понедељак, 18. фебруар 2013.

Snovi o trajnom miru, uticaj ekonomista

 

Kako je moguće ?!  Kako je nešto tako uopšte moguće?!!!

Ovako započinju mnoga pitanja. Kako je moguće da se to i to desi nekom pojedincu, ili nekoj Vladi, državi, narodu. I makar znamo da je sve moguće, kada je čovek u pitanju, nanovo se isčuđavamo a da se retko pitamo koji mehanizam stoji u osnovi pojedinih zastrašujućih pojava.

Čovek  teži  boljim životnim uslovima,  većoj slobodi i , kako bi rekao Poper, „boljem svetu“. To su ideali svakog pojedinca ali i  ideologija koje na sebe preuzimaju ulogu aktivnog izvršioca pojedinačnih, to jest sada već, kolektivnih želja.  Ideologije se stoga zasnivaju na programima koji imaju pretenziju da te želje obistine, tj.  realizuju.  

Ekonomska politika predstavlja deo tih programa. U kojoj su meri intelektualci ( ili pseudointelektualci) u ovom slučaju ekonomisti ( pseudoekonomisti) , imali uticaja na stvaranje ideologija i uopšte na društvene tokove 20 veka? Poštenije  bi bilo, s pogledom unazad, pitati kako su društva pored tolikog broja intelektualaca mogla da potonu u dramatične  ekonomske /političke  krize, onu tridesetih i ovu poslednju 2008 godine; kakva je bila uloga intelektualaca u svemu tome; kakvi su to uopšte stručnjaci, da ne koristimo više reč intelektualci.
 
Sve su to pitanja kojima se dnevno bavim običan čovek, mada ih postavlja u drugačijoj formi, nažalost sličnim povodom. Kriza ne samo da traje. Ona se stopila sa sveopštim društvenim promenama što sve skupa postaje isuviše bremenito kako za pojedince, tako i za društva. Stoga nije na odmet ni  jedan tekst kojim je moguće osvetliti i najmanji deo zbivanja. U tom smislu prilažem  ovaj prilog,  prilično sklepan, ali bar od tekstova vrsnih teoretičara iz ekonomije.

 
______________________________________________________

ŠTA JE SMETALO FAŠISTIMA I KOMUNISTIMA

egoizam pojedinaca, tržišni haos, nepravedno stečeno bogatstvo, velike klasne razlike, parlamentarna demokratija, neprijatelji  koji su prepreka ostvarenju željenog kolektivnog cilja, koji “egzistencijalno” ugrožavaju njihov jedinstveni organski korpus…. na šta ovaj popis podseća? Na naše vreme! Isuviše malo ljudi shvata tu paralelu! .

____________________________________________


POGUBNOST MISIONARSKIH  IDEJA

Kako se dogodilo da su intelektualci prevideli probleme sa kojima će se suočiti  ekonomski „planeri" fašizma i komunizma, danas socijalizma ? Ovo je samo jedno od intrigantnih pitanja kojima se bavio Fridrih fon Hajek, a čijim odgovorom se mogu  osvetliti   uzroci pojave  totalitarnih režima.

Pojavom  nacionalsocijalizma i komunizma bili su užasnuti  i intelektualci, ali je malo ko između njih ove pojave dovodio u vezu s  ekonomskim idejama. Mišljenje koje je vladalo među Britanskim akademicima da je fašizam bio  reakcija kapitalizma protiv socijalizma, Hayek je opovrgao tvrdeći da su fašizam i socijalizam imali zajedničke korene u centralnom ekonomskom planiranju i moći države nad pojedincem. Hayekov centralni argument je bio da svi oblici kolektivizma vode logično i neminovno u tiraniju, i koristio je upravo primer Sovjetskog Saveaz i Nacističke Nemačke kao  zemlje koje su tim putem otišle “ u ropstvo” i postigle tiraniju.

