E. F. Schumacher,Budistička ekonomija

¨Ispravno življenje" je jedan od osnovnih zahteva Budine Plemenite Osmostruke staze.Jasno je,dakle, da prema tome mora postojati nešto što se zove budistička ekonomija.
Budističke zemlje su često izjavljivale da žele da ostanu verne svom nasleđu.Tako Burma kaže:"Nova Burma ne vidi konflikt između religioznih vrednosti i ekonomskog napretka.Duhovno zdravlje i materijalno blagostanje nisu nespojivi neprijatelji,oni su prirodni saveznici".Ili „Mi možemo uspešno spojiti religiozno i duhovno nasleđe naše prošlosti sa prednostima moderne tehnologije.Ili „Mi Burmanci imamo svetu dužnost da približimo kako naše želje tako i naša dela našoj veri.Tako ćemo uvek i činiti.

Ovakve zemlje sve podjednako ,bez razlika,pretpostavljaju da mogu da oblikuju svoj ekonomski razvojni plan u skladu sa modernom ekonomijom, i pozivaju moderne ekonomiste iz takozvanih razvijenih zemalja da ih savetuju,da formulišu politiku koju treba da sprovode I da konstruišu veliki dizajn za napredak, Petogodišnji Plan ili kako god da se zove. Niko izgleda ne misli da budistički način života traži budističku ekonomiju, baš kao što moderni materijalistički način života dovodi do moderne ekonomije.

Ekonomisti sami  ,baš kao i većina specijalista ,normalno boluje od vrste metafizičkog slepila, pretpostavljajući da je njihova nauka apsolutne i nepromenljive istine, bez ikakvih pretpostavki . Neki idu tako daleko da tvrde da su "ekonomski"zakoni toliko slobodni od "metafizike" i "vrednosti" kao I zakon gravitacije. Ipak,ne moramo se uplesti u argumente metodologije. Umesto toga, pokušajmo da razmotrimo neke fundamentalne postavke i vidimo kako izgledaju viđene iz perspektive modernog ekonomiste i budističkog ekonomiste.

Postoji univerzalna saglasnost da je osnovni izvor bogatstva ljudski rad. Sad, moderni ekonomista je takvog shvatanja da smatra "rad" kao nešto samo malo više od nepohodnog zla. Sa tačke gledišta poslodavca, u svakom slučaju je to jednostavno jedna stvar koja košta,koju je potrebno smanjiti na minimum,ako u najboljem slučaju ne može da se zameni u potpunosti recimo ,automatizacijom.Sa tačke gledišta radnika, to je "NEUGODNOST" ;raditi znači žrtvovati sopstvenu opuštenost i slobodu,a plate su neka vrsta nadoknade za tu žrtvu.Odatle ideal sa tačke gledišta poslodavca da ima proizvod bez radnika, a ideal sa tačke gledišta radnika je da ima prihod bez rada.

Posledice ovakvih pristupa i u teoriji i u praksi su naravno izuzetno dalekosežne.Ako je ideal što se tiče rada - osloboditi ga se , svaki metod koji "smanjuje upotrebu rada" je dobar. Najmoćniji metod ,bez automatizacije, je takozvana "podela rada", i klasičan primer za to je fabrika igala opisana u delu Adama Smita "Bogatstvo nacija".Ovde nije reč o običnoj specijalizaciji ,koju je čovečanstvo upražnjavalo od pradavnih vremena,nego o podeli svakog kompletnog procesa proizvodnje u sitne delove,tako da krajnji proizvod može biti proizveden velikom brzinom, bez potrebe da iko mora da doprinese više nego totalno beznačajni, i u najviše slučajeva ,neobučeni pokret svojih prstiju.

