Bergier -Pauwels, JUTRO ČAROBNJAKA

   

   Kada se davne 1960. godine pojavila u Francuskoj knjiga Luisa Pauwelsa i Jacquesa Bergiera ”Jutro čarobnjaka”  od 600 stranica s podnaslovom koji kazuje kako se radi o proučavanju ”fantastičnog realizma”, malo ko je verovao da će ona za nekoliko godina postati ”Biblijom” istraživača nepoznatog i okultnog u modernome svetu i nezaobilazno štivo za ”proroke” Novog doba.  Knjiga je podeljena u tri dela. U prvom autori se bave dijahronijskom prirodom alhemije i njenim značenjem za formiranje raznih tajnih društava, u drugom se govori o ezoterijskom značenju nacizma povezanoga s verovanjem kako svi mi živimo u unutrašnjosti velike nebeske sfere u kojoj vlada stalna borba između vatre i leda. Poslednji deo posvećen je svojevrsnoj ”svemirskoj evoluciji” koja tu postaje shema razumevanja para-normalnih pojava povezanih s idejom novog čoveka, čoveka novog doba koji će steći neshvatljivu duhovnu i kosmičku slobodu. 

 IZ PREDGOVORA 

U ovoj je knjizi objedinjeno pet godina istraživanja, na svim područjima spoznaje, na rubu nauke I tradicije. Bacio sam se utaj pothvat koji je očito nadilazio moja sredstva, jer više nisam mogao odbijati taj sadašnji i budući svet koji je ipak moj. Ali svaka krajnost razjašnjuje. Mogao sam brže pronaći put za komunikaciju sa svojim vremenom. Možda ipak nisam sasvim gubio vreme idući do kraja svog postupka. Ljudima se ne događa ono što su zaslužili, nego ono što im priliči. Dugo sam, kao što je to u mojim godinama želio Rimbaud, tragao za Istinom u duši i u telu. Nisam je pronašao. U potrazi za tom Istinom izgubio sam kontakt s malim istinama koje me zasigurno ne bi bile učinile nadčovekom kojega sam prizivao svojom željom, nego boljeg I uravnoteženijeg čoveka nego što jesam. Ipak, o dubinskom ponašanju duha, o različitim mogućim stanjima svesti, o pamćenju i o intuiciji naučio sam dragocene stvari koje ne bih bio naučio drugde i pomoću kojih sam kasnije shvatio što je kod savremenog duha veličanstveno i suštinski revolucionarno: ispitivanje prirode spoznaje i preka potreba za nekom vrstom preobrazbe uma.

Kada sam iz svoga brloga Jogija izašao baciti pogled na taj moderan svet koga sam po znavao ne poznavajući ga, odmah sam primetio njegovu čudesnu stranu. Moje reakcionarnko učenje,koje je često bilo prepuno ponosa i mržnje, bilo je korisno zbog sledećeg: sprečavalo me je da pristupam ovome svetu s loše strane: starog racionalizma 19.veka, demagoškog progresizma. Također me je sprečavalo da prihvatim ovaj svet kao nešto prirodno samo zato što je to moj svet, da ga, poput većine ljudi, prihvatam u dremljivom stanju svesti. Očima osveženima tim dugim boravkom izvan svoga vremena video sam da je taj svet jednako bogat stvarnom fantastikom kao što je za mene svet tradicije bio bogat pretpostavljanom fantastikom. I više od toga:ono što sam naučio o veku promenilo je i produbilo moju spoznaju starog duha. Video sam stare stvari novim očima, a moje su oči bile nove da bi mogle videti i nove stvari.

(...)

Susreo sam se sa Jacquesom Bergierom (ubrzo ću vam reći kako) dok sam završavao s pisanjem svoga rada o porodici duhova koja se okupila oko g. Gurdijeva. Taj je susret, koga ne smatram slučajnim, bio odlučujući. Upravo sam bio posvetio dvije godine opisivanju jedne ezoterijske škole i moje vlastite pustolovine. Ali za mene je u tom trenutku počinjala druga pustolovina. Mislim da je to korisno spomenuti, ako uz to zatražim oprost svojih čitaoca. Moraće mi oprostiti što citiram samoga sebe, ako znaju da mi nimalo nije stalo da privučem pažnju na vlastitu literaturu: nešto mi je drugo na duši. Izmislio sam priču o majmunu i tikvi. Da bi uhvatili živu zver, urođenici vešaju na kokosovo stablo tikvu u kojoj je kikiriki. Majmun dotrči, uvuče šaku, zgrabi kikiriki I zatvori šaku. Ne može izvući ruku. Ono što je zgrabio čini ga zarobljenikom. Izašavši iz Gurdijevove škole napisao sam:

