среда, 05. новембар 2014.

George Orwel,Otkrivanje španske tajne








Preveo: Pero Jerkić

Španski rat verovatno je stvorio najveću nakupinu laži još od vremena Velikog rata 1914.-18.,  ja iskreno sumnjam, bez obzira na sve žrtvovane časne sestre, silovane i razapete pred očima reportera Daily Maila, o tome jesu li profašističke novine nanele najviše štete. Upravo su levičarski listovi, News Chronicle i Daily Worker, ti koji su svojim daleko suptilnijim metodama iskrivljivanja istine britanskoj javnosti uskratili mogućnost da uvidi stvarnu prirodu borbe.

Činjenica da su te novine tako pažljivo prikrile kako se španjolska vlada (uključujući i poluautonomnu katalonsku vladu) revolucije plaši daleko više negoli fašisti. Sada je gotovo sigurno da će rat završiti nekom vrstom kompromisa, a imamo razloga da sumnjamo o tome koliko to vlada, koja je pustila da Bilibao padne bez ispaljenog metka, zapravo želi biti pobednička; ipak sigurno ne sumnjamo u njenu temeljitost prilikom razbijanja svojih vlastitih revolucionara. Već je neko vreme živa vladavina terora; nasilno zabranjivanje političkih stranaka, zagušljiva cenzura štampe, neprestana špijunaža i zatvaranja bez suđenja u uzlaznoj su putanji. Kada sam napustio Barcelonu u kasnom Lipnju zatvori su bili prepuni, i uistinu, regularni zatvori odavno su prenapučeni i zatvorenici su zatvarani u praznim trgovinama kao u bilo kojem drugom privremenom skladištu koje se moglo za njih naći. Važno je primetiti kako ljudi u zatvorima nisu fašisti već revolucionari; oni u zatvorima nisu zbog toga što skreću previše u desno, već zbog toga što naginju previše ulevo. A ljudi odgovorni za njihovo stavljanje iza rešetaka su ti omraženi revolucionari od čijeg nam se imena ledi krv u žilama - Komunisti.

Za to vreme rat protiv Franca se nastavlja, ali osim onih jadnika u rovovima na prvoj crti, niko u španjolskoj vladi ne vidi taj rat kao pravi. Prava borba vodi se između revolucije i kontrarevolucije, između radnika koji koji se trude zadržati ono što su još 1936. osvojili, i liberalno-komunističkog bloka koji im to uspešno oduzima. Velika je nesreća što je tako malo ljudi u Engelskoj uspelo dokučiti kako je komunizam postao kontrarevolucionarna sila, komunisti su svugde u savezu s buržoaskim reformistima i celu svoju moćnu mašineriju koriste kako bi razbili ili diskreditovali svaku partiju koja pokaže bilo kakav znak revolucionarnih težnji. Kako je samo groteksan prizor u kom desničarski intelektualci komuniste napadaju kao uvrnute ‘crvene’, dok se istovremeno s njima nalaze u potpunom dogovoru. Gospodin Wyndham Lewis bi, na primer, morao voleti komuniste, barem privremeno. U Španiji, komunističko-liberalni savez u potpunosti je pobednički. Od svega što su španjolski radnici zadobili 1936. ništa nije preostalo, osim nekoliko kolektivnih farmi i određena količina zemlje zauzeta od strane seljaka prošle godine, a i seljaci će kasnije verovatno biti žrtvovani, kada više ne bude postojala potreba za njihovim smirivanjem. Onaj ko želi videti kako je trenutna situacija nastala mora se osvrnuti na samo poreklo građanskog rata.

Francova težnja za vlasti razlikovala se od one Hitlera i Mussolinija, u smislu da je bila vojni puč, usporediv s stranom invazijom, i zbog toga nije imao mnogo masovne podrške, iako ju je od tada nastojao zadobiti. Njegovi glavni pobornici, osim određenih delova krupnog biznisa, bili su zemljoposedička aristokracija i golema, parazitska katolička crkva. Takav prevrat protiv sebe je naravno pokrenuo različite sile koje se inače ne slažu ni po jednom pitanju. Seljaci i radnici preziru feudalizam i klerikarizam; no ista je stvar i s liberalnom buržoazijom, koja se doduše toliko ne protivi modernijim verzijama fašizma, bar u trenutku u kojem se ne zovu fašizam. Liberalni buržuj je istinski liberalan do tačke u kojoj njegov vlastiti interes nestaje. On se zalaže za napredak iz fraze ‘la carrière ouverte aux talents’. Tako se naravno ne može razvijati u feudalnom društvu gde su radnici i seljaci toliko siromašni da bi kupovali robe, industrija opterećana golemim porezima koje plaća biskupima, a svaki je profitabilan posao unapred osiguran za prijatelje vojvodinog nezakonitog sina. Stoga, u trenutku takve očite reakcije kao što je Francova, na trenutak se nađete u situaciji u kojoj se radnici i buržoazija, u stvari smrtni neprijatelji, bore rame uz rame. Takav neugodni savez poznat je kao Popularni Front (ili u komunističkoj štampi, gde mu je dan lažan demokratski oblik, Narodni front). To je kombinacija s toliko vitalnosti, i s isto prava na postojanje, kao svinja s dve glave ili neka druga Barnumova i Baileyeva grozota.

U svakoj većoj nevolji kontradikcije ugrađene u Popularni front moraju izaći na videlo. Jer, čak kada se radnik i buržuj oboje bore protiv fašizma, oni se ne bore za istu stvar, buržuj se bori za buržoasku demokraciju, tj kapitalizam, dok se radnik, ukoliko razume situaciju, bori za socijalizam. U ranim danima revolucije španjolski radnici situaciju su razumeli vrlo dobro. U područjima gde su porazili fašizam nisu se zadovoljili izbacivanjem pobunjeničkih trupa iz gradova, oni su također iskoristili priliku i zauzeli zemlju i tvornice, te obrazovali grube osnove radničke vladavine preko lokalnih komiteta, radničkih milicija itd. Kako god bilo napravili su grešku (možda zbog toga što su većina aktivnih revolucionara bili anarhisti s nepjerenjem prema svakoj politici), ostavljajući republikanskoj vladi nominalnu kontrolu. A unatoč raznim promenama u ličnostima svaka naknadna vlada imala je otprilike isti buržoasko-reformistički karakter. Na početku se činilo kako to nije ni bitno, jer je vlada, naročito u Kataloniji, ionako bila bespomoćna i buržoazija se morala smiriti ili čak (a to se i dalje događalo u decembru) ‘preobući’ u radnike. Kasnije, kako je moć sve više izmicala iz ruku anarhista u ruke komunista i desnih socijalista, vlada se mogla potvrditi, buržoazija izaći iz skrovišta i obnoviti staru podelu društva na bogate i siromašne. Od tada svaki pokret, osim nekih diktiranih od strane vojne nužnosti, kretao se u smeru poništavanja prvih meseci revolucije. Od mnogih prikaza koje bih mogao navesti, navešću samo jedan, slamanje starih radničkih milicija, koje su bile organizovane na demokratskom principu, s oficirima i vojnicima koji imaju ista primanja, među kojima ne postoji nejednakost, te ga zamenili ‘Narodnom Armijom’, oblikovanom kao što je to slučaj s običnim buržoaskim armijama, s privilegovanim oficirima, velikim razlikama u plaćanju itd. Nepotrebno je reći, kako je to obrazloženo kao vojna nužnost, i gotovo sigurno je uistinu doprinelo vojnoj efikasnosti, bar za kratak period. Ali, nesumnjivo je kako je smisao bio taj da se udari na jednakost. U svakom odeljenju usledila je ista politika s rezultatom da je samo jednu godinu nakon početka rata i revolucije ponovno uspostavljena normalna buržoaska država, s dodatnom vladavinom terora kako bi se mogao očuvati status quo.

Taj proces verovatno ne bi otišao tako daleko da se borba mogla voditi bez stranih uplitanja. No vojna slabost vlade takvo šta je učinila nemogućim. Vlada se morala okrenuti Rusiji za pomoć, i iako je istina kako je količina oružja koje je Rusija ustupila uvelike preuveličano (u moja prva tri meseca u Španiji video sam samo jedno rusko oružje, usamljeni mitraljez) sama činjenica o njegovom dolasku dovela je komuniste na vlast. Ruski avioni i mitraljezi, kao i dobre vojne kvalitete internacionalnih brigada (ne nužno komunističke već pod komunističkom kontrolom), neizmerno su podigli ugled komunista. No, što je još važnije, budući da su Rusija i Meksiko bile jedine države koje su otvoreno dostavljale oružje, Rusi nisu samo dobijali novac za oružje već su mogli diktirati uslove. A njihovi su uslovi, do kraja zaoštreno, glasili: “Uništite revoluciju ili nećete dobiti više oružja.” Razlog takvog ruskog stava obično se vidi u pretpostavci kako bi rusko pomaganje revoluciji ugrozilo opstanak francusko-sovjetskog pakta (kojem se trebala pridružiti i Velika Britanija); također se možda radi o tome kako bi bauk istinske revolucije u Španiji podigao neželjene odjeke u Rusiji. Komunisti naravno pobijaju kako je bilo kakav direktan pritisak izvršen od strane ruske vlade. No to, ukoliko bi i bilo tačno, ne bi bilo previše bitno, jer komunističke partije svih zemalja u stvari samo provode rusku politiku, a Španska KP, s desnim socijalistima pod svojom kontrolom, i s komunističkom štampom  celog sveta, iskoristili su svoj golemi i neprestano povećavajući uticaj za kontrarevolucionarne ciljeve.

U prvoj polovini ovog članka naglasio sam kako je prava borba u Španiju, za njenu vladu, borba između revolucije i kontrarevolucije, da je vlada, iako uznemirana borbom protiv Franca, još više uznemirena pitanjem kako poništiti revolucionarne promene koje su se poklopile s početkom rata.

Svaki komunist odbaciće tu sugestiju kao pogrešnu i nepoštenu. On će reći kako je obična besmislica govoriti kako španska vlada razbija revoluciju, jer se revolucija nikada nije ni dogodila, te da je naš posao poraziti Franca i obraniti demokratiju. A upravo je u tom smislu najvažnije videti kako komunisička anti-revolucionarna propaganda deluje. Pogrešno je misliti kako takvo šta nema svoju važnosti u Engleskoj, gde je komunistička partija mala i potpuno slaba. Dotičnu važnost moći ćemo videti vrlo brzo ukoliko Engleska uđe u savez sa SSSR-om, ili možda još ranije, jer uticaj Komunističke partije sigurno će rasti - on već raste, kako kapitalistička klasa sve više i više shvata kako komunisti igraju njihovu igru.

Široko govoreći, komunistička propaganda zavisi od zastrašivanja ljudi strahotama fašizma (koje uistinu i jesu strašni). Također se sastoji u pretvaranju - ne toliko na rečimo koliko na delu - da fašizam nema ništa slično s kapitalizmom. Fašizam je tak neka vrsta neobjašnjive izopačenosti, kao aberacija, ‘masovni sadizam’, nešto bi se dogodilo kada bi odjednom raspustili razne manijake. Trenutni fašizam takva je stvar, i protiv njega se može mobilisati javno mišljenje, a da se ne izazove revolucionarni pokret. Fašizamu se može suprostaviti buržoaska demokracija, dakle kapitalizam. No u isto vreme moramo se rešiti tih problematičnih osoba koje pokazuju kako su fašizam i buržoaska demokracija dve strane istog novčića. To najpre pokušavate tako da dotičnu osobu nazovete nepraktičnim vizionarom. Kažete mu kako komplikuje  stanje, kako cepa antifaštističke snage, kako se ne radi o trenutku za revolucionarno stvaranje fraza, da se trenutno moramo boriti protiv fašizma bez posebnog naglašavanja za šta se borimo. Kasnije, ukoliko i dalje bude odbijao da zaćuti, ton se promeni i ‘remetilački faktor’ nazove se izdajicom. Ili tačnije, nazove se trockistom.

No šta li uopšte znači biti trockist? Zbog te strašne reči u ovom trenutku u Španiji možete biti bačeni u zatvor gde ćete biti držani do beskonačnosti, bez suđenja, nakon samo jedne glasine da ste trockist - na najboljem je putu da tako bude žigosana i u Engleskoj. Reč ‘trockist’ (ili ‘trocki-fašist’) generalno se koristi pri označavanju prerušenog fašista koji se predstavlja kao ultrarevolucionar kako bi rascepao levičarske snage. No, ona svoju specifičnu moć vuče iz toga što zapravo znači tri odvojene stvari. Ona predstavlja onoga koji, kao Trocki, teži svetskoj revoluciji, ili člana postojeće organizacije s Trockim na čelu (inače jedino legitimno korištenje te reči), ili prerušenog fašiste kog smo već spomenuli. Jedno od značenja može biti spojeno s drugim po volji. Značenje Br.1 može i ne može sadržavati značenje Br.2, a značenje Br.2 gotovo neizbežno je spojeno s značenjem Br.3. Znači: “Može se čuti kako XY govori u korist svetske revolucije, dakle, on je trockista, a u skladu s tim i fašista.” U Španiji, a do nekog nivoa  čak i u Engleskoj, svi koji se zalažu za revolucionarni socijalizam (dakle ono za što se i sama Komunistička partija zalagala do pre nekoliko godina) nalazi se pod optužbom da je trockista koga plaćaju, naravno, Franco i Hitler.

Dotična optužba je vrlo suptilna, jer u svakom slučaju može biti istinita. Fašistički špijun verovatno bi se prerušio u revolucionara. U Španiji se za sve čija su mišljenja levija od onih Komunističke partije pre ili kasnije otkrije da su trockisti ili bar izdajnici. Na početku rata P.O.U.M., opozicija Komunističkoj partiji koja grubo govoreći odgovara engleskom I.L.P-u, bio je prihvaćena partija i davao je ministra u katalonskoj vladi, kasnije je izbačen iz vlade. Nakon toga je proglašen trockističkim, potom potisnut i svaki je njegov član, kojeg se policija uspela dočepati, bačen u zatvor.

Do pre nekoliko meseci za anarho-sindikaliste su držali kako ‘rade lojalno’ s komunistima. Tada su izbačeni iz vlade, pa je obznanjeno da ne rade lojalno, sada su u procesu u kojem postaju izdajice. Nakon toga će doći red na levičarske socijaliste. Cavallero, levi-socijalistički bivši premijer, do maja1937. idol komunističkih novina, već je bačen u mrak, i to kao trockista i ‘neprijatelj naroda’. I tako se igra dalje nastavlja. Po toj logici na kraju će ostati samo režim u kom će svaka opozicijska partija ili novine biti zabranjene, i svaki pojedinac, iole važni pojedinac koji se ne slaže, biti bačen u zatvor. Naravno, taj režim će biti fašizam. No to neće biti isti fašizam koji bi nametnuo Franco, ali će biti fašizam. No, naravno, pod rukovodstvom komunista i liberala on će se zvati nekako drugačije.

Može li se za to vreme izvojevati pobeda u ratu? Komunisti su delovali protiv revolucionarnog haosa i stoga, neovisno o ruskoj pomoći, težili su povećanju veće vojne efikasnosti. Ako su anarhisti vladu spasili od avgusta do oktobra  komunisti su je spasili od oktobra nadalje. No, u organizaciji odbrane oni su uspeli ubiti entuzijazam (unutar Španije, ne izvan). Oni su vojsku do kraja militarizovali, ali su je istovremeno učinili nužnom. Važno je primetiti kako je od januara ove godine dobrovoljno regrutovanje praktički nestalo. Revolucionarna vojska katkad može pobediti entuzijazmom, no regruterska vojska mora pobediti sa oružjem, i malo je verovatno kako će vlada ikad biti nadmoćna u oružju ukoliko Francuska ne interveniše ili ukoliko Nemačka i Italija ne odluče ostaviti španske kolonije i ostaviti Franca na cedilu. Uglavnom, čini se kako je bezizlaznost najizglednija opcija.

