недеља, 11. новембар 2012.

Edgar Alan Po, “Crna mačka”





" Ne očekujem niti tražim da iko poveruje u ovu silno fantastičnu, a ipak silno jednostavnu pripovetku koju kanim preneti na papir.  Bio bi lud da to očekujem u slučaju kada mi ni vlastita osećanja ne prihvataju ponuđeni im dokaz. Pa ipak lud nisam -a sasvim sigurno ni ne sanjam."
(pročitaj celu pripovetku  ovde )

 ______________________________________


U eseju "Instinkt protiv razuma " Po tvrdi da je sasvim moguće da je životinjski instinkt sila koja je snažnija od čovekovog intelekta. Svoju tezu ilustruje detaljno  objašnjavajući način  na koji njegova kućna ljubimica sama otvara ulazna vrata, uz  obrayloženje: “Autor ovog eseja je vlasnik jedne  veličanstvene  crne mačke.
 

Sudeći po onome sšo je Po opisao, njegova miljenica  je bila izuzetno pametna i spretna. Budno je motrila na sve što se događa u kući, o čemu svedoće i “Memoari” Džordža R. Grahama, koji je opisuje kao veliku mačku boje kornjačevine koja uvijena u Poov stari šinjel, leži na Virdžinijinim grudima.
Tri godine kasnije, 1943. Po objavljuje “Crnu mačku”, virtuoznu studiju o nasilju, krivici i griži savesti. Majstor simbolike, Po je opisujući odnos čoveka i mačora koji biva narušen zbog alkoholizma, opisuje razaranje kućnog ognjišta i propadanje čitave porodice. O sličnostima mačora iz priče, Plutona i Poove mezimice Katarine, pisao je i Ed Sams, u svom radu “Poova misteriozna kućna mačka”. Sams smatra da je upravo iskustvo koje je u stvarnom životu imao, omogućilo Pou da na tako emotivan i tragičan način opiše odnos izumeđu  naratora i njegovog ljubimca.

Jednog jutra, hladnokrvno, nabacih omču oko njegovog vrata i obesih ga o granu jednog drveta - obesih ga dok su mi iz očiju tekle suze, a u duši sam osećao najgorču grižu; obesih ga jer sam znao da me je voleo i zato što sam osećao da mi nije dao povod za takav postupak; obesih ga jer sam znao da se kroz taj čin uvaljujem u greh, smrtni greh, koji će toliko ugroziti moju besmrtnu dušu da će biti odagnana - ako je tako šta mogućno - van domašaja beskrajne milosti Najmilosrdnijeg i Nastrašnijeg Boga. “
Edgar Alan Po, “Crna mačka
  Šta se desilo sa mačkom Katarinom nakon smrti Poove supruge Virdžinije, nije poznato. Očajan i depresivan, Po je 1848. pokušao da izvrši samoubistvo. Umro je godinu dana kasnije u Baltimoru.
Produkcijska kuća "Universal Pictures" snimila je dva filma sa naslovom " Crna mačka" 1934. i 1941. godine.
  _____________________________________________________________
 




______________________________________________________________

Erotizam u pripoveci “Crna mačka”

I nema nijednog bludnika koji je malo dublje zalazio u porok da ne zna koliko ubistvo gospodari čulima” – Markiz de Sad

