петак, 04. јануар 2013.

Glad -Treći jahač Apokalipse

jj71ac


Uz svo poštovanje prema ovom uglednom istoričaru moram da primetim da su, izuzev uskog okvira teme, njegovi zaključci sporni.  Uprkos tome, i ličnom neslaganju sa pojedinim stavovima intervju postavljam jer je  tema vrlo aktuelna.


Cormac Ó Gráda

Glad nestane, ali njezini tragovi ostaju.
Kašmirska poslovica


Glad je samo u 19. veku odnela više od stotinu miliona života. U prošlom veku najmanje sedamdeset. Glad danas ne ubija više tako fatalno kao što je to radila nekada, ali uprkos tome u svetu je svaki dan bez primerene količine hrane još uvek od 800 do 900 miliona ljudi. Pothranjenost je nekakva tinjajuća glad, upozorava dr. Cormac Ó Gráda, profesor ekonomije na univerzitetu u Dablinu, jedan od najvećih poznavatelja i autora knjiga o gladi. Svoje  delo o istoriji gladi, za koju je osim prirode uvek u velikoj meri kriva i politika, napisao je pre svega zato da bi iz iskustva prošlosti izvukao pouke za budućnost. Jer glad, i zbog sadašnje ekonomske krize, još nije iskorenjena. Najranjivija dakako ostaje Afrika.

Glad je zapravo neprestani pratilac čovečanstva. Mogli bismo reći da je stara barem koliko i naša civilizacija?

Ili čak starija. O njoj već govore prvi ljudski zapisi, stari više hiljada godina. No glad su zasigurno poznavali još pre izuma prvih pisama. Glad je, na primer, spomenuta već na staroegipatskim stelama iz vremena od tri thiljada godina pre naše ere.

… i čak u mezopotamskom epu o Gilgamešu.

Tačno. I u mnogim drugim izvorima iz onoga vremena. Posebno je zanimljiv zapis iz nekadašnje Edese na severu Mezopotamije, današnje Sanliurfe na jugoistoku Turske. Tadašnji hroničari su glad opisali u svim njezinim podrobnostima. O njoj na više mesta govori i Biblija. U Otkrivenju je recimo predstavljena kao treći jahač Apokalipse.

Glad je u istoriji pobila više ljudi nego preostala tri jahača Apokalipse zajedno.

Nisam sasvim uveren. Kad dođe do gladi, mrtvih je vrlo mnogo, ali to se ne događa svake godine. Jedan od glavnih ciljeva moje knjige bilo je ustanoviti koliko su se često gladi pojavljivale u istoriji. Bilo je mnogo malih, lokalnih gladi, koje su dakako izazvale puno nevolja i žrtava, ali katastrofalne gladi uprkos tome nisu bile jako česte. Jer ako bi bile, čovečanstvo ne bi preživelo. Rast stanovništva katkada nije bila tako brza, kao što je, recimo, bila brza u prošlom veku. Ako bi se strašne gladi ponavljale svakih pet ili deset godina i odnosile desetinu stanovništva, što se pri nekim zaista velikim izbijanjima gladi i događalo, tada bi čovečanstvo jednostavno iščezlo.

Postoji li definicija gladi?

Prave naučne definicije nema. Prema meni, glad je pojava koja ugrožava mnogo ljudi u određenoj zajednici ili državi i izaziva veliku smrtnost. S druge strane, prati je i pad rodnosti. Dakle, dvostruki demografski minus.

Za glad je bila u nekadašnjim vremenima kriva ponajpre priroda. Čini se da je zajednički imenitelj tadašnjih gladi bila pre svega kiša?

I suša.

Dakle, previše i premalo kiše?

U starom Egiptu su seljaci uvek bili zavisni od poplava i plodnih naplavina što ih je donosio Nil. Za seljake u Sudanu to u biti vredi i danas. No svaka peta poplava bila je u proseku previsoka ili preniska. Posledica je bila glad. I velika glad koja je zahvatila Evropu od 1315. do 1322. godine, od severa Francuske, Irske, Engleske, zapadne Poljske do skandinavskih država, bila je posledica teških kiša i neuobičajeno hladnog vremena. Istoričar William Chester Jordan tvrdi da je zbog gladi i bolesti tada pomrla petina do trećine stanovništva u spomenutim zemljama.

Prava suprotnost Gladi jednog zeca, kako su je nazvali Azteci, koju je u Meksiku još pre dolaska Cortésa izazvala teška suša.

Ta glad iz 1454. godine bila je jedna od najtežih u Meksiku. Slična suša je puno kasnije, između 1877-79. godine zahvatila i Brazil. Ta grande seća je tada pokosila najmanje pola miliona ljudi.

Otkuda ime Glad jednoga zeca?

Azteci su je imenovali po prvoj godini u svom 52-godišnjem kalendarskom ciklusu.

Zanimljivo je da su različiti narodi gladi davali neuobičajena imena. U Irskoj ste tešku glad iz 18. veka na primer nazvali godinom pomora?

Da. Bliain an áir. Hroničari gladi su zaoista imali  bujnu maštu. Dve teške gladi u 18. veku su u Indiji proglasili za doji bara, za glad lobanja. U Južnoj Africi su glad iz ranog 19. veka imenovali madhlatule. Jedi što možeš i ćuti. Glad u Ukrajini, koju je izazvala Staljinova politika, u svetu poznaju kao holodomor. Reč je o složenici iz reči glad i pomor.

Zašto tako neuobičajena imena?

Ljudi su ih smislili pre svega zato da bi jednu tešku glad razlikovali od druge. Tako su ih lakše zapamtili. Velike gladi su na taj način zauvek ostale u sećanju naroda.

Jesu li ostale zapisane i u sećanju njihovih vladara?

Najranije su civilizacije u tom krutom sukobu s prirodom zaista često bile prepuštene same sebi, ali kasnije, s razvojem društva, ljudi su od svojih vladara, vlada i političara očekivali pomoć. I vlade čak okrivljavali za glad…

… prema poznatom francuskom sloganu mauvais pain, mauvais gouvernement. Loš kruh, loša vlada …

Tačno. Upravo zato su mnogi vladari nastojali izbeći gnev izgladnelih masa koje su sve manje verovale da iza njihove bede stoji samo priroda. To im nije uvek uspevalo. Rimski je car Neron, na primer, pao u nemilost upravo zato jer građanima Rima nije uspeo zajamčiti obećanu pšenicu iz Afrike. Linč je izbegao samoubistvom. Venecijanca Pietra Loredana su proglasili za »dužda gladi«. Sličan nadimak je u Irskoj zaslužila i britanska kraljica Viktorija. I ako skočimo još u novija vremena: teške kritike danas dobija Mswati III. vladar Svazija, malene države na jugu Afrike, koju muči teško pomanjkanje hrane i prava epidemija aidsa, ali unatoč takvim nevoljama obesni vladar za svoj privatni avion upotrebljava dva puta više državnog novca nego što iznosi proračunsko odvajanje za zdravstvo.

Neka ljudi jedu kolače, ako već nema hleba, savetovali bi takvi obesni vladari. No ta poznata izreka, kažete, nije došla iz usta Marije Antoanete, kako danas misli dobar de sveta.

Ne, doista ne. Toga se setila grande princesse, junakinja znanog dela Jeana Jacquesa Rousseaua Confessions (Ispovesti). Ona je bila ta koja je na vest da u zemlji nema hleba, cinično odgovorila rečima qu'ils mangent de la brioche … Siromašni su zaista očekivali da će im elita u vreme teške gladi priskočiti u pomoć, u zamenu za njihovu lojalnost. Kad se to nije dogodilo, često je uzavrela krv. Mislim da ljudi danas od vlada očekuju puno više nego što su očekivali pre tri hiljade godina. I vlade danas mogu učiniti puno više dobrog i, na žalost, i puno više lošeg, nego što su to bile kadre učiniti nekoliko stotina godina unatrag.

Zanimljivo je da glad zapravo nikada nije izazvala velike prevrate?

Tako je. Irska »revolucija«, posledica teške gladi u 19. veku, završila se već nakon jednodnevne opsade Tipperaryja. Iznimka je možda samo Etiopija. Jer car Haile Selassie nije uspeo da ublaži tešku glad 1972-73. godine, sledeće se godine u zemlji dogodio prevrat. Do sličnih političnih potresa u Etiopiji je potom došlo nakon još jedne teške gladi 1985-86. godine. Ali i u tim dvema revolucijama nisu se oduprle izgladnele mase iz pokrajina Wollo i Tigre, nego vojska, kojoj su se pridružili studenti i nezadovoljnici iz više mesta.
.
Ali svi vladari ipak nisu bili takvi. Bilo je slučajeva da je vladajuća elita nastojala pomoći ljudima u vreme gladi.

Da, već u starom Egiptu poznavali su dobročinitelje koji su razdelili dobar deo vlastitog bogatstva kako bi spasili zemljake od smrti. Zapis na steli iz 1700. godine pre naše ere recimo slavi takvo dobročinstvo: »Dao sam hleb gladnim, odeću golim, sandale bosim … Grad sam spasio pred glađu …« U krizama je svaka pomoć nadasve korisna, ali u katastrofalnoj gladi stvari u ruke mora preuzeti država, a ne pojedinačni dobročinitelji. Oni mogu spasiti nekoliko hiljada ljudi, ne mogu se pobrinuti za milione…

Jesu li i na temelju takvih iskustava iz prošlosti u srednjovekovnom Lyonu ustanovili nekakve hambare obilja, chambres d'abondance, kako su ih nazvali?

Da. Ustanovljavali so ih po ugledu na slične hambare iz Genove i Firence, koje su tamošnji velikaši punili za teška vremena. Vlast se za takve akcije odlučivala i zbog vlastitih interesa, jer ako su siromasi gladni, dolazi do nereda i gladni mogu brzo postati veoma opasni za vlast. S druge pak strane, vlast je bila dobro svesna da glad donosi i bolesti, a te ne poznaju prepreke i brzo se mogu okomiti i na bogate. Borba protiv gladi bila je zato i u njihovu interesu.

Ali očito ne u interesu svih. Recimo, Thomas Wilson, prvi urednik Economista, izjavio je bez dlake na jeziku da čovek jednostavno nije dužan pomagati drugima…

Taj konzervativni mizantrop, poreklom iz Škotske, to je izrekao u kontekstu velike gladi u Irskoj četrdesetih godina 19. veka. Bio je veliki protivnik pomoći siromašnim, jer bi to, prema njegovu mišljenju, izazvalo veliki pomak bogatstva, od zaslužnih prema manje zaslužnim i siromašnim. Njima je savetovao da se sami pobrinu za sebe. Užasan način razmišljanja.

Što je zapravo bio uzrok te strašne gladi u Irskoj, koja je u 19. veku bila jedna od najtežih u Evropi?

Razloga je više. Jedan je ekonomska zaostalost. Zbog zaostalosti ekonomije seosko stanovništvo je bilo previše zavisno o samoj jednoj kulturi. U našem slučaju o krompiru. Drugi razlog je bila dotad nepoznata gljivična bolest koja se okomila na krompir i uništila urod. Za nju tada nije bilo leka. Krompir je uništavala više godina uzastopce (1846-52). Za siromašnu Irsku bila je to prava katastrofa. Vlada je pri tome bila posve bespomoćna. A mogla je učiniti više. Tri miliona ljudi ostalo je bez hrane. Vlada je pasivnost opravdavala i ideološkim razlozima. U Irskoj je previše ljudi, zato je u redu da priroda obavi svoje. Ako budemo pomagali ljudima, iz tog gorkog iskustva ništa neće naučiti, govorili su u Londonu, koji Irskoj tada naravno nije bio sklon. I zato je pomoć bila vrlo neučinkovita, a smrtnost veoma visoka.

Jesu li Irci i zbog gladi, koja je tada odvela u grob najmanje milion ljudi, tako masovno odlazili u tuđinu?

