Nenasilje ~ šta da čekamo?

delovi iz članka
"Senza colpo ferire " ( Bez ispaljenog metka)
 “Machete”,br. 3, 11/2008, Italia

Nenasilje! Divne li ideje! Postala slavnom godinama unazad zahvaljujući Ghandiju! Od tada čitavim svetom odjekuju njegove reči koje govore o strahotama nasilja i o sreći koja očekuje svaku osobu koja odluči ukrotiti svoje strasti. Budući da doktrina dolazi iz jedne od najsiromašnijih zemalja sveta; budući da nam se, čim je čujemo, pojavi pred očima slika tog svetog čoveka koji se, da bi realizovao svoje ideje, odrekao svega i živio veoma skromno; budući da ne možemo zaboraviti da su ga britanske kolonijalne vlasti uhapsile zbog zastupanja takvih ideja; budući da znamo da je tragično poginuo kao mučenik za slobodu – njegovi nas stavovi moraju dirnuti u srce.
Suze naviru na oči, ali gnušanje steže u grlu. Evo jednog politikanta, sina politikanata, posvećenog intrigama i oportunizmu. Evo starog licemera koji se, nakon što je bio intervencionist i ratni huškač za vreme boravka u Engleskoj, pretvara u pacifistu pri povratku u Indiju. Evo fanatičnog mistika koji je želeo da njegova zemlja postane “svetska religiozna velesila”. Teorija koju je izgradio ovaj pontifex maximus svih kastracija sažetak je njegovih zatrovanih doktrina. Ne ubij! Ne prolevaj krv! Ne koristi nasilje! Dobro će nadvladati zlo. Što u prevodu znači: patite, prihvatite sve, predajte se božjoj volji, molite za one koje vas proganjaju...

S ledbenici Mahatme će se zgroziti. Za njih je nenasilje prava borbena taktika koja je dokazala svoju efikasnost u Indiji, u vreme borbe za nezavisnost od britanske vlasti. Eto, to je mit kojim se vole razmahivati kako bi njihova dijeta rezignacije postala poželjnija. Njihova ruka možda i neće koristiti silu, ali njihov jezik zasigurno ne izbegava laži. Kao svaka prava legenda, i aklamirana pobeda pacifizma u Indiji zasnovana je na manipulaciji. Nijedan društveni konflikt ne pokazuje uniformnost metoda, u svakom kontekstu postoje istovremeno nasilne i nenasilne akcije. To dobro znaju pobornici nenasilja, koji su u biti primorani izbrisati iz istorije sve ono što nije u skladu s njihovim moralnim načelima.
Želite li čuti jednu bajku? Bila jednom jedna jako siromašna zemlja, Indija, koju je izrabljivala Njezino Visočanstvo Engleska. Mada je indijsko stanovništvo bilo podvrgnuto masakrima i brutalnim represijama, ono nije želelo koristiti nasilje da ne bi povredilo svoju senzibilnu narav. Pod prosvetljenim vodstvom Ghandija radije je izgradilo masovni nenasilni pokret usmeren na proteste, nesudelovanje, bojkot, štraj glađu i građansku neposlušnost, koji su uspeli dovesti u krizu britansku dominaciju. Na kraju je Dobro pobedilo u borbi protiv Zla i Indija je bez ijednog ispaljenog metka dostigla svoju nezavisnost.
Nažalost, istorija nije tako plemenite duše kao mit. Brojni su faktori (među kojima i nasilni pritisak) naveli englesku vlast na povlačenje. Engleska nije više bila u stanju održavati kontrolu nad svojom kolonijom nakon pretrpljenih udaraca u oba svetska rata. Slabljenju britanskoga carstva doprinela je i oružana borba Arapa i Židova u Palestini, od 1945. do 1948. A da je odjek tih borbi dopro sve do Indije što bi se desilo? Ne radi se o neutemeljenom pitanju ako uzmemo u obzir da je nenasilna slika pokreta koji se borio za nezavisnost Indije sasvim selektivna i sklona pristranosti. Nenasilje nije bilo jedini izbor svih Indijaca, opiranje engleskom kolonijalizmu uključivalo je i oružanu borbu. No, pobornici nenasilja prećutkuju ovaj aspekt da bi mogli bolje koristiti legendu o Ghandiju i njegovim sledbenicima kao jedinim pokretačima indijskoga otpora. Niko se od njih ne seća ko je bio Chandrasekhar Azad, koji se oružjem borio protiv engleskih kolonizatora, ili Bhagat Singh, revolucionar (i ponosni ateist) koji se borio za “rušenje jednog i drugog kapitalizma, stranoga i indijskoga” i čiji su napadi na strukture i predstavnike britanske vlasti izazivali oduševljenje i odobravanje širokih slojeva stanovništva (nakon što su ga Englezi uhvatili, Singh je obešen uz potpunu Ghandijevu indiferenciju, što mu je prouzrokovalo brojne i oštre kritike; ali, zar nije i to jedan od načina eliminacije konkurenata?). Ako su zaista svi Indijci bili verni nenasilnom principu, kako možemo onda objasniti činjenicu da je Subbas Chandra Bose, kandidat “najekstremnije” struje pokreta, dva puta izabran za predsednika Indijskoga Nacionalnoga Kongresa, 1938. i 1939.?
To što se danas istorija brine da ostane sećanje samo na Ghandija, na štetu svih drugih koji su se borili protiv britanskoga carstva, nije zato što je on predstavljao jednodušan glas Indije. On je jednostavno bio najreprezentativniji sa zapadnjačke tačke gledišta, bio je najsigurniji ulog: zato su mu britanski mediji poklonili toliko pažnje i zato je uključen u pregovore s engleskom vladom. Bolje pregovarati s reformističko-religioznim političkim liderom koji je više puta izrazio “vernost” i blagonaklonost engleskoj vlasti, nego s nekim opasnim subverzivnim zanesenjakom.