Tema erotizma u pripoveci Crna Mačka, na prvi pogled deluje kao bespredmetna, ali samo ukoliko pojam erotizma posmatramo u kolokvijalnom značenju.
Da bismo mogli da uvežemo ovu pripovetku sa temom erotizma, moramo da krenemo ab ovo i da razjasnimo prvo jedan od načina na koji erotizam može da se posmatra, da ga bliže odredimo, a onda da ga dovedemo u vezu sa osnovama zabrane i prestupa, rađanja i razmnožavanja, nasilja i ubistva. Tek će onda da nam bude jasno na koji način se erotizam nalazi u delu i u kojoj meri je zastupljen.
Ergo, pre nego što pređemo na pripovetku, potrebno je da se pozabavimo jednim od načina na koji erotizam može da se posmatra i to u ključu francuskog noveliste, filozofa, antropologa i istoričara umetnosti – Žorža Bataja, u njegovoj knjizi Erotizam (L’ Erotisme).
Zauzimajući jedan dosta drugačiji stav da je “erotizam potvrđivanje života čak i u smrti”, polazeći od Sadove premise: “I nema nijednog bludnika koji je malo dublje zalazio u porok da ne zna koliko ubistvo gospodari čulima”, on raščlanjuje sva dosadašnja shvatanja Erosa, destabilizuje dosadašnju sliku o erotizmu i odvlači nas na “mračnu stranu” u kojoj nam pokazuje da je moć iracionalnog u čoveku zapostavljena, čak previše, i da ona igra i te kako ključnu ulogu u našim svakodnevnim životima, ali isto tako određuje nas kao društvena bića. Determinizam koji je duboko ugrađen u erotizmu, tema je koja se ne savladava lako, a Žorž Bataj se sa njom hvata u koštac i po cenu prezira i osude, potpuno ogoljava postupak shvatanja i gradi jedan sasvim novi sistem vrednosti – iz početka.
Da bi malo bliže pojasnio misao da je “erotizam potvrđivanje života, čak i u smrti”, Bataj radi lakšeg razumevanja uvodi pojmove kontinuiteta i diskontinuiteta 1, a potom koristi te pojmove kao osnovu u gradnji svoje ideje. Počinje se, naime, pričom o razmnožavanju. Bataj pominje da se razmnožavanje obavlja na dva različita načina: bespolno i polno 2. Bespolno razmnožavanje svojstveno je jednostavnim organizmima, a polno složenim. Kod jednostavnih organizama postoji deoba ćelija u trenutku kada one dosegnu određenu zrelost. Ono što je važno je da prilikom te deobe, ćelija ne stvara novu ćeliju, već se ona deli na dve ćelije. Te dve ćelije nisu ona, ali ni ona nije te dve ćelije. U tom procesu deobe, ta ćelija iščezava, gubi se, umire na svojevrstan način, jer dve nove ćelije, iako su iz nje proizašle, nisu ta prvobitna ćelija. Ovde se uvode pojmovi kontinuiteta i diskontinuiteta. Život nekog bića, kakvo god ono da je, možemo nazvati diskontinuiranim životom, dok smrt, odnosno nestanak bića, ili poništavanje njegove individualnosti, možemo da nazovemo kontinuitetom. Ova dva pojma se međusobno isključuju.
Dakle, kod ćelije koja je malopre pomenuta imamo prikaz diskontinuiranog bića, koje stvara dva nova diskontinuirana bića. Ali u jednoj tački u vremenu, u jednom kratkom trenutku dok je prvobitna ćelija nestajala, ali nije sasvim nestala, a nove ćelije su se rađale, ali se nisu sasvim ni rodile, dobijamo tačku kontinuiteta.
Ergo, ulaskom u kontinuitet, diskontinuirano biće nestaje, ali se iz istog tog kontinuiteta javlja novo diskontinuirano biće. Prvo biće umire, ali se u kratkom trenutku njegove smrti javlja kontinuitet dva nova bića.
