, у неке своје професије, а одлучили су да их се више не тиче земља у којој живе. И онда овај полусвет, који иначе влада нашим животима више од двадесет година, час у позицији, час у опозицији, добије маха, рашири крила. Они су сада моћнији него икада. Ја, када говорим о накарадној позицији, не говорим само о овој страшној власти која тренутно управља Србијом. Подједнако ружно мислим и о српској безидејној, лоповској корумпираној опозицији. Ти исти људи су до јуче били на власти, ти исти људи ће сутра поново доћи на власт. Али оно што је мени вулгарно јесте што ми већ више од двадесет година гледамо једна те иста лица на нашој политичкој сцени, лица која се као на неком провинцијском вашару, на неком рингишпилу, возају укруг, док ми стојимо и гледамо. Мислим да их све заједно треба отерати, само је питање ко ће онда доћи.
Ипак, сама представа „Догвил“ је мање усмерена ка непосредној критици власти, а више ка том малом човеку, ка злу у њему, ка неспремности и недостатку храбрости да се ишта промени, ка просечном становнику Догвила. Није ли то можда већа мисија, натерати малог човека да мисли, натерати малог човека да буде добар?
- Јесте, али то је ствар апсолутног недостатка културне политике, друштвене свести, погрешног система образовања... Ми нисмо народ склон демократији. Ако објективно погледате, наше породице нису демократске. Ми у свакој нашој породици имамо једног доминантног родитеља, или најстарије дете, или било кога ко је главни. Врло ћете ретко наћи породице у којима се све решава разговором и демократски. То су мале деспотије иза затворених врата. У школи је онако како наставници кажу да треба да буде, и никога не занима шта то наша деца мисле о овом школском систему који их апсолутно не интересује такав какав јесте. Тако вам је у школству, тако вам је у јавном животу. Наше партије, биле оне позиција или опозиција, такође су мале деспотије. Чим се појави неки плурализам мишљења у било којој политичкој партији, она се распадне. Наше партије нису способне да издрже различитост демократских мишљења унутар самих себе. И ако имате породицу која није демократична, школство које није демократично, друштво које у свим својим сегментима не функционише као демократично, онда је илузорно говорити о демократији као неком кровном феномену, да се сад демократија појављује изнебуха и ми одједном постајемо демократско друштво јер смо тако одлучили. Демократија је нешто што треба да краси све основне поре друштва, основне механизме друштва, иначе је само глупа и празна реч.
А мислите ли да је Догвил који ми овде живимо суштински другачији и недемократскији од оног каквим га је видео фон Трир и у коме генерално живи цео данашњи свет, или је реч о истом принципу, који се тек донекле различито манифестује?
- Свет јесте велики Догвил, распао се читав један систем вредности. То што се зове западна демократија, која почива на идеалу атинске демократије, одавно је исто само фасада читавог система манипулације. Овај наш Догвил је страшнији јер се формира након деценија ратова, након монструозних злочина. Формира се с једним талогом страхота које нису нормалне, или бар не припадају цивилизованом свету. Самим тим су и ствари које радимо једни другима, и дан-данас, страшније него оне које се дешавају у свету. Ја мислим да, кад држава свесно производи заглупљен народ, серијом ријалити програма, апсолутним недостатком културне политике, системом образовања где, почев о председника па до било кога, свако може да купи себи диплому факултета, докторску титулу, у таквој држави је потпуно бесмислено говорити деци да треба да уче, да буду добри и поштени људи, јер је то потпуно контрадикторно друштву у коме ће се обрети након што заврше школу. Тај уништен систем вредности прави управо овакав Догвил, прави народ који нема никакве културне потребе, који нема никакву друштвену свест, народ којим се тако лако манипулише. А и тај народ одавно није народ на који можемо да будемо поносни. У том народу има тако много наталожене мржње која само чека повод да експлодира. 
Верујете ли да ће експлодирати? И на који начин?
- Ја верујем да хоће. Мислим да нас чека експлозија социјалног бунта. Проблем је што ту експлозију неће имати ко да каналише. Тај социјални бунт може да направи много нелагода, може да направи много крви, али ће након тога доћи опет неки полусвет на власт. Ми више немамо наду, и то је можда наша највећа трагедија у односу на деведесете. Те деведесете су биле страшне, али су, ипак, остављале наду. Сви смо мислили да ће доћи боље време након што падне тај накарадни систем Слободана Милошевића. Сад немамо никакву наду. Кад погледате наше опозиционе тајкуне са јефтино приватизованим фабрикама, са кућама, са базенима, сите подједнако као што је и власт коју тренутно имамо, видите да нити у политичком систему, нити у тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви не постоји ниједна вертикала која би могла да повуче овај народ набоље. И зато мислим да смо ми на свом цивилизацијском дну. Овакав народ какав ми јесмо нема баш много упоришта да се назове народом. Што каже један мој пријатељ, ми нисмо народ, ми смо становништво. Ми смо само група људи која насељава једну територију. Народ би морао да има неке кровне идеале, неки скуп племенитих циљева који га чине народом. Ми немамо никакве циљеве, ми овде само станујемо.
Критика која се у вашем „Догвилу“ спроводи, изречена је на више него експлицитан начин, отворено, директно, „безобразно“. Уметност се некада кудикамо суптилније обраћала, како публици, тако и онима које критикује. Значи ли то да је и данашњи човек у неку руку постао неспособан да разуме метафору, да разуме један не тако експлицитан уметнички језик, уколико му се све мора рећи директно и неувијено?
