Tokom buntovničkih 60-ih godina, u književnosti nije samo ojačao feministički pokret, nego i antiratni. Već je francuski autor François Bordes, stručnjak za praistoriju, u svom romanu "Ce monde est notre" (1962), napisanom pod pseudonimom Francis Carsac, prebacio u svemir alžirski rat i borbu protiv francuskih kolonizatora. Romanom »Klanica 5« (1969), Kurt Vonnegut je, nadahnut sećanjima na mahnito savezničko bombardovanje Drezdena 1945. godine, ukazao da je ratno ludilo besmisleno nezavisno od toga ko koga ubija i zašto. Vijetnamski rat, ali i mnogobrojni antikolonijalistički ratovi i sukobi učinili su da, za razliku od prethodnih generacija, pisci naučne fantastike postave Zemljane u ulogu zavojevača i kolonizatora vanzemaljskih civilizacija. Pripovetka »Death and Designation among the Asadi« (1973) američkog autora Michaela Bishopa, unela je otežavajući element rasizma, pitanje ljudskog identiteta i ljudske jednakosti. Roman Ursule Le Guin »The Word for World is Forest« (1972), efikasan je pamflet protiv kolonijalizma i rasizma i nastavlja potragu započetu u romanu »Leva ruka tame« (1969) u kojem složena antropološka studija služi kao potka drami jednog zemaljskog izaslanika medju čudnom civilizacijom dvopolnih antropomorfnih bića.
Dvopolnost i bezpolnost takodje je u srcu Silverbergovog roman »Son of Man« (1971) u kome glavni junak istražuje seksualnost na raznovrsne načine. »Crash« (1973) J. G. Ballarda takođe istražuje seksualnost, ali na poseban način. U osnovi njegovog romana nalazi se nasilno industrijsko društvo koje neprekidno ubija i ranjava milione ljudi. Da bi što bolje ukazao na otudjenje, on upotrebljava seks, fetišizam i mazohizam, oličene u automobilskim nesrećama prilikom kojih putnici doživljavaju orgazam. »Upotrebio sam vozila ne samo kao seksualnu metaforu, nego i kao globalnu sliku života ljudi u današnjem vremenu – objasnio je svoj pristup poznati engleski pisac.
Moglo bi se reći da je ovaj Ballardov roman, na odredjeni način, i neka vrsta kraja najuspešnijeg perioda naučne fantastike. Ukazujući na kataklizmu, ali ne udaljenu, nego blisku, skoro tu medju nama, Ballard ukida granicu izmedju stvarnosti i književne fikcije. »Mi živimo unutar jednog ogromnog romana. Autoru postaje sve manje potrebno da svom delu dâ fiktivni sadržaj. Fikcija je već medju nama. Rad romansijera postaje stvaranje realnosti.«
P očetak 70-ih godina bio je kraj društveno-političkih razmišljanja autora naučne fantastike, započetih neposredno po završetku II Svetskog rata. Entropija, bliska budućnost čovečanstva i distopija bili su najvažniji činioci dubokog pesimizma koji je prožimao angažovane autore naučne fantastike. Njihova poruka je bila da je čovek sâm sebi najveći neprijatelj. Velika energetska kriza samo je ojačala osećaj nesigurnosti i crnila. Vrlo je zanimljiva činjenica da su se i naučno fantastični filmovi u periodu od 1968. do 1975. godine, bavile sličnom problematikom kao i književnost. Put je otvorila Kubrikova »Odiseja«, a nastavio je Lucas sa svojim filmom »THX 138«, potom »Zardoz« Johna Boormana, »Punishment Park« Petera Watkinsa, »Paklena pomorandža« već pominjanog Kubrika, »Rollerball« Normana Jewisona, »Tihi beg«, »Zeleni sojlent«... Međutim, sredinom 70-ih godina, naučna fantastika, književna i filmska, ulazi u vulgarizaciju i mondijalizaciju.
