Snovi o trajnom miru, uticaj ekonomista

 

Kako je moguće ?!  Kako je nešto tako uopšte moguće?!!!

Ovako započinju mnoga pitanja. Kako je moguće da se to i to desi nekom pojedincu, ili nekoj Vladi, državi, narodu. I makar znamo da je sve moguće, kada je čovek u pitanju, nanovo se isčuđavamo a da se retko pitamo koji mehanizam stoji u osnovi pojedinih zastrašujućih pojava.

Čovek  teži  boljim životnim uslovima,  većoj slobodi i , kako bi rekao Poper, „boljem svetu“. To su ideali svakog pojedinca ali i  ideologija koje na sebe preuzimaju ulogu aktivnog izvršioca pojedinačnih, to jest sada već, kolektivnih želja.  Ideologije se stoga zasnivaju na programima koji imaju pretenziju da te želje obistine, tj.  realizuju.  

Ekonomska politika predstavlja deo tih programa. U kojoj su meri intelektualci ( ili pseudointelektualci) u ovom slučaju ekonomisti ( pseudoekonomisti) , imali uticaja na stvaranje ideologija i uopšte na društvene tokove 20 veka? Poštenije  bi bilo, s pogledom unazad, pitati kako su društva pored tolikog broja intelektualaca mogla da potonu u dramatične  ekonomske /političke  krize, onu tridesetih i ovu poslednju 2008 godine; kakva je bila uloga intelektualaca u svemu tome; kakvi su to uopšte stručnjaci, da ne koristimo više reč intelektualci.
 
Sve su to pitanja kojima se dnevno bavim običan čovek, mada ih postavlja u drugačijoj formi, nažalost sličnim povodom. Kriza ne samo da traje. Ona se stopila sa sveopštim društvenim promenama što sve skupa postaje isuviše bremenito kako za pojedince, tako i za društva. Stoga nije na odmet ni  jedan tekst kojim je moguće osvetliti i najmanji deo zbivanja. U tom smislu prilažem  ovaj prilog,  prilično sklepan, ali bar od tekstova vrsnih teoretičara iz ekonomije.

 
______________________________________________________

ŠTA JE SMETALO FAŠISTIMA I KOMUNISTIMA

egoizam pojedinaca, tržišni haos, nepravedno stečeno bogatstvo, velike klasne razlike, parlamentarna demokratija, neprijatelji  koji su prepreka ostvarenju željenog kolektivnog cilja, koji “egzistencijalno” ugrožavaju njihov jedinstveni organski korpus…. na šta ovaj popis podseća? Na naše vreme! Isuviše malo ljudi shvata tu paralelu! .

____________________________________________


POGUBNOST MISIONARSKIH  IDEJA

Kako se dogodilo da su intelektualci prevideli probleme sa kojima će se suočiti  ekonomski „planeri" fašizma i komunizma, danas socijalizma ? Ovo je samo jedno od intrigantnih pitanja kojima se bavio Fridrih fon Hajek, a čijim odgovorom se mogu  osvetliti   uzroci pojave  totalitarnih režima.

Pojavom  nacionalsocijalizma i komunizma bili su užasnuti  i intelektualci, ali je malo ko između njih ove pojave dovodio u vezu s  ekonomskim idejama. Mišljenje koje je vladalo među Britanskim akademicima da je fašizam bio  reakcija kapitalizma protiv socijalizma, Hayek je opovrgao tvrdeći da su fašizam i socijalizam imali zajedničke korene u centralnom ekonomskom planiranju i moći države nad pojedincem. Hayekov centralni argument je bio da svi oblici kolektivizma vode logično i neminovno u tiraniju, i koristio je upravo primer Sovjetskog Saveaz i Nacističke Nemačke kao  zemlje koje su tim putem otišle “ u ropstvo” i postigle tiraniju.

 “Privatno vlasništvo u Nemačkoj,  doduše, nije bilo ukinuto, ali je bilo ograničavano i na različite načine kontrolisano. Preduzetnici su bili obavezni da prodaju svoje proizvode po administrativno određenim cenama, a njihova preduzeća, u cilju veće kontrole i smanjenja konkurencije, terana su da se organizuju u kartele. Nemačka ekonomija bila je podvrgnuta rigidnoj kontroli, fiksiranju cena, politici sledovanja i neefikasnom monetarnom sistemu. Država je preko partije ili posedovala, ili kontrolisala kartele (monopole), određivala njihovu proizvodnju i nadnice. Preduzimači su bili ili pod direktnom partijskom kontrolom, ili su i sami, preko interesnih grupa u kartelima, bili uključeni u proces planiranja proizvodnje. Ideal države - fabrike i ovde je doveden do svog punog značenja: hijerarhijska kontrola od vrha do dna, zabrana slobodnog sklapanja radnih ugovora, potčinjavanje državno-partijskim naredbama, disciplina kasarni i potpuno potčinjavanje jedinki.