No, želi li vlada uopšte pobediti? Jedino je sigurno da ne želi izgubiti. No s druge strane, potpuna pobeda s Francom u begu i Nemcima i Talijanima odbačenim u more stvorila bi joj drugačije probleme, od kojih su neki preočiti da bi ih spominjao. Za to nema pravog dokaza i suditi možemo jedino po događajima, no lično sumnjam da vlada igra na kompromis koji bi ratnu situaciju suštinski ostavio na životu. Sva proročanstva su kriva tako da će i ovo sigurno biti krivo, no ja ću se okušati i reći kako rat može i završiti uskoro ili se pak može odužiti još godinama, ali Španija će iz njega izaći podeljena, ili stvarnim granicama ili u ekonomskim zonama. Takav kompromis se naravno može videti kao pobeda jedne, druge, kao i obeju strana.

Sve što sam rekao u ovom članku čini se samorazumljivo u Španiji, ili čak u Francuskoj. No u Engleskoj, uprkos tome što se interes za španjolski rat povećava, samo je nekoliko ljudi koji su ikad čuli za golemu borbu koja se vodi u ‘savezničkim’ redovima. To, naravno, nije slučajnost. Sigurno je da postoji namerna zavera kojoj je cilj sprečiti razumevanje španske situacije. Ljudi koji stvari bolje razumeju naučili su kako bi govorenje istine o Španiji bilo iskorišteno kao fašistička propaganda.

Lako je videti kamo takav kukavičluk vodi. Da je britanskoj javnosti dat istinit uvid u španski rat ona je mogla dobiti mogućnost da nauči šta je fašizam i kako ga se može poraziti. No kako je fašizam u verziji News Chroniclea samo vrsta sucidalne manije, takav je uvid britanska javnost teško mogla dobiti. I tako se nalazimo jedan korak bliže velikom ratu ‘protiv fašizma’ koji će fašizmu, njegovoj britanskoj verziji, dozvoliti da se ubaci iza naših leđa.
New English Weekly, 29. July 1937




___________________________________


 
Ishod španskog rata rešen je u Londonu, Parizu, Rimu, Berlinu – a nikako ne u Španiji. Nakon leta 1937. svi oni koji su imali oči shvatili su da republika ne može dobiti rat dok ne dođe do krupnih promena u internacionalnoj pomoći, i na odluku da se bori na Negrinu i drugde možda je delomično uticala nada da će svetski rat koji je počeo 1939, izbiti 1938. Često spominjana nejedinstvenost Vlade nije bila glavni uzrok poraza. Vladina narodna vojska bila je mobilizovana na brzinu, loše naoružana i nemaštovita u vojnim pogledima, ali ona bi bila ista i da je politički sporazum postojao od početka. Na početku rata prosečni španski tvornički radnik nije znao ni pucati iz puške. U Španiji nikada nije postojala opšta regrutacija, a velika je poteškoća bio i tradicionalni pacifizam levice. Hiljade stranaca koji su se borili u Španiji  činili su dobru pešadiju, ali među njima je bilo vrlo malo stručnjaka bilo koje vrste. Trockističke teze da se rat mogao dobiti da revolucija nije bila sabotirana, verovatno su krive. Nacionalizacija tvornica, rušenje crkvi i izdavanje revolucionarnih manifesta ne bi podiglo sposobnost armije. Fašisti su pobedili jer su bili jači; oni su imali moderno oružje, a drugi nisu. Nikakva politička strategija nije to mogla izjednačiti.
 
Ono što je u španskom ratu najviše zbunjivalo bilo je ponašanje velikih sila. U stvari, rat su za Franca dobili Nemci i Talijani, čiji su motivi bili dovoljno jasni. Motive Francuske i Engleske teže je razumeti. Godine 1936. svakom je bilo jasno da kad bi Britanija potpomogla špansku vladu oružjem u vrednosti od nekoliko miliona funti, Franco bi bio slomljen, a nemačka strategija umnogome poremećena. Tada niste morali biti prorok da predvidite približavanje rata između Britanije i Nemačke; čak ste ga mogli predskazati unutar godinu ili dve. Pa ipak je, na najniži, kukavički i licemeran način britanska vladajuća klasa učinila sve što je mogla da Španjiju uruči Francu i nacistima. Zašto? Očiti odgovor bio je: jer su bili profašisti. Nesumnjivo je da su to bili, ali su ipak, kada je došlo do konačnog otkrivanja karata, ustali protiv Nemačke. Još je uvek sasvim neizvesno kakav su plan imali dok su stajali iza Franca, a možda ga uopšte nisu ni imali. Da li je britanska vladajuća klasa pokvarena ili samo glupa, jedno je od najtežih pitanja našeg doba, a u nekim trenucima to je pitanje vrlo važno. Što se tiče Rusa, njihovi su motivi u španskom ratu potpuno nedokučivi. Jesu li, kao što su verovali radikali, intervenisali da bi branili demokraciju i onemogućili naciste? Zašto su onda intervenisali u tako malom opsegu i na kraju ostavili Španiju na cedilu? Ili su, kao što su tvrdili katolici, intervenisali da bi poduprli revoluciju. Zašto su onda učinili sve što je bilo u njihovoj moći da razbiju španski revolucionarni pokret, brane privatno vlasništvo i predaju vlast srednjoj klasi koja je bila protiv radničke klase? Ili su, kao što su mislili trockisti, intervenisali samo zato da spreče špansku revoluciju? Zašto onda nisu stali iza Franca? Doista, njihove je akcije najlakše objasniti ako se pretpostavi da su delovali na osnovu nekoliko različitih motiva. Verujem da ćemo u budućnosti doći na to da Staljinova vanjska politika nije bila tako dijabolički pametna, kako se tvrdi, već samo oportunistička i glupa. Kako god bilo, španski građanski rat je pokazao da su Nemci znali šta rade, a njihovi protivnici to nisu. Rat je vođen na niskom tehničkom stupnju i glavna strategija je bila vrlo jednostavna. Pobediće ona strana koja bude imala oružje. Nacisti i Talijani dali su oružje svojim španskim fašističkim prijateljima, a zapadne demokratije i Rusi nisu dali oružje onima koji su im trebali biti prijatelji. Tako je nestala Španska republika, »postigavši ono što nije propustila nijedna republika«.
Teško je reći da li je bilo pravilno – što su levičari u drugim zemljama nesumnjivo činili – hrabrili Špance da se bore, kad nisu mogli pobediti. Ja lično mislim da jeste, jer verujem da je, čak i s gledišta mogućnosti da se preživi, bolje boriti se i biti poražen, nego se predati bez borbe. Uticaj tog rata na strategiju opšte borbe protiv fašizma još je teško oceniti. Nenaoružane odrpane armije republike izdržale su dve i po godine, što je sigurno više nego što je neprijatelj očekivao. Je li to poremetilo fašistički plan ili pak, u drugu ruku, samo odgodilo glavni rat i dalo nacistima više vremena da pojačaju svoje naoružanje, još je neizvesno.
 
Napisano u jesen 1942.

George Orwell: ‘Looking back on the Spanish War’
First published: New Road. — GB, London. — 1943.