Budistička tačka gledišta uzima ulogu rada najmanje kao trostranu"da čoveku priliku da primeni i razvije svoje veštine, da mu omogući da prevlada svoju samoživost pridruživanjem drugim ljudima u zajedničkom zadatku, i da stvori dobra i usluge potrebne za život. Ponovo, posledice koje potiču iz ovih pogleda su beskrajne. Organizovati rad u takvim oblicima da on postane besmislen, dosadan, otupljujući i štetan za živce bi bio jedva malo manje nego kriminalan; on bi ukazivao veću brigu za dobra nego za ljude , i zao nedostatak saosećanja i duhovno razoran stepen privrženosti najprimitivnijoj strani ovozemaljskog postojanja. Jednako tome, težiti ugodnoj besposlici kao alternativi radu bi bilo smatrano potpunim nerazumevanjem jedne od osnovnih istina o ljudskom postojanju, naime da su rad i odmaranje komplementarni delovi istog životnog procesa i ne mogu biti razdvojeni bez razdvajanja uživanja u radu i blaženstva odmora.

Sa budističke tačke gledišta ,znači postoje dva tipa mehanizacije koji moraju biti znatno razlikovani : jedan koji potpomaže čovekovu veštinu i snagu i jedan koji predaje rad čoveka mehaničkom robu,ostavljajući čoveka u položaju da služi roba. Kako razlikovati jedno od drugoga? "Zanatlija sam " kaže Ananda Coomaraswamy , čovek jednako kompetentan da govori o modernom zapadu kao i o drevnom istoku  "može uvek ,ako mu je dozvoljeno ,da označi tananu razliku između mašine I alatke. Razboj za tepihe je alatka , olakšanje za hrpu koja će biti upredena oko njega veštakovim prstima, ali motorni razboj je mašina , i njegov značaj kao razarača kulture leži u činjenici da on vrši suštinski ljudski deo posla". Jasno je dakle da budistička ekonomija mora biti veoma različita od ekonomije modernog materijalizma, jer budista vidi suštinu civilizacije ne u umnožavanju potreba nego u prečišćavanju  ljudskog karaktera. Karakter u isto vreme je formiran najviše čovekovim radom. I rad ispravno sprovođen u uslovima ljudskog dostojanstva i slobode,blagosilja onog ko ga izvodi i podjednako i njihove proizvode. Indijski ekonomista i filozof J. C. Kumarappa sažima materiju ovako: Ako je priroda rada ispravno cenjena i primenjena ,ona će stajati u istom odnosu prema višim veštinama kao što je hrana fizičkom telu. Ona neguje i oživljava ispravnog čoveka i nalaže mu da proizvodi što može . Ona upućuje njegovu slobodnu volju putem ispravnog kursa I disciplinuje životinju u njemu u napredne tokove.Ona omogućava odličnu pozadinu za čoveka da prikaže lestvicu svojih vrednosti i razvija svoju ličnost.

Ako čovek nema šanse da priušti sebi rad on je u očajnoj poziciji, ne jednostavno zato što mu manjka prihod nego zato što mu nedostaje blagotvorni i osnažujući faktor disciplinovanog rada koji ništa ne može da zameni. Moderni ekonomista može da vrši visoko sofistikovane proračune o tome da li se puna zaposlenost ¨isplati¨ ili da li bi bilo ¨ekonomičnije¨ voditi ekonomiju na manje nego potpunoj nezaposlenosti, tako da bi se osigurala veća pokretljivost rada,veća stabilnost plata,i tako dalje.Njegov osnovni pokazatelj uspeha je jednostavno ukupna količina dobara proizvedenih tokom datog perioda
vremena. ¨Ako je marginalna potreba dobara niska ¨ kaže profesor Galbrajt u ¨Imućnom Društvu¨ onda je takva i potreba zapošljavanja poslednjeg čoveka ili poslednjeg miliona ljudi u radništvu.¨I ponovo: ¨Ako...možemo priuštiti nešto nezaposlenosti u interesu stabilnosti-predlog, slučajno, savršeno konzervativnih prethodnika - onda možemo priuštiti davanje onima nezaposlenima dobra koja im omogućavaju da održavaju njihov uobičajeni standard života.