Istovremeno, u Americi, najvažnijem okruženju za naučno fantastičnu književnost, uprkos konzervativnom pristupu Richarda Nixona (1969-1974) i njegovog naslednika Geralda Forda (1974-1977), američko društvo pokazivalo je sve veće znake slobode. Tako je za predsednika izabran Jimmy Carter (1977-1981), odgajivač kikirikija i političar bez iskustva. Vođen »zdravim razumom«, Carter pokušava da unese još više slobode u američko društvo. Uplašeni konzervativci odmah organizuju »Team B«, grupu koja se bavila ideološkim i propagandnim radom. Zahvaljujući Carterovom neiskustvu, deregulaciji ekonomije i propagandnom ratu konzervativaca, na čelo Amerike je došao Ronald Reagan (1981-1989), bivši holivudski glumac, čvrstorukaš i glasnogovornik najkrupnijeg kapitala. Na zahtev najbogatijih Amerikanaca, on je američku ekonomiju oslobodio svih pravila, te je posredno pripremio uslove za prošlogodišnji ekonomski kolaps.
U zemljama kontinentalne Evrope, u kojima je naučna fantastika imala marginalnu ulogu, kako u stvaralaštvu, tako i u izdavaštvu, većina autora je kopirala svoje anglo-američke kolege. Manji broj je imao autentičan izraz koji se razlikovao od imitiranja tudjeg stvaralaštva. Verovatno najvažniji autor ove manjine bio je veliki poljski pisac Stanislaw Lem, potom ruski autori Arkadij i Boris Strugacki, kao i jedna grupa francuskih autora na čijem čelu se nalazio Michel Jeury.
Lemova knjiga »Kongres futurologije« (1971) na scenu postavlja Ijona Tichog i kroz njegove avanture daje satiričan prikaz utopijske budućnosti koja je najobičnija iluzija i prevara. "Piknik kraj puta" (1972), roman braće Strugacki kritika je racionalnog društva u vremenu bez vere i morala. Njihov roman o nadi i strahu, ukazuju na ljudsku nesavršenost, želju da se ovlada znanjem na brzinu, a posebno na ljudsko neznanje i nedostatak skromnosti. U romanu »Neodredjeno vreme« (1973) Michela Jeuryja, pod uticajem »hronolitičke droge«, sadašnjost, prošlost i budućnost se prepliću, a junak ide iz jednog tela u drugo. Jeuryjev svet je pod upravom multinacionala, a odlikuje ga strah, zabrinutost i sumnja. Tokom 70-ih godina, Jeury, intelektualac »par excellence« koji je u više navrata morao da postane poljoprivrednik da bi preživeo, gradi svet u kome je izražena dezorijentacija, individualizam, iskrivljena percepcija stvarnosti, psihotropna sredstva i totalitarni sistemi. Njegova naracija, nalik Novom romanu, odslikava diskontinuitet vremenske strukture u svetu gde je stvarnost maglovita, nasečena i repetitivna. U isto vreme, Philippe Curval u svom romanu »Čovek naopako« (1974) eksperimentiše ne samo sa književnom formom, nego i sa nadrealističkim pristupom.
Druga polovina 70-ih godina predstavljala je za naučnu fantastiku prekretnicu, po snazi, jednaku onoj koja se dogodila po završetku II svetskog rata. Razlika je bila u pravcu kretanja. Posleratna promena uzdigla je naučnu fantastiku na mnogo viši nivo od prethodnog, dok su dogadjaji iz druge polovine 70-ih, vratili naučnu fantastiku na predratni nivo. Za tu regresiju odgovorna su dvoje izuzetnih sineasta – George Lucas i Steven Spielberg. Lucasov film »Ratovi zvezda« (1977) uzeo je kao osnovu predratnu »pulp« naučnu fantastiku i poratni američki strip. Šematizirana tema borbe Dobra i Zla svedena na junaka bez mane, odvratnog negativca, slatku princezu, simpatičnu barabu i mnoštvo živopisnih vanzemaljaca. Bez ikakve sumnje, »Ratovi zvezda« je film koji smo, manje ili više, svesno, svi oduvek priželjkivali i iščekivali. Čuveni element gernsbekovske i kembelijanske naučne fantastike, »the sense of wonder«, više nije morao da se zamišlja, nego je defilovao pred našim široko otvorenim očima i ustima.
