Amin Maluf

Amin Maluf je Libanac rođen 1949. u Bejrutu od roditelja Arapa katoličke vere; studirao je sociologiju i ekonomiju, bio je u svojoj zemlji novinar i ratni reporter, a 1977, pred užasima građanskog rata u svojoj zemlji, prebegao je s porodicom u Pariz. Od tada je malo putovao, a deo godine provodi u svojoj kući na ostrvu RE (ile de Ré) na Atlantiku, preko puta grada La Rochelle s kojim je povezan mostom od 3km.
Piše na izvrsnom francuskom, koji mu nije maternji jezik.

Maluf je autor romana sa zanimljivom istorijskom pozadinom u kojima se istorijske činjenice mešaju s piščevom maštom. Njegovi se likovi često zatiču u sukobu sa vladajućim uverenjima svoje okoline i svog vremena. Prva njegova knjiga, Krstaški ratovi u očima Arapa, pojavila se 1983. i odmah privukla pažnju kao svež i dotad nepoznat pogled na ovaj dvestagodišnji sukob zapadnih i istočnih kultura. Usledila su druga dela, među njima Samarkand (1988, nagrada Novinskih kuća Francuske) i Taniosova stena, roman koji je 1993. nagrađen najvećom francuskom književnom nagradom, Gonkurovom. Od njegovih dela izdvajamo i Levantski đerdan i Baldasarovo putešestvije (na našem jeziku u izdanju Lagune) i knjigu eseja Ubilački identiteti. Malufove knjige prevedene su na više od dvadeset jezika, i svuda su dobro ocenjene i od kritičara i od čitalaca.

Amin Maluf je izuzetno prijatan i tih čovek, potpuno posvećen pisanju. Nekada mesecima neumorno radi u svojoj kući na ostrvu Je, na francuskoj atlantskoj obali. Kada je u Parizu, najčešće je zatvoren u radnoj sobi zatrpanoj knjigama, spisima, beleškama. Teško mi je da ga zamislim kao novinara i reportera koji je obavio misije u preko šezdeset zemalja, koji je izveštavao iz Sajgona za vreme vijetnamskog rata, iz Irana za vreme revolucije. Pre nego što je napustio svoj rodni Liban, sredinom sedamdesetih godina, ne želeći da učestvuje u građanskom ratu, radio je u Bejrutu kao direktor nedeljnika An-Nahar. Došavši u Pariz, nastavio je novinarsku karijeru, kao glavni urednik nedeljnika Jeune Afrique.

Ovaj pripovedač homerskog daha, veliki humanista, čovek Istoka i Zapada, ponikao je iz male hrišćanske melkitske zajednice usred islamskog sveta. U srcu mu je i Liban i Francuska, ali i mnogi daleki krajevi gde su mu se vekovima rasejavali preci, kao i čarobni gradovi Afrike i Azije, poput Fesa ili Tombuktua, gde je živeo burnim životima svojih junaka. Nikada ne zaboravlja da dolazi iz hiljadugodišnje regije koja je spoznala egipatske, mesopotamske i grčke uticaje, gde su još uvek živi mitovi o Kadmosu i Adonisu. Svetska zbivanja uvek sagledava u perspektivi, a istoriju čita i sa one druge, nikada napisane strane, što je najpre učinio u eseju Krstaški ratovi u očima Arapa, a potom u svojim romanima, mahom istorijskim. U svemu što piše vodi borbu, oduvek istu: protiv diskriminacije, isključivosti, fanatizma i drugih problema savremenog sveta poput genetičke manipulacije. Svakim svojim delom nastoji da gradi mostove između različitih kultura, da ruši predrasude i lažne mitove koji pothranjuju mržnju. To je životni projekat, kako kaže, koji se nastavlja od knjige do knjige. Naša publika najpre ga je upoznala kao autora čuvenog eseja Ubilački identiteti koji osuđuje netoleranciju i svođenje bogatog i složenog ljudskog identiteta na jednu jedinu pripadnost u ime koje se čovek, u vremenima krize, pretvara u zver.

