уторак, 05. март 2013.

Vojna tajna Kotelničkog sokaka

       

 Nedostupno za javnost

U ovoj kategoriji nalazi se mnoštvo tajni  država celoga sveta. Zbog nedostatka informacija kruže razni mitovi i legende. Mnogo  toga je danas pristupačno, mada je upravo na osnovu objavljenog logično pretpostaviti da još veći deo nije, kao i da neke pojedinosti nikada neće biti objavljene.

Svaka objava tajnih dokumenata, a pogotovo kompleksa bunkera, podzemnih baza, zapreka, izaziva razumljiv interes, tim veći što je mnoštvo takvih objekata snimljeno, što su dostupne fotografije, sačnjene precizne mape rasporeda objekata sa detaljnim podatcima.
Na slici dole je samo jednu od takvih.

   Mapa svih PVO i Radarskih položaja na planeti

 

 KRATKO PODSEĆANJE NA EKS JUGOSLOVENSKU  TEORITORIJU

 Tokom poslednjeg rata na teritoriji BiH  utvrđen je spisak 12 podzemnih vojnih objekata na osnovu kojih su snage EUFOR-a mogle izvršiti njihove inspekcije. Osim u BiH, podzemni objekti građeni su u Hrvatskoj (pet), u Sloveniji (tri), u Srbiji (sedam), u Crnoj Gori (tri) i u Makedoniji (dva). Četrdesetak podzemnih objekata građenih do devedesetih godina, prema nekim grubim procenama, stajalo je 90 milijardi dolara. Samo je kompleks podzemne zračne luke Željava, na granici BiH i Hrvatske, stajao 8,5 milijardi dolara. Nedavno je jedan bivši političar-ekonomista izjavio da je bivša Jugoslavija bez tolikog odvajanja za vojne potrebe mogla još 70-ih godina imati standard tadašnje Austrije."

 
 
 
 
 
N a spisku ovih objekata nalazio se najintrigantniji podzemni vojni kompleks aerodroma Željava u Bihaću, koji VFBiH nikada nije zaposela. U istu kategoriju spada i  podzemni objekat Veliki Žep kod Han Pijeska. EUFOR je ovaj objekat zapečatio. Iako su se neki podzemni vojni objekti, kao Topčider u Beogradu i Han Pijesak, počeli graditi pre Drugog svetskog rata, njihova intenzivirana gradnja nastavljena je nakon Titovog sukoba s Informbiroom. Podzemni grad u Han Pijesku prostire se na 3.000 četvornih metara, a tunelima je povezan odvojeni niz prostorija. Tu su i luksuzno opremljene kuhinje, spavaonice, kabineti, dvorane za sastanke, telefoni i sredstva veze, posebni agregati za struju, rezervoari za gorivo i ostalo. Sve je to omogućavalo boravak 500 ljudi izoliranih pola godine.


  51139_50103996_Veliki%20Zep%20lokacija

 "To je nepojmljivo, tako nešto ne postoji nigde, to je celi fantastični vojni podzemni svet opremljen za duži boravak nakon atomskog udara", izjavio je nemački pukovnik, član štaba EUFOR-a, evropskih vojnih snaga u BIH nakon detaljne inspekcije podzemnog grada, glavnog zapovednog mesta nekoliko štabova bivše Jugoslavije.   (izvor military forum)

R U S I J A

 KOTELNIČKO SKLONIŠTE

 Zahvaljujući dopuštenju glavnog urednika Ruske reči  prenosim tekst o objavljenoj tajni o Kotelničkom skloništu. 


 "To je na prvi pogled najobičnija jednospratna stambena zgrada u Kotelničkom sokaku. Ko ne zna, taj ne može ni da poveruje da vrata i prozori na toj kući nisu pravi, tj. da je iza njih goli zid. A sa druge strane zida se krije gvozdena kupola visoka devet i široka šest metara...


  

 Ispod ove neugledne zgrade u Kotelničkom sokaku u Moskvi nalazio se bunker visine zgrade od 17 spratova. Fotografija iz slobodnih izvora   

Prvi bunker sa koga je skinut pečat državne tajne

Kako su pokazala istraživanja, ulaz je najslabija tačka protivatomskog bunkera. Upravo zbog toga je ovaj specijalni objekat konstruisan tako da u njega ne može da prodre ni jedno zrnce radioaktivne prašine, te je bezbedan ne samo od radijacije, nego i od udarnog talasa i svetlosnog zračenja.

Sa istim ciljem su konstruisana i specijalna vrata, teška dve tone. Osim toga, bunker se nalazi pod zemljom na dubini od 65 metara,što je ravno visini zgrade sa sedamnaest spratova.


 
Ekskurzija u muzeju.

U vreme Hladnog rata Sovjetski Savez se temeljno pripremao za Treći svetski rat. Tada je na teritoriji bivšeg SSSR-a izgrađeno oko hiljadu protivatomskih bunkera. Poslednji je počeo da se gradi 1989. na Krimu, ali se odustalo od gradnje pre nego što je bunker završen.

A ovaj u Moskvi,na ulici Taganka,pod nazivom„Bunker-42“, jedini je sa koga je skinut pečat državne tajne, posle čega je pretvoren u Muzej hladnog rata.
Bunker je četrdeset godina služio kao specijalni objekat. Njegova izgradnja je počela još1951,za vreme Staljina, a završena je1956, posle njegove smrti.  

Svi su mislili da je tu toalet za vojnike


Prvo što zaintrigira posetioca je odlična kamuflaža bunkera.
 Zaista, nikome nije moglo pasti na pamet da se ispod obične jednospratne kuće na površini od sedam hiljada kvadratnih metara nalazi komandni punkt strateške avijacije.

  „Uopšte nije bilo moguće da neko to pomisli.Preduzimane su sve mere da se stvori iluzija normalnog života u zgradi.Svetlo se ovde svako veče palilo, a ujutru gasilo“, priča kustos Muzeja Hladnog rata Aleksej Aleksandrov.
Specijalni objekat je radio non-stop. Ovde je u jednoj smeni svakodnevno radilo 600 ljudi: telegrafisti, telefonisti, vezisti,šifranti...
Nije bilo moguće pustiti odjednom toliko ljudi iz zgrade, zato su uniformisana lica puštala u zgradu po tri čoveka u određenim intervalima. Na isti način su bunker napuštali oni koji su odradili svoju smenu. Žitelji Kotelničkog sokaka bili su uvereni da ti ljudi jednostavno idu u toalet. Ako bi neko bio baš mnogo radoznao, vojnicima je naređeno da kažu: ovde se nalazi stručna biblioteka


Zalihe namirnica u bunkeru bile su dovoljne za mesec dana samostalnog funkcionisanja

Stručnjaci koji bi bili privremeno upućeni u specijalni objekat dovoženi su na radno mesto vezanih očiju. U bunker je moglo da se uđe i kroz tajne tunele. Jedanje, naprimer, napravljen između „Kurske“ i„Taganske“ stanice metroa,a drugi je povezan sa„Taganskom kružnom“stanicom. Tunelima se stiže u četiri cilindrična bloka od kojih je svaki imao svoju posebnu funkciju.

  „U bloku broj četiri je bila komanda. U susednom, prvom bloku bili su telefonisti,telegrafisti,šifranti,vezisti i drugi stručnjaci.U drugom bloku se nalazila aparatura za veze, a u trećem sve što je potrebno za funkcionisanje specijalnog objekta“,objašnjava Aleksej Aleksandrov.

 Objekat je imao sopstvene agregate, sistem ventilacije, pa čak i dve bušotine za artešku vodu, a zaliha je bilo dovoljno za ceo mesec samostalnog funkcionisanja. Sve ovo posetioci mogu da čuju od radnika muzeja. I ne samo da čuju, nego i da vide svojim očima.

„Hladna priča“ili Muzejska prašina

U bioskopskoj sali se grupama posetilaca prikazuje dokumentarni film „Hladna priča“. Film govori o vremenu sukoba između SSSR i SAD, o trci u naoružanju,o napetoj međunarodnoj situaciji...

 Na ekranu se smenjuju prepoznatljivi kadrovi filmske hronike: nuklearna eksplozija u Hirošimi i Nagasakiju, Čerčilov govor u Fultonu, Kurčatov, Semipalatinski poligon za nuklearne testove u Kazahstanu, rakete srednjeg dometa...
Obavezna tačka u programu posete muzeju je imitacija lansiranja rakete sa nuklearnom bojevom glavom kao odgovor na udar Amerikanaca.

Bunker je građen tako da traje vekovima, a da nijedno radioaktivno zrno prašine ne prodre u njega. Doduše, ovde ipak ima prašine, ali ona uopšte nije opasna, jer to je obična, muzejska prašina.


"Чланак је објављен уз званичну дозволу портала ruskarec.ru"



BAZE ICBM u Rusiji

Нема коментара:

Постави коментар