 
U ratovanju u rovovima pet je važnih stvari: ogrevno drvo, hrana, duvan, sveće i neprijatelj. Zimi na fronti Saragose bile su važne upravo tim redom, s neprijateljem daleko poslednjim. Osim noću, gde se uvek mogao očekivati iznenadni napad, niko se nije brinuo zbog neprijatelja. Bili su to tek udaljeni crni kukci koje bismo povremeno videli kako poskakuju tamo i amo. Trajna je preokupacija obeju vojski bila kako da se ugreju.
Moram usput reći da sam za čitava boravka u Španjolskoj video vrlo malo borbe. Na aragonskom sam frontu bio od januara do maja, i između januara i kraja marta  na frontu se događalo malo ili ništa, osim kod Teruela. U martu su bile teške bitke oko Huesce, no ja sam lično u tome imao samo manju ulogu. Kasnije, u junu, usledio je katastrofalan napad na Huescu u kom je za jedan jedini dan ubijeno nekoliko hiljada ljudi, a ja sam bio ranjen i onemogućen pre nego što se to dogodilo. Meni se retko događalo ono što se obično smatra užasima rata. Nijedan avion nikad nije blizu mene bacio bombu, mislim da granata nikad nije eksplodirala unutar četrdesetak metara oko mene, a samo sam jedanput bio u borbi prsa o prsa (jedanput je prečesto samo jedanput, moram reći). Bio sam, naravno, pod teškom paljbom mitraljeza, ali obično na većim udaljenostima. Čak je i u Huesci čovek bio dosta siguran ako bi poduzeo razložne mere predostrožnosti.
 
Tamo gore, u brdima oko Saragose, bila je to jednostavno dosada pomešana s neudobnostima pozicijskog ratovanja. Život jednako dosadan kao i onaj gradskog činovnika, i gotovo jednako toliko pravilan. Stražarenje, patrole, kopanje; kopanje, patrole, stražarenje. Na vrhu svakog brežuljka, fašističkog ili lojalističkog, hrpa otrcanih, prljavih ljudi koji dršću oko zastave i nastoje se ugrejati. A čitav dan i noć, beznačajni meci lutaju preko praznih dolina i samo nekom retkom, neverovatnom mogućnošću stižu na mesto, u čovekovo telo.
Često bih se zagledao u vetroviti pejzaž i čudio se besplodnosti svega toga. Neodlučivost takve vrste rata! Pre toga, negde u oktobru, vodile su se divlje borbe za svaki od tih brežuljaka; tada, pošto su zbog nedostatka ljudi i oružja, posebno artiljerije, sve veće operacije postale nemoguće, svaka se vojska ukopala i smestila na vrhove brežuljaka koje je osvojila. S naše desne strane bila je mala predstraža, također POUM, a na izdanku brda ulevo, pod uglom od oko 190 stepeni u odnosu na nas, položaj PSUC gledao je prema jednom višem izdanku brda s nekoliko malih fašističkih posada razasutih na vrhovima. Takozvana linija krivudala je tamo-amo prema obrascu koji bi bio posve nejasan da se na svakom položaju nije vijorila zastava. Zastave POUM i PSUC bile su crvene, anarhističke su bile crvene i crne; fašisti su obično imali monarhističku zastavu (crveno-žuto-crveno), a ponekad bi izvesili zastavu Republike (crveno-žuto-purpurno). Okolina je bila veličastvena,  ako ste mogli zaboraviti da su svaki planinski vrh zauzele trupe pa da je stoga prekriven limenim konzervama i skorenim izmetom. S naše desne strane sierra se svijala prema jugoistoku i otvarala prostor širokoj, šarenoj dolini koja se protezala do Huesce. Usred nizine razastrlo se nekoliko kockica poput bačenih kocaka; to je bio grad Robres koji su držali lojalisti. Često bi jutrom dolina bila skrivena ispod mora oblaka iz kojih su se brežuljci izdizali ravni i modri, tako da je pejsaž čudesno podsećao na fotografski negativ. Iza Huesce bilo je još brežuljaka istih oblika kao i naš, protkanih šarama snega koje su se menjale dan za danom. U daljini, čudovišni vrhunci Pirineja, gde se sneg nikad ne otopi, kao da su plutali ni na čemu. Čak je i dole u nizini sve izgledalo mrtvo i golo. Brežuljci nama nasuprot bili su sivi i naborani poput slonovske kože. Nebo je gotovo stalno bilo bez ptica. Mislim da nikad nisam video zemlju s tako malo ptica. Jedina ptica koja se mogla videti u svako doba bila je neka vrsta svrake, te jata jarebica koja bi vas prenula noću svojim iznenadnim lepetom i, vrlo retko, jata orlova što su polako promicali praćeni pucnjevima iz pušaka koje se nisu udostojali primetiti.
 
Noću i za maglovita vremena, patrole su odlazile u dolinu između nas i fašista. Taj posao nije baš bio popularan, bilo je prehladno i suviše se lako moglo izgubiti, pa ubrzo otkrih da mogu dobiti dopuštenje za odlazak u patrolu onako često kako to želim. U velikim nazupčanim gudurama nije bilo nikakvih staza ni prolaza; put ste mogli pronaći samo uspešnim istraživanjima i zapažanjem svaki put novih orijentira. Najbliža fašistička stanica bila je udaljena od nas sedamsto metara vazdušne  linije, a to je iznosilo dva i po kilometra jedinim prohodnim putem. Bilo je zabavno tumarati mračnim dolinama, dok su zalutali meci leteli visoko iznad glave, zviždeći poput crvenonogih pataka. Još su bolje od noći bile guste magle koje bi često potrajale čitav dan i koje su se običavale pripiti uz vrhove brežuljaka, ostavljajući doline čistima. Kad biste se našli blizu fašističkih linija, morali ste puzati puževim korakom; bilo je vrlo teško kretati se tiho na tim obroncima brežuljaka, između pucketavog grmlja i lomljiva vapnenca. Tek sam u trećem ili četvrtom pokušaju uspeo pronaći put do fašističkih linija. Magla je bila vrlo gusta pa sam se uspuzao do bodljikave žice i osluhnuo. Čuo sam kako unutra fašisti razgovaraju i pevaju. Tada, zaplašen, začuh kako ih nekoliko silazi niz brežuljak prema meni. Zgurih se iza grma koji se iznenada učini vrlo malim i pokušah napeti pušku bez zvuka. Oni, međutim, skrenuše i nisu mi došli u vidokrug. Iza grma gdj sam se skrivao pronađoh razne ostatke prijašnjih bitaka – hrpu praznih čahura, kožnu kapu s rupom od metka, i crvenu zastavu, očito jednu od naših. Ponio sam je natrag na položaj, gde je razderana da bi se dobile krpe za čišćenje.
Postao sam kaplar, ili cobo, kako se to zvalo, čim smo stigli na frontu, i komandovao sam stražom od dvanaest ljudi. To nipošto nije bila sinekura, osobito u početku. Centuria je bila neuvežbana gomila sastavljena uglavnom od dečaka ispod dvadeset godina. Tu i tamo u miliciji naišli biste na decu od samo jedanaest ili dvanaest godina, obično izbeglice s fašističkog područja koje su regrutovane u miliciju jer je to bio najlakši način da im se osigura briga. U pravilu su bili zaposleni na lakšim poslovima u pozadini, no ponekad bi se uspeli progurati na front, gde su bili javna opasnost. Sećam se kako je jedan mali divljak bacio ručnu granatu u vatru u zemunici, »za šalu«. Mislim da kod Monte Pocera niko nije bio mlađi od petnaest godina, ali prosečna dob morala je biti dobrano ispod dvadeset godina. Mladići te dobi nikad se ne bi smeli upućivati na front, jer ne mogu izdržati nedostatak sna koji je neodvojiv od ratovanja u rovovima. U početku je bilo gotovo nemoguće postići da naš položaj bude noću pod odgovarajućom stražom. Sirota deca iz moje sekcije mogla su se probuditi jedino tako da ih se izvuklo iz zemunice s nogama napred, a čim bi im okrenuli leđa, napuštali bi mesto i kliznuli u zaklon; ili bi se čak, uprkos groznoj hladnoći, naslonili na zid rova i čvrsto zaspali. Srećom, neprijatelj je bio vrlo nepoduzetan. Za nekih noći činilo mi se da bi naš položaj moglo osvojiti dvadeset skauta sa vazdušnim puškama, ili dvadeset skautkinja s prakljačama.
U to vreme i još mnogo kasnije katalonske su milicije još bile na istim temeljima kao i na početku rata. U prvim danima revolta protiv Franca, razni sindikati i političke stranke žurno su osnivali milicije; svaka je u biti bila politička organizacija, dugujući političku podršku svojoj stranci koliko i središnjoj vladi. Kad je početkom 1937. osnovana Narodna armija, »nepolitička« armija organizovana  na manje ili više uobičajeni način, partijske milicije bile su teorijski uključene u nju. Ali dugo su se vremena jedine promene dešavale na papiru; trupe nove Narodne armije nisu stigle do aragonske fronte sve do juna, i do tada je sistem milicije ostao nepromenjen. Bitna odlika sistema bila je društvena jednakost između oficira i ljudi. Svi, od generala do redova, imali su jednaku platu, jeli su jednaku hranu, nosili jednaku odeću i družili su se u uslovima potpune jednakosti. Ako ste generala koji komanduje divizijom hteli lupiti po ramenu i zatražiti cigaretu – mogli ste to učiniti, i niko to ne bi držao neobičnim. Barem teorijski, svaka je milicija bila demokracija, a ne hijerarhija. Bilo je jasno, da se naredbe moraju izvršavati, ali je isto tako bilo jasno da naredbu, kad je dajete, dajete kao drug drugu, a ne kao nadređeni podređenom. Postojali su oficiri i podoficiri, ali nije bilo milicijskih činova u uobičajenom smislu; nikakvih titula, nikakvih oznaka, nikakva udaranja petama i salutiranja. Unutar milicija pokušali su stvoriti neku vrstu privremenog radnog modela besklasnog društva. Naravno, savršene jednakosti nije bilo, ali primaklo se do nje bliže nego što sam ikad vidio ili bih smatrao zamislivim u ratno doba.
 