Ovo važi za jednostavne organizme i ovaj primer ne može da se primeni na čoveka, jer polno razmnožavanje ne zavisi od agonije nestajanja, ali princip se ponavalja unutar čoveka 3. Oplođavanje jajne ćelije funkcioniše na istom principu. Spermatozoid oplođava jajnu ćeliju i oni nestaju stvarajući time novo biće. To biće nije kopija ta dva, ali nosi njihove osobine, a elementi koji su stvorili to biće jesu suštinski sadržani u njemu, ali su prestali da postoje. Opet je u jednoj tački, izvestan vremenski period stvaranja živeo kontinuitet. Samim tim pojmove rođenja i smrti, zapravo, možemo da izjednačimo, jer oni predstavljaju odnose kontinuiteta, a suprotno od njih stoji diskontinuitet, odnosno život. Iz smrti se javlja život i samim tim biva najviše baš u tom trenutku udaljen od nje, a potom ostatak svog života nastavlja da živi u diskontinuitetu koji se, neminovno, kreće ka smrti. Svaki diskontinuitet teži smrti, kontinuitetu. Žudi za njim i neophodan mu je. Svakom biću, kontinuitet je krajnja stanica. I tu dolazi do ambivalencije unutar samog čoveka. Svaki čovek vodi intrapsihičku borbu sa dva nagona koji se međusobno isključuju, a krajnje zaoštravanje tih potreba ogleda se najviše u umetničkim delima, koja služe kao platna za oslikavanje te brobe.
Svaki čovek potekao je iz kontinuiteta i on mu ceo život nedostaje. Teži ka njemu, jer je iz njega došao i upravlja se prema njemu. A opet, s druge strane, celokupan svoj individualitet sadržao je u diskontinuitetu, životu kakav poznaje i ne želi da ga se odrekne. Stalno postoji osećanje teskobe i patnje, koje prepoznaje ili ne, u pojedinim trenucima, ali je prisutna i predstavlja određenu dinamiku ličnosti. U ovim stanjima Bataj prepoznaje tri vrste erotizma:
  1. Erotizam tela
  2. Erotizam srca
  3. Sakralni erotizam
Vrlo je jednostavno videti šta znače erotizam tela i erotizam srca, ali pojam sakralnog erotizma nije nam toliko blizak. Hteli mi to sebi da priznamo ili ne, dolazimo iz nekog registra, iz nekog koda i van njega nam je izuzetno teško da razmišljamo i vidimo. Ukoliko i želimo to da uradimo, taj kod nam je u sprezi sa onim što osećamo i nelagodnost se neminovno javlja.
Nazvati erotizam sakralnim i uporediti ga sa božanstvenim i čak sa Bogom lično, reći da je Bog, zapravo, najveća erotska tačka i time izjednačiti hrišćansku agape sa erotizmom i izjednačiti požudu sa milosrđem, predstavlja, nešto što je i danas vrlo teško za razumevanje i prihvatanje.
S jedne strane, sakralni erotizam je pleonazam, jer je svaki erotizam sakralan, ali ono što je Bataj, zapravo, želeo da kaže jeste to da čovek potiče iz kontinuiteta i sva bića teže ka tome da budu kontinuirana, a u kontinuitetu se upravo nalazi sve ono što je religijsko i mističko, pa su samim tim mistici, zapravo, najviše erotski svesna bića. Erotizam predstavlja svojevrsnu potragu za Bogom.
Tu je ključna razlika između prostih i složenih organizama, poput čoveka. Jer prosti organizmi nemaju tu prostranost shvatanja i nemaju svest o traganju, koje da bi se prodrlo u srž bića, mora da poseduje silinu. A sila je svojstvena svim oblicima erotizma sa kojima smo upoznati. Jer pogledajmo, otrgavanje od diskonitinuiteta, za svako biće, jeste najnasilniji čin. Prelaskom u kontinuitet, mi gubimo ne samo život, već sopstveni indivitualitet. Poništavamo sebe u u tom nemiru srca nekom bezimenom silom koja nas tera na delo 4. Rastrzanost između ova dva, jeste upravo dinamika bića o kojoj se govori. Spoznati kontinuitet, a ne izgubiti diskontinuitet bića je ono čemu čovek, barem za vreme svog diskontinuiranog postojanja teži. Cilj jeste postići kontinuitet, ali samo onda kada postaje nužan, a pre toga pokušava da evocira to osećanje i da, što je više moguće, oponaša stanje kontinuiteta.
Ergo, bez nasilja nad sopstvenim bićem mi ne možemo da predočimo prelaz iz diskontinuiteta u kontinuitet, a taj prelaz, ta sprega, taj odnos je ono čemu čovek, zapravo, teži. I njega možemo da prepoznamo u ritualnom, mističkom i u najvećoj instanci poznatoj čoveku – Bogu.
