понедељак, 15. април 2013.

Margaret Tačer o Evropskoj Uniji - govor na Univerzitetu Evrope u Brižu








Pre­mi­jeru, rek­tore, vaše eksce­len­cije, dame i gospodo.
Dozvo­lite mi, prvo, da Vam se zahva­lim što ste mi omo­gu­ćili da ponovo pose­tim Briž, ali u dru­ga­či­jim okol­no­stima od moje posled­nje posete nakon nesreće sa Zebriž tra­jek­tom, kada je zahva­lju­jući bel­gij­skoj hra­bro­sti i posve­će­no­sti vaših lekara i medi­cin­skih sestara spa­šeno toliko mnogo bri­tan­skih života.
I, drugo, dozvo­lite mi da kažem da je za mene veliko zado­volj­stvo to što govo­rim pred Uni­ver­zi­te­tom Evrope kojim tako ume­šno upra­vlja nje­gov rektor.
Ovaj uni­ver­zi­tet ima vitalnu i sve zna­čaj­niju ulogu u životu Evrop­ske zajednice.
I, treće, dozvo­lite mi takođe da Vam se zahva­lim što ste me pozvali da odr­žim govor u ovoj veli­čan­stve­noj dvorani.
Ima li boljeg mesta da se govori o buduć­no­sti Evrope od ove zgrade koja tako sjajno pod­seća na veli­činu koju je Evropa dosti­gla još pre 600 godina.
I mnoge druge stvari nas u Bri­ta­niji isto­rij­ski vezuju za vaš grad Briž. Dže­fri Čoser bio je nje­gov čest posetilac.
A prvu knjigu obja­vljenu na engle­skom jeziku Vili­jam Kek­ston je štam­pao baš ovde, u Brižu.
 
