недеља, 25. август 2013.

Izazovi ulične fotografije




Uličnu fotografiju će ionako zabraniti za pet godina, pa izađite dok još možete“—možda ova izjava Martina Para na ovogodišnjem sajmu fotografije Vision zvuči suviše dramatizovano, ali slikovito opisuje sve intezivnije probleme koje ulični fotografi imaju širom sveta. Pod navalom raznih (neki kažu paranoičnih) zakona protiv terorizma i zaštita privatnosti pojedinaca, fotografi imaju sve manje slobode da izađu na ulicu i dokumentuju svet oko sebe.

Fotografija i terorizam

Možda zvuči smešno, mada pre užasno, da policija ispred železničke stanice Vimbldon u Londonu zaustavi petnaestogodišnjeg učenika koji svojim mobilnim telefonom fotografiše za domaći zadatak, i otvori mu policijski dosije pod sumnjom da možda planira teroristički napad. Ali upravo to se i desilo prošle godine Fabianu Sabari na školskom izletu. Dosije je kasnije obrisan, nakon velikog pritiska porodice i medija. Nove zakonske mere u Velikoj Britaniji (član 44 zakona o terorizmu) dozvoljavaju policiji da bez posebnog obrazloženja zaustavi i pretrese svaku osobu koja se “učini sumnjivom” za planiranje terorističkog napada.
U poslednje vreme na svakih par dana se može pročitati o novim slučajevima. Andrej Vajt je tako fotografisao Božićne ukrase i izazvao sumnju jer je pravio “suviše fotografija” na prometnom šoping mestu. Grent Smit, jedan od najvećih engleskih fotografa arhitekture sa preko 25 godina iskustva, bio je opkoljen od strane sedam policajaca koji su došli u tri vozila i jednoj “marici” – dok je fotografisao crkvu za lični projekat.
Fotograf, ne teroristaje kampanja fotografa koji se bore za svoja prava – da ne budu tretirani kao teroristi samo zato što fotografišu na javnim mestima. Uostalom, pogledajte plakat kojim londonska policija poziva građane da prijave “sumnjive” fotografe. Uzimajući u obzir paranoju koja se neminovno javlja u takvim situacijama kod šire javnosti, fotografu nije lako da se potpuno oslobodi pritiska i fotografiše sve onako kako želi i može.
Ali koji je zaista problem da neko fotografiše na javnom mestu, zašto ga to svrstava u sumnjive? Brus Šeiner (Bruce Schneier), stručnjak za sigurnosnu tehnologiju, objavio je članak u Guardian-u iz kog izdvajamo:
“Teroristi iza napada 9/11 nisu fotografisali ništa. Niti su to činili napadači na londonski transport, madridski metro. Timoti MekVeig nije fotografisao saveznu zgradu u Oklahomi, italijanski “unabomber” nije fotografisao ništa, niti je to radio Ričard Reid (shoe-bomber). Fotografije se ne pronalaze ni među papirima Palestinskih bombaša samoubica, a ni IRA nije bila poznata po fotografiji.”
Čak ni među, kako ih Brus naziva “idiotskim terorističkim planovima” koji su razotkriveni od strane američke vlade, fotografija nije bila korišćena.
A i čak da terorista fotografiše lokaciju, matematika ne prolazi, kaže Brus. “Obični, normalni fotografi prave milione fotografija svake godine, samo u Americi preko 50 miliona. Svi oni fotografišu i lokacije koje bi teroristi fotografisali. Dakle, ako vidite nekoga da fotografiše osetljivu lokaciju, šanse da je to terorista su beskonačno male.”
Ono što vlasti očigledno svesno ignorišu jeste da na Internetu postoje brojne fotografije praktično svih iole važnih mesta na planeti. Panoramio je servis koji prikazuje fotografije nastale na određenoj lokaciji. Dok gledate mapu, ili pretražujete gradove, pojavljuju se fotografije tih mesta iz različitih uglova i doba dana. I svako može da pošalje svoje fotografije. Jedan noviji i svežiji projekat kompanije Google, tzv. Street View ima za cilj da pravi virtuelne vodiče kroz ulice sveta. Naime, Google ima svoja kola na koja su nakačene kamere koje prave veliki broj snimaka. Specijalno dizajniran softver automatski zamuti lica ljudi, kao i brojeve registarskih tablica. Te slike se zatim ubacuju u virtuelnu prezentaciju i šalju na Internet, tako da posetioci mogu da se kreću napred-nazad imitirajući realnu scenu. Zatim, na raznim servisima za deljenje fotografija (Flickr, Picasa Web Albums, Photobucket itd) mogu se naći fotografije većine popularnih odredišta na svetu. A da ne pominjemo tradicionalan “image search” na pretraživačima ili satelitske snimke…
Ali i ako uzmemo u obzir da teroristi nekada treba specifična fotografija, npr. požarnog izlaza – zar će on stvarno da nosi aparat koji na ulici štrči kao Božićna jelka? Da nosi stativ? Teško. Postoji bukvalno bezbroj načina na koje se to može “snimiti” a da to niko ne primeti.
Sa druge strane, policija u Londonu je odmah nakon terorističkog napada u Julu 2005. godine organizovala kampanju u kojoj je pozivala sve građane da pošalju bilo kakve fotografije i video snimke koji imaju veze sa događajima koji su se desili tog jutra. Tražili su pomoć istih onih ljudi kojima danas uskraćuju pravo na fotografisanje.