Šta onda znači erotizam tela, ako ne nasilje nad drugim bićem, nasilje nad sobom, nešto što je na ivici smrti, na granici ubistva? Zbog toga i možemo u umetnosti da vidimo jake slike penetracije i u raznoraznim oblicima, što alegorijskim, što metaforičkim, ovaj princip je široko slikan i prikazivan.
Prelaz sa normalnog stanja u stanje erotske želje je, zapravo, “raspuštanje” (razlaganje), diskontinuiranog bića. U toj prisnosti stvara se jedan odnos bekstva iz dikontinuiteta i evociranja nečega što podseća na kontinuitet. Ono se dešava u erotskim aktivnostima, jer muškarac predstavlja simbol aktivnog, a žena pasivnog i ona je, samim tim, ta koja se raspušta (razlaže), a muški aktivitet je ništa drugo do priprema za sjedinjenje i u tom trenutku sjedinjenja oba bića postižu isti princip raspuštenosti. A načelo i cilj raspuštanja jeste upravo upliv, spoj dva bića, čime se izlazi iz zatvorene strukture individualiteta i tela, odnosno, postizanje kontinuiteta oba partnera.
Tu i obnaživanje ima veliku snagu, ali pre svega ritualnu. Bez obnaživanja nema raspuštanja (razlaganja), i predstavlja početak traganja za mogućim kontinuitetom, izvan povučenosti u sebe. Tela se otvaraju jedno drugom u težnji kontinuitetu, što je praćeno osećanjem besramnosti. A besramnost predstavlja nemir koji se ogleda u vladanju telom zbog sopstvene zatvorenosti u individualitetu. To razbaštinjavanje, tako jako predstavlja početak traganja za kontinuitetom i ogoljavanje ljudskog individualiteta, posebno ako je praćeno erotskim činom u kojem se to osećanje razlaže, da čovek oduvek, otkako postoji civilizacija, ima potrebu pokrivanja sebe.
Samim tim, sakralni erotizam predstavlja vrhunsko sjedinjavanje, jer predstavlja sjedinjavanje s onim što je s onu stranu diskontinuiranog, to jest, s Bogom.
U činu sjedinjavanja i razbaštinjavanja, muškarac je prinosilac žrtve, a žena žrtva, a njih dvoje se zajedno, nasilnim činom razaranja gube i prepuštaju kontinuitetu.
Ono gde Bataj odlazi korak dalje jeste u daljem izlaganju, kada govori o umanjivanju vrednosti erotizma, jer u svakodnevnom erotskom činu, nasilje nije veliko i njegova silina se ne ispoljava do te mere da se doživi kontinuitet u potpunosti, ali ako se silina poveća i nasilje ne bude samo simboličko i ne služi samo evociranju nečega što podseća na kontinuitet, već bude toliko jako da se kontinuitet zaista i doživi i prenese na druga bića, mi imamo sliku ritualnog ubistva. I onda dolazimo do onoga što je pomenuo na početku, a to je da je “erotizam potvrđivanje života čak i u smrti”, i tek sada možemo da razumemo Markiza de Sada i njegov navod: “I nema nijednog bludnika koji je malo dublje zalazio u porok da ne zna koliko ubistvo gospodari čulima”. A time se već približavamo i tom “sumanutom” Poovom junaku, koji ubija, ali ne nužno ritualno, mada izvesne gradacije nasilja ima, kao što postoji i svojevrsna matrica ponašanja koju ne izneverava, a koju u tom kontekstu matrice koja se ponavlja možemo nazvati ritualnom, mada je to veoma nategnuto. U ovom kontekstu možemo da kažemo, kada govorimo o ubistvu da je Poov junak, zapravo, u potrazi za Bogom, ili sobom, kroz evociranje tog mračnog osećanja sopstvene “iracionalnosti”. Svojevrsna transgresija u mističko, a to vidimo u trenutku kada kaže: “Jednog jutra, sasvim hladnokrvno, namakoh joj omču ovo vrata i obesih je za granu jednog drveta; – obesih je, a suze su mi lile iz očiju, i u srcu me grizlo najljuće kajanje; – obesih je zato što sam znao da time činim greh – i to smrtni greh koji će moju besmrtnu dušu čak lišiti – ako je takvo šta moguće – domašaja beskrajne milosti Najmilosrdnijeg i Najstrašnijeg Boga.”[5]