 “Privatno vlasništvo u Nemačkoj,  doduše, nije bilo ukinuto, ali je bilo ograničavano i na različite načine kontrolisano. Preduzetnici su bili obavezni da prodaju svoje proizvode po administrativno određenim cenama, a njihova preduzeća, u cilju veće kontrole i smanjenja konkurencije, terana su da se organizuju u kartele. Nemačka ekonomija bila je podvrgnuta rigidnoj kontroli, fiksiranju cena, politici sledovanja i neefikasnom monetarnom sistemu. Država je preko partije ili posedovala, ili kontrolisala kartele (monopole), određivala njihovu proizvodnju i nadnice. Preduzimači su bili ili pod direktnom partijskom kontrolom, ili su i sami, preko interesnih grupa u kartelima, bili uključeni u proces planiranja proizvodnje. Ideal države - fabrike i ovde je doveden do svog punog značenja: hijerarhijska kontrola od vrha do dna, zabrana slobodnog sklapanja radnih ugovora, potčinjavanje državno-partijskim naredbama, disciplina kasarni i potpuno potčinjavanje jedinki.

Ni u ekonomskom smislu stvar nije mnogo bolje stajala: produktivni resursi su isključivo usmeravani u ratnu industriju, opšti standard građana je bio nizak, cvetala je crna ekonomija, direktna robna razmena zamenjivala je normalnu monetarnu razmenu, nije postojalo slobodno kretanje radne snage.”

Ono što povezuje fašiste i komuniste je  fatalna privlačnost ideje kolektivizma  koja zahteva da se uguše i potisnu svi oni elementi koji se tom društvenom  jedinstvu opiru.

 

U Putu u ropstvo (zanimljivo je da se o knjizi pozitivno izjasnio i Kejnz) Hajek je dokazivao zašto je opasan svaki pokušaj oblikovanja budućnosti u skladu sa „visokim idealima“. Svi takvi „misionarski pokreti“ i nastojanja u stvarnosti proizvedu svoju suprotnost - upornim nastojanjem da se na zemlji stvori raj zapravo se stvori pakao. 

"Princip da cilj opravdava sredstva ( Makijaveli prim. m.) se u etici individualizma smatra kao poricanje svakog morala. U kolektivističkoj etici to postaje nužno vrhovno pravilo." Kolektivni ciljevi dopuštaju svaku vrstu ponašanja. Dobrovoljnim pristankom masa da se priklone volji diktatora i ukidanjem svake vrste institucionalno dopuštene opozicije stvorena je mogućnost da se do savršenstva razradi načelo da cilj opravdava sredstvo.

Ovakav ishod, smatra Hajek,  bio je nužna posledica odstupanja od onih osnovnih postulata liberalnog poretka koji su svojom laganom evolucijom i širenjem tokom dugog vremenskog perioda doprineli ekonomskom prosperitetu i širenju ljudskih sloboda. Njihovim napuštanjem u ime slogana poput uspostavljanja socijalne pravde, planske proizvodnje i nove socijalne organizacije života - čovečanstvo se korak po korak vraćalo u svojevrsno ropstvo.

Hajek je bio usamljen što ne iznenađuje jer je njegova osnovna teza protivurečila jednom okoštalom sistemu naučnog mišljenja koji podrazumeva zasnivanje teorija na jednom za uvek datom principu. Po Hajeku  ne postoje čvr­sta pra­vila koja su fik­si­rana jed­nom za uvek.  Taj isti Hajek, ponegde odstupa od svoji sopstvenih premisa zbog čega je doveo u sumnju vrednost  svog dela. 

Njegova pri­vr­že­nost filo­zo­fiji slo­bode bila je veštačke prirode, kako tvrdi Volter Blok , ili još tvrđe , kako je konstatovao Kru­ge­r : Hajek je zai­sta mnogo više na levici nego što je to mnogo ljudi moglo da pretpostavi.
Kako zaključuje pomenuti Volter Blok, Hajek je izgu­bio mesto nedvo­smi­le­nog zago­vor­nika slo­bod­nog tržišta, ali, dodala bih, on je ostao neozaobilazan  bra­ni­te­lj eko­nom­ske slo­bode. Njegova knjiga Put u rop­stvo je knjiga  koja je uti­cala da se poli­tičko mišlje­nje jedne cele gene­ra­cije okrene dalje od soci­ja­li­zma i koja će i dalje ostati takvom.