Ni u ekonomskom smislu stvar nije mnogo bolje stajala: produktivni resursi su isključivo usmeravani u ratnu industriju, opšti standard građana je bio nizak, cvetala je crna ekonomija, direktna robna razmena zamenjivala je normalnu monetarnu razmenu, nije postojalo slobodno kretanje radne snage.”

Ono što povezuje fašiste i komuniste je  fatalna privlačnost ideje kolektivizma  koja zahteva da se uguše i potisnu svi oni elementi koji se tom društvenom  jedinstvu opiru.

 

U Putu u ropstvo (zanimljivo je da se o knjizi pozitivno izjasnio i Kejnz) Hajek je dokazivao zašto je opasan svaki pokušaj oblikovanja budućnosti u skladu sa „visokim idealima“. Svi takvi „misionarski pokreti“ i nastojanja u stvarnosti proizvedu svoju suprotnost - upornim nastojanjem da se na zemlji stvori raj zapravo se stvori pakao. 

"Princip da cilj opravdava sredstva ( Makijaveli prim. m.) se u etici individualizma smatra kao poricanje svakog morala. U kolektivističkoj etici to postaje nužno vrhovno pravilo." Kolektivni ciljevi dopuštaju svaku vrstu ponašanja. Dobrovoljnim pristankom masa da se priklone volji diktatora i ukidanjem svake vrste institucionalno dopuštene opozicije stvorena je mogućnost da se do savršenstva razradi načelo da cilj opravdava sredstvo.

Ovakav ishod, smatra Hajek,  bio je nužna posledica odstupanja od onih osnovnih postulata liberalnog poretka koji su svojom laganom evolucijom i širenjem tokom dugog vremenskog perioda doprineli ekonomskom prosperitetu i širenju ljudskih sloboda. Njihovim napuštanjem u ime slogana poput uspostavljanja socijalne pravde, planske proizvodnje i nove socijalne organizacije života - čovečanstvo se korak po korak vraćalo u svojevrsno ropstvo.

Hajek je bio usamljen što ne iznenađuje jer je njegova osnovna teza protivurečila jednom okoštalom sistemu naučnog mišljenja koji podrazumeva zasnivanje teorija na jednom za uvek datom principu. Po Hajeku  ne postoje čvr­sta pra­vila koja su fik­si­rana jed­nom za uvek.  Taj isti Hajek, ponegde odstupa od svoji sopstvenih premisa zbog čega je doveo u sumnju vrednost  svog dela. 

Njegova pri­vr­že­nost filo­zo­fiji slo­bode bila je veštačke prirode, kako tvrdi Volter Blok , ili još tvrđe , kako je konstatovao Kru­ge­r : Hajek je zai­sta mnogo više na levici nego što je to mnogo ljudi moglo da pretpostavi.
Kako zaključuje pomenuti Volter Blok, Hajek je izgu­bio mesto nedvo­smi­le­nog zago­vor­nika slo­bod­nog tržišta, ali, dodala bih, on je ostao neozaobilazan  bra­ni­te­lj eko­nom­ske slo­bode. Njegova knjiga Put u rop­stvo je knjiga  koja je uti­cala da se poli­tičko mišlje­nje jedne cele gene­ra­cije okrene dalje od soci­ja­li­zma i koja će i dalje ostati takvom.

 

PUT U ROPSTVO

 "U negativnom delu teze profesora Hayeka postoji mnogo istine. To se ne može reći previše često - u svakom slučaju, to nije rečeno skoro dovoljno često - da kolektivizam nije inherentno demokratski, već, naprotiv, da je tiranijskoj manjini takva ovlašćenja kakva španski inkvizitori nisu ni sanjali"  
George Orwell

Put u Ropstvo (The Road to Serfdom) pisca Friedricha Hayeka (dobitnik Nobelove Nagrade za Ekonomske Nauke 1974 godine) je knjiga koja je značajno uticala na političke ideologije Margaret Thatcher i Ronalda Reagana i koncepte ‘Tačerizma’ i ‘Reagonomiksa’. Put u Ropstvo je među najuticajnijim i najpopularnijim izlaganjima klasičnog liberalizma / libertarijanizma. Knjigu je originalno objavio Routledge Press 1944 godine i nakon toga University of Chicago Press u Septembru 1944 godine. U Aprilu, 1945, Reader's Digest je objavio nešto kraću verziju knjige. U Februaru 1945 slikovita verzija knjige je objavljena u magazinu Look Magazine, koja je kasnije napravljena u pamflet i distributirana od General Motorsa. Knjiga je prevedena u oko 20 jezika i posvećena je "Svim Socijalistitičkim Partijama".