Sa budističke tačke gledišta , ovo je postavljanje istine naglavačke, pretpostavka da su dobra značajnija nego kreativna delatnost.To znači promena naglaska sa radnika na proizvod rada,što je, promena sa ljudskog na pod-ljudsko,predaja silama zla. Sami početak budističkog ekonomskog planiranja bi bilo planiranje pune zaposlenosti , i osnovna svrha ovoga bi u stvari bilo zapošljavanje za svakoga ko treba ¨spoljni ¨ posao, i zapošljavanje žena u velikom broju u kancelarijama i fabrikama bi bilo smatrano znakom ozbiljnog ekonomskog neuspeha. Posebno ,dozvoliti majkama mlade dece da rade u fabrikama dok deca trče divlja , bi bilo neekonomično u očima budističkog ekonomiste, koliko i zapošljavanje stručnog radnika kao vojnika u očima modernog ekonomiste. Dok je materijalista uglavnom zainteresovan za dobra , budista je najviše zainteresovan za oslobađanje. Ali, budizam ¨je srednji put¨ i stoga ni na koji način suprotstavljen fizičkoj dobrobiti. Nije bogatstvo ono što stoji na putu oslobođenja nego vezanost za bogatstvo , ne uživanje u prijatnim stvarima nego žudnja za njima. Ključne postavke budističke ekonomije su stoga jednostavnost i nenasilje. Sa tačke gledišta ekonomiste , lepota budističkog načina života je kompletna razumnost njegovog sistema-zapanjujuće mala sredstva vode do izuzetno zadovoljavajućih rezultata.


Za modernog ekonomistu ovo je veoma teško da razume. On je naviknut da meri standard života¨ količinom godišnje proizvodnje pretpostavljajući sve vreme da je čoveku koji troši više ¨bolje¨nego čoveku koji troši manje. Budistički ekonomista bi smatrao ovaj pristup previše iracionalnim: jer, potrošnja je samo sredstvo ljudskog blagostanja,cilj bi trebalo da bude ostvarivajne maksimalnog blagostanja sa minimalnom potrošnjom. Zato ,ako je svrha oblačenja određena količina toplotne ugodnosti i privlačna pojava , zadatak je pristupiti ovoj svrhi sa najmanjim mogućim naporom,što znači sa najmanjom godišnjom destrukcijom odeće i pomoću dizajna koji koristi najmanju moguću količinu potrebnog rada.

Što je manje nepotrebnog rada ,više je vremena i snage za umetničku kreativnost. Bilo bi veoma neekonomično na primer , početi komplikovano krojenje , kao moderni zapad, kad daleko lepši učinak može biti postignut sa veštim umotavanjem nesečenog materijala. Bio bi vrhunac ludosti napraviti material tako da se on može brzo iznositi i vrhunac varvarstva napraviti bilo šta ružno neprikladno ili zlobno. Ono što je sad rečeno o odeći važi za sve druge ljudske potrebe. Vlasnistvo i potrošnja dobara je sredstvo za stizanje do cilja , a budistička ekonomija je sistematska studija kako doći do cilja sa minimumom sredstava.

Moderna ekonomija sa druge strane ,smatra potrošnju jedinim ciljem i svrhom celokupne ekonomske aktivnosti ,uzimajući činioce proizvodnje i rad i kapital kao sredstva. Prethodno, ukratko, pokušava da makisimalizuje ljudsko zadovoljstvo optimalnom šemom potrošnje , dok ono drugo pokušava da maksimalizuje potrošnju optimalnom šemom proizvodnog napora.

