четвртак, 01. новембар 2012.

Bespilotne letelice


 


U noći 3. novembra 2002. godine, u udaljenoj jemenskoj pustinji Marib, automobil sa jednim od glavnih lidera Al Kaide je odjednom eksplodirao. Automobil je uništen raketom Hellfire ispaljenom sa bespilotne letelice RQ-1A Predator koja je letela hiljadama stopa visoko, a upravljana sa mesta udaljenog stotinama milja, u Džibutiju.

Bespilotna letelica je avion kojim upravlja navigator-pilot, pomoću sistema daljinskog prenosa,ili je let unapred programiran. Kao i sva moderna tehnologija letelice se koriste za vojne i civilne potrebe. U policiji se koriste za praćenje saobraćaja, njima se kontrolišu pogranične zone, nadgledaju naftovodi, koriste se za praćenje životne sredine, za pravljenje mapa , u slučajevima velikih prirodnih nepogoda. 2008. su u SAD prvi put korišteni predatori u potrazi za preživelima iza uragana. Krstareći na visinama od 6 do 9 kilometara predatori su putem radio veze slali slike u realnom vremenu posadi na zemlji koja je pomožu snimaka slala podatke spasiocima o mestima gde su unesrećeni.
Najveća prednost koju bespilotne letelice pružaju u ratnim dejstvima, odnosu na letelice sa posadom, je manje gubitaka u ljudskim životima,  a osim toga, njihova nabavka i upotreba su jeftinije. Misli se na pilote. A kolike su ostale žrtve,vidite u tesktu koji sledi. 

___________________________________

Bespilotne letelice šire politiku pravednosti i dobrote"Nedavno je "The New America Foundation"
procenila da američke bespilotne letelice u proseku
ubiju 17% civila od kada su se iste počele koristiti
u zračnim napadima protiv "militanata" 2004.
Predsednik američkog štaba za državnu sigurnost
Homeland Security Peter King, u razgovoru za CNN
 izjavio je je kako američke bespilotne letelice
služe u svrhu "širenja politike pravednosti i dobrote".
VIDI IZVOR ovde
____________________________________

 

Prva ideja da se napravi avion kojim neće upravljati pilot javila se tokom Prvog svetskog rata. Britanski avijatičari dosetili su se da testiraju nemačku protivvazdušnu odbranu pomoću aviona koji nema pilota. Britanski pronalazač Arčibald Lou predvodio je projekat „Vazdušna meta”, koji nikada nije odmakao od faze prototipa ( kompanije Sopwith, De Havilland i Royal Aircraft Factory). Ove letelice korišćene su kao mete u obuci nišandžija protivavionske artiljerije. Tehnologija se paralelno razvijala  u pravcu vođenih raketa. 
Američki pronalazač Elmer Speri (Elmer Sperry) je 1909. godine započeo radove na konstruisanju žiroskopskih uređaja pomoću kojih bi kontrolisao stabilnost letelice u letu, što se smatra pretečom modernih inercijalnih navigacijskih sistema. Američka mornarica je pokazala određena interesovanja kako bi konstruisala „vazdušno torpedo“ – preteču modernih krstarećih raketa. Kako bi usasvršili preciznost vazdušnog torpeda izvan vrlo ograničenih sposobnosti prvih žiroskopa, kompanija Western Electric je razvila sistem radio upravljanja. Ove dve tehnologije, inercijalna navigacija i radio upravljanje, će formirati jezgro razvoja daljinski upravljivih letelica za narednih 80 godina. Prvi let Curtiss- Sperryjevog vazdušnog torpeda je izveden decembra 1917.Armijsko vazduhoplovstvo SAD je finansiralo suparnika – Liberty Eagle Aerial Torpedo, koje je razvio Čarls Ketering (Charles Kettering).

 Ipak, zbog smanjenog interesovanja projekat je napušten 1925. godine. Od tada pa do kraja Drugog svetskog rata pravljene su brojne makete aviona sa daljinskim kontrolama. One su korišćene kao mete za obuku kako pilota tako i protivvazdušne odbrane te za izviđačke misije što će u narednih pola veka biti i njihova primarna misija. 

                          

ANIUSD-1
Sredinom pedesetih godina američka vojska je počela da pokazuje interesovanje u modifikovanju letelica- meta u smeru opremanja kamerama, a sve da bi one mogle da izvršavaju zadatke izviđanja bojišta. Prva od njih bila je letelica SD-1 (Surveilance Drone 1), bazirana na letelici – meti tipa RP-71. Na nju je mogla da se montira dnevna kamera KA-20A kapaciteta 95 fotografija ili IC noćna kamera KA-39A kapaciteta 10 fotografija. Letelica SD-1 je lansirana pomoću RATO raketa i praćena je radarom, dok je pilot-operater upravljao njome putem radio komandi. Let je trajao 30 minuta. Nakon završetka zadatka letelica se vraćala nazad u bazu, a prizemljivala se pomoću padobrana. Letelica, zajedno sa opremom, je ponela zvaničnu oznaku ANIUSD-1 i smatra se prvom uspešnom izviđačkom bespilotnom letelicom. Proizvedeno ih je 1445 komada i nalazila se u naoružanju od 1959. do 1966. godine. Britanske oružane snage su je uvele u naoružanje pod imenom Observer.