 

PUT U ROPSTVO

 "U negativnom delu teze profesora Hayeka postoji mnogo istine. To se ne može reći previše često - u svakom slučaju, to nije rečeno skoro dovoljno često - da kolektivizam nije inherentno demokratski, već, naprotiv, da je tiranijskoj manjini takva ovlašćenja kakva španski inkvizitori nisu ni sanjali"  
George Orwell

Put u Ropstvo (The Road to Serfdom) pisca Friedricha Hayeka (dobitnik Nobelove Nagrade za Ekonomske Nauke 1974 godine) je knjiga koja je značajno uticala na političke ideologije Margaret Thatcher i Ronalda Reagana i koncepte ‘Tačerizma’ i ‘Reagonomiksa’. Put u Ropstvo je među najuticajnijim i najpopularnijim izlaganjima klasičnog liberalizma / libertarijanizma. Knjigu je originalno objavio Routledge Press 1944 godine i nakon toga University of Chicago Press u Septembru 1944 godine. U Aprilu, 1945, Reader's Digest je objavio nešto kraću verziju knjige. U Februaru 1945 slikovita verzija knjige je objavljena u magazinu Look Magazine, koja je kasnije napravljena u pamflet i distributirana od General Motorsa. Knjiga je prevedena u oko 20 jezika i posvećena je "Svim Socijalistitičkim Partijama".

PLANIRANJE

Hajek nije dokazivao da je planiranje nemoguće, već da je inferiorno u odnosu na rezultate decentralizovanog tržišnog sistema. Država, čak i kada ima najbolje namere, ne bi smela da se meša u spontanu tržišnu igru. Ona svojim intervencijama šalje pogrešne informacije privrednim subjektima i time počinje da utiče na njihovo planiranje, koje će, budući da je zasnovano na lažnim premisama, nužno voditi u lošem smeru. Drugim rečima, država je loš planer:
 
Hajekovu kritiku planiranja ekonomisti su primili sa skepsom. Vladalo je mišljenje da država mora da se meša i ispravlja privredni haos koji nastaje raspršenošću i nekoordinisanim delovanjem privatnog vlasništva. Kao odgovor na takvo opšte stanje Hajek je sa relativno malom grupom istomišljenika 1947. osnovao "Mont Pelerin Society", udruženje koje je kao cilj imalo revitalizaciju ideologije individualnog preduzetništva i slobodnog tržišta. Ono je svojim višedecenijskim delovanjem postalo intelektualni rasadnik ideja slobodnog društva, nepomirljivi protivnik svake vrste patronata države nad pojedincem i njegovim aktivnostima.

 Ipak trebalo je da prođe pet decenija pa da Janoš Kornaj izjavi da je, gledajući unazad, „Hajek bio u pravu u svakoj tački te debate“.
Ključna Hajekova teza glasi da sama ideja centralnog planiranja nužno vodi u političku diktaturu.  “Put u ropstvo” počinje centralnim planiranjem, demontažom slobodnog tržišta, a završava sa uništavanjem svih individualnih ekonomskih i ličnih sloboda.





Hayek tvrdi da se nemoć centralnog planiranja shvata kao manjak potrebne moći u rukama države da implementira kolektivne ciljeve . U tom smislu javnost glasa za veću moć države, i asistira  dolazak na vlast “jakog čoveka” sposobnog da uradi posao.” 

  Iz negativnog iskustva centralizovanog planiranja tridesetih godina Hajek je izveo jednu dodatnu tezu: ukoliko se moderna zapadna društva povedu za prekomernim planiranjem ona će, neželjeno, korak po korak, uvodeći sve veće mere regulacije, početi da ruše osnovne vrednosti na kojima je počivao uspeh modernog društva. Kada se unište ključne liberalne ustanove - nedodirljivost privatnog vlasništva, sprovođenje obaveza, tržišna konkurencija, uloga privatnog prava, odvojenost zakonodavne, sudske i izvršne vlasti - državna administracija će u ime efikasnosti svojih regulativnih mera početi da se sve više oslanja na diskrecione odluke, neutralisanje konkurencije i izuzimanje vlastitog delovanja od zakonskih normi koje važe za ostale učesnike. Ako bi država preuzimala sve veće sektore proizvodnje, kao što se to jednom već dogodilo, ako bi se smanjila uloga privatnog vlasništva, ako bi javno pravo zamenilo privatno pravo, sve to zajedno moglo bi voditi u pravcu totalitarizma, zaključuje Hajek.