Fotografija snimljena mobilnim telefonom, prikazuje kolonu ljudi koji se kreću tunelom nakon bombaškog napada u Londonu. Jedna u nizu “amaterskih” koje predstavljaju ključne fotografije za shvatanje evolucije novinske fotografije i izveštavanja uopšte

Fotografija i privatnost


Oduvek je u uličnoj fotografiji postojao problem privatnosti osoba koje fotografišete. Ukoliko bi prosečan građanin očekivao privatnost na određenom mestu, tu ga ne smete fotografisati bez dozvole. Biblioteke, kancelarije, dvorišta kuće itd. Međutim, šta ako se nešto slično primeni i za javna mesta? Šta ako u jednom trenutku prevlada lično pravo pojedinca da “poseduje svoju sliku” nad pravom umetnika/pojedinca na slobodno izražavanje?
Zakoni koji uređuju ovu oblast se razlikuju od države do države, pa je teško pričati u globalu. Zato ću samo navesti par primera koji bi mogli da ilustruju problem.
Na Novom Zelandu fotograf je osuđen zbog fotografisanja učenica obližnje škole, kako se šetaju ulicom. Presudile su dve stvari. Prvo, fotografisao je iz parkiranog kombija, što je na ceo čin stavilo atribut “napadnog”, iako se samo fotografisanje ne može smatrati napadom na bilo koga. Drugo, pomalo apsurdno, je to što fotograf nije imao poseban razlog za fotografisanje. Da je bio npr. novinski fotograf ili paparaco, to bi mu dalo “legitiman razlog.” (interes šire javnosti za te fotografije i sl.)
U ovom slučaju uopšte nije razmatrano da li su te fotografije negde korišćene ili nisu, već se radi samo o činu fotografisanja.


U Kanadi je još 1988. godine, nakon objavljivanja fotografije devojke koja sedi na stepeništu, Žilber Duklo (Gilbert Duclos) izgubio parnicu jer je sud odlučio da devojka ima pravo na “svoju sliku”, tj. pravo da bira kakva će njena slika biti objavljena. Taj slučaj je bio prekretnica u uličnoj fotografiji, a sličan princip je usvojen i u Francuskoj – bez obzira što se neko nalazi na javnom mestu, on ima pravo na “svoju sliku.”
Bilo bi zanimljivo videti koliko ljudi koji se žale na ugrožavanje privatnosti kod kuće imaju fotografiju kao što je možda čuveni Poljubac Roberta Diznoa, ili bilo koju drugu koja ne bi mogla da nastane danas, u otežanim uslovima ulične fotografije. Siguran sam da se većina makar divila tim fotografijama negde na Internetu.




Pedofilija i ulična fotografija

Jedan od posebno zabrinjavajućih problema svakako donose i paranoični roditelji, koji su očigledno pod stalnom uzbunom od potencijalnih pedofila i perverznjaka. “Šta ti meni fotografišeš kćerku?” – i u takvim slučajevima ne vredi objašnjavati da ste vi slobodan umetnik, fotograf. Čak i da je uz vas vaša supruga, pa i da su tu vaša deca.
Tako je jedan fotograf-amater dobio epitet “perverznjaka” kada je u zabavnom parku
fotografisao svoju decu. Radnica na vazdušnom toboganu je rekla da prestane, a neko od drugih roditelja je rekao kako će on te fotografije sigurno staviti negde na Internet. Kada je objasnio da fotografiše isključivo svoju decu, neko se pobunio kako je možda snimio i njihovu… Pozvao je policajca koji je potvrdio da nije ništa loše uradio. “Ova porodična paranoja potpuno izmiče kontroli. Bio sam šokiran. Jedan od policajaca mi je rekao da je društvo danas jednostavno takvo.”
A društvo je takvo ne toliko zbog čudnih zakona, već zbog opšte konfuzije koja je nastala ogromnom ekspanzijom fotografije i njene upotrebe na Internetu. Sama pomisao da neko može da objavi vašu fotografiju (ili vašeg deteta) bilo gde, u bilo kom kontekstu, dovoljna je da povisi dozu straha i nepoverenja prema fotografima. A tu su uvek i senzacionalistički mediji koji zarad svog oglasnog prostora dovode u pitanje opšta načela etike i morala.
Zato odgovornost nije samo na političarima da donose “bolje” zakone, već i na nama fotografima da svojim delima pokažemo da nismo “sumnjivi” samo zato što nosimo fotoaparat. Ako je moguće, fotografiju treba pokloniti onome koga fotografišete (tipičan primer za rome ili beskućnike). Tako uostalom činite uslugu i onome ko dođe posle vas. Potrebno je i promovisati fotografiju ne samo u okviru fotografske zajednice, već široj javnosti (javne postavke, instalacije, veb sajtovi itd). Ali moramo i političare podsećati na značaj beleženja svakodnevnog života. Zamislite samo kada bismo obrisali radove najvećih uličnih fotografa. Koliko bismo znali o životu dvadesetog veka uopšte? I neodgovorno je misliti da se to ne tiče toliko nas koji živimo u nerazvijenim zemljama.
Svi mi težimo ulasku u Evropsku uniju, a to znači i prilagođavanje njihovim zakonima. Neće proći mnogo vremena pre nego što se dobar deo njihovih “problema” prebaci i ovde.
Zato je na nama da radimo na promociji i ugledu ulične fotografije u novim okolnostima, a na političarima da stvore pravne okvire u kojima će se ona razvijati, jer ni jedna druga vrsta fotografije ne doprinosi tako iskrenom beleženju savremenog života.



izvor




 

3 коментара: