четвртак, 08. новембар 2012.

Igra reči ~ maca




Kako od mace postane “tigar”,
(tigrica je nešto drugo)
a onda ponovo maca.


Sedi u nekom uglu...


U uglu?
Ne mora u uglu,
može bilo gde.
Eto kako reč upadne !
Pobode zastavicu, označi posed,
zavlada prostorom.

Misliš u imaginaciji?

Da,prvo u glavi,
a onda u zbilji.
Pesmu da ne spominjem.
Da nastavim?
Sedi negde i prede..

Prede?

Dobro,može i da zvoca.
Ali,to je tehnika visokih frekvencija,
bržeg ritma i tempa,
jače dinamike,
suprotna,
i ne priliči početku.
Uz to,
do visokih frenkvencije
se ne može doći odjednom.
Zahteva to više
vremena i znanja.
Zato ne pitaj zašto reč zvocanje
ne padne na pamet prva!
Nije logično,
ne priliči zvocav početak pesmi,a
tek miljenici.
Miljenica je miljenica
samo dok prede.
I na početku one po pravilu predu,
u svakom pogledu.
Spontano preskaču imaginaciju,

nije im važan
prostor, ni vreme.

ni početak nije tren,
ponavlja se,
beskonačan je,
taman pomisle i

krenu da izuste,
tu reč,
a ona izmakne,
nestane, prestane da postoji.
Tako je ponekada sa rečima!
Kao svemirska tmina.
Misliš nema ih, ništa,
a ima,
ne vide se,
ne traže se.

A posle početka?

Dakle, složili smo se da
na početku ne mora da sedi,
pogotovo ne posle.
Mora da se nešto dešava,
neka radnja.
Na primer:
posle ona trči.

I prede.
To postaje njena uobičajena poza.

Greška!
Pogrešna reč.
To nije poza, već disciplina.

OK.
Hajde da ne budemo toliko sitničavi.
Važno je da radi logika,

da se reči "trči" i "prede" slažu,
a nije da se ne slažu.

Hm..

Misliš da se ne slažu?
Bože moj!
Tek je odmakao početak.
mlađano je to doba,
još uvek ona najmanje sedi,
i još prede.
Istina samo ona.
Miljenik je sa trčanja
odavno prešao na sedenje.
To je već priča,
drugačija forma od pesme.
U pričama je drugačije.
I ne brkaj priču sa bajkom.
Bajke su s početka,
imaginacija,
u glavi.

Dobro,ona trči,on sedi,dalje.

Dalje!
Uz savladano zvocanje i
obično prinovu, miljenče,
može dva,tri.

Koliko?

Ne pita se.
Dakle,uz zvocanje

savlada se i režanje.
Miljenik skrati postupak,
pređe odmah na režanje,
kada je prisutan,
a sve češće nije.
Reči su u haosu,
kada ih ima,
a i njih sve češće nema.
Zavlada harmonija tišine.

Nije logično?Tišina i muzika.

Nisi shvatio!
Kao ono ništa
i tišina je muzika,
ima je, ali se ne čuje.
Jesi li iskusio ćutnje?
One se čuju,odzvanjaju.
razležu se,razjedaju,
razdiru,riču,
ječe,bole.


Nisi?
Logično,to je u pesmi.
Odjednom,toliko reči
uskoči u pesmu,
naviru,teku,
ne mogu da se obuzdaju,   
a pesma ih grli,
njoj su lepe i kada nisu,
jer
postaju ono što jesu,
reči,
bez odeće, šminke,
gole.
Ne samo imaginacija u glavi,
već igra celog tela
uma i srca
i obratno.
Sveprožimajuće
nestvarno,

ne treba im ništa.


A radnja?

Ah,to!
Nisam dovršila pesmu, ni priču!
Sve teče po ustaljenom redu.
Ma znaš,ono,
ranim jutrom jutriš,
dan proletiš,
Večernje zvono na crkvi
zvoni jače od jutarnjeg sata,
vremenom sve slabije.
Nije da ne zvoni,
Nego,opet ono ništa,
navika da ono čega ima
ne vidimo, ne čujemo, ne tražimo,
Nema ga.

5 коментара:

  1. Pravo lice "(r)evolucije" ponašanja,smrt porodice.
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
  2. Sve je isto,od pamtiveka do danas.Drugačije se iskazuje u različitim kulturnim miljeima.
    Ovo je,što bi rekla jedna osoba,šaljivo žvrljanje, pa mu ne treba davati veći značaj, nego što ima.
    Hvala na poseti

    ОдговориИзбриши
  3. Po mom je ukusu.

    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
  4. Debela, oprost za preterivanje.
    Stvar je predobra u delu sa harmonijom tišine i ćutnjama.I zadnji deo je udaran, ma sve.Jezik maca,zeka je primereniji našem ponašanju,iako smo odrasli.
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  5. ...navika da ono čega ima
    ne vidimo, ne čujemo, ne tražimo,
    Nema ga.

    Z.

    ОдговориИзбриши