Ali priznajem da me je na prvi pogled stanje na frontu užasnulo. Kako se, zaboga, takvom vrstom vojske može dobiti rat? U ono vreme svi su to govorili, pa iako je bilo istina, bilo je također i nerazložno. Jer, u onim okolnostima, milicije ne bi ni mogle biti mnogo bolje no što su bile. Savremena mehanizirana vojska ne može jednostavno izniknuti iz tla, a da je vlada čekala dok ne uvežba trupe koje je imala na raspolaganju, Francu nikad ne bi bio pružen otpor. Kasnije se uobičajilo omalovažavati milicije, pa tako i tvrditi da su pogreške, nastale zbog nedostatka obuke i oružja, bile posledica sistema jednakosti. Zapravo, novi članovi milicije bili su nedisciplinovana gomila ne zato što su oficiri nazivali redove »Druže«, već zato što su nove trupe uvek nedisciplinovana gomila. U praksi je demokratski »revolucionarni« tip discipline pouzdaniji nego što bi se očekivalo. U jednoj radničkoj vojsci, disciplina je teorijski dobrovoljna. Ona se temelji na klasnoj lojalnosti, dok se disciplina buržoaski regrutirane vojske temelji pre svega na strahu. (Narodna armija koja je zamenila milicije bila je u sredini između ta dva tipa.) U milicijama, pretnje i zlostavljanja koji se provode u običnoj vojsci nikad se nisu ni trenutak tolerisali. Postojale su normalne vojne kazne, ali izricale su se samo za vrlo ozbiljne prestupe. Kad bi neko odbio izvršiti naredbu, ne bi smesta dobijao kaznu; najpre biste na njega apelovali u ime drugarstva. Cinični ljudi koji nemaju iskustva u ophođenju s ljudima smesta će reći da to nikad ne »hoda«, ali to na kraju zapravo ipak »hoda«. Disciplina čak i najgorih pripadnika milicije vidno se popravljala kako je vreme prolazilo. U januaru, gotovo mi je kosa posedila zbog zadatka da tucet sirovih regruta barem nekako zadovolji. U maju sam kratko vreme bio zamenik poručnika i zapovedao sam tridesetoricom ljudi, Engleza i Španaca. Mesecima smo bili izvrgnuti vatri i nikad nisam imao ni najmanjih teškoća da se izvrši neka naredba ili da dobijem dobrovoljce za neki opasan zadatak. »Revolucionarna« disciplina zavisi o političkoj svesti – o tome da se razumije zašto naredbe treba poslušati; potrebno je vreme da bi se to postiglo, ali vreme je potrebno i da bi se na vežbalištu kasarne ljudi pretvorili u automate.
 
Novinari koji se izruguju sistemu milicije retko se kad prisete da je milicija morala držati linije dok je Narodna armija vežbala u pozadini. I priznanje je snazi »revolucionarne« discipline što je milicija uopšte ostala na bojnom polju. Jer, sve do maja 1937. nije bilo ničega što bi ih tamo držalo, osim klasne lojalnosti. Pojedinačne dezertere može se streljati – i povremeno ih se streljalo – ali ako bi hiljadu ljudi odlučilo zajedno otići s linije, nema te snage koja bi ih zaustavila. Regrutna vojska u istim okolnostima – kad bi nestalo borbene stege – jednostavno bi se raspala. A ipak su milicije držale linije, iako Bog zna da su osvojile vrlo malo pobeda, a čak ni pojedinačna dezerterstva nisu bila česta. Za četiri ili pet meseci u miliciji POUM čuo sam da su dezertirala samo četiri čoveka, a dva su od njih bili gotovo sigurno špijuni koji su se upisali da bi pribavili informacije. U početku, očiti haos, nedostatak vežbe, činjenica da ste se često morali prepirati pet minuta pre nego što bi uspeli da se vaša naredba posluša, zgranuli bi me i razbesneli. Imao sam pojmove britanske vojske, a španske milicije svakako su se vrlo razlikovale od britanske vojske. Ali s obzirom na okolnosti, to su bile bolje trupe no što je iko imao pravo očekivati.
 
U međuvremenu, ogrevno drvo – stalno ogrevno drvo. U celom tom razdoblju verovatno nema ni jednog upisa u moj dnevnik u kojem ne spominjem  drvo, ili bolje njegovu nestašicu. Nalazili smo se između šeststo i hiljadu osamsto metara iznad nivoa mora bila je sredina zime i neizrecivo hladno. Temperatura nije bila izrazito niska, za mnogih se noći nije ni smrzavalo, a zimsko bi sunce često sjalo čitav sat usred dana; no čak i ako nije bilo doista hladno, uveravam vas da se tako činilo. Ponekada  je bilo vrištavih vetrova koji bi vam strgnuli kapu i nosili kosu u svim smerovima, ponekad su se magle slevale u rovove poput tekućine i činilo se da vam ulaze u kosti; često je kišilo, a čak i četvrt sata kiše bilo je dosta da stanje postane neizdrživo. Tanki sloj zemlje iznad vapnenca smesta bi se pretvorio u klizak glib, a kako se uvek hodalo po kosini, bilo je nemoguće zadržati tlo pod nogama. Za tamnih bih noći često padao nekih šest puta na dvadesetak metara; a to je bilo opasno, jer je značilo da će se otvor puške zapušiti blatom. Danima su i odeća, čizme, pokrivači i puške bili manje ili više obloženi blatom. Bio sam poneo onoliko debele odeće koliko sam mogao nositi, no mnogi su ljudi bili strašno loše odeveni. Čitav garnizon, oko sto ljudi, imao je samo dvanaest zimskih kaputa koji su se morali predavati od straže do straže, a većina je ljudi imala po jedan pokrivač. Jedne sam ledene noći popisao u dnevniku odeću koju sam nosio. To je zanimljivo stoga što pokazuje kakvu količinu odeće jedno ljudsko biće može imati na sebi. Nosio sam debelu potkošulju i gaće, flanelsku košulju, dva pulovera, vunenu jaknu, jaknu od svinjske kože, hlače do kolena od rebrastog samta, ovijače, debele čarape, čizme, kišnu kabanicu s čvrstim uloškom, šal, vojničke kožne rukavice i vunenu kapu. Ipak sam drhtao poput želatine. Ali priznajem da sam neuobičajeno osetljiv na hladnoću.
 