 
 
                                               
 
U2  ( vidi poseban post o U2)
Novo doba bespilotnih letelica počelo je šezdesetih godina prošlog veka, sa američkim špijunskim avionom U-2. Avion U2 korišćen je u svim ratnim sukobima od kada je konstruisan. Pilot tog aviona Geri Paures oboren je iznad Sovjetskog Saveza, u aprila 1960. godine. Tokom Kubanske krize 1962. godine, posada jednog U2 je otkrila sovjetske nuklearne projektile stacionirane na Kubi.
U2 snima sumnjive lokacije. Zatim se, sa velikom preciznošću, upoređuju pikseli jedne fotografije sa pikselima druge, na osnovu čega se uočavaju promene na površini zemlje.Interesantno je pomenuti da je u Avganistanu  U2 postao nezamenljivo "nebesko oko" NATO snaga.Nova slava "starog špijuna" stečena je otkrivanjem bombi, koje kopnene patrole nisu mogle lako da primete. Mesta na kojima zakopavaju bombe, talibani polivaju vodom. Kada se zemlja osuši na suncu, tragovi ukopavanja su slabije uočljivi. Sa krstareće visine od 21.000 metara, kamere visoke rezolucije su precizno uočavale i male rupe i izbočine na blatnjavim avganistanskim putevima, gde su Talibani obično zakopavali improvizovane eksplozivne naprave. Glavna prednost  nad brojnim savremenim bespilotnim letilicama, kojih je nebo iznad Avganistana prepuno,  je pilot. Čovek za komandama U2 je u stanju odmah da reaguje na ono što vidi.


                                                              
 
  QH-50C/D,

Pedesetih gamerička ratna mornarica je nabavila prvu helikoptersku jurišnu bespilotnu letelicu, oznake QH50 DASH (drone antisubmarine helicopter). QH-50 je bila bazirana na ranijoj konstrukciji helikoptera kompanije Gyrodyne. Američka mornarica je započela razmatranja mogućnosti upotrebe ovakvog helikoptera za nošenje protivpodmorničkih torpeda. Moderni sonari na razaračima su otkrivali podmornice na daljinama preko 20 milja, što je bilo van dometa oružja kojima je raspolagao razarač, tak oda je u tom segmentu mornarica videla upotrebu helikoptera. QH-50 prvi let obavlja 12. avgusta 1960. godine, a tri godine kasnije dolazi na razarače. Do 1969. godine proizvedeno je oko 810 letelica QH-50 i bili su ukrcani na 240 američkih razarača. Drugi veliki korisnik ovih helikoptera bile su japanske pomorske odbrambene snage, koje su raspolagale sa 24 letelica QH-50. U toku službe u američkoj mornairci, ove letelice se nisu koristile samo za protivpodmorničku borbu, već su se pokazale kao korisne i na zadacima izvidjanja, korekcije artiljerijske vatre, polaganja dimne zavese itd.
Tokom rata u Vijetnamu bespilotne letelice izvršile su hiljade špijunskih misija koje su bile prerizične za avione sa posadom. Iako je koncept bio delo dalekovidih konstruktora, od 746 proizvedenih, srušilo se 411 letelica. Zbog toga, delomično i zahvaljujući “pilotskom” lobiju koji je forsirao borbene avione, program je okončan 1970. godine.
Letelice su ostvarile više od 3500 izviđačkih letova. Snimale su ciljeve na filmskoj traci, pa je let smatran uspešnim samo ako se dron vrati u bazu da bi film mogao da se razvije. Samo neke od QH-50 su bile opremljene video kamerama i korišćene za misije izvidjanja u artiljeriji. Ugrađivani su i napredniiji senzori koji su omogućavali izviđanje noću. To su verzije Nite Panther i Nite Gazelle. Ugradnja svih ovih senzora oogućila je da se QH-50 naoruža automatskim topom, bacačem granata, kasetnim bombama.

   SAVREMENE BESPILOTNE LETELICE  

Uprkos velikim gubicima i nesavršenosti od elica se nije odustajalo. Sa novom tehnologijom, kao što je digitalna kamera, satelitska navigacija i mikroprocesori, mogućnosti bespilotnih letelica su strašno narasle. Broj tipova letelica je takođe narastao, od mini bespilotnih letelica do letelica raspona krila jednakom rasponu krila kod džambo džetova.


