Hemingvej
Pokušaću da sagledam problem intelektualaca u Španskom građanskom ratu u kontekstu istorije Evrope, istorije sveta, u periodu pre Drugog svetskog rata. Počeću od holivudskog filma koji je postao večna ikona jednog tipa obrazovane kulture, barem među starijom generacijom – Kazablanka. Glumačka ekipa je poznata, nadam se da su i vama poznati Hemfri Bogart, Ingrid Bergman, Piter Lore, Sidni Grinstrit itd. Replike iz ovog filma su postale deo našeg diskursa. Tema ovog filma praktično je tema mog predavanja, jer ako ostavimo po strani osnovnu ljubavnu vezu, ovo je film o odnosima u Španskom građanskom ratu i zapetljanoj politici čudnog ali presudnog perioda u istoriji 20. veka – dobu Adolfa Hitlera. Rik, glavni protagonista, kao što se sećate, borio se na strani republike u Španskom građanskom ratu. Iz rata izlazi poražen i ciničan, zatičemo ga u njegovom marokanskom kafeu, a završava vraćajući se u borbu Drugog svetskog rata.
U najkraćem, tema Kazablanke je mobilizacija antifašizma 1930-ih. A oni koji su iznad svih i najvatrenije mobilisali antifašističke snage bili su intelektualci. To je bila prilično komplikovana i čudna mobilizacija. Kao što znamo, takozvana Osovina – Nemačka, Italija i Japan – na kraju je poražena vojnim i svojevrsnim prećutnim i kratkotrajnim ideološkim savezom kapitalističkih SAD, komunističkog SSSR-a i stare liberalno-buržoaske imperijalističke Britanije. Ali taj savez je zaista uspostavljen tek 1941, skoro devet godina nakon Hitlerovog preuzimanaja vlasti. Zapravo, on je nametnut svim saveznicima nemilosrdnom ekspanzijom sila Osovine, pod vođstvom Nemačke. Hitler je nametnuo rat Britaniji, Francuskoj, SSSR-u i Americi, iako su sve ove zemlje želele da ga izbegnu.
Fašizam znači rat – tako smo razmišljali tih godina kad smo bili mladi, i bili smo u pravu. To je bilo očigledno od trenutka kad je Hitler došao na vlast. Takva je, barem za svakog levo od političkog centra, bila i priroda nacističkog projekta. Hitler ovo nije skrivao. Logični odgovor bio je očigledan – ujediniti sve sile koje se iz bilo kog razloga protive fašizmu. Takvu ideju smatram očiglednom, i na kraju je takvo jedinstvo uspostavljeno i ono je porazilo Hitlerovu Nemačku.
Iz razloga koje nisam uspeo da shvatim, ovo je osporavano. Pre svih od strane pokojnog Fransoa Furea, u njegovoj knjizi Le passé d’une Illusion. Stvar koja je razbesnela Furea bilo je to što su komunisti, a naročito Komunistička partija Francuske, imali koristi od ovog antifašističkog jedinstva i nametnuli se kao glavni nosioci tog saveza. Iz ovog razloga, Fure je poricao realnost antifašizma. Smatrao ga je komunističkim taktičkim trikom za pridobijanje podrške liberalno i demokratski opredeljenih lakovernika. Prateći sličnu logiku, neki su pokušavali da predstave politiku 1930-ih kao trostrani, umesto kao binarni konflikt. Demokratija se, tvrde oni, jednako žestoko borila protiv fašizma na desnici i komunizma na levici, ili je barem to trebalo da čini.
Ali to nije bio slučaj. Izbor je bio između dve strane. I shvaćen je kao izbor između dve strane. Oni koji su se pribojavali novog svetskog rata, u Londonu, Parizu i Vašingtonu, nijednog trenutka nisu verovali da bi taj rat mogao da se vodi protiv bilo koga drugog osim protiv agresorskih sila – to jest Nemačke i njenih potencijalnih saveznika. Nema sumnje da su se Poljska, Rumunija i male baltičke države plašile Rusije, i to sa vrlo dobrim razlogom. Ali iz globalne perspektive, Rusija je doživljavana kao protivteža glavnoj opasnosti, Nemačkoj.
Liberali nisu imali čak ni opciju neutralnosti. Najvažnija lekcija Španskog građanskog rata bila je da je takozvano nečinjenje pomagalo jednoj strani, u ovom slučaju Franku. Ovo je bilo prilično očigledno britanskoj vladi, koja je svakako priželjkivala pobedu nacionalista, iako je ovog puta želela da izbegne formalno svrstavanje uz Hitlera i Musolinija protiv boljševizma. Francuskom premijeru Leonu Blumu isto tako je bilo jasno da je, nevoljno prihvatajući nečinjenje, iz razloga unutrašnje i spoljne politike, izdao špansku republiku. Javno je to pravdao tvrdeći da je to jedini način da se izbegne rat. Evropa je – govorio je on – bila na ivici rata 1936. Ali to očigledno nije bila istina.
U najkraćem, prava neutralnost ili podjednako neprijateljstvo ka obema stranama bilo je nemoguće. Na kraju, to će i sam Staljin shvatiti od 1939. do 1941. U stvari, razume se, liberalno i demokratsko mnjenje nije bilo neutralno u sukobu ovih dveju strana. U jednoj anketi sprovedenoj početkom 1939. u SAD, američki građani su pitani koga bi želeli da vide kao pobednika ako dođe do rata između Rusije i Nemačke. Osamdeset tri posto Amerikanaca želelo je pobedu Rusa, sedamnaest posto pobedu Nemaca. Isto tako, kad su građani Amerike pitani šta misle o Španskom građanskom ratu, osamdeset sedam posto želelo je pobedu republike, a trinaest posto pobedu nacionalista. Ideja da je 1930-ih postojao neki srednji put, koji se nekako pojednako protivio obema stranama, jednostavno je neistinita.
Španski građanski rat bio je istovremeno i u središtu i na marginama ere antifašizma. Bio je ključan jer je shvaćen kao evropski rat između fašizma i antifašizma, bezmalo kao prva bitka u predstojećem svetskom ratu, čije je neke karakteristične aspekte nagovestio. Na primer, bombardovanje gradova. Ali Španija nije učestvovala u Drugom svetskom ratu. Frankova pobeda nije se odrazila na slom Francuske 1940. Iskustvo republikanskih oružanih snaga nije bilo relevantno za kasnije pokrete otpora u ratu, iako su njih u Francuskoj uglavnom činili republikanski apatridi iz Španije, i iako su bivši pripadnici internacionalnih brigada odigrali važnu ulogu u pokretima otpora drugih zemalja. Zanimljiva je činjenica, a često se zaboravlja, da gerilsko ili partizansko ratovanje, koje je bilo vrlo značajno u Drugom svetskom ratu, uopšte nije praktikovano u Španskom građanskom ratu, a onda kada jeste, bilo je vrlo neuspešno.