Drvo za ogrev bilo je jedina zaista važna stvar. Stvar je bila u tome što praktički nije ni bilo nikakva drveta. Naša bedna planina čak ni u svojim najboljim danima nije imala mnogo vegetacije, a mesecima su njome lutali promrzli milicioneri tako da je, kao rezultat, sve deblje od prsta već davno pre spaljeno. Kad nismo jeli, spavali, stražarili ili bili na drugim dužnostima, nalazili smo se u dolini iza položaja, skupljajući ogrev. Sva moja sećanja na to vreme jesu sećanja na veranje po gotovo okomitim kosinama, preko nazupčana vapnenca koji bi vam čizme razdirao na komadiće, bacajući se žudno na tanke drvene grančice. Ljudi koji bi tražili nekoliko sati mogli su skupiti dovoljno da održe vatru u zemunici oko jedan sat. Revnost naše potrage za  drvom sve nas je pretvorila u botaničare. Prema kakvoći sagorevanja klasificirali smo svaku biljku koja je rasla na obroncima; razne vrste vreska i trave koje su bile dobre za potpalu ali bi izgorele za nekoliko minuta, divlji ružmarin i grmičke štipavca koji bi se zapalili kad se vatra dobro razgori, kržljavi hrast, manji od grma ogrozda, praktički nesagoriv. Postojala je neka vrsta suhog šaša koji je bio vrlo dobar za potpalu, ali rastao je samo na vrhu brega ulevo od našeg položaja, pa smo se morali izlagati vatri da bismo došli do njega. Ako bi vas ugledali fašistički mitraljesci, ispraznili bi sve metke samo u vas. Uglavnom su ciljali previsoko i meci su pevali iznad nas poput ptica, no ponekad bi neugodno blizu raspršili i drobili vapnenac, nakon čega bismo se bacali na lice. Ipak smo nastavili skupljati šaš; ništa nije bilo važno u usporedbi s ogrevom.
 
Osim hladnoće, ostale su se neugode činile tričave. Svi smo, naravno, bili stalno prljavi. Naša je voda, kao i hrana, dolazila na leđima mazgi iz Alcubierrea, i na svakog je čoveka otpadalo nešto manje od litre na dan. Bila je to odvratna voda, jedva što prozirnija od mleka. Teorijski je bila samo za piće, ali uvek bih ukrao punu porciju da bih se umio ujutro. Običavao sam se prati jedan dan a brijati drugi; za oboje nikad nije bilo dovoljno vode. Položaj je odvratno zaudarao, a izvan malog ograđenog prostora barikade bilo je posvuda izmeta. Neki milicioneri uobičajili su obavljati nuždu u rovu, odvratna stvar kad smo se morali kretati u mraku. Ali prljavština me nikad nije zabrinjavala. Prljavština je nešto oko čega ljudi dižu preveliku galamu. Zapanjujuće je kako se brzo čovek privikne da živi bez maramice i da jede iz limene porcije u kojoj se i pere. Ni spavanje u odeći nije posle nekoliko dana bilo nikakva muka. Naravno, bilo je nemoguće noću skidati odeću, a posebno čizme; morali smo biti spremni da smesta krenemo u slučaju napada. Za osamdeset sam noći samo tri puta skinuo odeću, iako bi mi to ponekad uspelo danju. Za uši je još bilo prehladno, ali obilovalo je štakorima i miševima. Često se govori da se na jednom mestu ne mogu naći štakori i miševi, ali mogu ako za njih ima dovoljno hrane.
 
Inače nam nije bilo loše. Hrana je bila dosta dobra, a vina je bilo mnogo. Cigarete su se još delile po kutija na dan, šibice su se delile svaki drugi dan, a delile su se čak i sveće. Bile su vrlo male, poput onih na torti, i mislilo se da su opljačkane iz crkava. Svaka zemunica dobijala je na dan sveću od šest-sedam centimetara koja bi sagorela za dvadesetak minuta. U to se vreme još moglo kupiti sveća te sam ponio sa sobom nekoliko kilograma. Kasnije je, zbog oskudice sveća i šibica, život postao nevoljan. Čovek ne shvaća važnost tih stvari sve dok mu ne ponestanu. Za noćne uzbune, na primer, kad svi u zemunici pužu do svojih pušaka i staju jedan drugom na glavu, mogućnost da se zapali svetlo može značiti razliku između života i smrti. Svaki je milicioner posedovao gubu za kresivo i nekoliko metara žutog stenja. Uz pušku, to je bilo njegova najznačajnija imovina. Velika je prednost kresiva bila u tome što su se mogla zapaliti na vetru, ali samo su tinjala pa su bila beskorisna za potpalu vatre. Kad je oskudica šibica bila najgora, jedini način da stvorimo plamen bio je taj da izvadimo metak iz čahure i dodirnemo kresivom kordit.[8]
 
Bio je neobičan taj život kojim smo živeli – neobičan način da se bude u ratu, ako se to moglo nazvati ratom. Cela se milicija bunila protiv mirovanja i neprekidno zahtevala da sazna zašto ne smemo napasti. Ali bilo je savršeno očigledno da još dugo neće biti borbe, osim ako je ne započne neprijatelj. Georges Kopp, za svojih povremenih inspekcijskih obilazaka, bio je s nama posve otvoren.
 
 »To nije rat« – znao bi reći – »to je komična opera s ponekom smrću.« Zapravo je stagniranje aragonske fronte imalo političke uzroke o kojima tada ništa nisam znao; ali posve vojne teškoće – osim nedostatka rezervnog ljudstva – bile su svima očite.
 
Ponajpre, reč je o naravi zemlje. Linija fronta, naša i fašistička, ležala je na položaju velikih prirodnih pogodnosti i u pravilu joj se moglo prići samo s jedne strane. Ako je bilo iskopano nekoliko rovova, pešadija nije mogla zauzeti takva mesta, osim ako ne bi bila izrazito brojno nadmoćna. Na našem položaju i većini onih oko nas, tucet ljudi sa dva mitraljeza mogao bi zadržati bataljon. Smešteni visoko na brdima kao što smo bili, bili bismo krasne mete za artiljeriju; ali artiljerije nije bilo. Ponekad bih promatrao okolinu i čeznuo – oh, kako strastveno! – za nekoliko baterija topova. Mogli bismo uništiti neprijateljske položaje jedan za drugim tako lako kao što čekićem razbijamo orahe. Ali na našoj strani topovi jednostavno nisu postojali. Fašisti bi ponekad uspeli dovesti poneki top iz Zaragoze i ispaliti pokoju retku granatu, tako retku da nikad nisu odredili ni domet pa bi granate bezopasno utonule u prazne gudure. Protiv mitraljeza i bez artiljerije, samo su tri stvari koje se mogu učiniti: ukopati se na sigurnoj udaljenosti – recimo, oko četiristo metara – napredovati preko otvorena prostora i biti masakriran, ili izvoditi male noćne napade koji neće promeniti opštu situaciju. Alternative su praktički stagnacija ili samoubistvo.
 
A osim toga, vladala je potpuna oskudica ratnog materijala svih vrsta. Potreban je napor da bi se shvatilo kako su u to vreme milicije bile bedno naoružane. Svaka javna oficirska škola u Engleskoj daleko je sličnija savremenoj vojsci nego što smo to bili mi. Loše stanje našeg oružja bilo je tako zapanjujuće da ga vredi detaljno zabeležiti.
 