"Naša generacija je zaboravila da je sistem privatnog vlasništva najznačajnija garancija slobode, i to ne samo za one koji poseduju vlasništvo nego ništa manje i za one koji ga ne poseduju. Samo zbog toga što je kontrola nad sredstvima za proizvodnju podeljena među mnogim ljudima koji postupaju međusobno nezavisno, samo zato što niko nema potpunu vlast nad nama, mi kao pojedinci možemo da se odlučimo šta da učinimo od nas samih. Ako bi se sva proizvodna sredstva prenela u jedne ruke, bilo da su to nominalno ruke ’društva’ kao celine ili diktatora - bilo ko da ima kontrolu nad sredstvima, ima potpunu vlast i nad nama.
  

Hajek je uspeo nešto što je malo kojem misliocu pošlo za rukom. Stvorio je mrežu jakih intelektualnih ličnosti koje su svojim delovanjem snažno uticale na intelektualnu i političku klimu zapadnih društava i omogućile da liberalne ideje budu aktivni učesnik u oblikovanju institucija koje bi trebalo da daju najpovoljniji okvir za razvoj nezavisnog individuuma. Među Hajekovim istomišljenicima i sledbenicima najznačajniji su Milton Fridmen (Milton Fridman), Gari Beker (Gary Bečker), Džems Bjukenen (James Buchanan), Gerard Radnicki (Gerard Radnitzky), Hans Albert (Hans Albert), Kurt Lojbe (Kurt Leube), Norman Beri (Norman Barry), Džon Grej (John Gray), Israel Kircner (Israel Kirtzner), Ludvig Lahman (Ludwig Lachman), Volter Vitman (Walter Witman), Graham Voker (Graham Walker).

izvori
Fridrih fon Hajek ,Put u ropstvo
Dragan D. Lakičević : FRIDRIH FON HAJEK 
Božo Stojanović, Frifrih fon Hajek
Volter Blok, Hajekov "Put u ropstvo”
 

16 коментара:

  1. http://www.youtube.com/watch?v=WfGMYdalClU
    šta drugo da dodam???
    123

    ОдговориИзбриши
  2. 123
    čoveče, šta posle tebe reći hehe...

    Li,
    izvrsna tema.Gde je u svemu tome neoliberalizam?
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  3. Video je genijalan, a 123 može lagano da se ubaci kao koautor bloga,haha..

    Nemam iluziju da tekstove ove vrste čita šira masa,kao što otvaranjem prvih stranica bloga nisam imala iluziju da će postove neko uopšte da čita.Bilo bi divno da je drugačije.
    Stanje ekonomske prosvećenosti masa su katastrofalne.Mislim da ljudi nisu otišli dalje od slova A. To A im omogućava da obave najelementarnije transakcije,pa čak i u tim elementarnim radnjama ljudi prave katastrofalne greške.

    Ekonomska nepismenost je stoga kobna za pojedinca, ali i za društvo jer su pojedinci deo glasačke mašine zahvaljujući kojoj se održava vlast. Ljudi zaokružuju ideje, ili imena, i ne sanjajući šta se iza toga krije.Kada bi napravili mali test i upitali ih da objasne elementarne pojmove, socijalizam, kapitalizam, liberalizam itd. dobili bi. sigurna sam, 99% nakaradnih objašnjenja.Te pojmove masa poistovećuje sa apstraktnim idejama.Socijalizam je za većinu ideja dobra, jednakosti, pravde itd. čak ni konkretne stvari, sa kojima se ljudi susreću u svakodnevnom životu, teško su shvatljive i objašnjive. Zbog tog neznanja vlada haotično opredeljivanje za stranke,iza čega obično slede razočarenja, i ono prvo pitanje, kako je to moguće??? Kako je moguće da socijalista, komunista,radikal,liberal, demokrata, imaju isti politički program. Zato jer niko od njih nije to za šta se izdaje.
    Isto je i na zapadu. Socijal-demokratija je za većinu država u službi materijalno lošije stojećih slojeva. Država je tu da bi peglala velike razlike u materijalnom stanju, odmagala bogatima i pomagala siromašnima. To nije samo socijal-demokratsko već apsolutno dominantno viđenje države na Zapadu.I konzervativne partije misle da država to radi, samo što imaju preferenciju za malo manje preraspodele.