Jednostavno je videti da je napor potreban da se održi način života koji traži da dostigne optimalnu šemu potrošnje verovatno mnogo mnogo manji nego napor potreban da održi potrebu za maksimalnu potrošnju. Mi ne moramo biti iznenađeni zato ,da su pritisak i teskoće življenja mnogo manje u recimo Burmi nego u SAD,uprkos činjenici da je količina mašina koje štede rad u prvoj zemlji samo mali delić količine korišćene u drugoj.
Jednostavnost i nenasilje su očigledno blisko povezani.Optimalna šema potrošnje ,proizvodnja visokog nivoa ljudskog zadovoljstva sredstvima relativno niske količine potrošnje ,dozvoljava ljudima da žive bez velikog pritiska i teškoća i da ispune primarna uputstva budističkog učenja:Prestani da činis zlo,pokušaj da činiš dobro.

Kako su fizički resursi svugde ograničeni ,ljudi koji zadovoljavaju svoje potrebe sredstvima umerene upotrebe resursa su očigledno manje željni da skaču jedni drugima za vrat nego ljudi koji zavise od velike količine potrošnje.Podjednako ljudi koji žive u lokalnim zajednicama sa viskim stepenom samodovoljnosti manje verovatno će biti umešani u veće nasilje nego ljudi čija egzistencija zavisi od svetskog sistema trgovine.


Sa tačke gledišta budističke ekonomije ,dakle,proizvodnja od lokalnih materijala za lokalne potrebe je najracionalniji način ekonomskog života,dok je zavisnost od uvoza izdaleka i posledična potreba da se proizvede za izvoz nepoznatim i udaljenim narodima izrazito neekonomična i opravdana samo u izuzetnim slučajevima i u maloj količini. Kao što bi moderni ekonomist priznao da je visoka stopa potrošnje saobraćajnih sredstava između stana čoveka i njegovog posla označava nedostatak sreće a ne visok standard života ,tako bi budist smatrao da zadovoljavati ljudske potrebe iz udaljenih izvora ,radije nego iz bliskih izvora označava neuspeh pre nego uspeh..Prvi teži da uzme statistike koje pokazuju da povećanje u broju tona /milji po glavi populacije izvršenoj transportnim sistemom neke zemlje kao dokaz ekonomskog napretka,dok onom drugom,budističkom ekonomisti ,ista statistika ukazuje na visoko nepoželjno propadanje u obliku potrošnje.


Drugi primer ogromne razlike između modernog ekonomiste i budističkog ekonomiste pojavljuje se kod potrošnje prirodnih izvora .Bertrand de Jouvenel, eminentni francuski politički filozof,je karakterizovao ¨Zapadnog čoveka¨ rečima koje mogu biti uzete kao pošten opis modernog ekonomiste . On teži da ne ubraja ništa kao trošak,osim ljudskog napora,on ne izgleda da mari koliko mineralnih materija troši, još gore, koliko žive materije uništava. On izgleda da uopšte ne shvata da je ljudski život zavisan deo ekosistema mnogih različitih oblika života. Kako je svetom upravljano iz grada, gde su ljudi odsečeni od bilo kog oblika života osim ljudskog ,osećaj pripadnosti nije oživljen. Ovo rezultira u grubom i odnosu prema stvarima od kojih na kraju krajeva I potpuno zavisimo ,kao što su voda i drveće.

Učenje Bude, sa druge strane,sadrži poštovanje i nenasilni pristup ne samo svim svesnim bićima nego takođe,sa velikim naglaskom ,drveću. Svaki sledbenik Bude trebao bi da zasadi drvo svakih nekoliko godina i da ga neguje sve dok ono ne ojača ,i budistički ekonomista moze demonstrirati bez teškoća da bi opšte upražnjavanje ovog pravila rezultiralo u visokoj stopi pravog ekonomskokg napretka nezavisnog od bilo kakve ekonomske pomoći spolja.Veliki deo ekonomskog raspada jugoistočne Azije (kao i mnogih drugih delova sveta) je bez sumnje zbog bezglavog i sramnog zapostavljanja šuma.

Moderna ekonomija ne pravi razliku između obnovljivih i neobnovljivih materijala,pošto je to njen metod izjednačavanja i prebrojavanja svega pomoću sredstva novčane cene.Tako ,kada posmatra različita goriva:ugalj,naftu,drva,hidro energiju, jedina razlika među njima koju priznaje moderna ekonomija je cena po jedinici. Najjeftinija je ona koja je automatski najpoželjnija, jer izabrati drugačije bilo bi iracionalno i ¨neekonomično¨.