Na tom sektoru fronta kompletna se artiljerija sastojala od četiri minobacača sa petnaest naboja za svaki od njih. Bili su naravno previše dragoceni da bi se ispaljivali pa su minobacači stajali u Alcubierreu. Na pedeset ljudi u proseku je dolazio jedan mitraljez; bili su stari, ali dosta tačni na tristo do tristo pedeset metara. Osim toga imali smo samo puške, a većina je tih pušaka bila staro gvožđe. U upotrebi su bila tri tipa pušaka. Prvi je bio dugački mauser. Retko su bili mlađi od dvadeset godina, mušice su im bile otprilike od jednake koristi kao i razbijeni brzinomer, a većina su cevi bile beznadno korodirane; no, otprilike jedna od deset pušaka nije bila loša. Zatim je postojao kratki mauser, ili mousqueton, zapravo oružje konjice. Bili su popularniji od ostalih jer su bili laki za nošenje i manje su smetali u rovu, a i zato što su bili razmerno novi i činili se delotvornima. Zapravo su bili gotovo beskorisni. Bili su napravljeni od skupljenih delova, nijedan zatvarač nije pripadao svojoj pušci i moglo se računati da će se tri četvrtine od njih zaglaviti nakon pet ispaljenih hitaca. Bilo je također i nekoliko pušaka winchester. Iz njih je bilo lepo pucati, ali bile su strašno netačne, a kako nisu imale okvire za metke, mogao se iz njih ispaliti samo po jedan metak. Municije je bilo tako malo da bi svaki čovek koji je došao na liniju dobio pedeset metaka od kojih je većina bila vrlo loša. Patrone španske izrade sve su se više puta punile i zaglavile bi i najbolju pušku. Meksičke su patrone bile bolje pa su stoga bile rezervisane za mitraljeze. Najbolja je bila nemačka municija, ali kako je stizala samo preko zarobljenika i dezertera, nije je bilo mnogo. Uvek sam u džepu držao šaržer nemačke ili meksičke municije, za slučaj nužde. Ali u praksi, kad bi nužda nastupila, retko bih opalio iz puške; suviše sam se plašio da se prokleta stvar ne zaglavi i suviše sam želio pod svaku cenu sačuvati jednu patronu koja će opaliti.
 
Nismo imali metalnih kaciga, bajoneta, jedva pokoji revolver ili pištolj i ne više od jedne bombe na pet do deset ljudi. Bomba koja se tada upotrebljavala bila je grozna stvar poznata kao »FAI-bomba«, a proizveli su je anarhisti u prvim danima rata. Bila je na principu Millsove bombe, ali upaljač nije držala igla već komadić vrpce. Poderali biste vrpcu i zatim se rešili bombe najvećom mogućom brzinom. Govorilo se o tim bombama da su »nepristrane«; ubijale su čoveka na kojeg su bile bačene i onoga ko ih je bacio. Bilo je još nekoliko tipova, čak primitivnijih ali možda malo manje opasnih – za bacača, mislim. Tek potkraj marta video sam bombu koju je vredilo baciti.
Osim oružja, nedostajalo je svih manje važnih stvari potrebnih u ratu. Nismo imali geografskih karata ni mapa, na primer. Španija nikad nije bila dokraja geodetski premerena i jedine detaljne karte tog područja bile su stare vojne karte, a gotovo su sve posedovali fašisti. Nismo imali daljinomjera, teleskopa, periskopa, nikakvih dvogleda osim nekoliko privatnih, signalnih raketa, makaza za žicu, oružarskog alata, jedva ičega za čišćenje. Činilo se da Španci nikad nisu čuli za štap za čišćenje puške i iznenađeno su gledali kad sam jedan napravio. Ako ste želeli očistiti pušku, odneli biste je naredniku koji je imao dugački medeni nabijač koji je uvek bio svinut pa bi stoga oštećivao cev. Nije bilo čak nikakva maziva za puške. Puške su se podmazivale maslinovim uljem, kad ga se moglo pribaviti; u raznim sam prilikama podmazivao svoju pušku vazelinom, hladnim vrhnjem, čak i slaninom. Nadalje, nije bilo fenjera ni električnih baterija – verujem da u to vreme na celom našem sektoru fronta nije bilo takve stvari kakva je električna ručna svetiljka, a najbliže mesto gde se mogla kupiti bilo je Barcelona, i to uz teškoće čak i tamo.
 
Kako je vreme prolazilo, a isprekidana puščana vatra čegrtala medu brežuljcima, počeh se pitati sa sve većom skepsom hoće li se ikad uopšte šta dogoditi da unese malo života ili, tačnije, malo smrti, u taj naopaki rat. Mi smo se borili protiv upale pluća, a ne protiv ljudi. Ako su rovovi udaljeni više od četiristo metara, niko ne biva pogođen, osim slučajno. Bilo je naravno stradalih, ali većina je sama sebe ranila. Ako se točno sećam, prvih pet ranjenika koje sam video u Španiji ranilo se vlastitim oružjem – ne mislim namerno, nego nesretnim slučajem ili nepažnjom. Naše su otrcane puške bile same po sebi opasne. Neke su od njih imale prljavi trik – opalile bi ako bi se kundakom lupilo o tlo; video sam čoveka koji je sebi zbog toga prostrelio ruku. A u mraku su neizvežbani regruti stalno pucali jedan u drugoga. Jedne večeri, jedva je još bio sumrak, stražar je odapeo na me s udaljenosti manje od dvadeset metara; ali promašio me za metar – nebesa znaju koliko mi je puta španski standard streljačke veštine spasio život. Drugom sam prilikom bio otišao u patrolu po magli i prethodno sam upozorio zapovednika straže. Ali kad sam se vraćao, posrnuh preko nekog grma, uplašeni stražar poviče da dolaze fašisti, a ja sam imao zadovoljstvo slušati kako zapovednik svima naređuje da otvore brzu paljbu u mom smeru. Legoh, naravno, i meci bezopasno proleteše iznad mene. Ništa neće uveriti Španca, barem ne mladoga Španca, da je vatreno oružje opasno. Jedanput, nešto kasnije, fotografisao sam neke mitraljesce s njihovim mitraljezom koji je bio uperen ravno u mene.
— Nemojte pucati — rekoh napola u šali dok sam nameštao aparat.
— O ne, nećemo pucati.
U idućem trenu nasta grozna rika i kiša metaka propara mi kraj lica tako blizu da su mi obraze opržila zrnca kordita. Nije bilo namerno, no mitraljesci su to smatrali krasnom šalom. A ipak su samo pre nekoliko dana videli kad je nesretnim slučajem ubijen vodič mazgi – jedan politički delegat izvodio je budalaštine s automatskim pištoljem i sasuo mazgaru pet metaka u pluća.
Teške lozinke koje je vojska upotrebljavala u to vreme bile su manji izvor opasnosti. Bile su to one zamorne dvostruke lozinke kod kojih je na jednu reč trebalo odgovoriti drugom. Obično su bile uzvišene ili revolucionarne prirode, na primjer Cultura –progreso, ili Seremos – invencibles (bićemo nepobedivi), pa je često bilo nemoguće postići da neobrazovani stražari zapamte takve pompozne reči. Jedne noći, sećam se, lozinka je bila Cataluña – eroica (Herojska Katalonija).Prišao mi je jedan seljački momak okrugla lica po imenu Jaime Domenech, vrlo zbunjen, zatraživši da mu to objasnim.
— Eroica — što znači eroica?
Rekoh mu da to znači isto što i valiente (hrabar). Nešto kasnije posrtao je rovom u tami i stražar ga pozva:
— Alto! Cataluña! (Stoj! Katalonija!)
— Valiente! (Hrabar!)— viknu Jaime, siguran da govori pravu stvar.
Tras!
No, stražar ga je promašio. U tom su ratu uvek svi promašivali sve ostale, kad je to bilo imalo moguće.

Napisano u jesen 1942.

George Orwell: ‘Looking back on the Spanish War’
First published: New Road. — GB, London. — 1943.