    većiona ljudi uopšte nema viziju šta bi država trebala da bude.
    Animacija, koju je postavio 123,je filozofska apoteoza posvećena Bogu čoveku.Ona bi mogla da se iskaže samo jednom jedinom scenom, onom poslednjom, ustvari pretposlednjom.
    Nedavno sam napisala u jednom svom tekstu, otprilike, da nakon čoveka ( tj. eventualne apokalipse) život ne bi prestao.Sve što činimo, činimo protiv sebe.Zadnja scena je suvišna. Kralj na kraju je mrtav, kao i sve oko njega.Čovek nema šansu da preživi kada uništi prirodu oko sebe.

    Peđa
    Kada bih te upitala šta je neoliberalizam, verovatno ne bi znao.Da znaš ne bi postavljao pitanje.Ne zavitlavaj me!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ljubi te drugar, moramo malo da se šalimo.
      A ne, stvarno, šta je sa neoliberailzmom, hehe....
      peđa

      Избриши
  4. Ne postoji država, postoje samo pojedinci koji upravljaju državom. I ti pojedinci obično nisu majka Tereza i Mahatma Gandi, nego kvarljivi ljudi sa sopstvenim interesom.
    James Buchanan,
    citiran od pesnika u prolazu

    Živim od stihova i mlogo mi je lepo.
    Živela duhovna hrana!!!

    ОдговориИзбриши

  5. Li,
    psiholozi objasnjavaju da masovne ubice imaju sposobnost da u trenutku iskljuce savest ubiju i potom se vrate u stvarnost.Kod intelektualaca se to dogadja cesce.Pedja je privremeno iskljucio logiku.

    Najveca greska ekonomista je uvodjenje inkopatibilnih metoda ( kibernetika ?????) i odvojenost od politike ( utopija).Tema ekonomije nisu pravednost,moral,gole statisticke procen,vec iskljucivo trzisne zakonitosti.Tako suzen predmet ekonomistima izgleda nije dovoljno intelektualan, pa ga sire intelektualnijim temama.Klasicna greska pseudonaucnika.
    Z.

    ОдговориИзбриши
  6. Drug,mudro zboriš nema šta.A da ti objasniš šta je neoliberalizam, hehe..
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  7. Ju bre Peđo, šta ti je, bre?? "Zamisli da -to tvoje stanje- potraje zauvek", haha...Ima pravo Z. odlepe intelektualci malo češće.
    U Americi liberalizam ima drugačije značenje nego u Evropi, ali..to je već slovo B.Ipak smo odmakli dalje.Ali,uzalud nam abeceda pored političkih mafioza.Oni imaju jedno jedino pravilo, ono iz animacije ( 123).

    Z. javljaj mi za AMS-02 da napravim prilog.Ubih se od znatiželje.

    ОдговориИзбриши
  8. Pokušavam da te " navučem" na ispad.Nisi u pravu! Od Hajeka i njegovih nastavljača nikada nećeš pročitati priču o lošoj strani kapitalizma.Znači li to da su kapitalisti takođe idealni.Ne i oni su socijalisti !!!! Pinoče je idealan!!!!!On nije fašist!U njegovom slučaju su nebitne žrtve.na njega se ne odnosi makijavelistički princip.
    Muka mi je od dehumanizacije libertarijanaca,neoliberala, nazovi ih kako hoćeš.Ti im se lagano pridružuješ.

    Peđa

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tvoja primedba zahteva podrobnije objašnjenje.

      Većina ekonomista na koje ti misliš ostavlja utisak apsolutnog odmaka od etike.Spominjem etiku pretpostavljajući da pod dehumanizacijom podrazumevaš protažiranje individualizma u svim njegovim aspektima.
      Problem fašizma,koga takođe spominješ se takođe može objasniti nekim etičkim postulatima.

