"Čovek je kao trava, njegovi dani su kao cvet poljski; ... mi smo samo sen, san i krhki cvetak na zemlji! ..Znate šta ostaje u vekove? Duša."
"Komunizam u to vreme za mladog čoveka kao što sam bio ja, doživljavan je kao parareligiozno osećanje."
Kad sam čula vest o smrti Ernesta Sabata nisam se iznenadila znajući da je u dubokoj starosti i bolestan, ali bez obzira na to, ta vest me je ožalostila. Otišao je čovek čiji je neobični svet delovao na svakog od nas na poseban način.
Ali pre njegove smrti vukla se već neko vreme na mom zakrčenom radnom stolu fotografija na kojoj smo on i ja, veliki pisac i njegov intervjuer. Premeštala sam je tamo i ovamo, sklanjala, ali ona je uporno isplivavala iz haosa.
I kad sam čula vest o njegovoj smrti, bilo mi je jasno da me je upravo ona opominjala na nešto što je trebalo da uradim. Drugim rečima, trebalo je pripremiti to nešto u slučaju njegovog nestanka.
To Francuzi uvek rade: za svakog velikog pisca koji je u poodmaklim godinama, sve velike novine i drugi značajni mediji imaju pripremljene dosijee u slučaju njihove smrti. To, naravno, nije moj slučaj. Ali setila sam se da postoji jedna magnetofonska traka sa Sabatom koju sam snimila pre dvadesetak godina, ali - kako je naći u moru drugih traka?
Rekla sam sebi da je neću tražiti dugo, jer sam mislila da nemam nikave šanse, pa ako ikrsne biće dobro, ako ne, odustajem od traženja. Prišla sam prvoj kutiji i izručila je: na vrhu te gomile pojavile su se trake sa Sabatom! Neverovatno - i fotografija i traka su me nagovarale da se oglasim o Sabatu.
Sa Sabatom sam se srela tačno pre dvadeset dve godine, maja 1989. I tada je bio u godinama, ali je bio toliko veseo i duhovit da se ta starost nije primećivala.
Taj sam susret zabeležila na traci, ali, nažalost, traka je stara i slabo se čuje i nije kompletna, pa ću pokušati da prenesem i tih nekoliko njegovih živih i dostupnih reči. Čini mi se da je to bolje nego ništa i da je to moj dug prema njemu koji moram da mu vratim.
Ernesto Sabato je uništio puno rukopisa i kad ga je neko pitao kako to radi, odgovorio je da ih uništava uz pomoć sunca.
_______________________________________
Teško mi je da govorim francuski... rekao mi je na samom početku intervjua. A zatim je dosta brzo mešajući španski i francuski, govorio o tome da je literaturu teško objasniti.
„Pisati liči na susret u dnu duše“. Pominjao je, zatim strukturalni sistem, roman, Marksa i Dostojevskog:
„Kad sam prvi put čitao Dostojevskog shvatio sam da govori i o mojim problemima, to jest o egzistencijalnoj dijalektici. Galilejevi problemi duše su takođe egzistencijalni i metafizički ogromni problemi kao što su smrt, očajanje, smisao postojanja... Nisu to samo problemi Argentinaca, nego su to univerzalni problemi.
Kad opisujemo nacionalne, osobite, junake, to je uvek pitanje duše, uvek su to ista pitanja. Probleme koje postavlja Sofokle su još uvek isti i ovde i u svetu.
To je ljudska sudbina. Svi ljudi imaju iste korene. Kjerkegor je govorio: što se više udubljujemo u sebe, to se više udubljujemo u bića drugih.
Negde sam pročitala da je veština pisanja u veštini spaljivanja?
"Pisac se pita, ponekad, i po tridesetak puta, zašto piše i to što piše, da li ima neku vrednost. Tako ja radim, takva je moja istina. Zato sam uništio veći deo rukopisa.