«Treba pipkati, ispitivati zamke, a zatim se lagano povući. Nakon što donekle zadovoljimo znatiželju, trebamo nežno vratiti pažnju na svet u kom živimo, ponovno steći svoju slobodu I svoju lucidnost, nastaviti svojim putem na zemlji ljudi kojima pripadamo. Bitno je uvideti u kojoj se meri suštinsko kretanje takozvane tradicionalne misli podudara s kretanjem savremene misli. Fizika, biologija i matematika u svojoj krajnjoj tačci danas se preklapaju s nekim podatcima ezoterije, podudaraju s određenim vizijama svemira, s odnosima energije i materije, koje spadaju u vizije naših predaka. Današnje nauke, ako im pristupimo bez naučnog konformizma, komuniciraju sa starim magovima, alhemičarima, taumaturzima. Pred našim se očima odvija se revolucija, a to je nenadano spajanje razuma, na vrhuncu njegovih osvajanja, s duhovnom intuicijom. Za uistinu pažljive promatrače, problemi koji se postavljaju savremenome umu više nisu problem napretka. Pojam napretka već je nekoliko godina mrtav. Reč je o problemima promene stanja, o problemima preobrazbe. U tom smislu, ljudi koji se bave činjenicama koje pripadaju vanjskom iskustvu kreću se u smeru budućnosti i čvrsto pružaju ruku avangardnim naučnicima koji pripremaju dolazak sveta koji nema ništa zajedničko sa svetom u teškoj tranziciji u kom ćemo živeti još nekoliko sati.»

Upravo tu temu ćemo razvijati u ovoj knjizi. Trebamo, dakle,rekao sam pre nego što sam se prihvatio te teme, projicirati svoj um daleko unazad i daleko unapred da bismo shvatili sadašnjost. Primetio sam da ljude koji su jednostavno «moderni», a koje prije nisam voleo, s razlogom nisam voleo. Ali krivo sam ih osuđivao. Njih, u stvari, treba osuđivati jer njihov duh zauzima samo isuviše malen odsečak vremena. Tek što su se pojavili, već su zastareli. Da bismo bili prisutni, moramo biti savremenici budućnosti. A čak i daleku prošlost možemo opažati kao odek budućnosti. Prema tome, kada sam počeo ispitivati sadašnjost, dobio sam o njoj odgovore koji su bili prepuni čudnovatosti I obećanja.

James Blish, američki pisac, rekao je u Einseinovu slavu da je on «progutao Newtona živog». Sjajne li definicije! Ako se naša misao uzdiže prema višoj viziji života, ona je sigurno u živom obliku upila u sebe istine s niže g nivoa. Tu sam sigurnost stekao usled svojih istraživanja. To se može činiti banalnim, ali nakon što smo živeli od misli koje su se naizgled nalazile na vrhuncima, kao što je mudrost Guénona ili sistem Gurdijeva, koji nisu znali glavninu društvenih i naučnih  činjenica ili su ih prezirali, ovaj novi način prosuđivanja menja smer i apetit duha. «Niske stvari, rekao je još Platon, moramo pronaći u visokim stvarima, iako su udrugom stanju.» Sada sam uverenja da je svaka viša filozofija u kojoj svoj život ne nastavljaju činjenice s nivoa koju ona navodno prevazilazi, prevara.

Zbog toga sam krenuo na prilično dugo putovanje na strani fizike, antropologije, matematike, biologije, pre nego što ću ponovno započeti stvarati svoju ideju o čoveku i o njegovoj prirodi, o njegovim moćima i o njegovoj sudbini. Nekad sam pokušavao spoznati i shvatiti čoveka kao celinu i prezirao sam nauku. Slutio sam da je duh sposoban doseći uzvišene vrhunce. Ali što sam znao o kretanju u naučnim domenama? Nisu li na tom području bile otkrivene neke od tih moći u koje sam bio sklon verovati? Govorio sam sebi: treba prevazići prividnu proturečnost između materijalizma i duhovnosti. Ali nije li kretanje nauke vodilo u tom smeru? I, u tom slučaju, nije li moja zadaća bila prikupiti podatke o tome? Nije li to, na kraju krajeva, bio razumniji čin za jednog Zapadnjaka 20.veka nego da uzme hodočasnički štap i da bos krene prema Indiji? Nije li oko mene bilo dovoljno ljudi i knjiga koji su me mogli podučiti? Nisam li pre svega trebao istražiti svoj vlastiti teren?

Ako je naučno razmišljanje, na svojoj krajnjoj tački, dovodilo do revizije priznatih ideja o čoveku, ja sam to trebao znati. Naposletku, još je nešto bilo nužno. Bilo koju predodžbu koju sam kasnije mogao stvoriti, o sudbini uma, o smislu ljudske pustolovine, mogao sam zadržati samo ukoliko se protivila kretanjima savremene spoznaje.

Naišao sam na odjek tog razmišljanja u Oppenheimerovim rečima:«Trenutačno živimo u svetu u komu pesnici, istoričari i filozofi ponosno govore da ne žele niti početi razmatrati mogućnost da nauče bilo šta što ima veze sa naukom: oni vide nauku na kraju dugačkog tunela, isuviše dugačkog da bi obavešten čovek zavirio glavom u njega. Naša je filozofija – ako je uopšte imamo- dakle, otvoreno zastarela i, u što sam uveren, potpuno neprilagođena našem vremenu.»

Međutin, dobro izvežbanom intelektualcu, ako to uistinu želi, nije ništa teže ući u sistem misli koji upravlja nuklearnom fizikom nego prodreti u marksističku ekonomiju ili u tomističku nauku. Nije teže shvatiti teoriju kibernetike nego analizirati uzroke kineske revolucije ili Mallarméovo pesničko iskustvo. U stvari, odbijamo taj napor, ne iz straha od napora, nego zato što osećamo da bi on podrazumevao promenu načina razmišljanja Ii izražavanja, te reviziju dosada priznatih vrednosti.

«Ipak, već je odavno, mislio je Oppenhimer, trebalo stvoriti suptilniju inteligenciju prirode ljudske spoznaje, čovekovog odnosa sa svemirom.»

Počeo sam, dakle, kopati po riznici današnjih nauka i tehnologije, na nestručan način, zasigurno, s prostodušnošću i divljenjem koji su možda bili opasni, ali povoljni za rađanje poređenja, saglasnosti, razjašnjujućih sličnosti. Tada sam se ponovno susreo s određenim brojem uverenja koja sam ranije imao na strani ezoterije, mistike, o beskonačnoj veličini čoveka.

Ali susreo sam se s njima u drugom stanju. To su sada bila uverenja koja su u živom obliku upila u sebe oblike i dela ljudskog uma moga vremena, primenjenog na proučavanje činjenica. One više nisu bile «reakcionarne», i srozavale su zastarelost i umesto da ih izazivaju. Vrlo teški sukobi, kao što je sukob između materijalizma i duhovnosti, između individualnog i kolektivnog života, upijali su se u njih pod delovanjem velike topline. On u tom smislu više nisu bile izraz izbora, dakle raskida, nego nastanka, nadilaženja, obnavljanja, drugim rečima,postojanja.

Čini se da ples pčela, toliko brz i nepovezan, u prostoru crta precizne matematičke figure i čini jezik. Sanjam o tome da napišem roman u komu bi svi susreti koji se čoveku dogode za njegova postojanja, prolazni ili upečatljivi, vođeni onime što nazivamo slučajnošću, također crtali figure, izražavali ritmove, bili ono što možda jesu: mudro sastavljen govor, upućen nekoj duši u svrhu njenoga ispunjenja, a od koga ona za vreme jednog života shvati samo nekoliko reči bez reda. Nekada mi se čini da shvatam smisao toga ljudskoga baleta oko mene, da dokučujem da neko govori meni kroz pokrete bića koja se približavaju, stoje ili se udaljavaju. Zatim gubim nit, poput svih ostalih, do sledećeg velikog, a opet delomičnog dokaza. Upravo sam odlazio od Gurdijeva. Živim prijateljstvom bio sam povezan s Andréom Bretonom. Preko njega sam upoznao Renéa Alleaua, istoričara Alhemije. Jednoga dana dok sam, za jednu zbirku aktuelnih dela, tražio popularizator nauke , Alleau me je upoznao s Bergierom. Radilo se o poslu za preživljavanje, i nisam baš cenio nauku, bilo da je popularizirana ili ne. Međutim, taj potpuno slučajan susret još će dugo nakon toga upravljati mojim životom, prikupljati i usmeravati sve velike intelektualne ili duhovne uticaje koji su delovali na mene, od Vivekanande do Guénona, od Guénona do Gurđijeva, od Gurđijeva do Bretona, i u zreloj će me dobi vratiti na moju polazišnu točku: na moga oca.