      Opravdanje da problem objasnim kroz etiku, nalazim u činjenici da se većina kritika svodi na pitanje pravde.Ekonomija i pravda imaju veze utoliko što ekonomska misao, ako je shvatimo samo kao opis ekonomskih zakonitosti,mora da računa na pravedne uslove pod kojima se odvija realni ekonomski procesi.Socijalna pravda je nešto sasvim drugo.
      Upravo tu dolazi do problema. Teoretičari( ekonomisti)operišu sa idelanim pojmovima i situacijama,u okviru ekonomije, kritičari mešaju pojmove i kritikuju isključivo sa pozicija realnosti.
      Otuda u ovom tekstu primedba o Hajeku, da se uprkos njegovom "desnom" opredeljenju u njegovom opusu mogu pronaći elementi leve orijentacije.Taj deo kritike treba dobro pročitati.

      Da navedem drugi primer, onaj koga si ti dao.Pinoče je imao ekonomski uspešne poteze( sa aspekta libertarijanske ekonomske misli).To, dakako nema veze sa žrtvama i uopšte sa njegovom politikom izvan ekonomije.Naravno da je to jako teško odvojiti,pogotovo onima koji ne zastupaju libertarijansku ekonomsku misao, ali to nije razlog da stavimo znak jednakosti između libertarijanske ekonomije i fašizma.
      Tu bih se složila sa Z., a verovatno je to i tvoje mišljenje,da je ekonomija neodvojiva od politike, i da se većina ekonomista vinula u utopijske naučne sfere.

      E sada dolazimo do trećeg, ili ko zna kog problema.U kojoj meri jedna nauka,ako je ekonomija nauka,mora da vodi računa o politici?
      Pođi od sebe i one naše stare priče. Svaka ideja se može zloupotrebiti,i obično se zloupotrebljava.Čovek je kvarljiva vrsta, političar je kvarljiva vrsta na kvadrat koja se rukovodi makijavelističkim principom (cilj opravdava sredstvo).

      Dakle da skratimo, uzrok ovakvom stanju nije libertarijanski ekonomski princip.Konktretno: taj princip, pre svega se zalaže za što manju regulativu, da ne kažem državu. On ne podrazumeva postojeću gomilu državnih ili međunarodnih pravila, i to naglasimo prisilnih pravila koja se nameću i koja nastoje sve društvene veze učiniti propisanima – umesto da država-međunarodne institucije- štite pojedinca ( države) protiv drskog prisvajanja moći prisile od strane malih grupa.
      Sa druge strane, apsolutna sloboda( koju sebi daju svetski ekonomski moćnici-pazi, nikako ekonomsti) je lažnjak, teorija koja se kao oslanja na ekonomiju a ustvari se iza toga kriju kriju interesi i principi delovanja pojedinaca(grupe).

      Svaki subjekt,pojedinac,po libertarijanskoj ekonomskoj teoriji, mora se prilagoditi propisanim ( minimalnim) uslovima tržišta i nikako ići na uštrb slobode drugih.

      Da završim ponavljajući:rasprava o tim "strašnim" ekonomistima se treba voditi sa pojedinačnim primerima, kao što rasprava o ekonomiji mora voditi isključivo u domenu ideja.U suprotnom je Anštajn najveći zločinac, a bogami i mnogi drugi uz njega.

      Избриши
    2. Biti "ostrašćen"u svojim zahtevima, kao što je većina libertarijanaca, po mom poimanju je iracionalna, ksenofobna i bolesna opsednutost nekom teorijom.Tim pre što kapitalizam , kao ni sve drugo, niti je svemoguć, ni konačan modus, a ovi magovi su u smeru da ga proglase jedinim i večnim. U koje god zagrebeš kapitalističko društvo u devedeset devet od sto slučajeva nećeš naići na idealni model o kom oni pričaju. ). I moj je utisak je da je najveće ekonomsko zlo hipertrofirana neproduktivna administracija i regulacija koju ti spominješ. Naravno da se slažem. Ali, zaboga, neka mi neko konačno odgovori zašto baš niko u kapitalističkom okruženju nije uspeo da ustanovi system koji bi pogodovao tom idealnom kapitalizmu. I kako onda da govorimo o njemu kada ga nikada nije bilo u čistoj formi, kao što nikada nije bilo ni komunizma u idealnom teorijskom obliku. Švedska je tipična socijalna zemlja, smatraju je kapitalističkom, a hard-core libertarijanci socijalističkom. Po mom mišljenju to je idealan slučaj kombinacije koja je i jedno i drugo.Po meni su, ne samo Švedska, već cela EU I Sad,manje više u istom modelu. I,šta sad? Treba poput šizofrene Ayn Rand ceo svet satanizovati rečima, a dela! Ni jedan od te gomile ekonomista nije predvideo krizu, ni jedan ne daje predlog izlaska iz krize.Uglavnom trabunjaju u prazno. I rekao bih da je finansijski uticaj tih ljudi nikakav. Oni bi mi sada rekli da su svemu tome krivi komunjare. Treba priznati da su svemu krivi špekulanti Ii kojekakvi lupeži koje nije izrodio komunjarski system već, kao je to pitanje, što i ti reče,ljudske prirode.To je moje viđenje.