Dočekuje me na vratima svog pariskog stana, nedaleko od Trijumfalne kapije, u kome sve odiše Orijentom: nameštaj, ćilimi, slike na zidovima poreklom iz Damaska, persijske minijature. Na licu mu sve vreme lebdi blag osmeh, pomalo setan, zagonetan, istočnjački. Njegova supruga nam je spremila, kaže, libanske kolačiće. Najpre mi pokazuje svoju radnu sobu, u kojoj veoma stara pisaća mašina dominira kreativnim neredom. Napominje, kroz smeh, da na njoj ne radi. Zadovoljno izvlači sa police prevod Ubilačkih identiteta koje je objavila beogradska Paideia. Objašnjavam mu korice. Oduševljen je slikom Vlade Veličkovića, vatrom na zgarištu našeg nedavnog ludila. Pita za Lagunu, izdavača svojih romana: Samarkand, Baldasarovo putešestvije, Levantski đerdan. Najavljujem mu skorašnji izlazak Leona Afrikanca. Najviše ga zanima, čini mi se, kada će Laguna objaviti njegove Krstaške ratove. Knjiga do koje najviše drži? Sledeći moj prevodilački zadatak biće Taniosova stena, za koju je dobio Gonkurovu nagradu, 1993.

U salonu nas čeka buldog Mortimer, stari znanac, vrlo raspoložen da učestvuje u razgovoru, i mačka koja se nehajno umiva ispred Biblije kralja Džejmsa iz 1640. godine, otvorene na stalku kraj kamina. Pisac kaže da ju je kupio 1965. na slavnom londonskom buvljaku Portobelo roud, i da je nosi svuda sa sobom. Zamišljam kako ju je njegov junak Baldasar spasao iz Londonskog požara, 1666...

________________________________

 

 

 

 

 

 

INTERVJU

 

 

O problemima identiteta

Gospodine Maluf, počnimo razgovor od eseja Ubilački identiteti, kultne knjige u multietničkim sredinama, koja je postigla veliki uspeh širom sveta. Šta vas je najviše podstaklo da je napišete?

Pošto sam rođen u Libanu, problemi odnosa među zajednicama, identitetski problemi, oduvek su me zaokupljali. Mislim da su ta pitanja bila prisutna, implicitno, u svemu što sam napisao, u svim mojim romanima; ali kroz ovu knjigu, Ubilački identiteti, hteo sam da kažem na eksplicitan način, najjasnije moguće, najpreciznije moguće, šta o tome mislim. To je jedan od najvažnijih problema našeg doba. Kada je pao Berlinski zid, prešli smo iz epohe u kojoj su glavni raskoli bili ideološki u epohu u kojoj su glavni raskoli identitetski. Nevolja sa identitetskim raskolima zapravo je u tome što ne favorizuju raspravu. Svako ističe svoju pripadnost, uglavnom agresivno, i protiv nekog drugog. I na tome ostaje. Jedan od glavnih problema današnjeg sveta je u tome što nema prave ideološke rasprave. Živimo u svetu isticanjâ identiteta koja su krajnje uprošćena, brutalna i često ubilačka.
Kako neki identitet postaje ubilački?

Trebali bi mi dugi sati da na to odgovorim, no ako bih morao odgovoriti jednom rečju, rekao bih: strah. On je taj koji preobražava normalne osobe u ubice.

U Libanu se danas obnavlja politička napetost, nasilje, što budi mučna sećanja na građanski rat...

U zemljama kao što je Liban, postoje neke stalne realnosti, postoje evolucije vezane za istorijske periode; ima trenutaka kada vam se čini da nasilje raste i trenutaka kada vam se čini da ono opada; ali u svakom slučaju, postoje suštinski problemi koje treba rešiti. Mislim da svako isticanje identiteta sadrži dozu nasilja, što ne znači da treba propovedati sprečavanje isticanja identiteta. Svaka osoba ima potrebu da upozna svoj identitet, i da ga u potpunosti ostvari. Ali, kada govorimo o svom identitetu, treba izbegavati njegovo krajnje pojednostavljenje; svako mora razvijati svest o složenosti sopstvenog identiteta. Kada čovek postane svestan svih raznovrsnih elemenata koji čine njegov identitet, manje je sklon netoleranciji i mržnji prema drugome.

Danas nije lako uticati na ljude da razvijaju tu svest.

Možda, ali je potrebno na tome istrajavati. Važno je da otkrijemo svu suptilnost identiteta svakog bića, da prestanemo poistovećivati identitet sa jednim jedinim njegovim elementom, bilo da je u pitanju religijski ili etnički ili rasni ili neki drugi. Svaka osoba treba da ima svest o raznovrsnim elementima svoga identiteta, kao i mogućnost da živi u harmoniji sa samom sobom, a da to ne vodi ka sukobljavanju sa drugima. No, to je delikatno pitanje koje se mora rešavati sa mudrošću, lucidnošću i suptilnošću.