Sa budističke tačke gledišta ,naravno ovo neće biti tako; suštinska razlika između obnovljivih i neobnovljivih goriva kao ugalj i nafta sa jedne strane i obnovljivih goriva kao što su drvo i hidroenergija sa druge strane ne može biti previđena.Neobnovljiva dobra mogu biti korišćena samo ako je to neizbežno a i tada samo sa najvećom pažnjom I sa najvećom svešću za konzervacijom.Koristiti ih bezglavo i ekstravagantno je čin nasilja, i dok kompletno nenasilje možda nije moguće na ovoj zemlji, postoji ništa manja dužnost čoveka da stremi idealu nenasilja u svemu što radi.

Kao što moderni evropski ekonomista ne bi smatrao velikim dostignućem kad bi sva evropska umetnička blaga bila prodata americi po povoljnim cenama , tako bi budistički ekonomista insistirao da populacija koja zasniva svoj ekonomski život na neobnovljivim gorivima živi parazitski, na kapitalu umesto prihodu. Takav način života ne može biti dugotrajan i zbog toga može biti opravdan samo kao čisto privremeno rešenje. Kako su svetski resursi neobnovljivih goriva -uglja nafte i prirodnog gasa,izrazito neravnomerno raspoređeni širom planete i bez sumnje ograničeni u količini, jasno je da je njihova eksploatacija sve većom brzinom čin nasilja protiv prirode koji mora neizbežno da vodi nasilju između ljudi.

Ova činjenica sama može da posluži za razmišljanje čak i onim ljudima u budističkim zemljama koji ne mare za religiozne i duhovne vrednosti njihovog nasleđa i žude da prigrle materijalizam moderne ekonomije najvećom mogućom brzinom. Pre nego što oni odbace budističku ekonomiju kao ništa više od nostalgičnog sna ,možda bi mogli da razmisle da li put ekonomskog razvoja zacrtan modernom ekonomijom zaista vodi na mesta gde zaista žele da budu. Na kraju svoje hrabre knjige Profesor Harison Braun sa kalifornijskog Instituta tehnologije daje sledeće pohvale:

“Zbog toga vidimo da baš kao što je industrijsko društvo suštinski nestabilno i subjekt povratka na poljoprivredno postojanje, takođe unutar njega stanja koja daju individualnu slobodu su nepostojana u svojoj sposobnosti da izbegnu stanja koja nameću rigidnu organizaciju I totalitarnu kontrolu. I zaista kada ispitamo sve predvidljive teškoće koje prete opstanku industrijske civilizacije ,teško je videti kako postignuća stabilnosti I individualne slobode mogu biti načinjena kompatibilnim.”

Čak i ako bi se ovo zanemarilo kao dugoročan pogled ,tu je trenutno pitanje da li ¨modernizacija¨ kakva je trenutno praktikovana bez obzira prema religioznim i duhovnim vrednostima zaista stvara prihvatljive rezultate. Što se naroda tiče ,rezultati izgleda da su razorni, kolaps ruralne ekonomije ,rastuća plima nezaposlenosti u gradu i na selu, i rast gradskog proleterijata bez zadovoljenja ni tela niti duše.

U svetlu kako trenutnog iskustva tako i dugoročnih pogleda, izgleda da bi studija budističke ekonomije mogla biti korisna čak i onima koji veruju da je ekonomski rast važniji nego bilo koja duhovna ili religiozna vrednost. Jer nije pitanje biranje između ¨modernog rasta¨ i¨tradicionalne stagnacije¨ .Pitanje je pronalaženja pravog puta razvoja, Srednjeg  Puta između materijalističke bezglavosti I
tradicionalističke nepokretnosti, ukratko ,pronalaženje ¨Ispravnog života¨.