Jednom sam imao nameru da nešto spalim, ali moja se žena razbolela zbog te namere i samo sam se iz pažnje i ljubavi prema njoj odlučio da objavim tu knjigu.
Isto tako je i sa slikarstvom.
Mnogo sumnjam u sebe i svoje sposobnosti. Uostalom, umjetnost je takva. Nije to kao sa matematikom, nažalost. Ako ste Pitagora, vi uradite potrebne teoreme i mirni ste. U literaturi je sasvim obrnuto.
Zato sam ja, uopšte uzev, tužan, frustriran, razočaran. Zato se pojavljuju ti trenuci kada se pitamo zašto pišemo? A opet, kažem sebi da pisati ipak nije ludost.
Pripadali ste pokretu levice, ali niste otišli u nekadašnju komunističku meku – Sovjetsku Rusiju?
"Bio sam u Briselu na kongresu 1936. na kome je predsedavao Anri Barbis. Ja sam tu bio kao delegat. Odatle je trebalo da idem u Rusiju. Bio sam član komunističke partije i trebalo ja da tamo dopunim svoje obrazovanje u tom domenu.
Znate, komunistički pokret je u izvesnom smislu kao katolička crkva, osobito u teološko doba. To je bilo vrlo opasno vreme.
Milioni Rusa su tada umrli u Sovjetskoj Rusiji. Dvanaest miliona Rusa bilo je mučeno i ubijeno u staljinističko doba.
Bilo je to opasno vreme. Mi smo to osudili još 1939. godine.
To je, dakle, bio razlog zašto ste se umjsto u Moskvi našli u Parizu?
"U to vreme ja sam bio vrlo sumnjiv mladić. Proglasili su me za policijskog agenta. Tada sam stanovao u kući za smeštaj omladine u jednoj sobi sa mladićem koji je, takođe, bio komunista.
Ja sam u to vreme bio vrlo poseban, ali i vrlo fanatičan. I tokom noći taj mladić i ja smo mnogo diskutovali o svemu, ali najviše o ratu, političkim problemima i o Staljinovim zločinima.
Za vreme rata tog mladića je uhvatio gestapo i mučio. Jedne noći sam shvatio da, ako ne pobegnem iz Brisela, i odem u Moskvu u tu komunističku školu koja mi je bila određena, bio sam siguran da se više nikad neću vratiti u Argentinu.
I došao sam u Pariz. Bio sam u teškoj, vrlo teškoj situaciji. Nisam imao novca. I pomogli su mi, kao što je to uvek slučaj, skromni ljudi. Vratar na Višoj školi za profesore, bivši komunista, ustupio mi je jednu sobu za poslugu, bez grejanja, naravno. U to doba i nije bilo grejanja.
Sada se svega toga sećam sa puno emocija. Pokušao sam kasnije da nađem tog dobrog čoveka, ali nisam uspeo.
Pariz tih godina je bio dio biografije mnogih velikih stranaca....
"Saznanje o Staljinovim zločinima izazvalo je kod mene pravu provalu zemlje pod nogama. Komunizam u to vreme za mladog čoveka kao što sam bio ja, doživljavan je kao parareligiozno osećanje.
Zato je kriza ideologija u Rusiji i Kini ostavila omladinu bez vere, bez metafizike vere. I to je opasno. To je vreme koje upravo živimo. Kako rekoh, osetio sam da mi se zemlja provalila ispod nogu i ja sam po drugi put pobegao ka matematici.
Isto kao što mi se dogodilo, kad sam bio mladić i kad sam bio izgubljen u odnosu na komplikovanu, prljavu stvarnost, protivrečnu i groznu stvarnost, potrčao sam ka matematici da ponovo otkrijem platonovski univerzum. (Vidite, sve bolje govorim francuski.)
U to vreme sam bio u Latinskom kvartu. Tražio sam neku knjigu iz matematike i ušao u knjižaru Žiber Žen i ne sluteći o posledicama.