PLANIRANJE

Hajek nije dokazivao da je planiranje nemoguće, već da je inferiorno u odnosu na rezultate decentralizovanog tržišnog sistema. Država, čak i kada ima najbolje namere, ne bi smela da se meša u spontanu tržišnu igru. Ona svojim intervencijama šalje pogrešne informacije privrednim subjektima i time počinje da utiče na njihovo planiranje, koje će, budući da je zasnovano na lažnim premisama, nužno voditi u lošem smeru. Drugim rečima, država je loš planer:
 
Hajekovu kritiku planiranja ekonomisti su primili sa skepsom. Vladalo je mišljenje da država mora da se meša i ispravlja privredni haos koji nastaje raspršenošću i nekoordinisanim delovanjem privatnog vlasništva. Kao odgovor na takvo opšte stanje Hajek je sa relativno malom grupom istomišljenika 1947. osnovao "Mont Pelerin Society", udruženje koje je kao cilj imalo revitalizaciju ideologije individualnog preduzetništva i slobodnog tržišta. Ono je svojim višedecenijskim delovanjem postalo intelektualni rasadnik ideja slobodnog društva, nepomirljivi protivnik svake vrste patronata države nad pojedincem i njegovim aktivnostima.

 Ipak trebalo je da prođe pet decenija pa da Janoš Kornaj izjavi da je, gledajući unazad, „Hajek bio u pravu u svakoj tački te debate“.
Ključna Hajekova teza glasi da sama ideja centralnog planiranja nužno vodi u političku diktaturu.  “Put u ropstvo” počinje centralnim planiranjem, demontažom slobodnog tržišta, a završava sa uništavanjem svih individualnih ekonomskih i ličnih sloboda.

Hayek tvrdi da se nemoć centralnog planiranja shvata kao manjak potrebne moći u rukama države da implementira kolektivne ciljeve . U tom smislu javnost glasa za veću moć države, i asistira  dolazak na vlast “jakog čoveka” sposobnog da uradi posao.” 

  Iz negativnog iskustva centralizovanog planiranja tridesetih godina Hajek je izveo jednu dodatnu tezu: ukoliko se moderna zapadna društva povedu za prekomernim planiranjem ona će, neželjeno, korak po korak, uvodeći sve veće mere regulacije, početi da ruše osnovne vrednosti na kojima je počivao uspeh modernog društva. Kada se unište ključne liberalne ustanove - nedodirljivost privatnog vlasništva, sprovođenje obaveza, tržišna konkurencija, uloga privatnog prava, odvojenost zakonodavne, sudske i izvršne vlasti - državna administracija će u ime efikasnosti svojih regulativnih mera početi da se sve više oslanja na diskrecione odluke, neutralisanje konkurencije i izuzimanje vlastitog delovanja od zakonskih normi koje važe za ostale učesnike. Ako bi država preuzimala sve veće sektore proizvodnje, kao što se to jednom već dogodilo, ako bi se smanjila uloga privatnog vlasništva, ako bi javno pravo zamenilo privatno pravo, sve to zajedno moglo bi voditi u pravcu totalitarizma, zaključuje Hajek.

"Naša generacija je zaboravila da je sistem privatnog vlasništva najznačajnija garancija slobode, i to ne samo za one koji poseduju vlasništvo nego ništa manje i za one koji ga ne poseduju. Samo zbog toga što je kontrola nad sredstvima za proizvodnju podeljena među mnogim ljudima koji postupaju međusobno nezavisno, samo zato što niko nema potpunu vlast nad nama, mi kao pojedinci možemo da se odlučimo šta da učinimo od nas samih. Ako bi se sva proizvodna sredstva prenela u jedne ruke, bilo da su to nominalno ruke ’društva’ kao celine ili diktatora - bilo ko da ima kontrolu nad sredstvima, ima potpunu vlast i nad nama.  

Hajek je uspeo nešto što je malo kojem misliocu pošlo za rukom. Stvorio je mrežu jakih intelektualnih ličnosti koje su svojim delovanjem snažno uticale na intelektualnu i političku klimu zapadnih društava i omogućile da liberalne ideje budu aktivni učesnik u oblikovanju institucija koje bi trebalo da daju najpovoljniji okvir za razvoj nezavisnog individuuma. Među Hajekovim istomišljenicima i sledbenicima najznačajniji su Milton Fridmen (Milton Fridman), Gari Beker (Gary Bečker), Džems Bjukenen (James Buchanan), Gerard Radnicki (Gerard Radnitzky), Hans Albert (Hans Albert), Kurt Lojbe (Kurt Leube), Norman Beri (Norman Barry), Džon Grej (John Gray), Israel Kircner (Israel Kirtzner), Ludvig Lahman (Ludwig Lachman), Volter Vitman (Walter Witman), Graham Voker (Graham Walker).

izvori
Fridrih fon Hajek ,Put u ropstvo
Dragan D. Lakičević : FRIDRIH FON HAJEK 
Božo Stojanović, Frifrih fon Hajek
Volter Blok, Hajekov "Put u ropstvo”