Bri­ta­nija i Evropa
 
Gospo­dine pred­se­da­va­jući, pozvali ste me da govo­rim na temu Bri­ta­nije i Evrope. Vero­vatno treba da vam česti­tam na hrabrosti.
Jer, ako veru­jete u ono što je izre­čeno i napi­sano o tome šta mislim o Evropi, to bi bilo kao da pozi­vate Džin­gis Kana da govori o vred­no­sti miro­lju­bive koegzistencije!
Da bih rekla nešto o samom evrop­skom iden­ti­tetu moram prvo da odba­cim neke mitove o mojoj zemlji, Bri­ta­niji, i nje­nom odnosu prema Evropi.
Evropu nije stvo­rio Rim­ski ugovor.
Niti bilo koja grupa ljudi ili insti­tu­cija ima tapiju na evrop­sku ideju.
I mi Bri­tanci smo nasled­nici evrop­ske kul­ture kao i bilo koji drugi narod. Naše veze sa Evro­pom, evrop­skim kon­ti­nen­tom, domi­nan­tan su čini­lac naše istorije.
Bili smo deo Rim­skog car­stva tri sto­tine godina, i naše mape još uvek ocr­ta­vaju prave linije puteva koje su gra­dili Rimljani.
Sa kon­ti­nenta su došli naši preci – Kelti, Sak­sonci, Danci.
Naša nacija je pod nor­man­skom i anžuj­skom vla­da­vi­nom u jeda­na­e­stom i dva­na­e­stom veku – rečeno omi­lje­nim reč­ni­kom Zajed­nice – „restruktuirana“.
Ove godine sla­vimo tri­sto­go­di­šnjicu Slavne revo­lu­cije tokom koje je bri­tan­ska kruna pre­neta na princa Vili­jama Oran­skog i kra­ljicu Meri.
Pose­tite velike bri­tan­ske crkve i kate­drale, čitajte našu knji­žev­nost i slu­šajte naš jezik: sve to sve­doči o kul­tur­nom bogat­stvu koje smo mi od Evrope i Evropa od nas usvajali.
Kao Bri­tanci, s pra­vom smo pono­sni na način na koji smo – još od Velike pove­lje iz 1215, bili pred­vod­nici razvoja pred­stav­nič­kih insti­tu­cija, tih basti­ona slobode.
Pono­sni smo takođe i na način na koji je Bri­ta­nija veko­vima pred­sta­vljala dom za sve one ljude iz čitave Evrope koji su tra­žili uto­či­šte od tiranije.
Ali znamo da bez evrop­skog nasleđa poli­tič­kih ideja mi ne bismo mogli da postig­nemo toliko koliko smo postigli.
Ideju vla­da­vine prava – koja civi­li­zo­vano dru­štvo razli­kuje od var­var­skog, pozaj­mili smo iz kla­sične i sred­nje­ve­kovne misli.
A na ideji hri­šćan­stva, na koju je refe­ri­rao rek­tor – hri­šćan­stvo kao sino­nim za Evropu tokom dugog peri­oda – i nje­nom uva­ža­va­nju jedin­stve­no­sti poje­dinca i nje­gove duhovne pri­rode, na toj ideji mi još uvek zasni­vamo naše vero­va­nje u ličnu slo­bodu i druga ljud­ska prava.
Veoma često se isto­rija Evrope opi­suje kao sled bes­kraj­nih ratova i svađa.
Ipak, ono što nas sigurno naj­više dotiče, iz dana­šnje per­spek­tive, jeste naše zajed­ničko isku­stvo. Na pri­mer, priča o tome kako su Evro­pljani istra­ži­vali, kolo­ni­zo­vali i da, bez izvi­nja­va­nja, civi­li­zo­vali veliki deo sveta pred­sta­vlja neve­ro­vatnu priču o hra­bro­sti, veštini i talentu.
Među­tim, i mi Bri­tanci smo na pose­ban način dopri­neli Evropi.
Tokom vekova borili smo se pro­tiv toga da Evro­pom zavlada jedna sila.
Borili smo se i umi­rali za njenu slobodu.
Samo neko­liko milja odvade, u Bel­giji, leži 120 000 bri­tan­skih voj­nika koji su pogi­nuli tokom Prvog svet­skog rata.
Da nije bilo te sprem­no­sti da se bori i da se umire, Evropa bi se odavno uje­di­nila – ali ne u slo­bodi, niti u pravdi.
Upravo je bri­tan­ska podr­ška pokre­tima otpora tokom celog pro­šlog rata pomo­gla da se u mno­gim zemljama očuva pla­men slobode.
Sutra će u Bri­selu kralj Boduen pri­su­stvo­vati slu­žbi u znak seća­nja na mnoge hra­bre Bel­gi­jance koji su dali svoje živote u slu­žbi za Kra­ljev­sko vazdu­ho­plov­stvo – žrtvu koju nikada nećemo zaboraviti.
Sa našeg ostrv­skog utvr­đe­nja zapo­četo je oslo­ba­đa­nje same Evrope.
I još uvek se držimo zajedno.
Skoro 70 000 bri­tan­skih voj­nika sta­ci­o­ni­rano je na evrop­skom tlu.
Sve ove stvari same za sebe dokaz su naše posve­će­no­sti evrop­skoj budućnosti.
Evrop­ska zajed­nica samo je jedna manis­fe­sta­cija evrop­skog iden­ti­teta, ali ne i jedina.
Nikada ne smemo zabo­ra­viti deo istočno od Gvo­zdene zavese, ljude koji su nekad u pot­pu­no­sti uče­stvo­vali u evrop­skoj kul­turi, slo­bodi i iden­ti­tetu a koji su sada odse­čeni od svo­jih korena.
Za nas će Var­šava, Prag i Budim­pe­šta uvek biti veliki evrop­ski gradovi.
Nećemo zabo­ra­viti ni to da su evrop­ske vred­no­sti dopri­nele da Sje­di­njene Ame­ričke Države postanu hra­bri bra­ni­lac slobode.
 