Činjenica što markiz De Sad, u svojim romanima, vrhunac ertoskog uzbuđenja nalazi u ubistvu ima samo jedan smisao: ako dovedemo do kraja započeto kretanje, koje sam ovde opisao, nećemo se nužno udaljiti od erotizma. U prelazu sa normalnog držanja na želju postoji temeljna opčinjenost smrću. U erotizmu je uvek reč o razlaganju datih oblika.6

Sadova nastranost prekoračuje granice ovih mogućnosti. Ona mami mali broj bića, a neka od njih idu do kraja, kao što to čini i Poov lik. Ali za većinu normalnih ljudi konačni činovi daju samo ekstremni smer bitnim postupcima. Javlja se zastrašujuća prenagljenost kretanja koje nas nosi, a prenagljenost osvetljava smisao kretanja. Ali za nas, to je strašni znak koji nosi ime smrti, prekid ovog individualnog diskontinuiteta koga se teskobno držimo kao istine veće od života.
U daljem delu, koji nam je takođe bitan (da bismo razumeli motivacione elemente protagoniste pripovetke), Bataj se bavi erotizmom tela i erotizmom srca. Govori o slobodi koju erotizam srca u odnosu na erotizam tela ima; erotizam tela u sebi poseduje nešto egocentrično što mu ne dozvoljava da vrši nasilje nad sobom u merama koje mogu da ugroze individualitet, ali erotizam srca je tu daleko slobodniji. Mada upravo u toj slobodi koju erotizam srca ispoljava, možemo da vidimo patologiju svakodnevnog ponašanja među pojedincima. Nakon telesne naklonjenosti prema nekoj osobi, ta naklonjenost se seli u unutrašnju, intrapsihičku i duhovnu sferu čoveka i u ovom delu teksta možemo da prepoznamo ambivalentnost Erosa, jer se govori o blaženosti, lepoti i spokoju koju ta transgresija donosi, ali istovremeno i o velikom strahu, mučnosti i nedostupnosti. Jer ne možemo preći u kontinuitet, ne možemo posedovati drugo biće i ništa njegovo nam ne može pripasti. Ono nam istovremeno ostaje zauvek nedostupno, koliko i blisko. Jer mi, kao diskontinuirana bića, ne živimo iste živote i naši životi nisu prožeti istom životodavnom energijom. Kako je Bataj rekao, naime, ako stoje jedno naspram drugog i neko od njih dvoje umre, ova druga osoba neće umreti zajedno sa njom. Nastaviće da živi. Zbog toga i jesmo diskontinuirani. I zbog toga, bez obzira na bliskost, između svake osobe na ovom svetu postoji bezdan, ponor koji ih razdvaja. Možda se dinamika spajanja krije u zajedničkom strahu od toga ponora: U vrtoglavosti koju dele kada se nad njim nagnu i izgledi za patnju i nesreću, podjenaki su kao i izgledi za mir i spokojstvo. Ali izgledi za patnju utoliko su veći, jer otkrivaju značenje voljenog bića. Voljenje bića ne znači, nužno, smrt, ali je ona uključena u taj proces i ako ljubavnik ne može da poseduje drugo biće ono često pomišlja na ubistvo, želi joj smrt. A nekada smrt želi sebi.7 Težnja ka kontinuitetu prožima celokupno telo i potvrđivanje života u smrti, zapravo, predstavlja svojevrsnu pobedu nad smrću, upravo time što se ona ignoriše. Mi to mislimo, mi to želimo, ali ipak to ne činimo – za razliku od Poovog lika. On tu granicu prekoračuje, ali čini i nešto još gore, ogreza u veći greh. Ogreza pored ubistva mačke u ubistvo sopstvene supruge. A da bismo mogli da razumemo ovu gradaciju, da bismo mogli da razumemo razvojni put greha, moramo da, u ovom trenutku, razjasnimo odnose prestupa i zabrane, ali i razliku između ubistva čoveka i ubistva životinje. Da bismo lakše mogli da razumemo motivaciju te kretnje u intramundijalnosti dela, možemo da se poslužimo i čuvenom rečenicom koju jurodivi Tihon izgovara Stavroginu u poznatom poglavlju, nakon čitanja ispovesti, u delu Zli Dusi: “Vidim da vi, jadni, propali mladiću, nikada niste stajali bliže novom, i još većem zločinu nego što stojite u ovom trenutku… Ne, ne posle objavljivanja, nego još pre njega, za dan, za jedan sat, možda, pre velikog koraka, pašćete vi u novi zločin, kao u izlaz, izvršićete ga jedino da biste izbegli objavljivanje.”8
Ovo postaje dosta jasnije ako uzmemo u obzir sve što je do sada rečeno, a pre nego što nastavimo sa odnosima zabrane i prestupa u Batajevom tumačenju, ako prvo pročitamo deo iz same pripovetke, nakon što je prvom mačku iskopao oko, postaje nam jasnije zašto je to, zapravo, samo početak grešnog putovanja koje mora da se dovede do kraja. Zašto je sledeće ubistvo, kako Tihon kaže, izlaz:
“Bejaše mi ostalo još toliko stare dobrote, da me je s početka rastuživalo ovo očito tuđenje od strane bića koje me je nekada toliko volelo. Ali ovo osećanje uskoro bejaše potisnutno razdraženošću. A onda me spopade, kao da me gura u konačan i nepopravljiv pad, taj duh Perverznosti (u samom delu je kurzivom naznačen duh perverznosti i u samom delu je namerno perverznost naglašena velikim slovom, kao da je u pitanju personifikacija jednog stanja, njegovo ovaploćenje u nekom sakralnom obliku prim. aut.). O tom duhu filozofija nimalo ne vodi računa. A ja ni u svoju živu dušu ne verujem toliko koliko u to da je ova perverznost jedna od prvobitnih pobuda ljudskog srca – jedno od nedeljivih primarnih svojstava, ili osećanja, koji upravljaju prirodom Čoveka. Pa ko nije, po sto puta, uhvatio sebe u tome da čini gadno ili glupo delo ni sa kojeg drugog razloga osim što zna da to ne bi smeo? Nismo li u stalnom iskušenju da, i pored svih dobrih razloga, narušimo ono što se zove Zakon (i ovde u delu, kao i sa malopređašnjim ‘duhom Perverznosti’, imamo vrlo slične okolnosti pim. aut.), samo zato što ga kao takvog uvažavamo? Ovaj duh perverznosti, velim, naiđe da me konačno sruši. I baš ta neshvatljiva žudnja duše da sebe osporava – da siluje sopstvenu prirodu – da čini zlo tek zla radi – gonila me je da nastavim i dokrajčim muke koje sam nanosio nedužnoj životinji. Jednog jutra, sasvim hladnokrvno, namakoh joj omču ovo vrata i obesih je za granu jednog drveta; – obesih je, a suze su mi lile iz očiju, i u srcu me grizlo najljuće kajanje; – obesih je zato što sam znao da time činim greh – i to smrtni greh koji će moju besmrtnu dušu čak lišiti – ako je takvo šta moguće – domašaja beskrajne milosti Najmilosrdnijeg i Najstrašnijeg Boga.”9
Ono što je bitno da napomenemo jeste to da je motivaciju i objašnjenje za postupak svog lika autor dao samo na ovom mestu; između teškog ozleđivanja i ubistva mačka. A kada ubija suprugu ne daje nam, zapravo, nikakavu motivaciju za svoj postupak, osim što nas upućuje u svoju dalju smirenost i delanje, ali koje fundamentalno nema nikakve veze sa samim činom ubistva žene. Ovaj navedeni deo nas, zapravo, upućuje u sva dalja razjašnjavanja motivacije junaka, što psihičke, što sakralno-iracionalne, ako smem da primetim, Batajevske.
Kao što smo započeli sa temom određivanja erotizma ab ovo, isto tako bismo morali da započnemo i teme zabrane i prestupa, da bi nam bilo jasno koliko su ti odnosi duboko ukorenjeni u svakom čoveku, ali i u istoriji ljudske rase, a ne samo istorije civilizacije.
Temeljno određenje ove teme dato je u prelazu sa životinje na čoveka. Jer šta je differentia specifica čoveka? – rad. Istovremeno nametnuli su sebi ograničenja pod imenom zabrana10 , kaže Bataj, nastavljajući, ove zabrane ticale su se, uglavnom i van svake sumnje – odnosa prema mrtvima. Verovatno je da su one u isto vreme – ili približno u isto vreme počele da važe i za seksualnu aktivnost.
Što se tiče tvrdnje odnosa prema mrtvima, tu svakako nema nikakve sumnje, jer je poznato da je i čovek iz Neandrtala ukopavao svoje mrtve, a u tom evolutivnom razdoblju je daleko bliži bio čovekolikom majmunu, nego modernom čoveku kojeg danas poznajemo. Što se tiče zabrana u vezi sa seksualnom aktivnošću, nažalost, nemamo sigurne potvrde, jer ne postoje toliko dalekosežna svedočanstva o zabranama, ali je svakako bilo u vezi sa radom, pa je Bataj i u skladu sa tim doneo zaključak da sve temeljne ljudske odlike – rad, svest o smrti i seksualna aktivnost – potiču iz istog razdoblja.
Da bi mogao da da analizu odnosa zabrane i prestupa, Bataj upotrebljava termin vatreni erotizam11, koji predstavlja slepu tačku u kojoj erotizam dostiže krajnju žestinu u kojoj se uočava nepomirljiva suprotnost zabrane i prestupa.