Tokom pet godina istraživanja i razmišljanja, za vreme kojih su naše dve prilično različite duše stalno bile sretne što su zajedno, čini me se da smo otkrili novu tačku gledišta koja je bogata mogućnostima. Isto su to, na svoj način, nadrealisti radili već trideset godina. Ali mi nismo, poput njih, tragali na strani sna i infra svesti. Mi smo išli u drugu krajnost: na stranu ultra svesti i više budnosti. Pokrstili smo školu u koju smo stupili, školu fantastičnog realizma. Ona ne pokazuje nimalo sklonosti ka neobičnome, k intelektualnom egzotizmu, ka baroku i ka slikovitom. «Putnik će pasti mrtav pogođen slikovitošću», rekao je Max Jacob. Ne tražimo otuđivanje. Ne istražujemo daleka predgrađa stvarnosti; naprotiv, težimo tome da se postavimo u središte. Mislimo da u samom srcu stvarnosti um, ako je imalo nadaktiviran, otkriva fantastiku. Fantastiku koja ne poziva na beg, već pre na duboki pristanak.

Pisci i umetnici traže fantastiku izvan stvarnosti, u oblacima, zbog nedostatka mašte. Odatle donose samo nepotpuni proizvod. Fantastiku, poput drugih dragocenih materijala, treba čupati iz utrobe zemlje, iz stvarnosti. A prava mašta je nešto sasvim drugačije od bega u nestvarno. «Nijedna sposobnost duha ne zaranja i ne kopa dublje od mašte: ona je veliki ronilac.»

Fantastiku uopšteno definišemo kao nasilje nad prirodnim zakonima, kao pojava nemogućeg. Po našem mišljenju reč uopšte nije o tome. Fantastika je očitovanje prirodnih zakona, učinak kontakta sa stvarnošću kada je percipiramo direktno , a ne filtriranu kroz veo intelektualnog sna, navika, predrasuda i konformizma. Savremena nas nauka uči da iza jednostavnog vidljivoga sveta postoji složeni nevidljivi svet. Sto, stolica, zvezdano nebo u stvari se radikalno razlikuju od predodžbe koju mi imamo o njima: sistemi i u rotaciji, energija u suspenziji i td. U tom je smislu Valéry rekao da su, na području savremene spoznaje, «čudesno i objektivno sklopili zadivljujuć savez». Kao što ćemo, nadam se, videti u ovoj knjizi, činilo nam se jasnim da taj kontakt između čudesnog i objektivnog nije primenjiv samo na područje prirodnih i matematičkih nauka. Ono što vredi za te nauke nesumnjivo vredi i za ostale aspekte postojanja: primerom, za antropologiju, ili za savremenu istoriju, ili za individualnu psihologiju, ili za sociologiju. Ali trebamo postati svesni velikih poteškoća. One se sastoje u tome da su, na području humanističkih nauka, sve predrasude se sklonile, uključujući i one koje su danas egzaktne nauke evakuisale. I u tome da su istraživači, u domeni koja im je toliko bliska, i toliko nestalna, neprekidno pokušavali, kako bi konačno videli jasno, svesti sve na jedan sistem : Freud objašnjava sve, le Capital objašnjava sve, i tako dalje. Kada spominjemo predrasude, trebali bismo reći: praznoverja. Postoje stara i savremena praznoverja. Prema mišljenju nekih ljudi, ne možemo shvatiti nijedan civilizacijski fenomen ako ne priznamo da je u davna vremena postojala Atlantida. Drugi smatraju da je moguće objasniti Hitlera samo uz pomoć marksizma. Neki u svakom geniju vide Boga, dok drugi vide samo seksualnost. Cela ljudska svest je templarska, pod uslovom da nije hegelovska. Naš se zadatak, dakle, sastoji u tome da učinimo osetnim, u njegovom grubom stanju, savez između čudesnog i objektivnog u samome čoveku ili u čoveku unutar društva, kao što je on osetan u savremenoj biologiji, fizici i matematici, gde se vrlo otvoreno i, sve u svemu, na vrlo jednostavan način govori o «Apsolutnom drugome», o«Zabranjenoj svetlosti» i o «Kvantnom broju neobičnosti».