Buduć­nost Evrope
 
Ovo nije suvo­parna hro­nika opskur­nih činje­nica iz neke pra­šnjave isto­rij­ske biblioteke.
Ovo je sve­do­čan­stvo o skoro dve hiljade godina bri­tan­skog anga­žo­va­nja u Evropi, sarad­nje sa Evro­pom i dopri­nosa Evropi, dopri­nosa koji je i danas, kao i uvek, pri­su­tan i snažan.
Da, gle­dali smo i šire – kao i drugi – i hvala Bogu na tome, zato što Evropa nikada ne bi napre­do­vala i nikada neće napre­do­vati uko­liko bude samo usko­grudi, u sebe zatvo­reni klub.
Evrop­ska zajed­nica pri­pada svim nje­nim članovima.
Ona mora odra­ža­vati tra­di­cije i težnje svih nje­nih članova.
I dozvo­lite mi da budem pot­puno jasna.
Bri­ta­nija ne sanja o neka­kvoj udob­noj, izo­lo­va­noj egzi­sten­ciji na mar­gi­nama Evrop­ske zajed­nice. Naša sud­bina je u Evropi, kao deo zajednice.
To ne znači da naša buduć­nost leži samo u Evropi, kao što to ne važi ni za Fran­cu­sku i Špa­niju, niti, zai­sta, za bilo kog dru­gog člana.
Zajed­nica nije cilj sama po sebi.
Niti je ona insti­tu­ci­o­nalni meha­ni­zam koji stalno treba menjati u skladu sa dik­ta­tom nekog apstrakt­nog inte­lek­tu­al­nog pojma.
Niti bi tre­balo da oko­šta u bes­ko­nač­noj regulaciji.
Evrop­ska zajed­nica pred­sta­vlja prak­tično sred­stvo kojim Evropa obez­be­đuje budući napre­dak i bezbed­nost svo­jih naroda u svetu u kome postoje mnoge druge moćne nacije i grupe nacija.
Mi Evro­pljani ne smemo sebi dozvo­liti da tro­šimo ener­giju na unu­tra­šnje spo­rove ili na tajne insti­tu­ci­o­nalne debate.
Nema zamene za uspe­šno delovanje.
Evropa mora biti pod­jed­nako spremna da u punoj meri dopri­nese kako sop­stve­noj bezbed­no­sti tako i pri­vredi u svetu u kome uspeh pri­pada pre onim zemljama koje ohra­bruju indi­vi­du­alnu ini­ci­ja­tivu i pre­du­zet­ni­štvo, nego onim koje poku­ša­vaju da ih umanje.
Veče­ras želim da posta­vim neko­liko vode­ćih prin­cipa za buduć­nost za koje veru­jem da će obez­be­diti da Evropa zai­sta uspe, ne samo u smi­slu eko­no­mije i odbrane već takođe i u kva­li­tetu života i uti­caj­no­sti svo­jih naroda.
 
Dobro­voljna sarad­nja između suve­re­nih država
 
Moj prvi vodeći prin­cip jeste sle­deći: dobro­voljna i aktivna sarad­nja između neza­vi­snih i suve­re­nih zema­lja naj­bo­lji je način da se izgradi uspe­šna Evrop­ska zajednica.
Nasto­ja­nje da se naci­o­nal­nost suzbije i moć skon­cen­triše u cen­tar evrop­skog kon­glo­me­rata veoma je opa­sno i ugro­žava posti­za­nje ciljeva kojima težimo.
Evropa će biti sna­žnija upravo zato što ima Fran­cu­sku kao Fran­cu­sku, Špa­niju kao Špa­niju, Bri­ta­niju kao Bri­ta­niju, svaku sa svo­jim obi­ča­jima, tra­di­ci­jama i iden­ti­te­tom. Bila bi to ludost mode­lo­vati ih po uzoru na neku vrstu foto­ro­bota evrop­ske ličnosti.
Neki od očeva osni­vača Zajed­nice sma­trali su da Sje­di­njene Ame­ričke Države mogu biti pogo­dan model.
Ali celo­kupna isto­rija Ame­rike u pot­pu­no­sti se razli­kuje od evropske.
Ljudi su tamo oti­šli da bi pobe­gli od neto­le­ran­cije i ogra­ni­če­nja života u Evropi.
Tra­gali su za slo­bo­dom i moguć­no­stima; nji­hov sna­žan ose­ćaj svrhe pomo­gao im je da tokom vekova stvore novo jedin­stvo i ose­ćaj ponosa što su Ame­ri­kanci, kao što se mi pono­simo što smo Bri­tanci, Bel­gi­janci, Danci ili Nemci.
Ja ću prva reći da po mno­gim pita­njima zemlje Evrope treba da govore u jedan glas.
Želim da nas sve zajedno vidim kako bli­sko sara­đu­jemo na stva­rima koje bolje možemo ura­diti zajedno nego sami.
Evropa je sna­žnija kada se tako radi, bilo da je to u trgo­vini, odbrani ili u našim odno­sima prema ostatku sveta.
Ali bliža sarad­nja ne pod­ra­zu­meva cen­tra­li­za­ciju moći u Bri­selu, ili to da odluke donosi neka posta­vljena birokratija.
Zai­sta, iro­nija je da baš u tre­nutku kada zemlje poput Sovjet­skog Saveza, koje su poku­šale da upra­vljaju svime iz jed­nog cen­tra, shva­taju da uspeh leži u disper­ziji moći i odluka dalje od cen­tra, da se baš tada javljaju neki u Zajed­nici koji žele da se krene upravo obrat­nim putem.
Mi nismo uspe­šno suzili gra­nice države u Bri­ta­niji, samo da bi videli kako se one sada ponovo šire, ali na nivou evrop­ske super-države koja iz Bri­sela spro­vodi novu dominaciju.
Mi zai­sta želimo da Evropa bude u većoj meri uje­di­njena i da izgradi sna­žniji smi­sao za zajed­nički cilj.
Ali to mora da bude na način koji čuva razli­čite tra­di­cije, par­la­men­tarnu moć i ose­ćaj naci­o­nal­nog ponosa za sva­kog u sop­stve­noj zemlji; jer to su bili izvori evrop­ske vital­no­sti tokom vekova.
 