Na kraju svog eseja kažete da ste imali želju da svakom njegovom paragrafu dodate dvadesetak drugih. Pitam se šta biste danas dodali, sedam godina kasnije, posle svega što je u međuvremenu potreslo svet, poput njujorškog atentata od 11. septembra, koji je Bodrijar nazvao „apsolutnim događajem“?

Mnogo toga! Moja knjiga je objavljena tri godine pre 11. septembra. Ono što se desilo potvrđuje, nažalost, sve bojazni koje su u njoj izražene, kao i veliku hitnost rešavanja identitetskih problema koji pomračuju budućnost sveta. Ako težimo miroljubivoj i harmoničnoj evoluciji, morali bismo nastojati da bolje upravljamo identitetskim pitanjima, svuda u svetu.
I u Evropi?

Da, očigledno je da ne možemo organizovati zajednički život 25 ili 27 zemalja zadovoljavujući se samo rešavanjem ekonomskih ili institucionalnih pitanja. Trebalo bi se baviti i identitetskim aspektom takođe, čemu se do sada nije mnogo posvećivala pažnja.

Zar ne mislite da smo svedoci sve većeg identitetskog zatvaranja, naročito u Istočnoj Evropi, skoro svuda, čak i u Francuskoj?

Ne znam da li danas ima više identitetskog zatvaranja nego pre dve ili pet godina; moguće je, ali ne treba se zadržavati na utiscima koje imamo u datom trenutku... Neophodno je, čini mi se, insistirati na činjenici da identitetski problemi širom sveta poprimaju veoma različite oblike od regije do regije, od zemlje do zemlje, od kontinenta do kontinenta; ti problemi su retko shvaćeni na odgovarajući način; nigde se ne ulaže trud da se rešavaju na inteligentan način. To je u svakom slučaju moj osećaj, i razlog moje krajnje zabrinutosti... Gledam, na primer, šta se danas događa u Iraku. Lično se radujem što sada u toj zemlji postoje izbori, što više nema krvave diktature, to me oduševljava, ali, nažalost, u isto vreme uočavam da je uspostavljen jedan eksplicitan, opscen komunotaristički sistem, koji će neizostavno voditi u sukobljavanja bez kraja. Mogli su zamisliti neki moderan sistem, sposoban da povede zemlju na put napretka. Zašto su to uradili? Iz nekih mračnih namera? Ne verujem. Mislim da su to učinili jer jednostavno ne umeju upravljati pitanjima identiteta. Trajno je kompromitovana budućnost jedne zemlje, jedne regije, ali i budućnost Sjedinjenih Država, zato što nisu bile sposobne da nađu suptilno rešenje za to pitanje idetiteta.
Sa setom pomišljam na želju kojom završavate Ubilačke identitete: da vaš unuk jednog dana otkrije tu knjigu na nekoj prašnjavoj polici „čudeći se da je u vreme njegovog dede još postojala potreba da se govore takve stvari“. Nije li ta ideja neka vrsta savremene utopije?

To je zaista želja, nada, ali nipošto nije predviđanje, nažalost! Jer stvari se, izgleda, pogoršavaju, svuda u svetu. Nigde ne vidim rešenje za identitetske probleme. Neću da vam krijem da sam danas mnogo više zabrinut nego u vreme kada sam pisao tu knjigu.

O toleranciji

Verujem... Sve upućuje na suštinsku temu Ubilačkih identiteta, na problem netolerancije. „Netolerancija je prekrila tlo krvoprolića“, rekao je Volter, koji je vodio bitku protiv fanatizma svog vremena. Neki u svakom svom govoru naglašavaju reč „tolerancija“, a vi, autor eseja koji predstavlja istinsku apologiju toleranciji, vi ne volite, koliko znam, da upotrebljavate tu reč. Zašto?

Podrazumeva se da u pogledu identiteta propovedam toleranciju i da se gnušam netolerancije. Ali izbegavam da koristim reč „tolerancija“, jer mi tolerancija jednostavno nije dovoljna! Veoma često, ta reč izražava nadmeno ponašanje pobednika prema pobeđenom. Što se mene tiče, neću da me samo „tolerišu“, i nikome ne želim da se mora time zadovoljiti. Svaka osoba ima pravo da bude poštovana, bez obzira na njena verska ubeđenja, etničku pripadnost, boju kože, jezik, društveni status, pol; njeno dostojanstvo i njena prava treba da budu poštovani a ne samo tolerisani; svaki čovek, ma kakvi bili elementi njegovog identiteta, mora biti smatran građaninom u potpunosti. Kao što vidite, to je pitanje nijansi jedne reči...