(...)

Ova knjiga nije roman, iako je njena namera romantična. Ona ne spada u naučnu fantastiku, iako se dotiče mitova kojima se taj žanr napaja. Ona nije zbirka čudnovatih činjenica, iako se u njoj Anđeo Čudnovatog dobro snalazi. Ona nije ni doprinos nauci , ni instrument nepoznate nauke, ni svedočanstvo, ni dokumentacija, ni poduka. Ona je priča, pomalo legenda, a pomalo istinita, o prvom putovanju u još uvek neistražena područja svesti. U njoj se, kao u dnevnicima renesansnih putnika, isprepliću bajka i stvarnost, nasumično uspoređivanje i tačna vizija. Radi se o tome da nismo imali ni vremena ni sredstava da bismo naše istraživanje doveli do kraja. Možemo samo predložiti pretpostavke, postaviti skice komunikacijskih puteva među tim različitim domenama koje za sada još uvek predstavljaju zabranjene zone. Mi smo u tim zabranjenim zonama boravili samo nakratko. Kada ih bolje istražimo, sigurno ćemo pimetiti da su mnoge od naših reči bunovne, kao što su bili bunovni izveštaji Marca Pola. Tu ćemo mogućnost rado prihvatiti. «U knjižurini Bergiera i Pauwelsa ima brdo gluposti.» Tako će se govoriti. Ali ako ta knjižurina potakne želju za promatranjem izbliza, mi smo postigli svoj cilj.

Kao što je Fulcanelli pokušao izneti na videlo i dočarati tajnu katedrala, mi smo mogli napisati: «Čitatelju prepuštamo brigu o postavljanju korisnih usporedbi, o usklađivanju verzija, o izdvajanju objektivne istine kombinirane s legendarnom alegorijom u tim zagonetnim fragmentima.» Međutim, naša dokumentacija ne duguje ništa skrivenim učiteljima, zakopanim knjigama ili tajnim arhivima. Ona je opširna, ali dostupna svima. Kako je ne bismo učinili odviše teškom, izbegavali smo umnožavanje citata, fusnota, upućivanja na bibliografiju i tako dalje. Ponekad smo posegli za slikama i alegorijama želeći biti efektivniji, a ne zbog želje za tajanstvenošću, koja je kod ezoteričara toliko živa da nas podseća na dijalog Marx Brothersa:

«Slušaj, u komšijinoj  kući je skriveno blago.

-Ali u komšiluku nema kuće.

-Pa dobro, sagradit ćemo je!»

Ova knjiga, kao što sam rekao, puno duguje Jacquesu Bergieru. Ne samo što se tiče njene opšte teorije koja je plod stapanja naših misli, već i što se tiče dokumentacije. Svi koji su bili u blizini tog čoveka nadljudskoga pamćenja, proždrljive znatiželje, i – što je još ređe – stalno prisutnoga duha, bez problema će mi poverovati ako kažem da mi je Bergier u jednom bljesku podario dvadeset godina aktivnoga čitanja. U tome moćnome umu postoji sjajna biblioteka koja mu je na usluzi: izbor, svrstavanje i najsloženije veze uspostavljaju se elektronskom brzinom. Spektakl toga uma u pokretu uvek je u meni izazivao uzdizanje sposobnosti, bez kojega bi mi koncepcija i stvaranje ovoga dela bili nemogući. U jednom uredu u ulici Berri koji nam je jedan štampar velikodušno stavio na raspolaganje, prikupili smo veliku količinu knjiga, časopisa, novina na svim jezicima, a jedna je sekretarica beležila na hiljade stranica beleški, citata, prevoda i razmišljanja koje smo joj diktirali. Svake nedelje kod mene, u Mensil-le-Roiu, nastavljali bismo naš razgovor, koga bismo prekidali čitanjem, i iste bih noći pismeno beležio suštinu našega razgovora, ideje koje bi se izrodile iz njega, nove smerove istraživanja na koje bi one upućivale. Svakoga dana tokom pet godina sedao bih za svoj pisaći sto u cik zore, jer bi me nakon toga čekali dugi sati vanjskih poslova. Budući da su stvari ono što jesu u ovome svetu kom se ne želimo prepustiti, pitanje vremena je pitanje energije. Ali trebalo nam je još deset godina, puno materijalnih sredstava i brojna ekipa da bismo naš pothvat započeli voditi ispravno. Hteli bismo, ako jednoga dana budemo imali nešto novca na raspolaganju, izdvojenog tu i tamo, stvoriti i pokrenuti neku vrst instituta u kom bi se nastavila proučavanja koja su u ovoj knjizi tek započeta. Ako ove stranice imaju neku vrednost, želeo bih da nam one u tome pomognu. Kao što je rekao Chesterton, «ideja koja ne teži za time da postane reč je loša ideja, a reč koja ne teži za time da postane delo je loša reč».