Čovek pripada, naime, i jednom i drugom od ova dva sveta. Svet rada i svet razuma stvorili su racionalni svet u kome živimo i mada nam razum zapoveda, nikada naša poslušnost nije bezgranična. Čovek jeste svojim razumom izgradio svet, ali je on u svojim temeljima sadrži nasilje. Čak je i sama priroda čoveka nasilnička te nama uvek može ponovo da zavlada nasilje, bez obzira na to koliko smo razumni, jer porivi ne mogu da se svedu na razum.
I tako, jedan poriv u prirodi koji je preostao i u čoveku, stalno prekoračenje granice može se samo delimično obuzdati… U oblasti našeg života prekomerje se ispoljava srazmerno prevazi nasilja nad razumom. Rad zahteva vladanje zasnovano na stalnom proračunavanju uloženog napora, što je u vezi sa proizvodnim učinkom. On zahteva razumno vladanje bez burnih poriva koji uzimaju maha u svetkovinama i, uopšte uzev, u igri. Kada ne bismo mogli da obuzdavamo porive, ne bismo bili sposobni za rad, ali rad upravo daje razloga da se oni obuzdaju… Rad je najčešće stvar zajednice i zajednica se, u vreme određeno za rad, mora suprotstavljati ovim zaraznim porivima prekomerja, gde je sve potisnuto u drugi plan radi neposrednog prepuštanja prekomerju. To jest, nasilju. Tako se ljudska zajednica, delimično posvećena radu, određuje zabranama, bez kojih ne bi mogla da postane ono što u suštini jeste – svet rada.12
Značenje zabrana, međutim, može se svesti na jedan prost element, a to je nasilje. Ako posmatramo nasilje u oblasti ovoga istraživanja (Batajevog), potpuno je jasno da je to ono iz do sada već (donekle), objašnjenog i utemeljenog, a to su polno razmnožavanje i smrt, odnosno naizgled suprotstavljeni pojmovi koji stoje na suprotnim stranama našeg diskontinuiteta – rađanje i smrt. Njihova spoljašnja povezanost u ovom svetu, svakako, postoji, a to je nešto što niko ne može da prenebregne ukoliko se bavi razmišljanjima o erotizmu. Uznemirujuća je činjenica da je poriv ljubavi, ukoliko je zaoštren do samih granica, zapravo, poriv za smrću. Prekomerje iz kojeg potiče razmnožavanje i prekomerje smrti mogu biti shvaćeni samo jedno pomoću drugog.13
To je sadovski svet, na koji se oslanjao Bataj. U ovom ključu se nalaze i brojni podriveni motivi erotizma u umetničkim delima pre seksualnih revolucija i pre mogućnosti formiranja sekularizovanih država, ali se tu svakako nalazi i Po, kao i pripovetka Crna Mačka, koja operiše upravo na nivou iracionalno duhovnog, na nivou prestupa i tog nagona koji biva jači time ukoliko je okruženje u kojem odrastamo represivnije. Brojni elementi koji su nam dati u samoj pripoveci, odgovaraju modelu počinjenog dela. Na kraju, da li je to bila Poova intencija ili nije, ne možemo da tvrdimo, jer ne možemo da znamo misli pisca. Ali mi, kao čitaoci, nismo ni dužni da to znamo, ali jedno je sigurno – treba da se okrenemo tekstu i da vidimo na šta nam tekst ukazuje. A svet erotizma iz njega prosto isplivava. Svet perverzije, svet poriva da se zabrana prekrši i time evocira kontinuitet, poništi diskontinuitet (individualitet), ali i da se time, zapravo, zabrana u potpunosti ostvari, jer ona bez prestupa i ne postoji. Jer svet s onu stranu postoji samo ukoliko postoji i ovostranost, a to je isto ono osećanje koje bez sumnje mnogi proživljavaju skoro svakodnevno, evocirajući kontinuitet, osećajući se dobro jer je zabrana, barem samo u mislima, prekršena. Tako su kompletniji, slobodniji. Tako su više ljudi.
Zato je brojnim umetnicima ubistvo ili samoubistvo, taj surovi prekid diskontinuiranog življenja, poput neke dinamike ličnosti. Ponekad oživljavanje ideje o oduzimanju sopstvenog ili tuđeg života, paradoksalno, pomaže da se da se pobede stege nekih okolnosti sa kojima se teško izlazi na kraj. Umetnikova duša nam govori o tome, svesno ili ne, jer to nije ni bitno, jer vrlo često umetničko delo jeste paradigma koja raste i sazreva, a kasnije se artikuliše. Možda je to bila samo potreba autora koju ni sam sebi nije mogao da obrazloži, ali je prosto, po Hartmanovom ključu imanentne istine neprikazivačkih umetnosti – funkcionisala. A mi je danas, eto, u potpunosti razumemo.
Smrt nam je potrebna koliko i ljubav, a Po je to, očigledno, znao veoma dobro.izvor