Vlada unatoč gladi tada nije dopustila iseljavanje, ali ljudi su ipak odlazili. Međutim, odlazili su samo oni koji su imali novaca. Seljaci i nadničari, koji su zbog bolesti krumpira ostali bez svega, bez hrane i bez posla, to sebi nisu mogli priuštiti. Zato im je vlada tada trebala priskočiti u pomoć novcem, pomoću kojeg bi mogli otići u Ameriku, Kanadu, Australiju. Na taj bismo način spasili ogromno života.

Irska je tada bila dio britanskog imperija. Postoji li kakva povezanost između gladi u svetu i kolonijalne politike?

Stvar nije tako jednostavna kao što je predstavlja Rudyard Kipling, koji je govorio o belcima »koji pune usta glađu« po čitavom britanskom imperiju. U početnoj fazi osvajanja i »pacifikacije« kolonijalizam je svojom brutalnošću dakako donosio i glad i smrt. No istodobno je donosio i ekonomski razvoj i po toj strani smanjivao opasnost teške gladi. To  vredi za Indiju, gde su Britanci, recimo, izgradili željeznice i tako bitno poboljšali prometne povezanosti na potkontinentu. To je bio veliki prilog razvoju Indije.

Postoji i druga strana priča. U Bengalu je 1770. godine zbog slabe letine izbila teška glad, ali vlast je od ljudi uprkos tome uterivala poreze, što je okolnosti samo pogoršalo. Kolonijalna vlast je u tom slučaju bila sakrivac za smrt više miliona ljudi. Za britansku krunu glad je bila svojevrsno pomagalo za uspostavljanje ravnoteže između broja stanovnika i zaliha hrane. Britanija se u Indiji tako ponašala sve do kraja 19. veka. Tek je nakon toga počela provoditi više paternalističku politiku. I zbog većeg osećaja odgovornosti za ljude pod britankom krunom. Pre toga osećaja nije bilo.

Britanska kolonijalna politika je prema tome slepo sledila Malthusovu teoriju o gladi kao najdelotvornije sredstvo prirode, teoriju što je profesor Alex de Waal proglasio jednom od najužasnijih intelektualnih zabluda svih vremena. U knjizi se i vi odlučno suprotstavljate Malthusu?

Zato jer ne verujem da glad deluje tako kao što je zamislio Robert Malthus. Prema njemu, glad dolazi tek tako i oslobađa nas suvišnog stanovništva što ga zemlja ne može više prehranjivati. Malthus nije imao pravo. Glad se događa, ali stanovništvo se nakon nje na mnogim mestima brzo oporavlja. Praksa ga je tu gadno demantovala. Bedne i gusto naseljene države su dakako ranjivije, ali to još ne znači da će se glad – jednostavno prema Malthusu – pojaviti upravo kod njih. Gde će izbiti glad, danas u velikoj meri odlučuje i politika. Gde su ratovi i korumpirani voditelji, tamo je opasnost gladi ponajveća. Mnogo veća nego u siromašnim ali mirnim zemljama. To Malthus dakako nije uzimao u obzir i zato njegove teorije ne stoje. Glad dakle nije demografski korektiv, kao što je dosledno ustrajavao.

Je li za glad uistinu na mnogim mestima kriva baš politika?

Američki senator Hubert Humphrey je 1974. godine jasno upozorio da je »hrana i moć«. Nekakvo skriveno oružje. Tada su Amerikanci prekinuli humanitarnu pomoć Bangladešu, jer nije hteo zaustaviti izvoz jute na Kubu. Kad je pomoć potom ipak došla, za mnoge je bilo već prekasno. Na mnogim mestima i danas vredi uverenje da su gladi koje su se nekoć događale posledica maltuzijanskih činilaca, a one koje se događaju danas posledica isključivo (pogrešne) vladine politike. Za sve veće gladi 20. veka za mnoge su krivi samo Staljin, Hitler ili Mao. Ali stvari su kompliciranije nego što se čine na prvi pogled. Kina je 1959. godine, na primer, bila vrlo siromašna zemlja. Zato za tadašnju glad nije bio kriv samo Mao. Već samo jedna loša letina može izazvati teške probleme.
Glad je tada u Kini uzela gotovo 25 miliona ljudi, ali za nju je bila kriva i ekonomska zaostalost, loše vreme, neprimerena prometna infrastruktura.

Glad, koju je tada posredno izazvala pekinška tzv. politika velikog skoka napred, u to je vreme na vlastitoj koži osetio i sam Mao Ce-tung, budući da 1960. godine zbog krize čak sedam meseci nije konzumirao meso?

I Ču En-laj je morao mesečnu upotrebu žita i brašna za svoju užu porodicu ograničiti na sedam kilograma. Tako kažu izvori. Liu Šao-či, jedan od najuglednijih kineskih političara toga vremena, kog su kasnije tokom kulturne revolucije usmrtili, tada je izjavio da je za tu strašnu glad »tri desetine kriva priroda, a sedam desetina čovek«. Kineska vlada je preterivala s (pre)brzim razvojem. Okolnosti jednostavno nisu bile naklonjene takvoj politici. Naime, dohodak po glavi stanovnika je 1950. godine u Kini iznosio samo četvrtinu svote koju je Britanija dosegla davne 1820. godine.

Nešto posebno bila je i velika bengalska glad 1943. godine?

Posebna je bila zato jer se Indija pre toga već oslobodila gladi. Nakon 1900. godine tamo nije više bilo ozbiljnije gladi. Potom je došao drugi svetski rat. Premda Indijci nisu hteli imati s njim posla, u biti su postali svojevrsna kolateralna šteta tadašnjeg ratnog vihora.

Jer su Britanci zaključili da su bojni brodovi značajniji od brodova s hranom?

To je bila ratna, strateška odluka. Ako za borbu ne budu upotrebili sve brodove, to će uraditi Hitler, a Japanci i još nešto gore, razmišljali su u Londonu, gde su zato dali prednost ratu, a ne brizi za gladne u Indiji. Zbog toga su tada u Bengalu umrla najmanje dva miliona ljudi.

Bog Mars je u Bengalu tada dao prednost Malthusu?

Na žalost, doista je bilo tako.

Čini se da je bengalska kriza potom još dodatno ojačala indijski nacionalizam i borbu za neovisnost?

Neprijateljstvo prema Britancima je nakon te drame nesumnjivo ojačalo. No situacija je bila dodatno zakomplicirana, budući da je Bengal tada bio veoma podeljen. Hindusi su za sve krivili muslimane, koji su bili više probritanski usmereni. Osim toga, Hindusi su u pravilu bogatiji od muslimana. Vladali su trgovinom, posudbom novca. Počelo je sektaštvo, zbog čega je Bengal kasnije bio i podeljen. Glad je  zaoštrila te suprotnosti i posledično Britance prognala iz Indije.

Bengalska priča jasno dokazuje da su rat i glad zapravo vazda veoma tiesno povezani.

Nesumnjivo, jer ratovi uvek još dodatno zaoštravaju ekonomsku zaostalost. Sredinom osamdesetih godina prijašnjeg veka je u čak 14 država – od 18 najvećih primatelja pomoći Ujedinjenih nacija – divljao rat. U osam država iz te skupine za glad je, osim rata, bilo krivo i vreme, u pet od njih glad su skrivili još »ekonomski problemi«. Jednu državu, Haiti, tada su mučile sve te kuge istodobno: rat, suša i ekonomski slom. I Evropa je zadnju veliku glad osetila tiokom drugog svetskog rata.

Nešto slično se događalo u Iraku nakon prvog zalivskog rata, kad je zbog sankcija, gladi i bolesti umrlo više nego milin ljudi.

Slične probleme imaju danas z i u Afganistanu, gde inače teško možemo govorimo o gladi, ali o pothranjenosti itekako možemo. I za to je opet kriv isključivo rat.

Istorija 20. veka bila je iznimno kruta. Za mnoge režime, sovjetski, kineski, etiopski na primer, glad je postala nadasve zgodno sredstvo za vođenje rata drugim sredstvima.