Drugi važan dogadjaj desio se iste godine. Spielbergov film »Bliski susreti treće vrste« (1977) ispričao nam je priču koja se završila mnogo srećnije nego čuvena misterija iz 1947. godine, nazvana »The Roswell Incident«. Pametni i dobronamerni vanzemaljci srećno su sleteli na zemlju i bili su toplo prihvaćeni. Od trenutka kada su ova dva filma zadovoljila potrebe za avanturama, čudesima, emocijama i lakom zabavom više stotina miliona potrošača naše planete, na scenu su izašli finansijeri i mašina se stavila u pogon. Zavodljivost i atraktivnost pokretne slike bila je umnožena novim tehnološkim dostignućima specijalnih efekata i ojačana tek stvorenom tehnologijom video-kaseta. Pasivnost koju ekran nudi gledaocu, nadvladala je aktivnost koju književnost iziskuje od čitaoca.
Velike filmske zarade i planetarna slava reditelja, pomutile su motivacije i piscima naučne fantastike, te su se mnogi okrenuli ka industriji zabave. Tiraži su »zamenili« književni kvalitet o čemu nam svedoči jedan Lemov esej s kraja 70-ih godina, u kome on navodi Asimovljeve reči upućene mladom kritičaru koji je poznatog americkog pisca okarakterisao kao prevazidjenog, a dobri Doktor je odmah naveo visoke tiraže svojih knjiga u zadnje dve godine. Lem je, potom, nastavio razmišljanje o trivijalnoj literaturi, u koju svrstava i Asimova, i ukazao da po takvom aršinu Dostojevski ne bi stigao do kolena Agate Kristi. U isto vreme, Jacques Sadoul, francuski pisac, kritičar i teoretičar, primetio je zabrinjavajuću činjenicu da su se Asimov, Clarke i Herbert prvi put pojavili na listi bestselera (sve romaneskne kategorije zajedno), ali ne zbog visokih književnih kvaliteta njihove proze. U pitanju su bili nastavci proslavljenih romana objavljenih pre više decenija. Takođe, on je izrazio bojazan da se mladi autori jednostavnu ne povedu primerom svojih starijih i uspešnijih kolega i da nikada ne potraže manje oprobane puteve, opasnije ali i uzbudljivije ne samo za autora, nego i za čitaoca.
Naravno, određeni broj pisaca nije se poveo za trgovačkim principima koji su počeli da ovladavaju naučnom fantastikom. »A scanner darkly« (1977) Philipa K. Dicka je sarkastična priča o novostvorenoj drogi koja u potpunosti uništava identitet osobe. Iako se roman nalazi na sâmoj ivici naučne fantastike, on po svojoj sirovoj snazi zaslužuje veliku pažnju. »Kapija« (1977) Frederika Pohla kombinuje klasičnu naučnu fantastiku sa stilskim i tematskim zahtevima Novog talasa, dok se »The Ophiuchi hotline« (1977) Johna Varleya i »Enderova igra« (1977) Orsona Scotta Carda upisuju u novi neoklasicizam u kome se stare priče preoblače u psihološko i kompjutersko ruho, sve prisutnije u svakodnevnom životu. »Guja sna« (1978) roman mlade spisateljice Vonde McIntyre se zasniva na biološkim naukama, feminizmu i altruizmu. Inače, ova odlična knjiga se prodala u malom tiražu, a spisateljica se proslavila tek svojim scenarističkim radom za holivudsku mašineriju. Decenija se završava romanom »Timescape« (1980) Gregoryja Benforda, pisca i profesora fizike na kalifornijskom univerzitetu. Upotrebivši teoriju o tahjonima, on stvara priču u čijoj osnovi se nalazi put kroz vreme. Medjutim, najlepši deo njegove knjige je posvećen životu i radu naučnika i istraživača, njihovom entuzijazmu, strastima, podmuklostima i rivalstvu.