Videh tada knjigu jednog matematičara kojeg sam dobro poznavao, Pola Morela, Matematička analiza. Sakrio sam knjigu ispod kaputa, a znao sam da je to bilo veoma rizično za jednog siromašnog stranca.
Otišao sam u jednu kafanu tu, u kvartu, uzeo belu kafu i počeo da čitam prve stranice, to mi je obnovilo ono što sam znao i u tom sam trenutku doživio pravu ekstazu.
Otvarao mi se savršeni svet matematike bez destrukcije, bez laži, bez proterivanja, i tada sam odlučio da se vratim u Argentinu. Već pet godina sam bio odvojen od moje porodice. To je bilo po drugi put da sam se vraćao matematici. Tako sam dve velike krize u mom životu doživeo u Parizu. Ova je bila prva.
Kad sam se vratio u Argentinu spremio sam tezu i položio doktorat i bio neko vreme profesor. Onda sam dobio stipendiju za Pariz. Profesor Usaj, nobelovac, koji je imao puno poverenje u mene bio je očajan što odlazim.
Tako sam ispao izdajnik, odbačen od društva, proklet. Sa tom stipendijom sam radio u laboratoriji Kiri uz pomoć gospodina Žolio-Kirija i drugih. Mnogi od njih su nestali za vreme rata, bili zatvarani i mučeni od strane gestapoa, a bili su moji prijatelji.
U to doba ja pišem noću i idem na Momparnas, u kafanu Dom da se sretem sa nadrealistima, jer sam tragao za stvarima duha, čovek uvek ide k onom ono što je suprotno: od svetlosti nauke ka magli podsvesnog.
Noću sam se sretao sa nadrealistima i sa puno žara s moje strane. Ponašao sam se kao kad bi se neka dobra domaćica - danju, prepuštala prostituciji - noću. I tada sam se odlučio da napustim nauku, to se dogodilo ovde, u Parizu. Zato Pariz za mene predstavlja nešto vrlo značajno u emotivnom smislu.
Junaci Vaših romana vođeni su kroz sadržaj sigurnom, iskusnom rukom...
"Piscu koji misli da sve zna o svojim junacima, ja ne verujem mnogo. To su tajne koje idu od jedne krajnosti do druge. Zato je pisanje romana lekovito. To je nešto kao katarza.
Preko junaka na misteriozan način izručujemo nesvesno mnoge stvari koje su u nama samima. Zato me ponekad ljudi pitaju: “Kako to da ne znate da je taj gospodin bio ljubavnik te dame?“ kao da sam ja lažov, ali to je tako.
Ne znamo sve. Svi junaci pripadaju našem najdubljem unutrašnjem svetu. Junaci se rađaju u nama i neki nas prosto užasavaju. Eto do koje mere neki junak može da nam bude nepoznat.
Gospodine Sabato, šta je pisanje za Vas?
"Jednom reči to je spasonosno rasterećenje. Ako se jedan pisac okreće slikarstvu on će nešto uraditi i u toj oblasti, a ako mu je pogled na svet isti, ne može izraziti u slikarstvu ono što može izraziti u literaturi, i obratno.
Ne može se tragedija Karamazovih naslikati. To je moja hipoteza. Uvek sam mislio da je Van Gog poludeo i najzad izvršio samoubistvo zato što je dostigao jedan trenutak kada je u njemu njegova metafizička tenzija postala toliko snažna da mu je bilo nemoguće da izrazi paralelno i svoje strasti i svoje tenzije, pa se ubio.
Mislio sam na Dostojevskog da je bio slikar pre nego je pisao, jer mislim da je Van Gog mogao da se spasi da je postao pisac... Zato je za mene taj slikarski način izražavanja i pasioniran i spasonosan i srećan sam što pri kraju svog života mogu da slikam.
To je zanatski posao jer se radi rukama, što je zdravije od pisanja. To je odlično i za vrlo nesrećnog pisca. Zato ja puno pišem. Oba ta načina izraza su sasvim različita, čak suprotna jednog drugom. Ako praktikujete oba, šta ćete da radite?