To što su radili bilo je doista užasno. Posebno stoga jer su se najteže gladi – kakva ironija sudbine – zapravo događale upravo u državama koje su barem na papiru proglašavale da će zauvek iskoreniti siromaštvo. No neke gladi ipak nisu bile prouzrokovane namerno. Mao Ce-tung nije nikada uzviknuo »Hoću pobiti 20 miliona ljudi!« Problem je u tome da je Peking tada previše žurio s razvojem. Staljin je radio nešto slično. Hteo je super-industrijalizovanu državu. S velikim gradovima. Ali ko će ih hraniti, kad se istodobno uništava selo? Bio je uveren da seljaštvo može proizvesti jednaku količinu hrane sa smanjenim radom i s manjim brojem ljudi. To se dakako nije dogodilo. Zbog gladi je zato pomrlo na milione ljudi. Cena je dakle bila strahotna, ali ni Staljin ni Mao verojatno uopšte nisu pomislili koliko života može uzeti njihova nerazumna politika. Cilj je tada opravdavao sva sredstva..

Zanimljivo je da je Sovjetski savez zapravo bio rođen u gladi koja pustošila po zemlji već u vreme oktobarske revolucije?

Maksim Gorki je maja 1918. godine pisao da je Petrograd, kasnije Lenjingrad, umirući grad, a Lenjin je za sve špekulante već odmah nakon revolucije zahtevao smrtnu kaznu. Tadašnja je glad bila nesretna posledica građanskog rata i suše koja je pogodila posebno dolinu Volge. Upravo zato je Gorki tada počeo veliku akciju za međunarodnu pomoć novoj državi, obrativši se i Američkoj upravi za pomoć (ARA), koju je vodio Herbert Hoover. Ta je do maja 1922. godine u Sovjetski savez poslala hranu za šest miliona ljudi. To je bila jedna od najvećih humanitarnih akcija toga vremena, zbog čega je Gorki potom poslao više  toplih zahvalnih pisama Amerikancima. To je u biti bio početak globalizacije međunarodne pomoći.

Ali i to je bila svojevrsna politika, slično kao Marshallov plan nakon drugog svetskog rata.

Naravno, jer je ARA bila zapravo celo vreme pod okriljem američke vlade. Humanitarna pomoć i politika u tom su slučaju delovale ruku pod ruku.

U Kijevu još i danas tvrde da je holodomor, velika glad tridesetih godina, zapravo svojevrsni genocid nad Ukrajincima. Slažete li se s takvim tvrdnjama?

Za mene to nije bio genocid. Ne verujem, naime, da je sovjetska vlast htela planski uništiti Ukrajinu. Vodila je pak politiku koja bi se zapravo mogla okončati genocidom. Bavio sam se dosta tom problematikom, ali pri toj je temi teško doći do zajedničkog imenitelja, budući da u Ukrajini holodomor još uvek tretiraju veoma emotivno. Rasprava je odveć politizirana, zato je teško doći do pravog broja žrtava. Prema mojim ocenama, u Ukrajini je tada umrlo oko tri miliona ljudi. U Ukrajini govore o puno većoj brojci. Ali i Aleksander Kulčicki, najpoznatiji ukrajinski istraživač holodomora, ne pristaje na te brojke i govori o tri do četiri miliona mrtvih.

Glad čoveka često pretvori u životinju. Tokom nemačke blokade Lenjingrada, kad je grad bio posve odrezan od zaleđa, došlo je čak do kanibalizma.

Glad ljude zaista prisiljava na takve stvari. Roditelji postaju bešćutni prema deci, prodaju ih ili ih čak jedu. Nobelovka Pearl Buck pisala je o tome u knjizi Dobra zemlja, opisujući strahovitu glad u Kini. Zbivanja u Lenjingradu nisu zato ni po čemu odstupala od takvih užasnih primera. U prvim mesecima blokade otkrili su nekih 900 slučajeva kanibalizma. Ljudsko meso su prodavali čak na tržnici … Iz verskih razloga to nisu radili zapravo samo u Bengalu, gde je odnos prema mesu posve drugačiji.
Glad vazda posve ruši sva postojeća pravila i odnose. U Starom zavetu, recimo, piše da je tokom sirijske opsade Samarije za glavu magarca treba platiti čak 80 srebrenjaka. Takva je tada bila glad. A ona uvek najviše udara po siromasima. U takvim krizama vrednost stvari koje nije moguće pojesti dramatično opada, zato siromasi jednostavno nemaju što prodati da bi kupili hranu. U Irskoj su tokom gladi upadali čak u zatvore, budući da se zatvorenicima, koje je valjalo hraniti, više ugađalo nego onima koji su bili na slobodi…

Glad tako postaje pravi raj za špekulante i tržišne mešetare?