_______________________________________________




RADNIČKA PARTIJA JE NAJPOUZDANIJI NEPRIJATELJ FAŠIZMA

Okosnica otpora protiv Franca bila je španjska radnička klasa, naročito članovi gradskih sindikata. Na dugu stazu – važno je zapamtiti da je to samo na dugu stazu – radnička klasa ostaje najpouzdaniji neprijatelj fašizma, jer poštenom promenom društva ona najviše dobiJa. Za razliku od drugih klasa ili kategorija, ona se ne može stalno potkupljivati.
Reći to, ne znači idealizovati radničku klasu. U dugoj borbi koja je sledila nakon ruske revolucije bili su poraženi manuelni radnici i nemoguće je oteti se utisku da je to njihova krivica. Uvek i uvik iznova, u raznim zemljama, organizovani pokreti radničke klase razbijani su otvorenim nezakonitim nasiljem, a njihovi drugovi vani, povezani s njima teoretskom solidarnošću, samo su posmatrali a nisu činili ništa; još je gore, a to i jest tajni razlog mnogih izdajstava što između belih i obojenih radnika ne postoji čak ni formalna solidarnost. Ko može verovati u klasno svestan internacionalni proletarijat nakon onog što se dogodilo u poslednjih deset godina? Britanskoj radničkoj klasi je pokolj njihovih drugova u Beču, Berlinu, Madridu – ili gde god se dogodilo – manje zanimljiv i nevažniji od jučerašnje nogometne utakmice. Ipak, to ne menja činjenicu da će, kada svi drugi popuste, radnička klasa poći u borbu protiv fašizma. Jedno obeležje nacističkog osvajanja Francuske bilo je zapanjujuće odstupanje među intelektualcima, uključivši i neke levo orijentisane.
 
Inteligencija je najglasnije galamila protiv fašizma, a ipak je u odlučnom trenu njen velik deo pao u defetizam. Inteligencija je dovoljno dalekovidna da vidi nadmoć protivnika, štaviše, intelektualci se mogu potkupiti a očito je da nacisti to smatraju korisnim. S radničkom klasom je drugi slučaj. Premalo obrazovani da prozru smicalice koje se rade na njihov račun, oni lako gutaju fašistička obećanja, pa ipak, pre ili kasnije uvek ponovo započinju borbu, jer osete na vlastitim plećima da se fašistička obećanja ne mogu ispuniti. Da bi zauvek pobedili radničku klasu, fašisti bi morali podići opšti životni standard, što ne mogu, i verovatno ne žele učiniti. Borba radničke klase podseća na rast biljke. Biljka je slepa i tupa, ali zna dovoljno da nastavi napredovanje prema svetlu i činiće to uprkos beskrajnim obeshrabrenjima. Zašto se radnici bore? Jednostavno rečeno za pristojan život, a sve su svesniji da je sada tehnički moguć. Njihova svesnost tog cilja pada i raste. U Španiji su ljudi neko vreme delovali svesno idući prema cilju koji su želeli ostvariti i verujući da to mogu. To objašnjava silnu živahnost ljudi u Španskoj republici za vreme prvih ratnih meseci. Obični ljudi bili su do srži uvereni da im je republika prijatelj, a Franco neprijatelj. Znali su da su u pravu jer su se borili za nešto što im je svet dugovao i mogao dati.
 
To morate imati na umu želite li španski rat videti u njegovoj pravoj perspektivi. Dok čovek misli o okrutnosti, mržnji i jalovosti rata – i posebno u ovom slučaju, o zaverama, mučenjima, lažima i nesporazumima – uvek dolazi u iskušenje da kaže: »Svi smo mi isti. Ja sam neutralan.« U praksi, međutim, ne možete biti neutralni, jer verovatno ne postoji rat u kom je svejedno ko će biti pobednik. Gotovo uvek jedna strana je više ili manje progresivna, a druga više ili manje reakcionarna. Mržnja koju je Španjolska republika izazvala kod milionera, vojvoda, kardinala, gotovana, nadutih reakcionara i ko zna kod koga sve ne, bila bi sama dovoljna da pokaže kako stoje stvari. U biti to je bio klasni rat. Da je dobijen, opće bi blagostanje posvuda poraslo. Rat je izgubljen i vlasnici deonica širom sveta trljali su ruke. To je bio stvarni rezultat, sve drugo je bila pena na površini.
 
Napisano u jesen 1942.
George Orwell: ‘Looking back on the Spanish War’
First published: New Road. — GB, London. — 1943.


_____________________________________


 

10 коментара:

  1. Od kako sam saznao za njegovu doušničku prošlost manje mi je omiljen.
    peasnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Po-guglajte!
      pesnik

      Избриши
    2. Mogu reći samo ’šteta’.Želeo sam čuti tvoje razloge.
      XXX

      Избриши
  2. Ah pesniče, pesniče ne prolazi tako brzo pored pitanja.
    1984 ne bi uspela da Orvel nije dekodirao komunizam. Njegova mrlja ide uz to. Za mene ona je deblokada straha od nadolazećeg totalitarizma. U strahu su velike oči, pa vidiš I čega ima, a ponešto I čega nema. Razlikovati dobro i zlo u zlim vremenima vrhunska je mudrost. Iz perspective straha za buduće generacije ( tad je već bio bolestan) prokazivanje je moguće shvatiti životnije. Mislim da mu sa tom vrstom " olakšice"moramo pristupiti, I činjenicom da " služba" u to vreme nije imala neki veći značaj te njegova zapažanja nisu imala posledice.
    Uzgred,u svakom pojedincu s kritičkom svešću živi potencijalni prestupnik. Prestup je preduslov dubljeg saznanja i poniranja u ono poslednje područje sebe.

    pozdrav obojici

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kćeri zalutala što braniš izdajicu? Književnik I delo su jedno, čovek drugo.
      Pesniče slažem se sa tobom.
      pedja

      Избриши
    2. Pedjo dragi skoncentriši se ti meni malo više na amebe, bakterije, viruse, posebno ove zadnje i pokušaj da skratiš muke čovečanstva. Umetnost je da se uživa i ćuti. Čitaj i uživaj, gledaj slušaj i uživaj.

      Teoretisanje je prosipanje ličnih utisaka, interesantno po sebi, nikako bitno za samo delo - osim kao putokaz pojedincima kojima putokaz treba. Ako nekome pri čitanju 1984 ovaj podatak nešto znači, ah taj ne treba ni da čita ( ni 84-tu ni bilo šta).

      Delo, delo je znak za sebe. Književnik - čovek su jedno, neodvojiva celina. Interesantno je navesti neke podatke koji su relevantni za stvaranje samog dela, kao što ja navedoh činjenicu da su iskustva španskog rata ( ideali i razočarenja ) uticala na njegov potez pravljenja spiska intelektualaca naklonjenih komunizmu ( spisak načinjen prema pretpostavkama). Tu nit 1984.ta prevazilazi.

      Fenomenalna vizija posledica totalitarnog sistema daleko je složeniji projekat uma, ne samo književni, čak lingvistički( novogovor) već I filozofski.
      Ako hoćeš moje mišljenje o njemu kao čoveku reći ću ti da je kao levičar, po prvotnom ubeđenju , a svi su izgledi I do kraja života, uspeo da se izdigne iznad sopstvenog ideala pokazujući čovečanstvu demonsku stranu totalitarističkog sistema, ne samo onog koga je iskusio, već totalitarizma uopšte. U odnosu na mrlju koja je predmet naše rasprave, ovaj njegov doprinos je daleko značajniji od tog jednog čina, mada se i ja grozim takvih ličnosti. No, ponavljam, uprkos tome, ne vidim u njemu tipičnog doušnika. Nikako. I 84-tu I taj čin postavlajm pod jednu kapu, straha od sistema, to jest LJUDI koji nose njegovu idejnu klicu u sebi.
      Kako se boriti protiv neznanja posledica ideologija, religija. on se borio na dva načina, praktično - učestvujući u ratu, eto pisući neke spiskove, I najefikasnije delom u kom je razobličio I anatemisao krajnje efekte jedne ideje.
      Uf, bre ...nabacah ko zna šta.

      Избриши
    3. Nikad nisam bio preterano objektivan. Kad mi se neko dopada dižem ga u nebesa, u suprotnom, znaš već. Lako je tebi, stručnjak si.
      pedja
      pedja

      Избриши
  3. Cika Orvel me iznenadio. Nisam ocekivao takvu glupost.
    Nas ne ruzi, otkrili smo bozon. Dovoljno.
    Z.

    ОдговориИзбриши
  4. Ako ste kao ja, ljubitelj Orvela, šutnućete pod tepih očigledne životne propuste, i prepustiti se delu ispred vas.
    XXX

    ОдговориИзбриши