Netolerancija se rađa se iz elementarnih nagona, u odsustvu bilo kakve doktrine. Je li čovek u suštini sklon netoleranciji? Nije li ona u ljudskoj prirodi?

Ja mogu s lakoćom da zamislim svet u kome bi ljudi živeli harmonično jedni s drugima, svet u kome više ne bi bilo ratova. Često čujem izjave kako su nasilje ili netolerancija neodvojivi od ljudske prirode; ne slažem se s tim. Smatram da čovek može da se promeni. To je moje duboko uverenje. Ali kad biste me pitali smatram li da danas idemo ka jednom manje nasilnom svetu, u kome ima više miroljubivosti i poštovanja različitosti, moj odgovor bi nažalost bio negativan. Međutim, po mom mišljenju to nije neka kob, to nije zbog ljudske prirode, to je samo zbog lošeg upravljanja poslovima sveta...

U svom eseju se divite izvanrednim mogućnostima koje nam pruža savremena civilizacija. No, ipak se pitam da li smo na etičkom planu istinski evoluirali od pećinskog vremena. S jedne strane, čovečanstvo je odnelo mnoge pobede, ali s druge... videli smo genocide, u Ruandi, u Srebrenici... Da li vi istinski verujete da se na tom planu nešto promenilo?

Ne može se reći da se nije promenilo. A ne može se reći ni da se evolucija uvek odvijala u pozitivnom smislu. Nije tačno da nismo evoluirali između epohe prinošenja ljudskih žrtava i ove naše. Ali bilo bi isto tako pogrešno ustvrditi da je čovečanstvo prevazišlo varvarstvo. Rekao bih da je bilo mnogo napretka, ali i ponovnih padova; i da postoji izvestan pravac te evolucije, iako je nepovratan.

Tačno, imali smo prava čoveka...

Imali smo ipak ukidanje smrtne kazne u većini zemalja, i razne druge stvari, stekli smo mnogo veću svest o pravima čoveka, o pravima žene, žena zauzima sve značajnije mesto u društvu; ima nekih vidova torture koji se danas skoro u celom svetu smatraju neprihvatljivim. Samo pre nekoliko vekova, ako bi neko izrazio mišljenje koje se nije sviđalo vlastima, mogao je biti spaljen na lomači! Znači, pogrešno bi bilo reći da nismo evoluirali. U isto vreme, istina je da u srcu te evolucije ima ponekad krajnje varvarskog ponašanja.
Atavističkog?

Ne bih rekao atavističkog! Ne volim tu ideju da je ljudska priroda uvek ista. U to me niko ne može ubediti.

Pa ipak, mnogi umni ljudi u to veruju.

Bilo je postupaka, u srcu dvadesetog veka, koji su varvarskiji od svega što je čovečanstvo doživelo još od praistorije. Ali „ljudska priroda“ se ne svodi na te postupke. Neprestano mi je na pameti primer Libana. Tamo je bilo ljudi koji su mogli postati sasvim ugledni u nekom mirnom društvu, ali koji su se, zahvaćeni atmosferom rata, straha, zakona džungle, preobrazili u krvnike, ubice, rđave i štetne osobe... U isto vreme kada su se ti ljudi tako razvijali, druge osobe, negde drugde u svetu, koje su nesumnjivo imale lošije predispozicije, koje a priori nisu bile mnogo preporučljive, našle su se u društvenom okruženju koje ih je, naprotiv, podsticalo na sasvim normalno ponašanje... Po meni, uslovi u kojima se svako društvo nalazi mnogo više određuju ponašanje pojedinaca nego nekakav atavizam. Često uzimam za primer onu decu koja su rođena u ratu; ako ih odnesemo u neku zemlju gde se živi mirno, u neku imućnu porodicu koja ih okružuje ljubavlju, oni rastu, razvijaju se i postanu divna bića, dok bi, ostavljeni na trotoaru svog rodnog grada, verovatno postali ubice. Pripadamo čovečanstvu koje je sve raznovrsnije, sve pluralnije, sa svim mogućim vrstama uslova, i svime time moramo upravljati; trebali bismo sve više i više nastojati da u svim društvima stvorimo uslove za evoluciju koja favorizuje razvoj ličnosti, koji iz nje izvalači ono najbolje i smanjuje u njoj ono najgore...
U čemu vi niste tolerantni?