Zbog raznih razloga, Bergierove vanjske aktivnosti su brojne. I moje su brojne, a uz to su i prilično opsežne. Ali u detinjstvu sam video kako ljudi umiru od rada. «Kako radite sve to što radite?» Ne znam, ali mogao bih odgovoriti Zenovim rečima:«Idem peške, a uz to sedim na leđima bika.»

Brojne poteškoće, opterećenja i smetnje svake vrste iskrsle su na putu, do te ere da su me bacale u očaj. Nimalo ne volim lik stvaraoca koji je surovo ravnodušan prema svemu što nije njegovo delo. Mene obuzima ljubav većih razmera, a uskogrudnost u ljubavi, čak i ako je cena lepoga dela, čini mi se strašno iskrivljenom. Ali razumećemo da se u ovome stanju, u plimi života koji uvelike učestvuje u svemu, ponekad izlažemo riziku odsutapanja. Pomogla mi je jedna misao Vincenta de Paula: «Velike namere uvek nailaze na razne susrete i poteškoće. Telo i krv govoriće nam da treba odustati od misije, dobro pazimo da ih ne poslušamo. Kada Bog jednom donese odluku, nikada je ne menja, koliko god se nama činilo da se događa nešto protivno tome.»

Na tim dodatnim satovima u Juvisyu koje sam spomenuo na početku ovoga predgovora, jednoga su nam dana dali da komentarišemo Vignyevu rečenicu: «Uspešan život je san iz mladosti ostvaren u zreloj dobi.» Tada sam sanjao o tome da produbim filozofiju svoga oca, koji je bio filozof napretka, i da joj služim. Nakon toliko bežanja, suprostavljanja i skretanja, to je ono što sada pokušavam. Neka moja borba donese mir njegovome pepelu! Tome pepelu koji je danas raspršen, onako kako je on želeo, misleći, kao što i ja mislim, da «je materija možda samo jedna od maski među svim maskama koje nosi Veliko Lice».

__________________________________________

 Alhemijska literatura  

     Znamo za više od stotinu HILJADA  alhemičarskih knjiga ili rukopisa. Ta silna literatura kojoj su se posvetili kvalitetni umovi, važni i čestiti ljudi, ta silna literatura koja svečano potvrđuje svoju predanost činjenicama, ekperimentalnoj stvarnosti, nikad nije naučno istražena. Vladajuća misao, u prošlosti katolička, danas racionalistička, održavala je oko tih tekstova zaveru neznanja i prezira. U stotinama hiljada knjiga i rukopisa možda su sadržane neke tajne energije i materije. Sve ako to i nije istina, u njima je barem tako obznanjeno.

     Prinčevi, kraljevi i republike poticali su bezbrojne ekspedicije u daleke zemlje i finansirali raznovrsna naučna istraživanja. Nikada se ni jedna skupina kriptografa, istoričara, lingvista i naučnika, fizičara, hemičara, matematičara, biologa, nije sastala u nekoj celovitoj alhemičarskoj biblioteci sa zadatkom da vidi šta je iz tih starih radova ispravno i iskoristivo. To je nepojmljivo. Činjenica da je takva zatvorenost duha moguća i trajna, da vrlo civilizirana ljudska društva, nalik na naše, prividno bez predrasuda bilo koje vrste, mogu na svom tavanu zaboraviti stotine hiljada knjiga i rukopisa koje nose natpis “Blago” – i najveće će skeptike uveriti da živimo u fantastici.