1 Žorž Bataj, “Uvod”, Erotizam, u prevodu Ivana Čolovića, Službeni Glasnik, Beograd, 2009. godina, str. 14.
2 Isto str. 14.
3 Isto str. 15.
4 Isto str. 18
[1] E. A. Po, Sabrane priče, “Crna mačka”, u prevodu Ljubiše Jeremića, Tanesi Beograd, 2010. godina, str. 564.
6 Isto str. 18.
7 Isto str. 19.
8 F.M. Dostojevski, Zli Dusi, “Kod Tihona”, u prevodu Kosare Cvetković, Otvorena Knjiga, 2009. godina, str. 412.
9 E. A. Po, Sabrane priče, “Crna mačka”, u prevodu Ljubiše Jeremića, Tanesi Beograd, 2010. godina, str. 564.
10 Žorž Bataj, “1. Erotizam u unutrašnjem iskustvu”, “ Odlučujući značaj prelaza sa životinje na čoveka”, Erotizam, u prevodu Ivana Čolovića, Službeni Glasnik, Beograd, 2009. godina, str. 28.
11 Žorž Bataj, “2. Zabrana vezana za smrt”, “ Suprotstavljanje sveta razuma ili rada, svetu nasilja”, Erotizam, u prevodu Ivana Čolovića, Službeni Glasnik, Beograd, 2009. godina, str. 35.
12 Isto str. 35 – 36.
13 Žorž Bataj, “2. Zabrana vezana za smrt”, “ Osnovni predmet zabrane jeste nasilje”, Erotizam, u prevodu Ivana Čolovića, Službeni Glasnik, Beograd, 2009. godina, str. 35.
1 Žorž Bataj, “Uvod”, Erotizam, u prevodu Ivana Čolovića, Službeni Glasnik, Beograd, 2009. godina, str. 14.
2 Isto str. 14.
3 Isto str. 15.
4 Isto str. 18
5 Isto str. 18.
6 Isto str. 19.
7 F.M. Dostojevski, Zli Dusi, “Kod Tihona”, u prevodu Kosare Cvetković, Otvorena Knjiga, 2009. godina, str. 412.
8 E. A. Po, Sabrane priče, “Crna mačka”, u prevodu Ljubiše Jeremića, Tanesi Beograd, 2010. godina, str. 564.
9 Žorž Bataj, “1. Erotizam u unutrašnjem iskustvu”, “ Odlučujući značaj prelaza sa životinje na čoveka”, Erotizam, u prevodu Ivana Čolovića, Službeni Glasnik, Beograd, 2009. godina, str. 28.
10 Žorž Bataj, “2. Zabrana vezana za smrt”, “ Suprotstavljanje sveta razuma ili rada, svetu nasilja”, Erotizam, u prevodu Ivana Čolovića, Službeni Glasnik, Beograd, 2009. godina, str. 35.
11 Isto str. 35 – 36.
12 Žorž Bataj, “2. Zabrana vezana za smrt”, “ Osnovni predmet zabrane jeste nasilje”, Erotizam, u prevodu Ivana Čolovića, Službeni Glasnik, Beograd, 2009. godina, str. 35.


Literatura:
  1. Bataj, Žorž, Erotizam, Službeni Glasnik, Beograd, 2009.
  2. Dostojevski, Fjodor Mihalovič, Zli Dusi, Otvorena knjiga, Beograd, 2009.
  3. Po, Edgar Alan, Sabrane priče, Tanesi, Beograd, 2010.

                                                                ARHIVA-KNJIŽEVNOST  

Нема коментара:

Постави коментар