Nisam tolerantan prema netoleranciji; nisam tolerantan prema fanatizmu, nisam tolerantan prema diskriminaciji. Ja sam neko ko je veoma rigorozan, čim se radi o poštovanju izvesnih osnovnih vrednosti...
A prema nevaspitanju, vulgarnosti?

Ni prema nevaspitanju, prostakluku (smeh), no dobro, to je već anegdotsko... Ima ozbiljnijih pitanja. Ne može čovek biti tolerantan prema rasizmu, na primer.

Istina je da se malo preteruje s tom temom tolerancije u vezi sa vama; neki vas čak zovu Gospodin Tolerancija!

To je nadimak koji ne odbijam, iako mi je stalo da preciziram smisao nekih reči...


 

Baldasarovo putešestvije

 Ja bih vas radije nazvala Gospodin Suptilnost, misleći na stil ali i na emotivnu stranu vaših romana. Sve je tu istkano od suptilnih nijansi; najlepše ljubavne scene su magnoveni, samo nagovešteni zagrljaji...

To što kažete potpuno odgovara mom temperamentu. Gnušam se suviše eksplicitnog izražavanja stvari, a još više opscenog. Više volim da nagoveštavam... Ljubavne scene u mojim knjigama naslikane su kratkim potezima kičice...

Ima mnogo emotivnog naboja u tim scenama koje nisu eksplicitne. Veoma su snažne.

Nadam se!
Prevodeći vaše romane često zanemim pred nekim divnim i retkim stilskim obrtima, neobičnim i teško pronalazivim rečima, ukratko, „terate me“ da mnogo radim na jeziku. Vaš stil je plod beskonačnog tesanja rečenice, na floberovski način, ili je pre u pitanju vaš talenat i, bez sumnje, zadivljuća količina pročitanih dela? Znam da ste pišući Baldasarovo putešestvije pročitali stotine knjiga svakojake vrste.

Ja sam neko ko mnogo radi, i ko voli da radi. Tačno je da provodim mnogo vremena pripremajući svaku od svojih knjiga. Čitam svašta, putujem kad god osetim potrebu; zbog Baldasara sam obavio nekoliko putovanja, da bih video mesta kojima je on prošao, isto sam učinio i zbog Leona Afrikanca, išao sam u Fes, u Granadu, u mnoge gradove gde je on bio, da bih mogao malo osetiti ta mesta i atmosferu koja je u njima vladala krajem XV veka. Pročitao sam gomilu knjiga da bih pronikao u tu daleku epohu, da bih se saživeo s njom, i rekao bih da je to istraživanje jedan od najprijatnijih vidova mog rada...

Mogu da zamislim, vodite dvostruki život na neki način.

Upravo tako. A naročito je prijatno kad otkrijem svet koji mi je dotada bio nepoznat. Veliko mi je zadovoljstvo da ponirem u neku epohu, u neku zemlju, u neku temu o kojoj gotovo ništa ne znam, i volim ono osećanje da vam stvari malo-pomalo postaju bliske. Pre nekog vremena sam odlučio da napišem tekst o jednoj književnici koja nas je davno napustila...
O kome je reč?

Reč je o Simon Vej. Udubio sam se u njene spise, u njenu biografiju, i u jednom trenutku sam osetio sreću što mi je sve to postalo blisko, što znam gde je bila i šta je radila 1928, 1933. ili 1942... Od svega što sam naučio čitajući mesecima raznovrsne tekstove, malo toga će se pojaviti u onome što sam o njoj napisao, ali činjenica da sam se zbližio sa životom i delom jednog iščezlog pisca, činjenica da sam uspeo, čuvši jednu njenu izreku, da pogodim iz kojeg je dela izvučena, bila je za mene istinsko intelektualno zadovoljstvo; imao sam osećaj da istražujem neki nepoznati kontinent i da se na koncu tamo osećam kao kod svoje kuće.

Ta sposobnost uvlačenja u tuđu kožu, sposobnost empatije, jedna je od vaših najvećih vrlina. Baldasar, za koga ste negde rekli da vam je najbliži od svih vaših junaka, neprestano to čini na svom putešestviju.

Mislim da je romanopiscu svojstveno da se uvlači u kožu svojih ličnosti, kako bi pokušao da oseti to što oni osećaju...