Kompjuterizacija poslovanja, početkom 80-ih godina, učinila je da su knjižari počeli da obraćaju sve veću pažnju na stanje stokova. Autori koji se nisu prodavali bivali su uklanjani sa rafova, a izdavači su im štampali knjige u manjim tiražima. Shodno ekonomskim pravilima uspostavljenim reganizmom i tačerizmom, da bi preživeli na tržištu, autori su pisali samo ono što je odmah moglo da se proda (ali i da se odmah zaboravi). Najkraće opisano, naučna fantastika je postala »glatka«. Nikakav politički protest, nikakvo društveno traženje, nikakve duhovne težnje. Nove generacije su tražile akciju, emocije i neutralnost.
Nova američka adminstracija, predvodjena bivšim glumcem Ronaldom Reaganom, odlučila je da u potpunosti obračuna sa komunizmom. Nevidjene anti-sovjetske kampanje su krenule u svim domenima američkog života. Nalik poratnom periodu polufašističkog makartizma, ideološki rat je zahvatio film i književnost. U novoj Americi u kojoj jači do najgrublje granice eksploatišu slabije, pojavljuje se klasa »working poors«, zaposlenih ljudi toliko slabo plaćenih, da ne mogu sebi da plate stan, nego žive u kamp-prikolicama ili na ulici. Istovremeno, nasuprot novoj američkoj bedi, radjaju se nove potrebe za sve većom upotrebom vrlo sofisticiranih kompjuterskih sistema u svim domenima ekonomije i industrije. Novo tehnološko čudo zvano ARPANET počelo je da se upotrebljava u širim okvirima, strelovito idući ka onome što mi znamo kao Internet.
Široka publika bila je spremna za virtuelni svet i on je došao kroz kratku priču Brucea Bethkea pod naslovom »Cyberpunk« (1980). Drugi važan korak u nastajanju ovog pokreta bila je pripovetka Williama Gibsona »Johny Mnemonic« (1981), pričao o hakerima sa implantima u glavi, mikro tvrdim pločama na kojima klijenti pohranjuju podatke. Vanknjiževni element koji je uticao na radjanje cyberpunka bio je »Blade Runner« (1982), film engleskog reditelja Ridleya Scotta, uradjen po motivima Dickovog romana »Sanjaju li androidi električne ovce« i vizuelno nadahnut svetovima francuskih strip autora okupljenih oko legendarne revije »Metal hurlant«. Te iste godine, umro je Philip K. Dick, bolestan od psihičkih poremećaja i iscrpljen od preterane upotrebe droga, alkohola i lekova.
P rvo pravo delo cyberpunka nastalo je iz pera Williama Gibsona, Amerikanca koji je emigrirao 1967. godine u Kanadu da bi izbegao mobilizaciju i odlazak na vijetnamski front. »Neuromancer« (1984) se pojavio bez velike pompe, a potom je postao planetarni hit sa više od 6 miliona prodatih primeraka. »Cyberpunkovci su verovatno prva generacija autora SF-a koja je odrasla, ne samo u odredjenoj književnoj tradiciji naučne fantastike, nego i u istinski naučno fantastičnom svetu – objasnio je Bruce Sterling, pisac i port-parol pokreta. Gibsonov prvi roman, kao i dva naredna (Count Zero, 1986; Mona Lisa Overdrive, 1988) privremeno su vraćali ogledalo naučne fantastike na stvarnost koja je okruživala pisca. Njegova vizija sveta je dehumanizovana, ljudi su podeljeni na lovce i žrtve, ljudsko telo je orudje za rad i zadovoljstvo, a stvari se dogadjaju u nano-tehnološkim razmerama.