 
Ohra­bri­va­nje promene
 
 
Moj drugi vodeći prin­cip jeste sle­deći: poli­tike Zajed­nice moraju reša­vati tre­nutne pro­bleme na prak­ti­čan način, koliko god to bilo teško.
Ako ne možemo pro­me­niti one poli­tike Zajed­nice koje su oči­gledno pogre­šne ili nee­fi­ka­sne i koje s pra­vom iza­zi­vaju neza­do­volj­stvo jav­no­sti, onda nećemo dobiti podr­šku jav­no­sti za budući razvoj Zajednice.
Upravo zato je toliko važno ono što je Evrop­ski Savet posti­gao pro­šlog febru­ara u Briselu.
Nije bilo ispravno to što se pola budžeta Zajed­nice troši na čuva­nje i baca­nje viškova hrane.
Sada se ove zalihe zna­čajno smanjuju.
Bila je apso­lutno ispravna odluka da se sma­nji poljo­pri­vredni budžet da bi resursi bili isko­ri­šćeni za druge poli­tike, kao što je pomoć siro­ma­šnim regi­o­nima i prekvalifikacija.
Uvo­đe­nje čvr­šće budžet­ske disci­pline je bilo ispravno, da bi se ove odluke spro­vele i da bi se potro­šnjom Zajed­nice bolje upravljalo.
A oni koji su pri­go­va­rali da Zajed­nica troši pre­više vre­mena na finan­sij­ske deta­lje pre­vi­deli su bitnu stvar. Ne može se gra­diti na sla­bim teme­ljima, finan­sij­skim ili bilo kojim dru­gim, a temeljne reforme dogo­vo­rene pro­šle zime tra­si­rale su put veli­kom napretku postig­nu­tom na Zajed­nič­kom trži­štu od tada.
Ali na možemo biti zado­voljni onim što je do danas postignuto.
Na pri­mer, reforma Zajed­ničke poljo­pri­vredne poli­tike (ZPP) nije ni blizu završetka.
Naravno da je Evropi potrebna sta­bilna i efi­ka­sna poljoprivreda.
Ali ZPP je postala glo­ma­zna, nee­fi­ka­sna i veoma skupa. Pro­i­zvod­nja nepo­treb­nih viškova neće saču­vati ni pri­hode ni buduć­nost poljoprivrednika.
Moramo da nasta­vimo da spro­vo­dimo poli­tike koje čvr­šće vezuju ponudu sa potre­bama trži­šta i koje će sma­njiti pro­i­zvodne viškove i troškove.
Naravno da moramo da zašti­timo sela i ruralne pre­dele koji su važan deo života nacije, ali ne preko cena poljo­pri­vred­nih proizvoda.
Suo­ča­va­nje sa ovim pro­ble­mima zahteva poli­tičku hrabrost.
Ako ne bude bilo hra­bro­sti, Zajed­nica će se osra­mo­titi u očima sop­stve­nih gra­đana i onih izvan nje.
 