U vezi toga treba i naglasiti da pokret za oslobođenje u Indiji nije uopšte pobedio: Englezi nisu bili primorani napustiti Indiju. Odlučili su samo promeniti oblik vlasti, preći s neposredne na posrednu. Kakva to pobeda dozvoljava da pobeđeni diktiraju vreme i način uspona pobednika? Englezi su doneli novi ustav i preneli vlast na svoje izabrane naslednike. Probudili su avet verskog i entičkog separatizma kako bi podelili Indiju, onemogućili su joj da dostigne prosperitet i pretvorili je u zavisnika od zapadnjačke pomoći. Indiju dan-danas izrabljuju zapadne multinacionalne kompanije (premda su se i indijska multinacionalne kompanije pridružile gozbi) i još opskrbljuje resursima i tržištom zemlje Zapada. Iako Indija uživa veću autonomiju na nekim područjima, što je dozvolilo šačici Indijaca da zauzmu važne pozicije, s mnogih aspekata siromaštvo njenog stanovništva se nije smanjilo dok je izrabljivanje postalo čak i delotvornije. Takva situacija ne govori u korist nenasilja, no njegova korist je vidljiva na drugim mestima i služi drugoj vrsti interesa. U Srednjem veku sve što je bilo ljudsko i želelo  trajati, moralo je prihvatiti livreju religije; nauka, umetnost, filozofija, sve su morale nositi cilicij. Danas se religija, izgubivši nekadašnji prestiž, prerušava u humanitarna dela. Pretvara se da odbacuje dogme i da zadržava samo moral, duh dobročinstva. Pokriva se krinkom devocije prema Čovečanstvu. Praznoverje se kamuflira u vodstvo prema zemaljskoj sreći.
Ghandi je poslužio kao začetnik. Iza njega se kovitla splet likova odbeglih iz semeništa, izbljuvanih iz svih kanalizacija, koji propovedaju pasivnost i rezignaciju. Svugde možemo čuti njihova litanija o prepuštanju i strpljenju. Ulaze i u redove pobunjenika sejući obeshrabrenje, potičući nepouzdanje, kastrirajući energiju. Govore o toleranciji. Ali, ne možemo biti tolerantni prema neprijatelju. A neprijatelj je i onaj koji propoveda strpljenje i prepuštanje, onaj koji se protivi korištenju nasilja. Neprijatelj je i svako ko kaže da ne treba napadati, koji kaže da moramo čekati.

Čekati! Radnik crkava živ spaljen; čekajte. Siromaštvo tera ženu da prodaje vlastito telo; čekajte. Dete se, između čekića obitelji i nakovnja škole, odgaja kao tegleća životinja; čekajte. Hrana koju jedemo je kontaminirana; čekajte. Zrak koji udišemo je zagađen; čekajte. Devastira se područje na kojem živimo; čekajte. Bogati se sve više bogate, siromašni su sve siromašniji; čekajte. Bankarima se pomaže, nad štedišama se vrši prevara; čekajte. Političar šarlatan prosperira i deblja se; čekajte. Ratovi odnose živote u čitavom svetu; čekajte.

Šta da čekamo? Nakon strašne mistifikacije prošlosti, šta da čekamo? Sećate se kakve nam je nade ulivao stalni napredak? Sve priče o oslobođenju od ropstva rada, o blagostanju za sve, o društvenoj ravnopravnosti i jednakosti... Godine i godine bede, uzaludnog iščekivanja, očaja. Pogledajte gde smo stigli: do predstojeće katastrofe današnjice, do jezive odsutnosti budućnosti. A zašto? Jer umesto da dopustimo besu naoružati naša srca i naše ruke, radije smo slušali gluposti o umerenosti, toleranciji, nenasilju.Šta da čekamo? Nema više vremena za licemjerje. Ne možemo slegati ramenima.

Z agovornici nenasilja propovedaju pacifističku veru...... Pobornici nenasilja vrebaju priliku da nas podsete kako su sve revolucije doživele neuspeh i urodile samo novim opresivnijim režimima.......
Treba osuditi svaki oblik nasilja, kažu političari koji glasuju za rat..... Treba zaustaviti svaki oblik nasilja, kažu vojnici dok bacaju svoje bombe.... Treba se opirati svakom obliku nasilja, kažu policajci s pendrekom u ruci. I oni su protiv nasilja, ali samo protiv nasilja podjarmljenih. Međutim, obožavaju i gorljivo prakticiraju nasilje u uniformi. Zato što država poseduje monopol nad nasiljem. Umesto da se suprotstave rečenom monopolu, mirovnjaci ga potvrđuju. Znajte da samo mi možemo koristiti nasilje, urlaju državni činovnici. Znajte da mi nikada nećemo koristiti nasilje, urlaju ideolozi nenasilja. Suprotnosti se privlače i tvore savršen par. Država i nenasilje se vrlo dobro razumeju i slažu, kao sadist i mazohist.