G ibsonovo stvaralaštvo odlikovalo se korišćenjem narativnih tehnika svojstvenih kriminalističkim romanima, erudicijom autora, odredjenom estetikom i pokušajem da se razume naša svakodnevnica (urbanizam, ekologija, ekonomija, veštačka inteligencija, informacija...). Crna vizija sveta nasledjena od Novog talasa, produbljena je cinizmom reganizma i tačerizma. Gibsonovi i ostali cyberpunk protagonisti nemaju u sebi ničeg revolucionarnog, nego pokušavaju samo da prežive u tržišnom hiper-liberalizmu. Verovatno najveći domet cyberpunka bio je mikro-tehnološka i nano-tehnološka estetika koja je prikazana kao novi pravac ljudske evolucije i kao veliko pitanje šta će tada ostati od sâmog čoveka.
Posledica divljeg kapitalizma, ekonomske krize s kraja 80-ih godina, sve veće nezaposlenosti i ubrzane mondijalizacije, dovele su na scenu novi pravac u načno fantastičnoj književnosti. »Steampunk«, uhronija ili alternativna istorija, dobija magičan značaj u stvaranju novog i boljeg sveta. Vrativši se u 19. vek i uništivši sve što je kasnije dovelo do nama poznate društvene, političke, ekonomske i ideološke revolucije, autori na scenu stavljaju buntovne junake koji se suprostavljaju protivnicima, ne samo snagom i hrabrošću, nego i naukom, a kada treba i magijom (The Anubis Gates, Tim Powers, 1983; Homunculus, James Blaylock, 1986; Infernal Devices, K. W. Jeter, 1987). Protagonisti, ponekad regrutovani u knjigama istorije, ali i u proznim delima, upotrebljavaju anahrone mašine i čudnovato oružje koje, za razliku od sveprisutne minijaturizacije sajberpanka, obično izgledaju gigantski i anahrono. U neku ruku, autori su pokušali da pokažu kako bi svet izgledao da je budućnost stigla ranije.
T ako je naučna fantastika je prestala da gleda ka mogućoj i virtuelnoj budućnosti, i okrenula se ka magijskoj prošlosti. Ljudi su u potrazi za sopstvenim identitetom i za duhovnim vrednostima, ali, shodno vremenu, na što lakši, brži i zabavniji način. Želja za naukovanjem i otkrivanjem novog, zamenjena je potragom za »prikrivenim« stranama ljudi i dogadjaja. Uporedo sa ovom strujom, javljaju se i sve ostale kojima je »punk« mogao da posluži kao sufiks: stone (kameno doba), sandal (antička epoha), middle (Srednji vek), clock (Renesansa), diesel (30-e godine)... Ogledalo naučne fantastike na taj način je pokazalo u kojoj meri su se potrebe društva s kraja 20. veka svele na šuplju zabavu.
Cornelius
______________________________
N ezavisno od narodske želje za eskapizmom, svetska politička situacija naglo se menja 1989. godine kada, nenadno, pada Berlinski zid, a sa njim i Crvena imperija. Vojno-politička neravnoteža čini da se NATO blok baca u krvoločno ubijanje raznih naroda na više kontinenata, pravdajući ove agresije mirovnim procesima. »Rat je mir« govorio je Orwelov Veliki Brat, ne znajući da će se sva Velika Braća umrežiti početkom 90-ih godina, praveći novu podelu bogatstava, zemalja i ljudi. Bruce Sterling, predosetivši promene koje su nastupale, u svom tehnološkom trileru »Islands in the Net« (1988), slika globalizovani svet u kome Amerika više nije najvažnija svetska scena. Dolazak Clintona na čelo američke administracije potvrdio je Sterlingove pretpostavke. Vodeći manje ratove, medju kojima je i uništavanje bivše Jugoslavije, Clinton se trudio da američku moć širi kroz preprodavanje političkog, ekonomskog i kulturnog modela.