Britanske i američke oružane snage praktično uopšte neće iskoristiti iskustvo takozvanih ranih antifašističkih dobrovoljaca koji su se borili u internacionalnim brigadama, iako su nemačke, italijanske i ruske snage dosta koristile profesionalce koje su slale u Španiju između 1936. i 1939.
Zanimljivo je da je najveći uticaj građanskog rata na kasniju istoriju bio politički, a ne vojni. Taj uticaj je poslužio kao obrazac kako za političke strategije evropskih pokreta otpora tako i za forme oslobođenih vlada nakon oslobođenja Evrope, naročito u sovjetskoj uticajnoj sferi. Međutim, ovaj uticaj je bio kratkog veka. Hladni rat ga je okončao nakon 1947.
U najkraćem, nakon kratkog trenutka u središtu svetske istorije, Španija se na nekoliko decenija vratila na svoj tradicionalno marginalni položaj. Izvan Španije, građanski rat je i dalje trajao, kao što još uvek traje među malobrojnim savremenicima, ljudima koji su poput mene tada bili mladi. Za njih, on ostaje u trajnom sećanju kao prva velika i izgubljena ljubav. To naravno nije slučaj u samoj Španiji, gde je svako iskusio tragični, ubojiti i kompleksni uticaj građanskog rata i ratnog sećanja, kao i onoga što je o njemu toliko dugo zaboravljano i što je tamo mnogo složenije nego što je u zemljama poput Britanije.
Ako želimo da smestimo Španski građanski rat u opšti okvir antifašističke ere, moramo imati u vidu dve stvari. Prvo, on nije uspeo da se odupre fašizmu. I drugo, tu je nesrazmerni uspeh mobilizacije antifašista među evropskim intelektualcima. Ne govorim samo o porazu španske republike, o fašističkoj ekspanziji, o neuspehu snaga mira da zaustave neizbežni dolazak Drugog svetskog rata. Govorim i o neuspehu onih koji su bili antifašistički opredeljeni da preokrenu opšte javno mnjenje.
Jedine oblasti u kojima je nastupio pravi politički preokret ulevo nakon Velike depresije početkom 1930-ih bile su Skandinavija i Severna Amerika sa Ruzveltom. Veliki deo srednje i južne Evrope već je bio pod vlašću autoritarnih režima, ili je kao u Španiji pao u njihove ruke. Pomeranje u Mađarskoj i Rumuniji, da ne pominjemo nemačku dijasporu, bilo je izrazito udesno. S druge strane, često se zaboravlja da su narodni frontovi, iako su obeležili ogromna prestrojavanja na samoj levici, ka komunizmu ili radikalnijim elementima, na opštem planu imali samo marginalan uticaj. Na primer, na izborima u Francuskoj 1936, udruženi radikali, socijalisti i komunisti osvojili su jedva jedan procenat više glasova nego 1932. Čak i u Španiji, izborna pobeda Narodnog fronta bila je relativno skromna, a ne nekakva politička poplava.
Pa ipak, što je paradoksalno, oni poput mene koji su tada bili mladi levičari, naročito intelektualci, ali ne samo oni, nisu sebe doživljavali kao defanzivnu manjinu. Nismo mislili da je fašizmu suđeno da nastavi da napreduje do pobede. Bili smo sigurni da će se novi svet roditi. A imajući u vidu logiku antifašističkog jedinstva, smatrali smo da je za naše brojne poraze kriva isključivo nesposobnost vlada i progresivnih partija da se ujedine protiv fašizma.
Sve ovo nam pomaže da shvatimo neproporcionalno pomeranje ka komunizmu među onima koji su već bili na levici, ali delimično objašnjava i naše samopouzdanje kao mladih intelektualaca, jer ovo je bila društvena skupina najlakše i najnesrazmernije mobilisana protiv fašizma. Razlog je očigledan. Fašizam, čak i onaj italijanski, bio je u svom principu suprotstavljen ciljevima koji su definisali i mobilisali intelektualce kao takve, konkretno – vrednostima prosvetiteljstva i Američke i Francuske revolucije.
Osim u Nemačkoj, nije bilo značajne grupe sekularnih intelektualaca koji nisu pripadali ovoj tradiciji. Drugim rečima, nije bilo snažne intelektualne tradicije na konzervativnoj strani. Rimokatolička crkva imala je u to vreme vrlo malo istaknutih intelektualaca, koji su kao takvi prepoznati i uvažavani izvan svojih krugova, a i neki od tih malobrojnih zapravo su blagonaklono gledali na republiku. Ne sporim da su u nekim oblastima, pre svega u književnosti, neke od najistaknutijih ličnosti jasno pripadale desnici: pesnici T.S. Eliot, Knut Hamsun, Ezra Paund, Jejts, Pol Klodel, Selin, Ivlin Vo – ali politički svesna desnica je čak i u armiji književnosti činila samo skromnu brigadu 1930-ih, osim možda u Francuskoj.
1936. godine, Američki pisci, bilo da su prihvatali američku neutralnost ili ne, ogromnom većinom su bili protiv Franka, a Holivud naravno čak i više. 1 Od anketiranih britanskih pisaca, petoro je bilo na strani nacionalista, šesnaestoro neutralnih, a 106 na strani republike, često vrlo strastveno 2 Što se tiče same Španije, nema nikakve sumnje kako su se svrstavali pesnici španskog jezika koje još uvek pamtimo: Lorka, braća Mačado, Alberti, Migel Hernandez, Neruda, Valjeho, Giljen, to su bili simpatizeri Republike, i bili su brojniji od onih na drugoj strani.
Ova intelektualna neravnoteža već se očitovala u slučaju italijanskog fašizma, iako Musolinijev režim nije imao dve odlike koje će fašizam učiniti nepopularnim kod intelektualaca: rasizam (barem do 1938) i prezir za modernizam u umetnosti. Italijanski fašizam 1920-ih nije izgubio podršku svojih intelektualaca, onih koji nisu već bili na levici, sve do Španskog građanskog rata. Čini se da italijanski pisci, za razliku od nemačkih, uz malobrojne izuzetke, nisu emigrirali tokom fašističkog perioda. Ali od 1936, čak i u samoj Italiji, vidimo da italijanski intelektualci počinju da odustaju od tolerisanja ili čak podržavanja fašizma i okreću se ulevo, pod uticajem Španskog građanskog rata.
Dakle, to je prekretnica u italijanskoj kulturnoj i političkoj istoriji. Uzgred, to je možda razlog zašto je građanski rat ostavio tako malo tragova u italijanskoj beletristici, za razliku od drugih zemalja, osim u kasnije pisanim delima. Oni koji su u to vreme pisali o ratu bili su politički aktivisti u emigraciji: Roseli, Pačardi, Neni, Longo, Toljati. Treba dodati da vodeći italijanski publicisti i aktivisti nisu nužno bili komunisti, nego antifašistički liberali koji su delovali iz Torina. S druge strane, intelektualni antifašizam protiv Nemačke aktivirao se istog trenutka kada je Hitler došao na vlast, ritualno spaljujući knjige koje je nacistička ideologija osuđivala, i oslobađajući poplavu ideoloških i rasnih emigranata.
Reakcija i intelektualaca i mobilisane levice na Španski građanski rat bila je, što nije iznenađujuće, i spontana i masivna. Napokon se napredovanju fašizma neko suprotstavio oružjem. Zavodljivost oružanog otpora, mogućnosti da se boriš a ne samo da pričaš, bila je skoro sigurno presudna. Engleski pesnik Visten Oden, koji je pozvan da ide u Španiju zbog propagande vrednosti njegovog imena, pisao je jednom prijatelju: „Verovatno ću biti užasno loš vojnik. Ali kako mogu govoriti njima i umesto njih ako ne postanem jedan od njih?“
Mislim da se slobodno može reći da je većina politički svesnih studenata moje generacije smatrala da treba da se bori u Španiji, a one koji se nisu borili grizla je savest. Neverovatan talas dobrovoljaca koji su otišli da se bore za Republiku jedinstven je u 20. veku. Najpouzdanija procena stranih dobrovoljaca koji su se borili na strani republike kaže da ih je bilo oko 35.000, što nije mnogo manje od prvobitne procene od 40.000 koju je pre nekoliko godina izneo Hju Tomas.
To je bila vrlo šarolika grupa ljudi, socijalno, kulturno i prema poreklu. Pa ipak, kao što je napisao jedan od njih, engleski pesnik Lori Li:
„Verujem da smo delili nešto drugo, jedinstveno za nas u to vreme – priliku da napravimo jedan veliki i prosti gest ličnog žrtvovanja i verovanja, koju možda nikad više nećemo imati… Međutim, malo ko od nas je znao da smo došli u rat trofejnih tandžara i raspadnutih mitraljeza, da nas vode hrabri ali zbunjeni amateri. Ali u tom trenutku nije bilo poluistina i oklevanja, i pronašli smo novu slobodu, bezmalo i novi moral, i otkrili novog Sotonu – fašizam.“
Ne kažem da su se brigade sastojale od intelektualaca, iako je odlazak u Španiju, za razliku od odlaska u Legiju stranaca, podrazumevao određeni nivo političke svesti i poznavanja sveta koji većina nepolitizovanih radnika nije imala. Za većinu njih, osim u susednoj Francuskoj, Španija je bila terra incognita, u najboljem slučaju geometrijska figura u školskom atlasu. Zahvaljujući jednoj odličnoj monografiji (Skoutelsky, 1998), znamo da je najveća grupa internacionalnih boraca, dakle Francuza (skoro 9.000), prvenstveno dolazila iz radničke klase – 92 posto – i obuhvatala samo jedan procenat studenata i intelektualnih radnika, od kojih su praktično svi bili komunisti. Imajući u vidu njihove tehničke kvalifikacije, većina ovih intelektualaca radila je iza prvih linija fronta. 3
Verovatno je bilo više intelektualaca među političkim izgnanicima koji su činili politički kadar brigada, i nadam se da neću zvučati previše „šovinistički“ ako kažem da veliki procenat Jevreja među dobrovoljcima govori o intelektualnim aktivnostima. Jednu trećinu američke Linkolnove brigade činili su Jevreji, a većina Amerikanki u Španiji bile su Jevrejke. 4 Prema dobrim ali pomalo optimističnim procenama, do 7.000 internacionalnih boraca bili su Jevreji.
Međutim, ni unutar ni izvan brigada, posvećenost intelektualaca, ponekad i praktična posvećenost, bila je neupitna. Pisci su podržavali Španiju ne samo novcem, govorima i potpisima, nego su o njoj i pisali. To su činili Hemingvej, Malro, Bernanos i praktično svi istaknuti mladi britanski pesnici tog doba – Oden, Spender, Dej Luis, Maknis. Španija je predstavljala ključno iskustvo njihovih života između 1936. i 1939, pa čak i kad su je zaboravljali kasnije. Ovo je bilo očigledno tokom mog studiranja na Kembridžu između 1936. i 1939. Ne samo što je rat u Španiji okrenuo mladiće i devojke ka levici, nego su nam konkretni primeri onih koji su odlazili u Španiju da se bore davala nadahnuće. Svako ko je tih godina ulazio u studentske sobe mladih socijalista i komunista na Kembridžu skoro sigurno je tamo nalazio fotogradiju Džona Kornforda, intelektualca, pesnika, vođu studentske Komunističke partije, koji je pao u borbi u Španiji na svoj dvadest prvi rođendan, u decembru 1936. Poput poznate fotografije Če Gevare, ovo je bila snažna, herojska slika – samo bliža nama – i sa naših zidova svakodnevno nas je podsećala za šta se borimo.
Ispostavilo se da je vrlo malo studenata sa Kembridža i drugih univerziteta otišlo da se bori u Španiju, nakon što je Komunistička partija Velike Britanije odlučila, verovatno u jesen 1936, da odvrati studente od odlaska u dobrovoljce ukoliko nisu imali konkretne vojne kvalifikacije. Većina intelektualaca koji su se borili otišli su u Španiju pre nego što je partija donela ovu odluku. Međutim, među britanskim borcima bilo je dosta talentovanih intelektualaca, od kojih je nekoliko poginulo. Intelektualci ili ne, koliko ja znam, niko od preživelih, bez obzira na njihove kasnije stavove – a barem jedan od njih je pod stare dane postao savetnik gđe Tačer – nikada nije izrazio žaljenje što je otišao da se bori.
Među gubitnicima, polemike o građanskom ratu nisu prestajale od 1939. To nije bio slučaj dok je rat trajao, iako je bilo incidenata poput zabrane marksističke partije POUM i ubistva Andresa Nina, koji su izazvali neke međunarodne proteste. Očigledno su mnogi strani dobrovoljci po dolasku u Španiju bili šokirani onim što su tamo zatekli. Patnjom, zločinima, nemilosrdnim ratovanjem, brutalnošću i birokratijom na svojoj strani ili, ukoliko im je bilo poznato, intrigama i političkim trvenjima unutar republike, ponašanjem Rusa i mnogim drugim.
Ponovo, rasprave komunista i njihovih protivnika nisu prestajale. Međutim, tokom samog rata, sumnjičavci se nisu oglašavali po povratku iz Španije. Nisu želeli da pomažu neprijateljima velikog cilja. Simon Vajl nakon povratka, iako duboko razočarana, nije rekla ni reč. Vistan Oden nije napisao ništa, iako je 1939. izmenio svoju čuvenu pesmu „Španija“ iz 1937, i nije dozvolio njeno ponovo štampanje tokom Hladnog rata 1950. Pod strahom od Staljinovog terora, Luis Fišer, novinar blizak Moskvi, odrekao se svojih nekadašnjih prijatelja, ali se potrudio da to uradi tek nakon što taj gest više nije mogao da naudi španskoj republici.
Jedan izuzetak potvrđuje pravilo: knjigu Džordža Orvela Kataloniji u čast dokumentarna proza, svedočanstvo o Španskom građanskom ratu) odbio je Orvelov redovni izdavač, sa objašnjenjem da: „mnogi ljudi na levici veruju da sve treba žrtvovati da bi se očuvao zajednički front protiv fašizma“. I sam Orvel je po povratku iz Španije priznao da se mnogi sa njim nisu slagali iz istog razloga, pišući jednom svom blagonaklonom kritičaru: „ono što pišeš o tome da ne treba propuštati fašiste zbog naših unutrašnjih sukoba sasvim je tačno“. Ali javnost nije obraćala pažnju na Orvela. Knjiga je objavljena u tiražu od 1.500 primeraka, a trinaest godina kasnije bilo je još neprodatih primeraka iz prvog tiraža. Tek je u vreme Hladnog rata Orvel prestao da bude neobična, marginalna ličnost, i tek je tada prava vrednost knjiga kao što je Kataloniji u čast prepoznata.
Naravno, posthumne polemike o Španskom ratu su legitimne, pa čak i neophodne – ali samo ako odvojimo raspravu o pravim pitanjima od parti pris političkog sektaštva. Hladnoratovska propaganda i čisto neznanje o zaboravljenoj prošlosti moraju se izbegavati. Glavno pitanje u španskom građanskom ratu bilo je i ostaje – u kakvoj su vezi bile društvena revolucija i rat na republikanskoj strani. Španski građanski rat počeo je i kao pobuna legitimne vlade, uz pomoć narodne mobilizacije protiv delimično uspelog vojnog puča, i u važnim delovima Španije, kao spontana transformacija ove mobilizacije u društvenu revoluciju.
Ozbiljan rat koji neka vlada vodi zahteva strukturu, disciplinu i određeni stepen centralizacije. Ono što karakteriše društvene revolucije, poput one iz 1936, jeste lokalna inicijativa, spontanost, nezavisnost od viših vlasti, pa čak i otpor prema njima, naročito ako se uzme u obzir anarhistička tradicija te zemlje. U najkraćem, na republikanskoj strani radilo se o istom pitanju koje je sto godina ranije razdvojilo Karla Marksa i Bakunjina. Polemike o disidentskom POUM-u irelevantne su za to pitanje, imajući u vidu malobrojno članstvo i marginalnu ulogu te stranke u građanskom ratu. Ova politika pripada istoriji ideoloških sukoba unutar međunarodnog komunističkog pokreta ili, ako hoćete, istoriji Staljinovog nemilosrdnog obračuna sa trockizmom, sa kojim su njegovi agenti pogrešno poistovećivali POUM.
Sukob između liberterskog entuzijazma i disciplinovane organizacije, između društvene revolucije i ratne pobede, ostaje realnost u Španskom građanskom ratu, i ostao bi realnost čak i kad bismo smatrali da su svi na republikanskoj strani bili anđeli. Istina je da ratovi, kao ni ekonomije, koliko god komandni lanac bio fleksibilan, ne mogu da se vode na liberterski način. Španski građanski rat nije mogao da se vodi, a kamoli do pobede, na orvelovskim osnovama.
Međutim, u jednom opštijem smislu, sukob između revolucije kao težnje ka slobodi i pobede u ratu nije isključivo španski. On se u potpunosti očituje nakon pobede revolucija u oslobodilačkim ratovima: u Alžiru, verovatno u Vijetnamu, svakako u Jugoslaviji. Budući da je u Španskom građanskom ratu izgubila levica, rasprava je u ovom slučaju posthumna, i sve je udaljenija od realnosti tog vremena, kao što je i onaj film Kena Louča, koliko god on bio uzvišen i potresan.
Moralno zgražavanje nad staljinizmom i ponašanjem njegovih agenata u Španiji jeste opravdano. Ispravno je kritikovati komunističko ubeđenje da je jedina važna revolucija ona koja njima obezbeđuje monopol na vlast. Međutim, to nije bilo ključno pitanje građanskog rata. Marks bi morao da se sukobi sa Bakunjinom šta god mi mislili o svim učesnicima rata – iako je većina preživelih zaključila da je Marks korisniji za vođenje rata nego Bakunjin, i iako među preživelima ima onih koji se, kao ja, sećaju spontane ali neefikasne euforije anarhističke faze oslobođenja sa nostalgijom, ali i gorčinom.
Danas je moguće sagledati Građanski rat, španski doprinos tragičnoj istoriji najbrutalnijeg od svih vekova, dvadesetog, u njegovom istorijskom kontekstu. To nije bio, niti je 1930-ih mogao biti – kako se sada tvrdi – rat i protiv krajnje desnice i protiv komunizma. To je bio rat protiv Franka, protiv fašističkih sila sa kojima je Franko bio u savezništvu, iako sam Franko nije bio fašista. Za razliku od Drugog svetskog rata, profašistička strana je u Španskom građanskom ratu pobedila. Ali u velikoj meri zahvaljujući intelektualcima, umetnicima i piscima, koji su se u tolikom broju mobilisali na strani republike – istoriju u ovom slučaju nisu napisali pobednici. Stvarajući svetsko sećanje na Španski građanski rat, olovka i kamera, potegnute u ime poraženih, pokazale su se jačim od mača i cenzure onih koji su pobedili.
________________________
Pokušaću da sagledam problem intelektualaca u Španskom građanskom ratu u kontekstu istorije Evrope, istorije sveta, u periodu pre Drugog svetskog rata. Počeću od holivudskog filma koji je postao večna ikona jednog tipa obrazovane kulture, barem među starijom generacijom – Kazablanka. Glumačka ekipa je poznata, nadam se da su i vama poznati Hemfri Bogart, Ingrid Bergman, Piter Lore, Sidni Grinstrit itd. Replike iz ovog filma su postale deo našeg diskursa. Tema ovog filma praktično je tema mog predavanja, jer ako ostavimo po strani osnovnu ljubavnu vezu, ovo je film o odnosima u Španskom građanskom ratu i zapetljanoj politici čudnog ali presudnog perioda u istoriji 20. veka – dobu Adolfa Hitlera. Rik, glavni protagonista, kao što se sećate, borio se na strani republike u Španskom građanskom ratu. Iz rata izlazi poražen i ciničan, zatičemo ga u njegovom marokanskom kafeu, a završava vraćajući se u borbu Drugog svetskog rata.
U najkraćem, tema Kazablanke je mobilizacija antifašizma 1930-ih. A oni koji su iznad svih i najvatrenije mobilisali antifašističke snage bili su intelektualci. To je bila prilično komplikovana i čudna mobilizacija. Kao što znamo, takozvana Osovina – Nemačka, Italija i Japan – na kraju je poražena vojnim i svojevrsnim prećutnim i kratkotrajnim ideološkim savezom kapitalističkih SAD, komunističkog SSSR-a i stare liberalno-buržoaske imperijalističke Britanije. Ali taj savez je zaista uspostavljen tek 1941, skoro devet godina nakon Hitlerovog preuzimanaja vlasti. Zapravo, on je nametnut svim saveznicima nemilosrdnom ekspanzijom sila Osovine, pod vođstvom Nemačke. Hitler je nametnuo rat Britaniji, Francuskoj, SSSR-u i Americi, iako su sve ove zemlje želele da ga izbegnu.
Fašizam znači rat – tako smo razmišljali tih godina kad smo bili mladi, i bili smo u pravu. To je bilo očigledno od trenutka kad je Hitler došao na vlast. Takva je, barem za svakog levo od političkog centra, bila i priroda nacističkog projekta. Hitler ovo nije skrivao. Logični odgovor bio je očigledan – ujediniti sve sile koje se iz bilo kog razloga protive fašizmu. Takvu ideju smatram očiglednom, i na kraju je takvo jedinstvo uspostavljeno i ono je porazilo Hitlerovu Nemačku.
Iz razloga koje nisam uspeo da shvatim, ovo je osporavano. Pre svih od strane pokojnog Fransoa Furea, u njegovoj knjizi Le passé d’une Illusion. Stvar koja je razbesnela Furea bilo je to što su komunisti, a naročito Komunistička partija Francuske, imali koristi od ovog antifašističkog jedinstva i nametnuli se kao glavni nosioci tog saveza. Iz ovog razloga, Fure je poricao realnost antifašizma. Smatrao ga je komunističkim taktičkim trikom za pridobijanje podrške liberalno i demokratski opredeljenih lakovernika. Prateći sličnu logiku, neki su pokušavali da predstave politiku 1930-ih kao trostrani, umesto kao binarni konflikt. Demokratija se, tvrde oni, jednako žestoko borila protiv fašizma na desnici i komunizma na levici, ili je barem to trebalo da čini.
Ali to nije bio slučaj. Izbor je bio između dve strane. I shvaćen je kao izbor između dve strane. Oni koji su se pribojavali novog svetskog rata, u Londonu, Parizu i Vašingtonu, nijednog trenutka nisu verovali da bi taj rat mogao da se vodi protiv bilo koga drugog osim protiv agresorskih sila – to jest Nemačke i njenih potencijalnih saveznika. Nema sumnje da su se Poljska, Rumunija i male baltičke države plašile Rusije, i to sa vrlo dobrim razlogom. Ali iz globalne perspektive, Rusija je doživljavana kao protivteža glavnoj opasnosti, Nemačkoj.
Liberali nisu imali čak ni opciju neutralnosti. Najvažnija lekcija Španskog građanskog rata bila je da je takozvano nečinjenje pomagalo jednoj strani, u ovom slučaju Franku. Ovo je bilo prilično očigledno britanskoj vladi, koja je svakako priželjkivala pobedu nacionalista, iako je ovog puta želela da izbegne formalno svrstavanje uz Hitlera i Musolinija protiv boljševizma. Francuskom premijeru Leonu Blumu isto tako je bilo jasno da je, nevoljno prihvatajući nečinjenje, iz razloga unutrašnje i spoljne politike, izdao špansku republiku. Javno je to pravdao tvrdeći da je to jedini način da se izbegne rat. Evropa je – govorio je on – bila na ivici rata 1936. Ali to očigledno nije bila istina.
U najkraćem, prava neutralnost ili podjednako neprijateljstvo ka obema stranama bilo je nemoguće. Na kraju, to će i sam Staljin shvatiti od 1939. do 1941. U stvari, razume se, liberalno i demokratsko mnjenje nije bilo neutralno u sukobu ovih dveju strana. U jednoj anketi sprovedenoj početkom 1939. u SAD, američki građani su pitani koga bi želeli da vide kao pobednika ako dođe do rata između Rusije i Nemačke. Osamdeset tri posto Amerikanaca želelo je pobedu Rusa, sedamnaest posto pobedu Nemaca. Isto tako, kad su građani Amerike pitani šta misle o Španskom građanskom ratu, osamdeset sedam posto želelo je pobedu republike, a trinaest posto pobedu nacionalista. Ideja da je 1930-ih postojao neki srednji put, koji se nekako pojednako protivio obema stranama, jednostavno je neistinita.
Španski građanski rat bio je istovremeno i u središtu i na marginama ere antifašizma. Bio je ključan jer je shvaćen kao evropski rat između fašizma i antifašizma, bezmalo kao prva bitka u predstojećem svetskom ratu, čije je neke karakteristične aspekte nagovestio. Na primer, bombardovanje gradova. Ali Španija nije učestvovala u Drugom svetskom ratu. Frankova pobeda nije se odrazila na slom Francuske 1940. Iskustvo republikanskih oružanih snaga nije bilo relevantno za kasnije pokrete otpora u ratu, iako su njih u Francuskoj uglavnom činili republikanski apatridi iz Španije, i iako su bivši pripadnici internacionalnih brigada odigrali važnu ulogu u pokretima otpora drugih zemalja. Zanimljiva je činjenica, a često se zaboravlja, da gerilsko ili partizansko ratovanje, koje je bilo vrlo značajno u Drugom svetskom ratu, uopšte nije praktikovano u Španskom građanskom ratu, a onda kada jeste, bilo je vrlo neuspešno.
Britanske i američke oružane snage praktično uopšte neće iskoristiti iskustvo takozvanih ranih antifašističkih dobrovoljaca koji su se borili u internacionalnim brigadama, iako su nemačke, italijanske i ruske snage dosta koristile profesionalce koje su slale u Španiju između 1936. i 1939.
Zanimljivo je da je najveći uticaj građanskog rata na kasniju istoriju bio politički, a ne vojni. Taj uticaj je poslužio kao obrazac kako za političke strategije evropskih pokreta otpora tako i za forme oslobođenih vlada nakon oslobođenja Evrope, naročito u sovjetskoj uticajnoj sferi. Međutim, ovaj uticaj je bio kratkog veka. Hladni rat ga je okončao nakon 1947.
U najkraćem, nakon kratkog trenutka u središtu svetske istorije, Španija se na nekoliko decenija vratila na svoj tradicionalno marginalni položaj. Izvan Španije, građanski rat je i dalje trajao, kao što još uvek traje među malobrojnim savremenicima, ljudima koji su poput mene tada bili mladi. Za njih, on ostaje u trajnom sećanju kao prva velika i izgubljena ljubav. To naravno nije slučaj u samoj Španiji, gde je svako iskusio tragični, ubojiti i kompleksni uticaj građanskog rata i ratnog sećanja, kao i onoga što je o njemu toliko dugo zaboravljano i što je tamo mnogo složenije nego što je u zemljama poput Britanije.
Ako želimo da smestimo Španski građanski rat u opšti okvir antifašističke ere, moramo imati u vidu dve stvari. Prvo, on nije uspeo da se odupre fašizmu. I drugo, tu je nesrazmerni uspeh mobilizacije antifašista među evropskim intelektualcima. Ne govorim samo o porazu španske republike, o fašističkoj ekspanziji, o neuspehu snaga mira da zaustave neizbežni dolazak Drugog svetskog rata. Govorim i o neuspehu onih koji su bili antifašistički opredeljeni da preokrenu opšte javno mnjenje.
Jedine oblasti u kojima je nastupio pravi politički preokret ulevo nakon Velike depresije početkom 1930-ih bile su Skandinavija i Severna Amerika sa Ruzveltom. Veliki deo srednje i južne Evrope već je bio pod vlašću autoritarnih režima, ili je kao u Španiji pao u njihove ruke. Pomeranje u Mađarskoj i Rumuniji, da ne pominjemo nemačku dijasporu, bilo je izrazito udesno. S druge strane, često se zaboravlja da su narodni frontovi, iako su obeležili ogromna prestrojavanja na samoj levici, ka komunizmu ili radikalnijim elementima, na opštem planu imali samo marginalan uticaj. Na primer, na izborima u Francuskoj 1936, udruženi radikali, socijalisti i komunisti osvojili su jedva jedan procenat više glasova nego 1932. Čak i u Španiji, izborna pobeda Narodnog fronta bila je relativno skromna, a ne nekakva politička poplava.
Pa ipak, što je paradoksalno, oni poput mene koji su tada bili mladi levičari, naročito intelektualci, ali ne samo oni, nisu sebe doživljavali kao defanzivnu manjinu. Nismo mislili da je fašizmu suđeno da nastavi da napreduje do pobede. Bili smo sigurni da će se novi svet roditi. A imajući u vidu logiku antifašističkog jedinstva, smatrali smo da je za naše brojne poraze kriva isključivo nesposobnost vlada i progresivnih partija da se ujedine protiv fašizma.
Sve ovo nam pomaže da shvatimo neproporcionalno pomeranje ka komunizmu među onima koji su već bili na levici, ali delimično objašnjava i naše samopouzdanje kao mladih intelektualaca, jer ovo je bila društvena skupina najlakše i najnesrazmernije mobilisana protiv fašizma. Razlog je očigledan. Fašizam, čak i onaj italijanski, bio je u svom principu suprotstavljen ciljevima koji su definisali i mobilisali intelektualce kao takve, konkretno – vrednostima prosvetiteljstva i Američke i Francuske revolucije.
Osim u Nemačkoj, nije bilo značajne grupe sekularnih intelektualaca koji nisu pripadali ovoj tradiciji. Drugim rečima, nije bilo snažne intelektualne tradicije na konzervativnoj strani. Rimokatolička crkva imala je u to vreme vrlo malo istaknutih intelektualaca, koji su kao takvi prepoznati i uvažavani izvan svojih krugova, a i neki od tih malobrojnih zapravo su blagonaklono gledali na republiku. Ne sporim da su u nekim oblastima, pre svega u književnosti, neke od najistaknutijih ličnosti jasno pripadale desnici: pesnici T.S. Eliot, Knut Hamsun, Ezra Paund, Jejts, Pol Klodel, Selin, Ivlin Vo – ali politički svesna desnica je čak i u armiji književnosti činila samo skromnu brigadu 1930-ih, osim možda u Francuskoj.
1936. godine, Američki pisci, bilo da su prihvatali američku neutralnost ili ne, ogromnom većinom su bili protiv Franka, a Holivud naravno čak i više. 1 Od anketiranih britanskih pisaca, petoro je bilo na strani nacionalista, šesnaestoro neutralnih, a 106 na strani republike, često vrlo strastveno 2 Što se tiče same Španije, nema nikakve sumnje kako su se svrstavali pesnici španskog jezika koje još uvek pamtimo: Lorka, braća Mačado, Alberti, Migel Hernandez, Neruda, Valjeho, Giljen, to su bili simpatizeri Republike, i bili su brojniji od onih na drugoj strani.
Ova intelektualna neravnoteža već se očitovala u slučaju italijanskog fašizma, iako Musolinijev režim nije imao dve odlike koje će fašizam učiniti nepopularnim kod intelektualaca: rasizam (barem do 1938) i prezir za modernizam u umetnosti. Italijanski fašizam 1920-ih nije izgubio podršku svojih intelektualaca, onih koji nisu već bili na levici, sve do Španskog građanskog rata. Čini se da italijanski pisci, za razliku od nemačkih, uz malobrojne izuzetke, nisu emigrirali tokom fašističkog perioda. Ali od 1936, čak i u samoj Italiji, vidimo da italijanski intelektualci počinju da odustaju od tolerisanja ili čak podržavanja fašizma i okreću se ulevo, pod uticajem Španskog građanskog rata.
Dakle, to je prekretnica u italijanskoj kulturnoj i političkoj istoriji. Uzgred, to je možda razlog zašto je građanski rat ostavio tako malo tragova u italijanskoj beletristici, za razliku od drugih zemalja, osim u kasnije pisanim delima. Oni koji su u to vreme pisali o ratu bili su politički aktivisti u emigraciji: Roseli, Pačardi, Neni, Longo, Toljati. Treba dodati da vodeći italijanski publicisti i aktivisti nisu nužno bili komunisti, nego antifašistički liberali koji su delovali iz Torina. S druge strane, intelektualni antifašizam protiv Nemačke aktivirao se istog trenutka kada je Hitler došao na vlast, ritualno spaljujući knjige koje je nacistička ideologija osuđivala, i oslobađajući poplavu ideoloških i rasnih emigranata.
Reakcija i intelektualaca i mobilisane levice na Španski građanski rat bila je, što nije iznenađujuće, i spontana i masivna. Napokon se napredovanju fašizma neko suprotstavio oružjem. Zavodljivost oružanog otpora, mogućnosti da se boriš a ne samo da pričaš, bila je skoro sigurno presudna. Engleski pesnik Visten Oden, koji je pozvan da ide u Španiju zbog propagande vrednosti njegovog imena, pisao je jednom prijatelju: „Verovatno ću biti užasno loš vojnik. Ali kako mogu govoriti njima i umesto njih ako ne postanem jedan od njih?“
Mislim da se slobodno može reći da je većina politički svesnih studenata moje generacije smatrala da treba da se bori u Španiji, a one koji se nisu borili grizla je savest. Neverovatan talas dobrovoljaca koji su otišli da se bore za Republiku jedinstven je u 20. veku. Najpouzdanija procena stranih dobrovoljaca koji su se borili na strani republike kaže da ih je bilo oko 35.000, što nije mnogo manje od prvobitne procene od 40.000 koju je pre nekoliko godina izneo Hju Tomas.
To je bila vrlo šarolika grupa ljudi, socijalno, kulturno i prema poreklu. Pa ipak, kao što je napisao jedan od njih, engleski pesnik Lori Li:
„Verujem da smo delili nešto drugo, jedinstveno za nas u to vreme – priliku da napravimo jedan veliki i prosti gest ličnog žrtvovanja i verovanja, koju možda nikad više nećemo imati… Međutim, malo ko od nas je znao da smo došli u rat trofejnih tandžara i raspadnutih mitraljeza, da nas vode hrabri ali zbunjeni amateri. Ali u tom trenutku nije bilo poluistina i oklevanja, i pronašli smo novu slobodu, bezmalo i novi moral, i otkrili novog Sotonu – fašizam.“
Ne kažem da su se brigade sastojale od intelektualaca, iako je odlazak u Španiju, za razliku od odlaska u Legiju stranaca, podrazumevao određeni nivo političke svesti i poznavanja sveta koji većina nepolitizovanih radnika nije imala. Za većinu njih, osim u susednoj Francuskoj, Španija je bila terra incognita, u najboljem slučaju geometrijska figura u školskom atlasu. Zahvaljujući jednoj odličnoj monografiji (Skoutelsky, 1998), znamo da je najveća grupa internacionalnih boraca, dakle Francuza (skoro 9.000), prvenstveno dolazila iz radničke klase – 92 posto – i obuhvatala samo jedan procenat studenata i intelektualnih radnika, od kojih su praktično svi bili komunisti. Imajući u vidu njihove tehničke kvalifikacije, većina ovih intelektualaca radila je iza prvih linija fronta. 3
Verovatno je bilo više intelektualaca među političkim izgnanicima koji su činili politički kadar brigada, i nadam se da neću zvučati previše „šovinistički“ ako kažem da veliki procenat Jevreja među dobrovoljcima govori o intelektualnim aktivnostima. Jednu trećinu američke Linkolnove brigade činili su Jevreji, a većina Amerikanki u Španiji bile su Jevrejke. 4 Prema dobrim ali pomalo optimističnim procenama, do 7.000 internacionalnih boraca bili su Jevreji.
Međutim, ni unutar ni izvan brigada, posvećenost intelektualaca, ponekad i praktična posvećenost, bila je neupitna. Pisci su podržavali Španiju ne samo novcem, govorima i potpisima, nego su o njoj i pisali. To su činili Hemingvej, Malro, Bernanos i praktično svi istaknuti mladi britanski pesnici tog doba – Oden, Spender, Dej Luis, Maknis. Španija je predstavljala ključno iskustvo njihovih života između 1936. i 1939, pa čak i kad su je zaboravljali kasnije. Ovo je bilo očigledno tokom mog studiranja na Kembridžu između 1936. i 1939. Ne samo što je rat u Španiji okrenuo mladiće i devojke ka levici, nego su nam konkretni primeri onih koji su odlazili u Španiju da se bore davala nadahnuće. Svako ko je tih godina ulazio u studentske sobe mladih socijalista i komunista na Kembridžu skoro sigurno je tamo nalazio fotogradiju Džona Kornforda, intelektualca, pesnika, vođu studentske Komunističke partije, koji je pao u borbi u Španiji na svoj dvadest prvi rođendan, u decembru 1936. Poput poznate fotografije Če Gevare, ovo je bila snažna, herojska slika – samo bliža nama – i sa naših zidova svakodnevno nas je podsećala za šta se borimo.
Ispostavilo se da je vrlo malo studenata sa Kembridža i drugih univerziteta otišlo da se bori u Španiju, nakon što je Komunistička partija Velike Britanije odlučila, verovatno u jesen 1936, da odvrati studente od odlaska u dobrovoljce ukoliko nisu imali konkretne vojne kvalifikacije. Većina intelektualaca koji su se borili otišli su u Španiju pre nego što je partija donela ovu odluku. Međutim, među britanskim borcima bilo je dosta talentovanih intelektualaca, od kojih je nekoliko poginulo. Intelektualci ili ne, koliko ja znam, niko od preživelih, bez obzira na njihove kasnije stavove – a barem jedan od njih je pod stare dane postao savetnik gđe Tačer – nikada nije izrazio žaljenje što je otišao da se bori.
Među gubitnicima, polemike o građanskom ratu nisu prestajale od 1939. To nije bio slučaj dok je rat trajao, iako je bilo incidenata poput zabrane marksističke partije POUM i ubistva Andresa Nina, koji su izazvali neke međunarodne proteste. Očigledno su mnogi strani dobrovoljci po dolasku u Španiju bili šokirani onim što su tamo zatekli. Patnjom, zločinima, nemilosrdnim ratovanjem, brutalnošću i birokratijom na svojoj strani ili, ukoliko im je bilo poznato, intrigama i političkim trvenjima unutar republike, ponašanjem Rusa i mnogim drugim.
Ponovo, rasprave komunista i njihovih protivnika nisu prestajale. Međutim, tokom samog rata, sumnjičavci se nisu oglašavali po povratku iz Španije. Nisu želeli da pomažu neprijateljima velikog cilja. Simon Vajl nakon povratka, iako duboko razočarana, nije rekla ni reč. Vistan Oden nije napisao ništa, iako je 1939. izmenio svoju čuvenu pesmu „Španija“ iz 1937, i nije dozvolio njeno ponovo štampanje tokom Hladnog rata 1950. Pod strahom od Staljinovog terora, Luis Fišer, novinar blizak Moskvi, odrekao se svojih nekadašnjih prijatelja, ali se potrudio da to uradi tek nakon što taj gest više nije mogao da naudi španskoj republici.
Jedan izuzetak potvrđuje pravilo: knjigu Džordža Orvela Kataloniji u čast dokumentarna proza, svedočanstvo o Španskom građanskom ratu) odbio je Orvelov redovni izdavač, sa objašnjenjem da: „mnogi ljudi na levici veruju da sve treba žrtvovati da bi se očuvao zajednički front protiv fašizma“. I sam Orvel je po povratku iz Španije priznao da se mnogi sa njim nisu slagali iz istog razloga, pišući jednom svom blagonaklonom kritičaru: „ono što pišeš o tome da ne treba propuštati fašiste zbog naših unutrašnjih sukoba sasvim je tačno“. Ali javnost nije obraćala pažnju na Orvela. Knjiga je objavljena u tiražu od 1.500 primeraka, a trinaest godina kasnije bilo je još neprodatih primeraka iz prvog tiraža. Tek je u vreme Hladnog rata Orvel prestao da bude neobična, marginalna ličnost, i tek je tada prava vrednost knjiga kao što je Kataloniji u čast prepoznata.
Naravno, posthumne polemike o Španskom ratu su legitimne, pa čak i neophodne – ali samo ako odvojimo raspravu o pravim pitanjima od parti pris političkog sektaštva. Hladnoratovska propaganda i čisto neznanje o zaboravljenoj prošlosti moraju se izbegavati. Glavno pitanje u španskom građanskom ratu bilo je i ostaje – u kakvoj su vezi bile društvena revolucija i rat na republikanskoj strani. Španski građanski rat počeo je i kao pobuna legitimne vlade, uz pomoć narodne mobilizacije protiv delimično uspelog vojnog puča, i u važnim delovima Španije, kao spontana transformacija ove mobilizacije u društvenu revoluciju.
Ozbiljan rat koji neka vlada vodi zahteva strukturu, disciplinu i određeni stepen centralizacije. Ono što karakteriše društvene revolucije, poput one iz 1936, jeste lokalna inicijativa, spontanost, nezavisnost od viših vlasti, pa čak i otpor prema njima, naročito ako se uzme u obzir anarhistička tradicija te zemlje. U najkraćem, na republikanskoj strani radilo se o istom pitanju koje je sto godina ranije razdvojilo Karla Marksa i Bakunjina. Polemike o disidentskom POUM-u irelevantne su za to pitanje, imajući u vidu malobrojno članstvo i marginalnu ulogu te stranke u građanskom ratu. Ova politika pripada istoriji ideoloških sukoba unutar međunarodnog komunističkog pokreta ili, ako hoćete, istoriji Staljinovog nemilosrdnog obračuna sa trockizmom, sa kojim su njegovi agenti pogrešno poistovećivali POUM.
Sukob između liberterskog entuzijazma i disciplinovane organizacije, između društvene revolucije i ratne pobede, ostaje realnost u Španskom građanskom ratu, i ostao bi realnost čak i kad bismo smatrali da su svi na republikanskoj strani bili anđeli. Istina je da ratovi, kao ni ekonomije, koliko god komandni lanac bio fleksibilan, ne mogu da se vode na liberterski način. Španski građanski rat nije mogao da se vodi, a kamoli do pobede, na orvelovskim osnovama.
Međutim, u jednom opštijem smislu, sukob između revolucije kao težnje ka slobodi i pobede u ratu nije isključivo španski. On se u potpunosti očituje nakon pobede revolucija u oslobodilačkim ratovima: u Alžiru, verovatno u Vijetnamu, svakako u Jugoslaviji. Budući da je u Španskom građanskom ratu izgubila levica, rasprava je u ovom slučaju posthumna, i sve je udaljenija od realnosti tog vremena, kao što je i onaj film Kena Louča, koliko god on bio uzvišen i potresan.
Moralno zgražavanje nad staljinizmom i ponašanjem njegovih agenata u Španiji jeste opravdano. Ispravno je kritikovati komunističko ubeđenje da je jedina važna revolucija ona koja njima obezbeđuje monopol na vlast. Međutim, to nije bilo ključno pitanje građanskog rata. Marks bi morao da se sukobi sa Bakunjinom šta god mi mislili o svim učesnicima rata – iako je većina preživelih zaključila da je Marks korisniji za vođenje rata nego Bakunjin, i iako među preživelima ima onih koji se, kao ja, sećaju spontane ali neefikasne euforije anarhističke faze oslobođenja sa nostalgijom, ali i gorčinom.
Danas je moguće sagledati Građanski rat, španski doprinos tragičnoj istoriji najbrutalnijeg od svih vekova, dvadesetog, u njegovom istorijskom kontekstu. To nije bio, niti je 1930-ih mogao biti – kako se sada tvrdi – rat i protiv krajnje desnice i protiv komunizma. To je bio rat protiv Franka, protiv fašističkih sila sa kojima je Franko bio u savezništvu, iako sam Franko nije bio fašista. Za razliku od Drugog svetskog rata, profašistička strana je u Španskom građanskom ratu pobedila. Ali u velikoj meri zahvaljujući intelektualcima, umetnicima i piscima, koji su se u tolikom broju mobilisali na strani republike – istoriju u ovom slučaju nisu napisali pobednici. Stvarajući svetsko sećanje na Španski građanski rat, olovka i kamera, potegnute u ime poraženih, pokazale su se jačim od mača i cenzure onih koji su pobedili.
________________________
- Frederick R. Benson, Writers in Arms: The Impact of the Spanish Civil War, 1968, str.26.
- Hugh Thomas, The Spanish Civil War, str. 347.
- Rémi Skoutelsky, L’Espoir guidait leur pas: les volontaires français dans les Brigates internationals, Bernard Grasset, 1998.
- N. Carroll, The Odyssey of the Abraham Lincoln Brigade: Americans in the Spanish Civil War, Stanford 1994.
Нема коментара:
Постави коментар