      Istraživanja na području alhemije poduzimana su retko, bilo od strane mistika koji u tekstovima traže potvrdu svojih duhovnih stavova, bilo od strane istoričara koji su prekinuli svaki dodir sa naukom i tehnologijom. Alhemičari govore da je nužno više hiljada puta destilisati vodu koja služi za pripremanje Eliksira. Čuli smo kako jedan specijalizovani istoričar  tvrdi da je ta radnja suluda. Nije ništa znao o teškoj vodi niti o metodama koje služe za pretvaranje obične vode u tešku. Čuli smo kako neki erudit tvrdi da bi, budući da beskrajno rafinisanje i pročišćavanje metala ili metaloida nimalo ne menja njegova svojstva, u alhemičarskim uputama trebalo potražiti postupak mističnog učenja strpljenja, koje bi se odvijalo ritualnim kretnjama sličnima brojanju zrnaca na krunici. Naime, upravo se takvim rafinisanjem, pomoću metode koju su opisali alhemičari i koju danas nazivamo “fuzijom zone”, proizvodi čisti germanij i silicij za tranzistore. Danas, zahvaljujući radovima s tranzistorima, znamo da dubinskim pročišćavanjem metala i uvođenjem u njega nekoliko milijuntih delova grama pažljivo odabranih nečistoća, obrađivanom telu dajemo nova, revolucionarna svojstva. Ne želimo nagomilavati primere, ali bismo želeli da ljudi shvate koliko bi poželjno bilo uistinu metodično proučiti alhemičarsku literaturu. To bi bio golem posao, koji bi zahtevao desetke godina rada i desetke istraživača svih disciplina.

 Ni Bergier ni ja nismo to mogli niti skicirati, ali ako naša nespretna knjižica jednoga dana navede nekog pokrovitelja da odluči omogućiti taj posao, tada nismo u potpunosti izgubili vreme

______________________________________________

Alkemijska dostignuća  

        Proučavajući malo alhemičarske tekstove, zaključili smo da su oni uglavnom moderni u odnosu na doba u kom su napisani, dok ostala okultistička dela kasne. S druge strane, alhemija je jedina parareligijska praksa koja je istinski obogatila našu spoznaju stvarnosti. 
Albert Veliki (1193-1280) uspeo je da prozvede kaustički kalij-karbonat. Prvi je opisao hemijski sastav živinog minerala, olovnog belila i minija. 
Raymond Lull (1235-1315) proizveo je potasijum bikarbonat. 
Teofrast Paracelsus (1493-1541) prvi je opisao cink, koji je dotad bio nepoznat. Uveo je upotrebu hemijskih spojeva u medicini.
Giambattista della Porta (1541-1615) proizveo je kositreni oksid. 
Jean-Baptiste Van Helmont (1577-1644) utvrdio je postojanje plinova. 
Basile Valentin (čiji pravi identitet niko ne zna) u 17. je veku otkrio sumpornu i klorovodičnu kiselinu. 
Johann Rudolf Glauber (1604-1668) otkrio je natrijev sulfat.
Brandt (umro 1662.) je otkrio fosfor.
Johann Friedrich Boetticher (1682-1719) bio je prvi Evropljanin koji je proizveo porculan.
Blaise Vigenere (1523-1596) otkrio je benzolsku kiselinu.

    To su neki od alhemičarskih radova koji su obogatili čovečanstvo u doba napretka hemije . Što se druge nauke više razvijaju, čini se da alhemija sledi napredak, a često mu i prethodi. Breton 1722. godine, u svojim Ključevima spagirične filozofije na više nego pametan način govori o magnetizmu i često predviđa savremena otkrića. Otac Castel 1728., u trenutku kad se počinje širiti pojam gravitacije, govori o gravitaciji i o njenim odnosima sa svetlošću izrazima koji će dva veka kasnije na čudan način odjeknuti u Einsteinovoj misli: ”Rekao sam da bismo svetu, kad bismo mu oduzeli težinu, u isto vreme oduzeli i svetlost. Uostalom, svetlost, zvuk, i sva ostala osetilna svojstva čine jedan lanac i nalik su na rezultate mehanike, pa tako i težine prirodnih tela koja su manje ili više svetla i zvučna, već prema tome koliko su teška i pokretljiva.” U alhemičarskim radovima našega veka često su, pre nego u univerzitetskim  radovima, bila objavljena najnovija otkrića nuklearne fizike, i verojatno će se u sutrašnjim radovima spominjati najapstraktnije moguće fizičke i matematičke teorije.  

                                                                       ARHIVA

                                                                       EZOTERIJA