      Peđa

      Избриши
    3. Pedja

      Rece jedan iz tvoje branse „Veliki broj naucnika nije samo uskogrudan i zatucan, nego i glup“.
      Z.


      Избриши
    4. Kao npr. fizičar Ernst Mach koji je negirao postojanje atoma, hehe...
      Peđa

      Избриши
  9. Peđa,
    da ja i ti razjasnimo par stvari ukoliko uopšte krećemo u ozbiljniju diskusiju ( uslovno ozbiljnu).
    Ne-kapitalistički oblici ekonomske i društvene organizacije više nisu mogući( ne uzimamo u obzir plemena iz Brazila haha..)Nema alternative,kapitalizam je naša sudbina.Ovi koji veruju u bilo koji oblik antikapitalističke oraganizovanosti su paćenici fanatičnih iluzija,nedorasli umovi.
    A veruju jer se teorijska misao nije odmakla od klasičnih socioloških teorija o društvu. Ja, lično, nemam pojma koje termine da upotrebim za postojeće društvene oblike.To me ne sprečava da prepoznam da se sa tehnološkom erom, to jest galopirajućim napretkom tehnologije, akcenat društva pomerio sa borbe između kapitala i rada na konflikt između tehnokracije,posednika znanja u korporacijama i državi i civilnih struktura.

    Istorijski gledano, u svakom je društvu preovladavala jedna vrsta tehnologije nad ostalim, i to je odredilo odnose.Ovo je era tehnologije i njena primena je najbitniji kotač društvenog razvoja.Ali, ne odlučuje samo tehnologija, već i namere političara i privrede. Kapitalizam je ukupni način razvoja društva a ne samo ( kao kod marksista) način proizvodnje.I kada ga tako shvatiš onda je u teorijskom smislu nedovoljan svaki onaj pristup koji ne uzima u obzir umreženost odnosa.A za mrežu se zna, bez jednog jedinog dela nema celine.

    Šta je stvarno moguće, realno izvodivo u poboljšanju života svih ljudi? Ništa! Nema univerzalnog rešenja za sve, ne postoji ideologija koja bi svima odgovarala.
    Žao mi je ljudii.... nema kraja društvenim krizama i sukobima, nema idealnog novog društva.ne treba se zavaravati.
    Novi izdanak kapitalizma, po mišljenju momentalno najjačih umova ( nikako ekonomista)će toliko globalno da ojača, da će pomesti sve i svakoga od čega ili koga nema koristi. Zašto? Pa zato što je tehnologija omogućila daleko brži i efikasniji protok informacija.

    Mi još uvek mislimo da je globalna linija socijalistička, uprkos činjenici da se razvija na kapitalističkim premisama, ubeđeni smo da se sve odvija iz jednog centra moći, a ovakvu, difuznu mrežu je uprkos povezanosti po prirodi stvari nemoguće voditi iz jednog centra. U mreži su bitni čvorovi.Tu gde se presecaju tokov, gde se donose odluke koje bitno usmeravaju dalji tok.

    Dakle ceo sistem kojim funkcioniše globalni svet je drugačiji.I ako se vratimo na ekonomistre, bilo koje, pa i te prozvane libertarijanske, i raspravimo koliki je njihov stvarni uticaj, moramo da odgovorimo shodno ovoj slici : onoliki koliko se nametnu u tim ključnim čvorištima. Kejnz se nametnuo politici i ostvario velik uticaj, ali i on je u ovoj konstelaciji sekundaran. Odlučili su prevashodno globalni centri finansijske moći.

    Ej, hajde da više ne dužim. Umorih se. Dosta je.
    ispao mi je jedan posao i verovatno polećem uskoro na duži put.Saznaću sutra.Čujemo se, važi.