Evropa otvo­rena za preduzetništvo
 
Moj treći vodeći prin­cip jeste potreba za poli­ti­kama Zajed­nice koje podr­ža­vaju preduzetništvo.
Pre­du­zet­ni­štvo je ključno za napre­dak i nova radna mesta u Evropi.
Osnovni okvir već postoji: upravo Rim­ski ugo­vor je tre­balo da bude Pove­lja o eko­nom­skim slobodama.
Ali on nije na taj način uvek bio tuma­čen, a još manje primenjen.
Lek­cija iz eko­nom­ske isto­rije Evrope u 70-im i 80-im jeste da cen­tralno pla­ni­ra­nje i pre­ci­zno upra­vlja­nje ne rade i da lični napori i ini­ci­ja­tiva rade.
I takođe da je državno upra­vlja­nje pri­vre­dom recept za nizak pri­vredni rast, a da slo­bodno pre­du­zet­ni­štvo u okviru zakona donosi bolje rezultate.
Cilj da se ostvari Evropa otvo­rena za pre­du­zet­ni­štvo bio je pokre­tačka sila za stva­ra­nje Uje­di­nje­nog evrop­skog trži­šta 1992. godine. Ukla­nja­njem pre­preka, omo­gu­ća­va­njem da kom­pa­nije posluju širom Evrope, naj­bo­lji je način da kon­ku­ri­šemo Sje­di­nje­nim drža­vama, Japanu i dru­gim novim eko­nom­skim igra­čima koji se poja­vljuju u Aziji i drugde.
A to znači oslo­ba­đa­nje trži­šta, pro­ši­ri­va­nje izbora i sma­nje­nje inter­ven­cije države.
Naš cilj ne treba da bude sve više regu­la­cije iz jed­nog cen­tra: treba da bude da dere­gu­li­šemo i otkla­njamo ogra­ni­če­nja trgovine.
Bri­ta­nija je lider u otva­ra­nju nje­nih tržišta.
Grad Lon­don već dugo sa dobro­do­šli­com oče­kuje finan­sij­ske insti­tu­cije iz celog sveta. To je razlog što je naj­veći i naj­u­spe­šniji finan­sij­ski cen­tar u Evropi.
Otvo­rili smo naše trži­šte za tele­ko­mu­ni­ka­ci­onu opremu, uveli kon­ku­ren­ciju u usluge trži­šta, pa čak i u samu mrežu – uči­nili smo korake koje drugi u Evropi tek sada treba da naprave.
U vazdu­šnom sao­bra­ćaju postali smo lider u libe­ra­li­za­ciji i uži­vamo pred­no­sti jef­ti­ni­jih avio-karata i šireg izbora.
Naš pri­o­balni trgo­vački sao­bra­ćaj otvo­ren je za trgo­vačke flote Evrope.
Voleli bismo da možemo isto ovo da kažemo za druge čla­nove Zajednice.
U vezi mone­tar­nih pita­nja, dozvo­lite mi da kažem sle­deće. Ključno pita­nje nije da li treba da postoji Evrop­ska cen­tralna banka.
U ovom tre­nutku prak­tično se zahteva sledeće:
  • spro­vo­đe­nje odluke Zajed­nice da se omo­gući slo­bodno kre­ta­nje kapi­tala – u Bri­ta­niji je već tako;
  • kao i uki­da­nje kon­trole trži­šta valuta – u Bri­ta­niji je uki­nuta 1979. godine;
  • da uspo­sta­vimo pot­puno slo­bodno trži­šte finan­sij­skih usluga u ban­kar­stvu, osi­gu­ra­nju, investiranju;
  • i da više kori­stimo eki.
Ove jeseni, Bri­ta­nija će pustiti u opti­caj obve­znice deno­mi­no­vane u eki­jima i nadamo se da će druge vlade Zajed­nice ti činiti sve više.
Ovo su stvarni zahtevi jer pred­sta­vljaju ono što je poslov­nim lju­dima i indu­striji potrebno da bi bili kon­ku­rentni na svet­skom nivou.
To je ono što Evrop­ski potro­šač želi, jer će pove­ćati izbor i sma­njiti cene.
Pažnja Zajed­nice treba da bude usme­rena na ove osnovne prak­tične korake.
Kada ih postig­nemo i odr­žimo tokom izve­snog vre­mena, bićemo u boljoj pozi­ciji da pro­ce­nimo sle­deći korak.
Ista je stvar sa gra­ni­cama između naših država.
Naravno da želimo da olak­šamo pro­laz dobara preko granica.
Naravno da moramo da olak­šamo lju­dima da putuju po celoj Zajednici.
Ali naj­o­bič­niji zdrav razum nam govori da ne možemo pot­puno da uki­nemo kon­trolu gra­nica ako želimo i da zašti­timo naše gra­đane od kri­mi­nala i da zau­sta­vimo kre­ta­nje droge, tero­ri­sta i ile­gal­nih imigranata.
Ovo je vrlo oči­gledno demon­stri­rano pre samo tri sed­mice, kada je jedan hra­bar nemački cari­nik, oba­vlja­jući svoju dužnost na gra­nici između Holan­dije i Nemačke, naneo težak uda­rac tero­ri­stima IRA.
Pre nego što zaklju­čim deo o uje­di­nje­nom trži­štu, želim da kažem da nam zai­sta nije potrebno još regu­la­tive koja će pove­ćati cenu zapo­šlja­va­nja i uči­niti evrop­sko trži­šte rada manje flek­si­bil­nim i manje kon­ku­rent­nim u odnosu na strane isporučioce.
Ako moramo da imamo evrop­ski zakon o pre­du­ze­ćima, on treba da sadrži mini­mum regulative.
A mi Bri­tanci ćemo se boriti pro­tiv poku­šaja uvo­đe­nja kolek­ti­vi­zma i kor­po­ra­ti­zma na evrop­skom nivou – mada je ono što ljudi žele u svo­jim zemljama nji­hova stvar.
 