Danas imate iste opsesije sa različitim mogućnostima i nemogućnostima. Ja ne mogu da stvaram veselo slikarstvo. Moje je slikarstvo dramatičnije od literature, iako se radi o gotovo istoji vizija sveta...
Ne treba uspostavljati direktnu i proporcionalnu vezu, kako bi rekao neki matematičar, između društva i umetnosti. Naprotiv, mislim da je umetnost nešto kao san, to je reakcija na realnosti, jer nismo zadovoljni stvarnim životom. Zato mi u Argentini nemamo izgovora ako svaramo lošu umetnost.
Mi smo odrasli u diktaturi. Pomislite na rusku diktaturu, setite se ruske usamljenosti! A Rusija je stvorila jednu od najvećih literatura koje postoje...
Čitao sam negde kako je Puškin plakao kad mu je Gogolj čitao Mrtve duše i kako je uzviknuo: “O, kako je Rusija tužna!“ Gogolj je primer vrlo nesrećnog pisca. To je uvek reakcija na nezadovoljstvo realnim.
Ima ponekad i srećnih epoha za stvaranje umetnosti. Ali, podvlačim, da i pored teškoća, sprečavanja, čak i zatvora, nemoguće je sprečiti jednog umetnika da ostvari umetničko delo. I ne vidim da je obavezno da jedan pisac treba da se pojavi u povoljnim uslovima demokratije.
U Americi je, na primer, uvek postojala demokratija iznutra. Ipak, čak i u toj velikoj zemlji, postojala je neka vrsta prezira prema umetnicima.
Neki intelektualac, osobito neki angažovani intelektualac, umetnik, uvek je sumnjiv, kao da nešto ima sa policijom, iako ga policija progoni kao vraga...
_______________________________________
Ernesto Sabato, sa one strane tunela
Ernesto Sabato, veliki argentinski pisac, autor kultnih romana O junacima i grobovima i Tunel, ali i čovek koga su duboko potresali ljudski zločini zbog čega je i predvodio Nacionalonu komisiju za nestala lica, umro je dva meseca prije nego što će napuniti stotu godinu.
Sahrana je obavljena u mjestu Santos Lugares, na 40 kilometara od Buenos Ajresa, gde je mirno živeo svoje poslednje godine života, bez istupa u javnost još od 2004. godine. Poslednja želja mu je bila da ga “na poslednji počinak isprate komšije iz kraja” te „da ga se sećaju kao ponekad mrzovoljnog, ali u suštini dobrog tipa”.
Uprkos potpunoj povučenosti u poslednjim godinama svog dugog života, ovaj je veliki pisac sedamdesetih i osamdesetih godina prethodnog veka bio autor najčitanijih dela toga vremena, koja su, srećom, prevedena i na naš jezik.
I to ne samo zbog svojih romana, uključujući tu i Abadon, anđeo uništenja već i zbog svog obimnog esejističkog dela.
Sabato je tri puta bio kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, poslednji put 2009. godine zajedno sa španskim piscima Migelom Delibesom i Fransiskom Ajalom, imao je veliku naklonost Albera Kamija, dobitnik je prestižnih književnik nagrada među kojima i Nagrade Servantes (najveće nagrade za književnost na španskom jeziku) 1984. godine, odmah posle Horhe Luis Borhesa.
Poznat je njegov govor održan prilikom dodele ove nagrade kada je Don Kihota opisao kao „običnog smrtnika, nežnog, bespomoćnog, nemirnog duha, koji je jednom rekao da se zarad slobode i časti može i mora napraviti avantura od sopstvenog života”.
I Sabato je imao nemiran život, život koji su obeležili književnost i njegova specifična politička obaveza koja ga je na kraju života dovela do toga da se približi “anarho-hrišćanstvu” i Tolstoju a da se sasvim udalji od aktivnog komunizma, čiji je bio borac u mladosti.