Trgovci su oduvek lakomi. U srednjem veku su unajmljivali čak mađioničare da bi pomoću njih odagnali kišu, za koju su ljudi molili u vreme suše. No tržište samo po sebi ne izaziva glad. Njegova je zadaća da pribavi hranu od tamo gde je ima za mesta gde je nema. Ali to nije moguće uraditi preko noći. Za to dakako nije krivo tržište, nego vlast. Ona je u pravilu vazda prespora.

U minuloj deceniji većih gladi praktično nije bilo. Iznimke su možda samo Malavi i Niger, gde glad uprkos svemu nije bila takva kao one u prethodnom veku. Znači li to da se taj strašni jahač Apokalipse polako ipak povlači pred napretkom i većom proizvodnjom hrane u svietu?

Neki stručnjaci, koji su nam još pre nekoliko decenija najavljivali strašne gladi, poput biologa Paul Ehrlicha s univerziteta u Stanfordu, gadno su pogrešili. Ehrlich je sredinom šezdesetih godina govorio o nekoliko stotina miliona ljudi koji će umreti zbog pomanjkanja hrane. Neki zagovornici Malthusa bili su u svojim prognozama još strašniji. Govorili su čak o milijardama mrtvih. No njihove prognoze se nisu ostvarile. Lično sam optimističniji, no uprkos svemu ostajem nadasve oprezan optimist.

Šta će se dogoditi za pedeset godina, ne zna dakako niko, ali u sledećih dvadeset godina, kako kažete, zasigurno neće biti teže gladi.

Manje će gladi dakako biti, ali s njom će se biti lako suočiti. Naravno, ako u dotičnoj državi bude mir. Moj optimizam se zasniva na događajima iz bliže prošlosti, u kojoj katastrofalne gladi zapravo više nije bilo. Imali smo, kako napominjete, glad u Malaviju i Nigru. Neki stručnjaci nagovještavali su više desetina hiljada mrtvih, ali to se nije ostvarilo. U Malaviju danas puno više ljudi umire usled zaraženosti virusom HIV, nego usled gladi. Svet se danas delotvornije suočava s gladi. I politika deluje u tom smeru. Danas, srećom, nema više Maa ili Staljina. Imamo doduše Severnu Koreju, Burmu i još nekoliko sličnih diktatura, gde se i iz političkih razloga zabranjuju pomoći iz inostranstva. Ali u Kini nikad više neće biti gladi. Upravo suprotno: Kinezi se usled brze hrane pretvaraju čak u debeljuce.

Dakle, u miru glad nije više problem?

Ne. Pre svega zbog globalizacije međunarodne pomoći, kojoj se danas ne odupire nijedna siromašna država. Granice su otvorenije nego nekada. Problemi nastaju naravno u ratovima, na primer u sudanskom Darfuru, gde glad upravo zbog toga ugrožava dobar deo stanovništva. Afrika i inače ostaje najranjiviji kontinent po pitanju opasnosti gladi…

A klimatske promene i s njima povezane poplave i dezertifikacije?

Sledećih deset, dvadeset godina zbog njih još neće doći do gladi. Hrane je u svetu dovoljno, problem je samo u distribuciji i dostupu do nje, kako često kaže indijski nobelovac Amartya Sen. No za pedeset godina klimatske promene mogu dakako postati opasne. Upravo zato taj problem treba rešiti danas. Kopenhagen nije doneo rešenje. A vreme prolazi. Ako svet u pravo vreme ne zaustavi zagrevanje atmosfere, treći jahač Apokalipse mogao bi opet uskoro biti među nama.

Razgovarao Branko Soban

Preveo Mario Kopić

                                                                       
                                                                        IZ ARHIVE 

Нема коментара:

Постави коментар