Evropa otvo­rena prema svetu
 
Moj četvrti vodeći prin­cip jeste da Evropi ne treba protekcionizam.
Rast svet­ske eko­no­mije zahteva nasta­vak pro­cesa ukla­nja­nja pre­preka trgo­vini, kroz mul­ti­la­te­ralne pre­go­vore u GATT.
Izdali bismo prin­cipe ako bi Zajed­nica, dok sma­njuje ogra­ni­če­nja trgo­vine unu­tar Evrope, pove­ćala pre­preke spolj­noj trgovini.
Moramo da obez­be­dimo da naš pri­stup svet­skoj trgo­vini bude u skladu sa libe­ra­li­za­ci­jom koju zago­va­ramo kod kuće.
Naša je odgo­vor­nost da pokre­nemo ovaj pro­ces, posebno prema manje razvi­je­nim zemljama.
Njima nije potrebna samo eko­nom­ska pomoć; više od svega, potrebne su im veće moguć­no­sti trgo­vine, da bi ste­kli dosto­jan­stvo, eko­nom­sku snagu i nezavisnost.
 
Evropa i odbrana
 
Moj posled­nji vodeći prin­cip odnosi se na naj­va­žniju stvar – uloga evrop­skih zema­lja u odbrani.
Evropa mora da nastavi da obez­be­đuje sigurnu odbranu kroz NATO.
Ne može biti govora o sma­nje­nju naših napora, iako to znači dono­še­nje teških odluka i velike troškove.
NATO je orga­ni­za­cija kojoj dugu­jemo četr­de­set godina mira.
Činje­nica je da se situ­a­cija razvija u našu korist: demo­krat­ski model dru­štva slo­bod­nog pre­du­zet­ni­štva doka­zano je nad­mo­ćan; slo­boda se širi, mirno osvaja ceo svet, po prvi put u mom život­nom veku.
Moramo ulo­žiti napor da saču­vamo posve­će­nost Sje­di­nje­nih država odbrani Evrope. A to znači da pre­po­znamo koliki teret trpe nji­hovi resursi usled uloge koju igraju u svetu i da pri­hva­timo deo napora za odbranu slo­bode, naro­čito sada kada Evropa postaje bogatija.
Od Evrope će oče­ki­vati da igra ulogu u odbram­be­nim akci­jama u svetu, kao što smo mi nedavno ura­dili u Zalivu.
NATO i Zapad­no­e­vrop­ska unija su odavno utvr­dili šta su pro­blemi evrop­ske odbrane i koja su reše­nja. Došlo je vreme da spro­ve­demo u delo naše dekla­ra­cije o jakoj odbrani koja neće biti preskupa.
Ovde se ne radi o insti­tu­ci­o­nal­nom problemu.
Ovo nije pro­blem mobi­li­za­cije. Radi se o nečemu isto­vre­meno jed­no­stav­ni­jem i temelj­ni­jem: to je pita­nje poli­tičke volje i poli­tičke hra­bro­sti, o tome da ljude u svim zemljama treba uve­riti da ne možemo bes­krajno da se osla­njamo na druge kad je u pita­nju naša odbrana, već da svaki član Saveza mora da ponese odgo­va­ra­jući deo tereta.
Moramo da odr­žimo podr­šku jav­no­sti atom­skom oružju kao fak­toru odvra­ća­nja, ima­jući u vidu da zasta­relo oružje neće nikoga odvra­titi i zato postoji potreba za modernizacijom.