Od oca Italijana a majke Albanke, ovaj velikan latinoameričke književnosti započeo je svoj profesionalni život kao doktor fizike u Cirihu, u Švajcarskoj, da bi uskoro potom počeo da se bavi književnošću. Ubrzo će se izroditi prijateljstvo sa pripadnicima Grupe Sur gdje upoznaje Viktoriju Okampo i Horhe Luis Borhesa.
Sa Borhesom je, međutim, neprestano bio u konfliktu. Bili su čvrsti neprijatelji a to će, ipak, 1976. godine izroditi jednu sjajnu knjigu nazvanu Dijalozi sa Horhe Luis Borhesom.
Njegov prvi veliki roman, Tunel (1948), psihološki esej, skoro detektivski roman (uprkos tome što su čitaoci upoznati sa imenom ubice još na prvoj stranici) pun je ironije ali i ogorčnosti i pesimizma koji će obeležiti sva njegova kasnija dela, i doneti mu veliki uspeh ne samo u Argentini već i svetskoj književnosti.
Njegovo drugo delo, O junacima i grobovima, pripovest o prošlosti i sadašnjosti jedne zemlje, roman velikog obima, velike sintetičke moći, napisan uskoro poslije pada Perona, a u kome se, pak, povezuju različiti periodi izgradnje zemlje, za mnoge je jedan od najboljih argentinskih romana XX veka.
Poseban značaj u ovom romanu ima šokantni Izveštaj o slepima (Informe sobre ciegos), nekad objavljivan i zasebno, u kome je još jednom potvrdio da je neizmerno originalan autor, koga je njegov jednostavni i lako razumljivi jezik i svrstao među velike pisce. “To je delo u kome sam nastojao dati potpunu viziju moje realnosti, celokupne realnosti, života i smrti, dobra i zla”, rekao je u jednom intervjuu.
Specifično oštar karakter koji ga je odlikovao, njegov egocentrizam i sklonost polemikama, uzrok mnogih anegdota, učinile su da se smatra kontroverznim autorom argentinske književnosti, iako nikad nisu dovođeni u pitanje njegov ogroman književni značaj i doprinos. “Ne znam zašto, ali uvek sam bio stručnjak da samom sebi stvorim neprijatelje”, priznao je sam Sabato u jednom intervjuu 1996.
Ipak, život i delo ovog velikog pisca ne može se razumeti bez njegovog aspekta borca za ljudska prava i njegovog doprinosa u borbi protiv vojne diktature koja je vladala u Argentini između 1976. i 1983.
Sabato je, kažu, bio preplašen otkrićem kontinuiranih ubistava i zloupotreba ljudskih prava za vreme diktature i upravo je on pokrenuo potpisivanje peticija da se vrate oteti ljudi.
Nakon diktature, prvi demokratski izabran predsednik Argentine, radikal Raul Alfonsin mu je dao funkciju predsedavajućeg u tek osnovanoj Komisiji za nestala lica koja je dokumentovala 8.960 nestalih lica i postojanje 340 centara za ilegalni pritvor i torturu.
Izveštaj pod naslovom Nikad više, poznat i pod naslovom Izveštaj Sabato, predat je Alfonsinu u jednom, za mnoge Argentince nezaboravnom dokumentu koji je doprineo pokretanju sudskog procesa i izricanje najvećih kazni za lica koja su snosila odgovornost za zločine počinjene tokom vojne diktature.
Kao što je i savetovao u svom romanu O junacima i grobovima: „Nemoj nikada prestati da pišeš, to je jedino što je vredno“, poslednje godine proveo je slikajući, i diktirajući, budući da je bio sasvim izgubio vid. Dakle, pišući. „Život je tako kratak a živeti tako teško i baš onda kad počneš da učiš da ga živiš, moraš da umreš“, žalio se Sabato.
Piše: Branka Bogavac,
Нема коментара:
Постави коментар