Nestanak komunističke imperije i globalizovani svet probudili su crvenog kineskog zmaja. Novi svet pod dominacijom moćne Kine počeo je svima da bude sve bliži. Neal Stephenson, SF pisac postcyberpunka (Snow Crash, 1992; The Diamond Age, 1995) prebacio je težište dogadjanja u Kinu. Osetivši promene oko sebe, on je slikao neoliberalni kapitalizam u kome je sve privatizovano – do policije i sudstva. Čovek ima sve manji značaj u odnosu na finansijske, političke i ideološke sisteme, te iznenadni nestanak 90 odsto čovečanstva, bez traga i glasa, ne postavlja pitanje kako je do toga došlo, nego šta će to izmeniti u svetu onih koji nisu nestali, razmatra Michael Roessner u svom romanu »Vanishing Point« (1993). Nešto kasnije, »Cryptonomicon« (1999), naučno fantastični špijunski triler Neala Stephensona, naslikaće alternativni svet nalik našem, u kome se tajne naše svakodnevnice osvetljavaju kroz kriptografiju. Na vrlo realističan način, borba neprijatelja se odvija na pozadini modernog kapitalizma, posebno njegove mračne strane, manipulacija, korupcije i veza sa mafijom.
Na jednoj konferenciji 1993. godine, Vernor Vinge (A Fire Upon the Deep, 1992), američki profesor matematike i pisac naučne fantastike, izjavio je: »U narednih 30 godina, imaćemo tehnološke mogućnosti da stvorimo nadljudsku inteligenciju. Potom, ljudska era će se završiti. Da li je takav progres neizbežan? Ako je neizbežan, možemo li da usmerimo dogadjaje tako da preživimo?« Prema njegovim razmišljanjima, mi se nalazimo pred trenutkom koji po važnosti nalikuje pojavi ljudskog života na Zemlji. Ubrzanje tehnološkog progresa je označilo 20. vek, dok bi 21. vek mogao da bude jednostavno prevazilaženje čoveka. Njegov koncept »tehnološke čudnovatosti« uzburkao je duhove, a Ray Kurzweil i Hans Moravec, dva naučnika specijalizovana u domenu veštačke inteligencije, naslikali su još mračniji pejzaž.
Nalik čuvenom »zidu« na koji maratonci nalete na 35 kilometru trke, »tehnološka čudnovatost« je počela da izgleda ka »zid budućnosti«. Uzevši u obzir teorijske mogućnosti, budućnost više nije lako zamisliva. Sve se menja do te mere da je nemoguće zamisliti čak i najosnovnije elemente: ljudsko telo, ishranu, staništa... Pisci naučne fantastike, često dostignuti, čak i prestignuti, dnevnim dogadjajima i promenama, više se i ne usudjuju da zavire iza zida »tehnološke jedinstvenosti i čudnovatosti«. Retki su autori kojima uspeva da se pravilno orijentišu, a medju njima su, verovatno najuspešniji Kanadjanin Cory Doctorow i Englez Charles Stross. »Tamo gde on ide danas, ostala naučna fantastika će ga slediti sutra – kazao je o Strossu američki pisac i izdavač Gardner Dozois.
Naravno, pitanje ostaje – kojim putem će se kretati naučna fantastika tokom 21. veka? Kakve teme pisci mogu da obradjuju? Kakvo ogledalo da postave pored svog i našeg puta? Uzevši u obzir da se nauka razvija mnogo većom brzinom nego što pisci mogu da je prate, postoji opasnost da pozadina i tehnologija kao akter budu prevazidjeni velikom brzinom, oduzimajući tako romanu njegovu posebnost koja ga čini naučnom fantastikom.
Jedan od mogućih načina pomeranja SF ogledala duž našeg puta bio bi način kako prozi pristupa srpski pisac Radmilo Andjelković. Ne zadovoljavajući se samo da komentariše našu sadašnjost, on na vešt način vraća ogledalo daleko u istoriju, a potom ga pomera u budućnost, ne bi li tako pojasnio gde se trenutno nalazimo i kuda (možda) idemo. Njegov roman »Vučja deca« (1998) na vrlo specifičan način pristupa našoj balkanskoj sadašnjici, kombinujući više tradicija i tematskih celina. »Realno, potcrtano prepoznatljivim geografskim, folklornim, jezičkim i istorijskim reperima, te fantastično, u svom naučno-fantastičkom liku drugačijih tehnoloških i društvenih konstelacija, i epsko-fantastičkom, koji barata nasleđima saga i epova, u ovom romanu imaju ravnopravan tretman, odnosno pisac nastoji da sve moguće poglede i tumačenja spoji u totalnu sliku stvarnosti, što je potpuno primereno doživljaju na kome insistiraju Rašani, ta nova, punija, sa tkivom egzistencija povezana, stepenica u evoluciji čoveka – piše Ilija Bakić, srpski autor i kritičar.
Roman »Grbovnik« (2002), napisan sa Danielom Reljićem, produbljuje pristup i dovodi, krajem 16. veka, Don Pedra Ohmučevića na Balkan u potrazi za lažnim vlastelinskim poreklom. Sa Balkana on se vraća sa onim što je tražio, što je postalo manje važno, dok je njegovo duhovno sazrevanje preuzelo glavnu ulogu. U »Vučjoj deci« reč je bila o inicijaciji i sazrevanju čitavog naroda, u »Grbovniku« je isti put inicijacije i sazrevanja jednog naroda simbolički sveden na duhovno sazrevanje Don Pedra. Konstrukcija Radmilove naracije je nasečena, u diskontinuitetu, odbijajući ideju da je red neophodan da bi se uredio haos. Stalna i stabilna realnost je odbačena i, nalik fascinatnoj Borgesovoj priči «Tlön, Uqbar, Orbis Tertius«, inače jednoj od Andjelkovićevih fetiš pripovesti, realan svet je lagano obuhvaćen izmaštanim svetom. Odbijajući žanrove i kombunujući nasledja, autor preuzima pristup postmoderne. Medjutim, ulazeći u kontinuitet, on negira isti taj pristup.
Znači, jedan od mogućih načina postavljanja stendalijanskog ogledala pokraj našeg puta, mogao bi da nalikuje pravcu kojim se kreće Radmilo Andjelković. Namesto okvira postavljenih tehnologijom, namesto ideološke i ekonomske pozadine, namesto istraživanje odnosa čoveka i sistema, ogledalo se nalazi ispred svakog od nas i u njemu se vidimo mi sâmi. Verovatna budućnost naučene fantastike nije u istraživanju granica poznatog kosmosa i tehnoloških šokova, nego u istraživanju granica ljudske duše – šta bi čovek mogao da bude i zašta je sposoban, kako je to lepo zapisao Milan Kundera.
Nauka i tehnologija su marginalno značajni za pisanje dobre naučne fantastike. Za pisanje dobre naučne fantatike je neophodan dobro zamišljen romaneskni zaplet sa temom razvijenom na više nivoa, radi reljefnosti. Potom je neophodno stvoriti strukturu, uraditi karakterizaciju likova i pravilno ritmizirati pripovedanje. Nisu neophodne nikakve tehnološke studije, nikakvo poznavanje fizike i astronomije, nikakvo poznavanje matematike ili kibernetike... Potrebna je igra hipoteza, paradoksa, improvizacija, koje govore o egzistenciji koja nije stvarnost, nego polje ljudskih mogućnosti. Roman je suština ljudskog života, otkrivena i prikazana u njegovom najdubljem i pravom smislu, u svoj punoći.
Ovo važi za dobar roman SFa, ali i za svaki drugi dobar roman. Čemu ta želja da se SF zatvori u tehnološku fikciju? Zašto naučnu fantastiku zatvarati u geto tehnike, tehnologije i ostalih naučnih dostignuća? Zašto naučnu fantastiku procenjivati po kriterijumima naučno-tehnoloških predvidjanja?
Najuspešnija i najkvalitetnija naučna fantastika čak i nije striktno vezana za nauku, tehniku i tehnologiju, nego za čoveka i njegovo mesto u njegovom svetu.
Cornelius
Нема коментара:
Постави коментар