Moramo da ispu­nimo zahteve efek­tivne kon­ven­ci­o­nalne odbrane Evrope od sovjet­skih snaga koje se nepre­stano modernizuju.
Moramo da razvi­jemo Zapad­no­e­vrop­sku uniju, ne kao zamenu za NATO, već kao sred­stvo za jača­nje dopri­nosa Evrope zajed­nič­koj odbrani Zapada.
Naj­va­žnije od svega, u vreme pro­mene i nesi­gur­no­sti u Sovjet­skom savezu i istoč­noj Evropi, moramo da saču­vamo jedin­stvo Evrope i reše­nost da naša odbrana bude sigurna, šta god da se desi.
Isto­vre­meno moramo pre­go­va­rati o kon­troli nao­ru­ža­nja i osta­viti vrata širom otvo­rena za sarad­nju na svim dru­gim poljima prema Ugo­voru iz Helsinkija.
Ali nikada ne smemo da zabo­ra­vimo da naš način života, našu viziju i sve što želimo da postig­nemo, ne štite naše dobre namere već čvr­stina naše odbrane.
U to nikada ne smemo da posumnjamo.
 
Bri­tan­ski pristup
 
Gospo­dine pred­se­da­va­jući, veru­jem da o evrop­skoj viziji ili ide­alu ne treba govo­riti uopšteno.
Ako u to veru­jemo, moramo da tra­si­ramo put pred nama i da odre­dimo sle­deće korake.
To je ono što sam poku­šala da ura­dim večeras.
Ovaj pri­stup ne zahteva nove doku­mente: svi doku­menti već postoje, Sever­no­a­tlant­ski ugo­vor, revi­di­rani Bri­sel­ski ugo­vor i Rim­ski ugo­vor. Te tek­stove napi­sali su dale­ko­vidi ljudi, među njima i poznati Bel­gi­ja­nac Pol Henri Spak.
Koliko god daleko želimo da odemo, činje­nica je da tamo možemo da stig­nemo samo korak po korak.
A ono što je sada potrebno jesu odluke o sle­de­ćim kora­cima, a ne gublje­nje vre­mena na uto­pij­ske ciljeve.
Uto­pija nikada neće biti ostva­rena, jer znamo da nam se neće dopa­sti ako bi se ostvarila.
Neka Evropa bude poro­dica nacija, koje se među­sobno bolje razu­meju, koje se među­sobno više poštuju, koje više rade zajedno, ali čuvaju svoj naci­o­nalni iden­ti­tet isto koliko i naš zajed­nički evrop­ski poduhvat.
Neka Evropa igra važniju ulogu u svetu, neka gleda ka spo­lja a ne ka unu­tra i neka sačuva Atlant­sku zajed­nicu – Evropu sa obe strane Atlan­tika – naše naj­ple­me­ni­tije nasleđe i našu naj­veću snagu.
Zahva­lju­jem se za pri­liku da ovo pre­da­va­nje odr­žim u impo­zant­noj dvo­rani ovog veli­kog univerziteta.

Govor je odr­žan 20. sep­tem­bra 1988. Pre­vod: Alek­san­dar Nova­ko­vić i Andrej Stanimirović
izvor : Katalaksija
 
_________________________________________________________________________________
 
 
 

1 коментар:

  1. Svako ko smogne snage da okrene ledja nehumanoj, eksploatatorskoj politici vladajucih struktura, zasluzuje postovanje.
    Z.

    ОдговориИзбриши