    ОдговориИзбриши
  10. Pridružujem se misli da stabilno društvo i miran poredak nikada neće biti dosegnuti.Istorija ratova nije samo izraz klasnih borbi.Čista glupost.To najbolje znamo mi nakon raspada Jugoslavije.

    Glo­ba­li­za­cija je uči­nila kla­sične trendove u naukama besmislenim. Izlaz iz te situ­a­cije traži rede­fi­ni­sa­nje, demistifikaciju nauke, naučne metode i naučne prakse. Društvo treba odbraniti od svih ideologija,uključujući i nauku.Nauka poprima karakter sistema, totalitarnog procesa. Ona je danas sluga tiranskih interesa, totalitarnih merila.Kroz tehnologiju postala je biznis, a tehnologija u mnogim segmentima sredstvo kontrole, zaglupljivanja, umrtvljivanja, obezličavanja.

    XXX

    ОдговориИзбриши

  11. Пустите науку и економисте,економија је битна.Mодел монополског капитализма у последњој четвртини XIX века,заменио је модел слободне конкуренције, који је, проживевши у Европи и САД око 60 година, скончао сломом на Бечкој ефектној берзи 8. маја 1873. године. После тог колапса, следила је петогодишња светска криза, коју је познати економиста Елвин Хансен назвао великом депресијом XIX века. Из те депресије, капитализам је изашао већ обновљен, у својој новој монополској верзији.

    Ма какве рекламације подносили монополском моделу (спреман сам одмах да се сагласим са свим оптужбама - за грабежљивост, неправичност, агресивност, похлепу) једно је неспорно - 85% становништва земаља Запада, укључујући раднике и фармере, у оквирима монополског модела почетком ХХ века, имали су знатно виши животни стандард и ниво потрошње него њихови дедови и бабе у оквирима модела слободне конкуренције средином XIX века.

    О датуму,почетка краја монополског модела, спорови се воде до данас. Једни сматрају да је у питању 29. октобар 1929. године. Други - 28. јун 1914. године. Период потпуног завршетка овог модела јасније је дефинисан - друга половина четрдесетих. Управо у том периоду, почело се са изградњом новог модела капитализма у идеолошки привлачном омоту, друштва свеопште потрошње и једнаких могућности. А суштински, то је историчарима добро познат модел Римске империје, када се, грађанима Рима обезбеђивао високи ниво потрошње,хлеба и игара на рачун неравноправне размене са периферијом и освајања нових земаља. Тај модел одлично функционише (а порцији исхране и начину живота римског плебејца данас могу да се диве не само украјински пензионери и кинески сељаци, већ и америчка нижа средња класа), управо дотле док војна сила омогућава освајање нових ресурса и подржавање неравноправне размене.

    Али, ако се у древном Риму све одржавало на војној сили и римском праву, које се зарад циљева управљања показало далеко ефикаснијим системом од,обичног права, савремена, атлантистичка империја држи се (држала се до последњег времена) на војној сили и усавршеном финансијском моделу развоја, који се, помало упрошћено, може назвати моделом,, казина са бесконачно удвостручујућим улозима. А такође, и на социјалном консензусу, чији се смисао своди на следеће - елита обезбеђује плебсу, хлеба и игара, а плебс се наслађује животом / потрошњом и не уплиће се у политику/.

    Капитализму,свеопште потрошње и финансијских мехурова могуће је поднети мноштво различитих оправданих рекламација. Хајдемо одмах да се са њима сагласимо. Једно је неспорно - 85% становништва САД, Јапана, земаља Западне Европе, имало је 1980-тих, 1990-тих, чак и 2000-тих година, знатно виши животни стандард и ниво потрошње, него њихове бабе и деде 1910-тих, 1920 -тих, да не говоримо о тридесетим годинама ХХ века, у оквирима монополског модела.

    И пре него што се порадујемо томе, што овом моделу капитализма, по свој прилици, долази крај, треба размислити о томе, да прелазни период ка новом моделу друштвеног уређења, чије се контуре данас чак ни не назиру - јесте та иста,епоха промена из старог кинеског проклетства:

    Нек'ти породица живи у епохи промена!

    Јово Б.




    ОдговориИзбриши