- Ми смо управо о томе дискутовали током процеса проба, то јест до које мере треба бити радикалан, и тим питањем смо се и сами доста бавили. Свима нама се променио рукопис откад се променио културни ниво публике којој се обраћамо. Ми смо се некако иселили из метафора, ми смо избеглице из метафора. Некада је било довољно неком образованијем народу који је чинио нашу позоришну публику или наше грађанство, провокативном, добро постављеном метафором указати на феномен. Тај исти народ је до те мере засипан лавином примитивизма, да је потпуно изгубио перцепцију метафоре. Ми смо већински неспособни да перцепирамо нешто што је метафорично казано. Зато смо у представи користили ту традицију „in four face“ драматургије, директно, „шаком у главу“. Да, живимо у страшној земљи, где је председник Томислав Николић, једна од најнеморалнијих особа у историји наше политичке сцене, где је једно срамотно и неморално биће премијер, где су људи који су промовисали најнеморалније вредности деведесетих, који су учествовали у монструозним злочинима, људи који су били део једне политике које ми морамо кроз читаву историју да се стидимо, такви људи су сад, са неколико купљених диплома и неколико отрцаних продемократских, проевропских фраза, постали народни трибуни. То је озбиљна срамота. И не мислим да позориште о томе треба да говори увијено и да треба да радимо кроз много метафора. Ја се лично стидим земље у којој владају такви људи, и волео бих да то поделим са публиком, без обзира на последице и без обзира на то на који ће начи то публика разумети.
А мислите ли да успевате, у овој или у другим представама, да допрете до тог председника, до тог премијера, до свег тог моралног отпада који нам кроји судбину? Да ли их уопште занима што неко тамо галами, или су толико бахати и моћни да их је баш брига шта им говори неко тамо позориште, нека тамо уметност, нека тамо култура?
- Наша власт о култури не зна апсолутно ништа. Ни о образовању, ни о култури. Њих то апсолутно не занима. Воле да се мешају, што је парадоксално, јер статистике показују да нешто мање о два процента нашег становништва има потребу за културом. Притом, у ту потребу за културом улази и одлазак у биоскопе, не само оно што бисмо назвали елитном културом, него ма каква потреба за културом, за читањем било чега што није жута штампа. То је наша реална публика. Нашу власт не занима култура, али „Догвил“ се обраћа становништву, „Догвил“ покушава да одржи ту нормалну опозициону ватру, ту ватру која није на продају. И ми смо, играјући у „Миксеру“ двадесетак представа, успели да формирамо један круг људи који долази не баш на сваку представу, али је ипак круг људи који долазе, дискутују, разговарају. Готово да нема честите особе из нашег опозиционог живота да није била саучесник оваквог „Догвила“. Мислим да смо успели да направимо једну ширу платформу него што је сама представа, и на то сам јако поносан. Или нас бар овакав „Догвил“ чини нормалним људима и даје нам разлог због ког још увек живимо у Србији.
Може ли данас позориште нешто да промени, да повуче, има ли још увек ону моћ коју је кроз историју имало?
- Ми стално заборављамо да смо ми готово две хиљаде година, од грчког театра, па све до Гутенберга, били једино средство масовне комуникације, једини мас-медиј. Ко год је хтео нешто важно да саопшти свету, то је радио углавном преко театра. И театар има ту невероватну трибунску моћ, моћ јавне речи, моћ речи казане са сцене. А данас, због своје удобности, због свог кукавичлука, због своје потребе да имамо уредне плате, да имамо више новца, да будемо на насловним странама, ми смо се одрекли провокације, одрекли смо се ауторитета јавне речи коју кажемо са сцене. Та реч може да запали, та реч може да покрене.
Ипак, та реч углавном недостаје. Замерате ли својим колегама које ћуте? А има их доста...
- Замерам. Ја не волим наш театар, нити тај театар воли мене. Мислим да је тај театар на једној озбиљној странпутици. Неки велики уметници, велики глумци, попут чувеног колеге Микија Манојловића, се понижавају у додворавању новој власти. Београдска позоришта пажљиво бирају свој репертоар тако да се никога не тиче и да никога не наљуте. Наравно, свуда има часних и лепих изузетака, али говорим паушално. Кад погледате управнике позоришта у време када сам ја почињао да се бавим театром, Јован Ћирилов, Борка Павићевић, Љубомир – Муци Драшкић, Вида Огњеновић, и кад погледате људе који се данас налазе на њиховим местима, то је већ осећање озбиљне нелагоде, а можда и срамоте. Е, такав неки полусвет, који је много видљивији у култури, чини наш јавни живот, такав полусвет одлучује о свему у нашој држави. Неки полуписмени људи, људи који се „телепромптују“, возе се „ваздуплоховима“ , неки нишчи духом су постали најважнији људи наше земље. И та земља то трпи. Ја, како год то било ружно да се каже, патим што је тај 5. октобар био мирна револуција. Мислим да је толико зло морало да буде угушено у крви. И мислим да нам се крв приближава, у сваком смислу.
Мислите ли да ће нам се та крв десити?
- Не мислим, надам се да хоће.
(mojnovisad.com)

1 коментар: