петак, 31. октобар 2014.

Neil Acherson, Tragična istorija Krima

Sevastopoljska bitka -ključna bitka Krimskog rata




 Laboratorija za eksperimente velikih sila
     (iz knjige “Crno more” )


Krimski poluotok funkcionisao je poput pozorišta, kao pozornica za događaje koji su bili važni za celo područje oko Crnoga mora i za njegove narode. Grci su Krim pretvorili u središte svog trgovačkog carstva. To su učinili i Talijani hiljadu godina kasnije. Krimski se rat ovde vodio u devetnaestom veku, i Krim je bio poprište možda najgorih Hitlerovih i Staljinovih strahota u dvadesetom veku. Konferencija na Jalti, održana 1945. na krimskoj južnoj tačci, postala je kodno ime za podelu Evrope tokom hladnog rata. (...)
Krim je veliki smeđi dijamant. Povezan je s kopnom samo s nekoliko niti i peščanim rtom, prirodnim kopnenim putem kod Perekopa na zapadu i vodenim stazama preko Sivaš laguna na severu

 
Vrata Krima, tj. Perekop, uska prevlaka širine 5 do 7 kilometara, koja spaja Krim sa kopnom. Sa jedne strane prevlake je Crno more, a sa druge Sivaš iliti Gnjilo more, odnosno plitke lagune Azovskog mora. Ova prevlaka je dobila naziv po grandioznom rovu koga su, verovatno, iskopali Skiti da bi zaštitili Krim od svojih “rođaka” sa severa, Sarmata. O ovom odbrambenom rovu pisali su i Herodot, Strabon, Plinije, što samo po sebi govori koliki je poduhvat bila njegova izgradnja. I drugi narodi, koji su posle Skita došli na Krim, obnavljali su i koristili ovaj šanac. Krimski Tatari su ga zvali Or – kapi, što znači vrata rova, (izvor)


KARAITI

Karaiti su stigli do Krima u dvanaestom veku, isterani iz Palestine i Egipta zbog prvog krstaškog rata. Migrirali su u Bizantsko carstvo i u severoistočnu Evropu gde su se skupine karaita smestile na zemlji poljsko-litvanske zajednice naroda.
Mnogi sektaši, kao na primer albigenški hrišćani s juga Francuske, osećali su se sigurnim samo u udaljenim, obranjivim mestima daleko od centara moći i stanovništva. Karaiti su delili s njima taj egzistencijalni strah. Povukli su se u krimske planine ili, u Litvi, na utvrđene otoke Trakije u jezeru između šume breza. Ali, poput raka samca, radije su se smestili u već izgrađene utvrde koje je neko napustio. Karaiti nisu preuzeli Mangup-Kale dok ga nisu opljačkali i ispraznili Turci. Najstariji grob karaita u šumama ispod vrha datiran je 1468, nekoliko godina pre pada Mangup-Kale, ali većina grobova je dolazila iz šesnaestog i sedamnaestog  veka.
Karaiti su se na Krimu držali podalje od hrišćanskih i muslimanskih zajednica, živeći pažljivi karaitski život, trgujući i izrađujući male kućanske predmete izbegavajući služenje bilo kojoj vlasti. Jedan istoričar je primetio da se između 1200. i 1900. godine gotovo ništa nije dogodilo.
Karaitska istorija u Krimu bila je duga i mirna praznina. No, držeći se po strani, karaiti su bili na glasu kao čestiti i pošteni u odnosu na druge zajednice. No dogodio se zanimljiv obrat kad se istorija karaita počela događati. Arijevci impresionirani njihovim poštenjem počeli su izmišljati razloge kako bi ih isključili iz kruga antisemitizma. Verovalo se da su obraćenici kao i Hazari. Ovde se dogodila apsurdna ironija: arijevci ih nisu smatrali pravim Židovima jer su se intenzivnije i praiskonski trudili biti židovskiji od Židova.

 
Karaitska kenasa
Karaiti praktikuju specifičnu vrstu judaizma, tzv. karaizam. Oni ne priznaju Talmud, već Stari zavet. Njihove bogomolje zovu se kenase. Smatra se da je karaitski pokret nastao u 8. ili 9. veku u Bagdadu, mada postoje neki dokazi da je Karaita bilo u Egiptu i to u 7. veku. Neki ih dovode u vezu još sa Sadukejima. Procenjuje se da ih danas u svetu ima oko 40.000. Danas na Krimu ima oko 650 Karaita i većina njih živi u Jevpatoriji i Feodosiji. Glavnu kenasu u Jevpatoriji otvorio je car Aleksandar I 1807. godine (izvor)

Nakon što je Krim pridružen Rusiji krajem osamnaestog veka, Katarina II je pokazala veliko zanimanje za karaite. Pridružila je ruskom carstvu ogromna područja: većinu poljsko-litvanske zajednice naroda na zapadu i gotovo celokupnu severnu obalu Crnoga mora na jugu. Regrutovala je naseljenike kako bi se ta područja razvila – Nemce, Grke, Armence, čak i francuske doseljenike – i karaiti su sa svojom uravnoteženom energijom bili prikladni za taj pothvat.
Katarina je dio krimskih karaita preselila kako bi učvrstila njihove stare naseobine u Litvi; i u ogromnoj novoj graničnoj pokrajini Novorossiya (Nova Rusija) na jugu im dala rusko državljanstvo koje je bilo uskraćeno većinskom židovskom stanovništvu. Iz Mangup-Kale i druge utvrde kod Čufut-Kale, iznad Bahčisaraja, karaiti su počeli migrirati u gradove na krimskoj obali, posebno u Evpatoriju. Kada se škotski putnik Laurence Oliphant popeo na Čufut-Kale 1852. godine naišao je na mali broj karaita koji su se brinuli za staru sinagogu. Poslednji je Mangup-Kale napustio pre pedeset godina.

Tokom Drugoga svetskog rata nacistička je rasna birokracija u Berlinu odlučila (uzaludno, što se kasnije otkrilo) da karaiti neće biti uključeni u “konačno rešenje židovskog pitanja”, zato jer ni biološki ni genetski nisu bili Židovi nego potomci hazarskih obraćenika na židovstvo. To je bila potpuna besmislica. Ali čini se da je većinska židovska zajednica na Crnom moru, koja je bila na spisku za klanje, podržala taj mit kako bi spasila svoju braću kad već ne mogu sami sebe.

 
 
 
Успенський печерний чоловічий монастир
 
Успенський печерний чоловічий монастир у Бахчисараї. Україна
 
 
 
Uspenjski manastir


AUTOKRATSKE DEKLARACIJE
Krim, čija lepota izaziva gotovo seksualnu žudnju za posedovanjem u svim njegovim posetiteljima, dokazuje tu šalu u svakom veku u svojoj istoriji. On nema domoroce, starosedioce. Pre Skita, pre Kimerana koji su bili njihovi prethodnici ili stanovnika iz brončanoga doba koji su podigli prve grobne humke, bilo je ljudi koji su došli odnekuda. Krim je uvek bio destinacija, greben na kraju mora ili obala gde kočije moraju završiti svoje putovanje. Putujuće zajednice su se smestile na Krim (Skiti su ovde živeli gotovo hiljadu godina) ali na kraju su se raspršili ili nastavljali svoj put. (…) Samo je u bliskoj prošlosti krimska istina – da pripada svima i nikome – bila pogažena. Dve od ovih povreda, koje bi bile samo apsurdne epizode da ne uključuju toliko krvi i patnje u prošlosti, pa verovatno i u budućnosti, jesu deklaracije dvoje autokrata .




Katarina II (Velika) je 1783. godine objavila da će Krimski poluotok od sada pa zauvek biti ruski. Kako bi pažnju svog naroda odvratio od njihovih nevolja, Nikita Hruščov je 1954. godine objavio da Rusiji oduzima Krim kako bi zauvek ostao deo Ukrajine.

GOTI, TURCI I HAZARI
Goti su do Crnoga mora i Krima došli iz neobičnog smera, sa severozapada umesto s istoka. Protogermanska konfederacija naroda s juga Skandinavije zauzela je Krim u 3. veku tokom osvajanja većeg dela severne obale Crnoga mora. Stotinu godina kasnije su Huni porazili crnomorske Gote. Mnogi su se uputili prema zapadu, to jest, u sledeću fazu njihove migracije koja bi ih u vreme praunuka odvela u Italiju kao vojsku kralja Teodorika Velikog. Ali neki su ostali u krimskim planinama. Pokršteni i uključeni u Bizantsko carstvo, još su i u 6. veku bili tamo kad je car Justinijan I podigao tvrđavu na Mangupu kako bi zaštitio obalne gradove od napada iz stepa.
Kad su Hazari osvojili Krim u 8.veku, ostatak krimskih Gota se povukao u planinsku zonu duha. Ivan, knez-biskup od Gothie, spustio se s Mangupa kako bi poveo neuspešnu pobunu protiv Hazara, ali bizantski su ga vladari izdali. Radije su sklopili savez s požidovljenim Hazarima smatrajući ih snažnim saveznicima koji bi mogli predstavljati tampon-zonu između carstva i divljih nomadskih naroda koji su se približavali Crnome moru kroz stepe. Dva bizantska vladara – Justinijan II i Konstantin V – oženili su hazarske princeze. Gothia se vratila svojim brdima i ostavila istoriju na gotovo sedam stotina godina.
Ispod tog “izgubljenog sveta” na visoravni, svet se nastavio menjati, ali Gothia je nastavila moliti se bogu u svojoj ogromnoj bazilici ignorišući nemire u podnožju svojih litica sve do 1475. kad su došli Turci. Brišući granice Bizantskog carstva i nakon zauzimanja Konstantinopola 1453. godine, Turci i njihovi saveznici krimski Tatari osvojili su Teodorikovu kneževinu na planinama i izbrisali Gothiu.


 
 
bazilika u Hersonesu


 

NACISTIČKI GOTLAND

Nemci uzbuđeni zbog germanskog etniciteta Gota, na Krimu su želeli pronaći dokaze o drevnoj teutonskoj državi koja je podizala kamene gradove i dominirala nad svojim susedima. Ali nije bilo puno dokaza. Naučnici su odbacili maštanje o pranemačkom Krimu, o teutonskoj urbanoj civilizaciji koja je podigla baklju kulture kad ju je dekadentni Rim ispustio.
 

No kasnije su je ponovno oživeli nacistički umovi – magnet slomljenih, diskreditiranih i gnjilih ideja – i reciklirali je u novu verziju pseudoistorije i političke autentičnosti. Krim se mora ponovno osvojiti i opet se mora obnoviti gotsko kraljevstvo. Očišćen od Tatara, Židova i Rusa, osim povremene radne snage robova, poluotok bi bio destinacija za gomilu nemačkih doseljenika. Sevastopolj bi postao Theodorichafen. Simferopol bi postao Gotenberg. Krim bi se znao pod imenom Gotland.

Hitler je lično bio suzdržan što se tiče onih iz redova Rajha koji su želeli izmišljati istoriju Taj entuzijazam je prepustio Rosenbergu i Himmleru čija zaluđenost arheologijom ga je potakla na pitanje:
“Zašto insistirate pokazati svetu da mi Nemci nemaju istoriju?”
Ali Krim ga je pokrenuo. U aprilu 1941, dva meseca pre nemačke invazije na Sovjetski Savez, dogovoreno je da će Krim biti odvojen od Rusije i priključen marionetskoj ukrajinskoj državi. U julu kad su nemačke snage već duboko ušle u sovjetski teritorij, Hitler je vodio sastanak o krimskoj politici na kojem je projekt “Gotland” u principu bio prihvaćen. Što se tiče krimskih Tatara, zaključeno je da su rasno bezvredni – poput Židova – ali njihova deportacija je odgođena kako se ne bi uvredila neutralna Turska koja je bila njihov zaštitnik kroz istoriju.



Istinska privlačnost plana “Gotland” za Hitlera nije bila vezana za Crno more: nudila je moguće rešenje za dilemu oko južnoga Tirola.
U planinskim dolinama gornje Adige, nemačka manjina bila je otcepljena od ruševina poražene Habsburške monarhije 1918. godine i poklonjena Italiji od pobedničke Antante. Ovaj čin je bilo ostvarenje mita obećanog nekoliko godina ranije kako bi se Italija priključila ratu protiv Središnjih sila.
Nekoliko godina kasnije, stanovništvo južnoga Tirola pretvorilo se u osetljiv diplomatski problem za novi nacistički režim u Nemačkoj. Nacistički program za nemačke manjine u inostranstvu sastojao se od pripajanja njihovog teritorija (kao u slučaju Sudetenlanda) ili seobe Heim ins Reich – naseljavanja unutar granica Rajha. Ali Mussolini je Hitlerov saveznik. Morala se napraviti iznimka u slučaju južnog Tirola. Mali broj paleogermanskih stanovnika u drugim severnim talijanskim udolinama (kao Kimbri koji su, pretpostavlja se, potomci hordi koje je Marije poklao i rasterao u uvali Po 101. g. pr. n. e.) premešteni su u Nemačku na osnovu nemačko-talijanskog dogovora. Ali talijanska je granica ostala tamo gde je bila, na razvođu Alpa kod prolaza Brenner, i južni Tirolci su ostali u Italiji.
Taj kompromis je Hitlera uznemirio. Predlagao je novo rešenje. Nemci iz južnoga Tirola trebali bi se naseliti u Gotlandu. Zašto ne? I tu je bilo šumovitih planina, plodnih dolina, vode u izobilju. Tu je bilo i vinograda koje su zasadili Katarinini strani doseljenici ili ruski zemljoposednici. Možda kvaliteta nije bila ravna crnom vinu iz Bolzana i Merana s kojim su se tirolski seljaci obogatili, ali nemački Fleiss i veština sve će to promeniti.

Ni Nemci – Tirolci ili neki drugi – nisu se preselili na Krim. Ali Gotland plan je imao strašne posledice. Jedanput je savezništvo između krimskih Tatara i osmanskih Turaka uništilo Gothiu. Sada je neispunjeni Gotlandski plan doneo propast krimskim Tatarima.
Armija jug feldmaršala Von Rundstedta ušla je u Krim u septembru 1941. Do novembra je celokupni otok bio u nemačkim rukama, osim Sevastopolja koji je izdržao do jula sledeće godine. Isprva su krimski Tatari nemačko osvajanja – ili radije, izbacivanje sovetskih snaga – smatrali oslobađanjem. I imali su puno razloga da tako razmišljaju.



TATARI
Do 1854. godine, nakon samo pola veka ruske kolonizacije, Tatari – čiji se broj smanjio i koji su bili zamenjeni ruskim i drugim evropskim doseljenicima – su činili samo 60 posto krimskog stanovništva. 1905. godine bili su manjina u zemlji koju su smatrali svojom. Tatarsko “nacionalno buđenje” predvođeno intelektualcima dogodilo se krajem devetnaestog veka i Tatari su pozdravljali revoluciju iz 1905. i 1917. godine više kao svrgnuće represivnog kolonijalnog carstva no klasnu borbu. Doživeli su otrežnjenje. Revolucija iz 1905. godine potakla je tatarski vapaj pun nade za nezavisnošću ili autonomijom, ali s pobedom boljševizma između 1917. godine i s pojavom građanskoga rata 1920. godine započele su dve generacije užasa i nesreća za Krim.

Nakon prvog masakra tatarskih nacionalista koju je provela boljševička tajna policija (ČEKA) 1920. godine usledila je između 1920 – 1922. glad – na Krimu čak i gora od one u južnoj Rusiji i Ukrajini. Gotovo polovina stanovništva glavnoga grada Bahčisaraja umrla je od gladi i 1923. godine Tatari su činili samo četvrtinu stanovništva. Staljinovo čišćenje započelo je s kulacima (bogatijim seljacima) ali se ubrzo pretvorilo u likvidaciju gotovo celokupne predrevolucionarne tatarske inteligencije i gušenje tatarske kulture.
Istoričar Alan Fisher procenio je u svojoj knjizi Krimski Tatari da je 150.000 Tatara, polovica tatarskog stanovništva 1917. godine ubijena, deportirana ili prisiljena na izgnanstvo izvan Sovjetskog Saveza do 1933. Novo klanje obrazovanih Tatara, uključujući muslimanski kler, dogodilo se tokom velikih čistki od 1937. do 1938. godine.

Lepote krima, foto Shuterstock

Stoga nije bilo iznenađujuće da su 1941. godine Tatari gotovo s nostalgijom gledali na nemačku okupaciju 1918. godine, krajem Prvog svetskog rata. U usporedbi s boljševičkim i sovjetskim režimom koji je usledio, to je bilo razdbolje relativne slobode. Te godine su nacionalistički političar Cafer Seidahmet i litvansko-tatarski general Sulkiewicz organizovali muslimanski korpus koji bi podupirao nemačku vojsku na Krimu.
Tatarski nacionalisti su se sećali nemačke politike koja je nudila mogućnost krimske nezavisnosti u zamenu za potporu u borbi protiv Rusije, i pretpostavljali su da bi se ta pogodba mogla obnoviti 1941. godine. Nisu bili u pravu. Haos nacističke administracije – darvinističko naticanje rivala koje se moglo kontrolisati unutar Rajha ali ne i na okupiranim područjima gde ih je bilo sve više – razbio je svaku doslednost u politici o Krimu o kojoj je Hitler razmišljao.

Tri različita središta moći su vodila tri različite politike na Krimu. Prvu politiku je provodila vojska. Von Manstein, naslednik generala Rundstedta na vodećoj poziciji iskorištavao je mržnju Tatara spram ruske vlasti organizujući antipartizanske bataljone i seoske tatarske jedinice, koje su preuzele deo tereta u odbrani od gerilskih skupina koje su ostale nakon povlačenja Crvene armije. Ali Von Manstein je u isto vreme bio pažljiv kako osnivanje tih vojski ne bi imalo političke implikacije. Kao vojnik nije imao želju izazvati većinsko, netatarsko stanovništvo time što bi pokazao da je skloniji tatarskoj zajednici.



Nemačka administracija je puno otvorenije pokazivala protatarsku orijentaciju. General komesar Frauenfeld zaljubio se u zamisao obnavljanja krimskih Tatara kao Kulturvolka. Ponovno je otvorio tatarske škole, prvi put nakon niz godina i trošio novac na negovanje tatarskog jezika i tatarskih običaja. Osnovano je tatarsko pozorište, tatarske novine su se ponovno izdavale i postojao je plan o otvaranju posebnog tatarskog univerziteta.
Bez sumnje je Frauenfeldova politika sadržavala kalkulacije “podeli pa vladaj” ali u biti se radilo o istinskom, straromodnom nemačkom intelektualnom entuzijazmu spram narodne kulture kao temelja Herderove definicije o “istorijskim nacijama”. Frauenfeld je imenovao “muslimanske odbore” (u nekima je bilo preživelih iz nacionalističkih stranaka pre 1917.), i u Berlinu je bila osnovana tatarska misija, ali njegov pristup nije imao istinskog političkog sadržaja i bio je unutar granica prosvetiteljskog kolonijalizma.
No bez obzira na to Frauenfeldove smernice su bile posve strane duhu gotlandskog projekta, u kom su Tatari imali status robova u odnosu na arijevske doseljenike pre no što će se odlučiti o njihovoj sudbini – smrti ili izgnanstvu.



Treća politika se poput borbenih jedinica pojavila nakon dolaska komandnih jedinica SS-a na čelu s Ottom Ohlendorfom. Rasni i politički istrebljivački vodovi pod vodstvom SS-a priključili su se zadnjim redovima svake vojne skupine, a na Krimu se radilo o Einsatzgruppe D koja je organizovala metodičko ubijanje neželjenih elemenata streljanjem. Zbog surovosti SS-a sve se više Tatara priključivalo partizanima ili organiziovlo vlastite pokrete otpora ako ih sovjetski gerilci ne bi prihvatili. Do trenutka dolaska Crvene armije na Krim u aprilu 1944, Ohlendorf je bio odgovoran za smrt 130.000 ljudi, uključujući celokupno romsko stanovništvo Krima, preostale Židove i – ne uzimajući u obzir etnološka pravila koja su tako lepo bila sastavljena u Berlinu – većinu karaita. Deseci tisuća Tatara bili su Ohlendorfove žrtve.
Gotlandska uobrazilja ugušila se u neredima i krvi i pre no što je ostvarena. Jedini rezultat je bila Staljinova osveta nad krimskim Tatarima koji su nepravedno bili optuženi za masovnu saradnju s nacistima. Ta optužba vezana za izdaju spram Rusa imala je dugačku istoriju. Staljin je samo doprineo veku propagande koja je, bez obzira na suprotne dokaze, insistirala da su Tatari jedna vrsta Turaka koji su pre svega lojalni Osmanskom carstvu i islamu.
Kada su se britanske i francuske snage tokom Krimskog rata 1854 –1856. borile protiv Rusa na poluotoku, broj tatarskih prebega ruskim neprijateljima nije bio značajan. No Aleksandar II koji je postao car dok je rat trajao, bio je obavešten da su Tatari pretnja ruskoj sigurnosti, te ih se nakon rata poticalo na iseljavanje. U svim rusko-turskim sukobima koji su usledili, veliki broj Tatara je služio u ruskim vojskama boreći se protiv svoje muslimanske braće, ali izraz njihove lojalnosti nije ostavio takav utisak da bi se prevazišla rusku paranoja prema njima. Nakon svakog rusko-turskog rata usledila bi očajnička reakcija Tatara, još jedan val iseljenja.

 
 
bahčisrajska fontana, koju je proslavio Aleksandar Puškin u svojoj poemi. Fontanu je podigao jedan od poslednjih tatarskih kanova, Kirim Giraj robinji iz svog harema, Poljakinji, u koju se zaljubio, a koja je mlada preminula


STALJINOVA ODMAZDA

Činjenica je da su većina nacističkih kolaboracionista na Krimu tokom Drugog svetskog rata bili netatari. Možda se oko 50.000 Tatara borilo na svim frontama na strani sovjetskih vojnih snaga. Istina je da se oko 20.000 pridružilo Mansteinovim jedinicama. Većina njih je samo nameravala štititi svoje domove od napada ruskih i ukrajinskih partizana koji su više nalikovali rasnim pogromima nego vojnim operacijama. Ali gotovo dvostruko više Tatara s područja Volge učestvovalo je u dobrovoljnim jedinicama na strani Nemaca, a nisu bili kolektivno kažnjeni.

Na Krimu je odmah započelo kažnjavanje. Neke partizanske jedinice su već ubijale Tatare koji su im se hteli pridružiti. U nekoliko dana sovjetskog osvajanja u aprilu 1944. streljana su čitava sela i mrtvi Tatari su visili sa simferopolskih uličnih svetiljki. Ali to je bila samo predigra za Staljinovu promišljenu odmazdu.