Da živi njihovim životom.

U izvesnom smislu, da. Baldasar mi je naročito blizak zato što je potpuno imaginaran. Kada uzmete za junaka neku ličnost koja je istorijski postojala, identifikujete se malo, ali u isto vreme treba uzeti u obzir njegovu sopstvenu realnost...
Leon Afrikanac je postojao, na primer.

Da. Iako se poistovećujem i sa Leonom, postoje aspekti njegovog života koje nisam ja izabrao. Baldasar je pak izronio iz moje mašte, i s njim sam veoma dugo živeo. Od trenutka kada sam počeo da razmišljam o toj ličnosti, pa do trenutka kada sam dovršio njegovu priču, proteklo je mnogo godina! I sve to vreme sam bio s njim, osećao sam ga, razumeo sam ga; na koncu je većina njegovih reakcija bila identična mojima! Istina je da u takvim trenucima čovek ima osećaj da vodi i drugi, paralelni život...

Vaš junak je doista „od krvi i mesa“, naročito zato što neprestano sumnja, i što otvoreno pokazuje sve svoje slabosti; to je ono što ga čini tako živim. A vi, sumnjate li vi mnogo?

Sve vreme (smeh).

Baldasar je, čini mi se, krenuo u potragu za apsolutom, za Knjigom nad knjigama, Ženom nad ženama, ne baš u smislu onih poklonika apsoluta poput Bodlera ili Artoa, koje je razdirala ta kobna strast. Jurio je po svetu za knjigom koja čovečanstvu može doneti spas, te „satanske“ 1666, a nije čak bio ni siguran u njeno postojanje...
Ne, nije bio siguran. Mislim da je bio nadasve siguran u svoju želju za traganjem.

Traganje za tajanstvenom knjigom ili rukopisom mnogim romanima donelo je slavu. Prvo pomišljam na Ime ruže Umberta Eka, ali i na planetarni uspeh Dena Brauna, Da Vinčijev kod. No, Baldasar napušta svoju knjigu na kraju romana, odustaje od potrage. Čini li to iz slabosti ili konformizma? Ili se pak umorio od putovanja po morima?

U određenom trenutku, nakon što je dugo jurio za opsenama, nastanio se u stvarnom svetu. Nije želeo da provede ceo svoj vek na drumovima. Ponuđen mu je novi život i on odlučuje da ga prihvati.

A ljubav u priči o Baldasaru, je li ona najdragocenija kada je bez ikakvih stega, pa čak i bez sutrašnjice? Meni je najlepša ljubavna priča u romanu epizoda sa krčmaricom iz Londona.

Meni takođe. Ima nečeg tako sponatanog, tako nežnog u toj vezi... To je uostalom avantura koju nisam bio za njega predvideo. Došla je iznenada... sama od sebe. Posle se razvijala, rasla.

A onda je Baldasar otišao iz Londona, ne pozvavši svoju krčmaricu da pođe s njim...

Bile su to izuzetne okolnosti. Londonom je harao čuveni požar, a Baldasar ni sam nije znao kuda ide; ta mlada žena je bila kod svoje kuće, nije je mogao odvesti daleko od njene domovine; bili su u sedamnaestom veku, a ne u dvadeset prvom! Ali kajao se zbog toga, grizla ga je savest... Često je sanjao o njoj.

U svetu opere

Dakle, Ljubav izdaleka... To je i naslov vašeg sjajnog libreta za operu koju je napisala finska kompozitorka Kaija Sariaho, a režirao Piter Selers, a koja je premijerno izvedena na prestižnom Salcburškom festivalu, pre nego što je krenula na svetsku turneju. Vratili ste se periodu krstaških ratova, pišući ovoga puta o ljubavi trubadura iz Akvitanije Žofre Ridela i Klemanse, princeze od Tripolija. Jeste li voleli to novo iskustvo, u svetu opere?

Strašno! Uostalom, ponovio sam ga. Napisao sam još jedan libreto, za operu pod nazivom Adrijana Mater, čija će premijera biti 30. marta 2006. Isti je kompozitor, isti režiser. Radnja se odvija u jednoj zemlji zahvaćenoj ratom, negde na Balkanu, ime nije navedeno.U mojoj izgubljenoj zemlji?

Pomalo, možda...

Je li libreto objavljen?

Još nije, ali biće objavljen pre premijere.
Ona će biti na Salcburškom festivalu?

Ne, već u Operi Bastilja.

O! Stigli ste u francuski hram opere!