Staljin je u prostranstvima Sovjetskoga Saveza imao prostor za različite načine postupanja s društvenim skupinama koje mu se nisu sviđale. Naravno da ih je mogao dati ubiti, i on je to činio kad je to bilo potrebno. Ali – poput rimskog cara ili evropskog kolonijalnog potkralja koji se bavi tvrdoglavim plemenima na granicama carstva – također je imao moć prinudno premestiti jedan narod u izgnanstvo, prognati ga hiljadama kilometara daleko od doma.

Krimski Tatari su prva etnička manjina koju su čitavu deportovali. Nekoliko sedmica nakon što su Sovjeti opet došli na vlast na Krimu, celokupno tatarsko stanovništvo je bilo proterano u srednju Aziju. Ubačeni u vagone za stoku ponekad su putovali i po mesec dana. Tatari su bili oterani u divljinu bez hrane, oruđa ili zaklona; da prežive ako mogu.

To progonstvo nije obznanjeno sledeće dve godine. Zatim je u Moskvi objavljen iskaz u kojemu se citira član 58, paragraf I (a) ruskog krivičnog zakonika koji se tiče “izdaje domovine” koji je obaveštavao javnost da su krimski Tatari s Čečenima i Ingušima sa severa Kavkaza, bili “premešteni u druge regije SSSR-a gde im se ustupila zemlja i prikladna pomoć za gospodarski razvoj”.



1956, jedanaest godina kasnije, nakon što je Nikita Hruščov imenovao i javno optužio deportaciju Tatara napadajući Staljinovu zaostavštinu u svom govoru na Dvadesetom partijskom kongresu, prve su se plašljive peticije iz Taškenta pojavile u Moskvi. Tatari su molili da im se dozvoli povratak kući. Usledilo je trideset godina žalbi, demonstracija i izaslanstava; javnih laži i beznačajnih “rehabilitacija”; borbe samih Tatara i njihovih pristaša u sovjetskoj demokratskoj opoziciji kao što je bio veličanstveni pukovnik Grigorenko, ratni veteran i čvrsti protivnik komunističkog režima koji je posvetio svoj život, pa čak i žrtvovao svoju slobodu i svoje zdravlje kako bi javno optuživao nepravdu koja je učinjena krimskim Tatarima. Svi koji su se toga latili, Tatari, Rusi ili Ukrajinci, znali su koja je cena njihove borbe: pretnje, batine, masovno zatvaranje, presude koje bi se odrađivale u radnim logorima ili – a to je bila Grigorenkova sudbina – godine provedene u brutalnim psihijatrijskim bolnicama pod lažnom dijagnozom.

Ali sada se Tatari napokon vraćaju svom domu. Nazivaju ga domom iako pedeset godina predstavlja više od jedne generacije ljudi i samo je manjina njih koji se vraćaju rođena u Kazahstanu ili Uzbekistanu. Nazivaju to domom, iako te male bele ožbukane kolibe zaklonjene senicama loze koje su pripadale njima ili njihovim roditeljima ili dedovima, sada pripadaju ruskim ili ukrajinskim doseljenicima koji ih većim delom mrze. Susedi ih napadaju i događaju se ubistva.
Korumpirana regionalna vlast u Simferopolu se prema njima odnosi kao prema stranim naseljenicima. Ali na dnu kamenih dolina koje niko ne želi, na golom, neobrađenom zemljištu van krimskih gradova, muškarci i žene grade kuće od glinenih opeka koje su sami izradili, trstike i valovitog lima. Mere i razdeljuju golu zemlju između porodica i zazivaju vodu iz stena. Tamo gde je nekoć bila samo prašnjava, siva tratina i buka čekića, danas postoji izmaglica iz zelenih nasada. To je njihov Izrael, njihova obećana zemlja i više ih neće razdvojiti.

Нема коментара:

Постави коментар