U programu je za sledeću godinu. Ali, napisao sam i treći libreto, za operu koja će biti izvedena iste godine na Mocartovom festivalu u Beču.
Vi ste veliki ljubitelj opere?

Počinjem to da budem (smeh).

Razumem vaše oduševljenje, jer sam imala prilike da pratim sve faze jedne opere, kao lektor za francuski. To je istinski polivalentna umetnost.

Da, tačno. To je umetnost koja objedinjuje muziku, književnost, pozorište, ples...

Očigledno volite da istražujete različite mogućnosti književnog diskursa: esej, istorijski roman, genetička fantastika u romanu Poslednji vek posle Beatrise, pa ona čarobna proza u vašoj poslednjoj knjizi naslovljenoj Porekla, neka vrsta biografskog traganja. Šta je sledeće? Hoćete li se možda vinuti u svet poezije?

Znate, opera je pomalo na pola puta između poezije i pozorišta. Ali nemam nameru da se udaljavam od romana, koji ostaje moj omiljeni način izražavanja... Uostalom, u ovom trenutku sam zaokupljen pisanjem novog romana.
Je li opet istorijski?

Ne baš... No, prerano je da o tome govorim.

Ne nameravate da napišete nastavak Baldasara, na primer?

Ne verujem... Kad završim neku knjigu, nemam mnogo želje da ponovo uranjam u isti svet... Sem možda za Porekla... Morao bih napisati nastavak pošto je to priča o mojoj porodici; još nisam govorio o svome ocu i celoj njegovoj generaciji. Ali to neću učiniti u skoroj budućnosti. Volim da prelazim iz jednog sveta u drugi, s jedne teme na drugu, s jednog načina pisanja na drugi...
Radite li na raznim projektima u isto vreme, paralelno, ili završite jedan pa pređete na drugi?

Oduvek sam imao više projekata odjednom. Sada imam... jedan, dva, tri (broji na prste), četiri, pet... imam šest ili sedam projekata koji napreduju istovremeno.
Fantastično...

Ali ne radim na njima istog dana! Nekoliko nedelja radim na jednoj temi, onda se zaustavim, pređem na drugu...

Porekla


Vaša poslednja knjiga Porekla veoma je zanimljiva za vaše verne čitaoce, u njoj mogu da prepoznaju neke ličnosti, situacije iz vaših romana...

Reč je o svetu moje šire porodice, iz koga sam doista crpeo mnoge priče, u kome sam nalazio mnoge junake za svoja dela.
A da biste mogli napisati Porekla, krenuli ste na Kubu, tragovima svog deda-strica Džebrajela?

Da, to je osoba o kojoj se mnogo pričalo u porodici, ali o kojoj se malo znalo. Poželeo sam da proverim neke podatke, te sam se uputio u Havanu, gde sam najpre našao njegov grob, a zatim njegovu nekadašnju kuću...
Još je u dobrom stanju?

Da, i pretvorena je u muzičku školu. Bilo je to nenadano otkriće. Tamo sam čak našao i jednog rođaka.
Koji se preziva Maluf?

Koji se preziva Maluf, da, i koji tamo oduvek živi. Danas ima osamdeset tri godine.
Je li znao za vas, s obzirom na vašu slavu?

Za mene? Ne, ne verujem. Nisam ga to ni pitao. U svakom slučaju, nije imao nikakvog dodira sa porodicom. Ali od tog putovanja, ostali smo u vezi.
Istinski junak Porekla, vaš deda Botros, čovek ispred svog vremena koji je hteo da menja svet u vreme Otomanskog carstva, fascinantna je ličnost. Međutim, mene je u toj knjizi najviše oduševio uvod, u kome objašnjavate zašto ne volite reč „koreni“. Prefinjeno i pesničko razmišljanje. Dakle, zašto „porekla“ a ne„koreni“?

Zato što su u istoriji moje porodice najvažniji putevi. Polazeći sa našeg rodnog tla, moji su se rasuli po celom svetu, nastanivši se u Brazilu, Australiji, na Kubi, u Severnoj Americi, u Francuskoj, svuda... Naša istorija načinjena je od svih tih putanja koje prekrivaju celu kuglu zemaljsku. U tome je specifičnost moje porodice, kao i mnogih drugih. Čovekov život je linija na licu sveta, a ne samo nepomična tačka...Nismo zanavek ukorenjeni u rodno tlo?

Rodno tlo je takođe značajno. Ja mnogo volim selo iz kojeg potičem.

Selo iz Taniosove stene?

Da, ali Taniosova stena je romansirana, mada sam doista svoje selo imao u glavi pišući tu knjigu. Tamo se nalazi kuća u kojoj je rođena moja baka pre više od sto deset godina, i gde je već živelo šest uzastopnih generacija... To je uistinu porodično selo, u kome većinu kuća nastanjuju ljudi iz moga „plemena“... Osećam veliku privrženost tome mestu; ali ono što me najviše zanima, da budem iskren, to je činjenica da su ljudi iz tog sela gradili novi život u Argentini, u Teksasu, i drugde...Razasuti na sve strane...

Na sve strane! Ima, naravno, onih koji ostaju, ali većina odlazi; za svaku kuću bi se mogla ispričati po jedna epopeja! I tako to traje vekovima, jer se radi o siromašnoj zemlji s koje ljudi oduvek odlaze. Čak i stare feničanske legende govore o iseljavanju... Za mene upravo to daje smisao istoriji moje porodice.
Putešestvije do Kube i tih petsto stranica koje ste napisali o svojoj porodici, je li sve to bilo oduživanje precima ili put ka samome sebi, silazak u duboke pećine svoga identiteta?

Nisam sebe tražio. Ali, nastojeći da sledim tragove svojih bližnjih, možda sam se sreo sa samim sobom...

U ovom trenutku stiže Malufov prijatelj, takođe Libanac. Molim ga da mi načini fotografiju s piscem. Na moju šalu da ga je poslao sâm Gospod Bog, čovek smejući se odgovara da „gospodin Maluf ima posebnu protekciju kod Gospoda Boga“ (Maluf je prasnuo u smeh), dodavši da je pisac „nacionalni ponos Libana“. Odgovaram mu da je on ponos celoga sveta, uverena da veliki ljudi pripadaju nasleđu svetske civilizacije, o kojoj Maluf rado mašta. Mačka se i dalje doteruje ispred prekrasne protestantske biblije, a pas Mortimer, koji je mnogo lajao dok smo pričali o toleranciji, u međuvremenu se negde izgubio. Sledi nastavak odgovora...

Oduvek sam želeo da saznam nešto više o nekim članovima svoje porodice, naročito o svom dedi Botrosu, o kome su moji stalno pričali, a koga nisam upoznao, koga je i moj otac vrlo malo upoznao. Imao sam potrebu da rekonstruišem njegovu priču. Ono što me je zanimalo kod njegovog brata Džebrajela, to je priča o emigraciji, koja mi se čini egzemplarna. Ali utemeljitelj koga sam apsolutno morao da upoznam, to je moj deda Botros.

Francuski jezik, poruka za kraj



Bogatstvo vašeg jezika je, ponavljam, zadivljujuće. Međutim, vi dolazite iz anglofone sredine, a maternji jezik vam je arapski! Koji je vaš intimni jezik? Na kojem jeziku sanjate?

(smejući se) Čini mi se da sanjam na više jezika. Istina, otkako živim u Parizu, najčešće koristim francuski, ali arapski jezik je značajan element mog kulturnog identiteta, i ostaje prisutan u mojim snovima. Napominjem da su Libanci većinom trojezični, te ja ne predstavljam izuzetak, iako su engleski i arapski danas manje zastupljeni u mom svakodnevnom životu nego onda kada sam živeo u Libanu.
I za kraj, možete li nešto poručiti našoj čitalačkoj publici, koja je već značajna? Mislim da ste vi i Andrej Makin omiljeni savremeni pisci francuskog jezika kod nas.

Oduševljen sam time, oduševljen sam i zbog Andreja, koga mnogo volim i prema kome gajim veliko poštovanje. Verujem da postoji izvesna srodnost između vaše i moje zemlje, istorijska srodnost, postoji slična kulturna atmosfera, zajedničke reference, burna prošlost; dosta se razumemo, svi smo prošli teške trenutke, i svi znamo šta znači fragmentirano društvo, društvo u kome se identitetski problemi postavljaju na veoma oštar i često bolan način.
Gospodine Maluf, nadam se da ćemo ovaj razgovor nastaviti u Beogradu. Doćićete čim budete mogli, zar ne?

Sa velikim zadovoljstvom!



Vesna Cakeljić,

Malufov prevodilac, doktor frankofonih književnosti i docent Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu

IZVOR

 



 
                                                                    
                                                                     IZ ARHIVE