IZRAEL

 

Prvu modernu BPL izradili su izraelski stručnjaci. Uloga bespilotnih letelica Firebee u Vijetnamu dovela je do toga da Izrael 1971. godine nabavi 12 letelica tipa Ryan 1241, u lokalu nazvane „Mabat“ (Osmatranje). Izrael je nabavio i izviđačku verziju BQM-74 Chukar. Formirana je i nova jedinica, 200. eskadria bpl, naoružana obema tipovima letelica. U Jomkipurskom ratu 1973. godine korišćene su u ulozi izviđača.
Izraelski original izviđački dronovi nastali su nakon Jomkipurskog rata 1973. godine, kada su sirijske raketne baterije nanele teške gubitke izraelskoj avijaciji na osnovu dobro iskorištene radarske mreže. Kompanija Tadiran razvila je dron Mastif, koji je slao snimke u realnom vremenu, ometao protivničku elektroniku i, naravno, služio kao mamac. Nakon toga, Israel Aerospace Industries na osnovu koncepta Mastifa razvio je izviđača Oriole, koji predstavlja rodonačelnika svih bespilotnih letelica IAI-ja sve do modela Hebron, koji je najrasprostranjenija bespilotna letelica na svetu i trenutno se aktivno koristi u 13 zemalja. Nadgledateren na visini 10 km,ima radijus 350 km, u vazduhu može da provede 52 sata.Letelica se kontroliše sa zemlje , a postoji mogućnost programiranja leta. Sistem poseduje mogućnost automatskog poletanja i sletanja u svim vremenskim uslovima. Hebron nosi različite vrste senzora i radara ukupne težine 250 kg.  Najnovija bespilotna letelica IAI-ja je Eitan, koji košta više od 35 miliona dolara, može da ostane u vazduhu 36 sati i da nosi dve tone opreme i oružja.On dostiže 13 700m, maksimalan dolet iznosi 7500 km.

 
 
 
50-te godine
 
Američko ratno vazduhoplovstvo je pokretalo nekoliko programa za razvoj izviđačkih bespilotnih letelica, uključujući i Northropov B-67 Crossbow, ali bez uspeha. Razlog neuspeha leži u visokoj ceni koštanja. Početkom pedesetih godina, USAF je takođe započeo ispitivanje letelica u svrhu njihove upotrebe kao mamaca za sovjetske lovce i protivavionske rakete. Nakon ispitivanja letelice Convair GM-71 Buck Duck i Fairchildovog SM-73 Blue Goose, prva letelica - mamac koja je ušla u naoružanje bila je GAM-72 Quail firme McDonnell Douglas 1961. godine. To je bila mala bespilotna letelica na mlazni pogon koja se lansirala sa aviona B-52. Proizvedeno ih je oko 600 komada i nalazili su se u naoružanju do 1972. godine, do kada su Sovjeti unapredili radarsku tehnologiju do te mere da ovi mamci nisu više bili efikasni.
Njen naslednik, nazvan SCAD (Subsonic Cruise Armed Decoy) evoluirao je u krstareću raketu AGM-86 ALCM (Air Launched Cruise Missile) i njen razvoj je nastavljen do današnjih dana
.

 
O baranje špijunskog aviona U-2 iznad Sovjetskog Saveza maja 1960. godine dramatično je promenilo interesovanja SAD u oblasti bespilotnih letelica, a sve zarad izbegavanja političkih neprilika prilikom hvatanja pilota. Kao odgovor na ove zahteve pokrenuta su dva programa. Program vazduhoplovstva je nosio naziv SPA (Special Purpose Aircraft), dok je CIA imala svoj program oznake D-21 baziran na široko upotrebljavanom Ryan Firebee. Nakon ispitivanja četiri letelice Ryan 147A, USAF je nastavio sa usavršenom verzijom oznake 147B, koja je imala veći raspon krila ( iz bezbednosnih razloga, letelica je pre nego što je uvedena u naoružanje, preimenovana u „Lightning Bug“).Nakon što je kinesko ratno vazduhoplovstvo oborilo više špijunskih aviona U-2 iznad Kine, ovaj region je postao prvo područje gde su upotrebljene bespilotne letelice „Lightning Bug“. Prvih pet misija je izvršeno iznad Kine početkom septembra 1964. godine, od kojih su dve bile uspešne. Iako je više misija izvršeno iznad Kine, većina „svitaca“ je usmereno ka novom području kada je rat u Vijetnamu krenuo da se zahuktava. Za vreme rata u Vijetnamu razvijeno je 23 verzija „svitaca“.

80 - tegodine







 
Tokom osamdesetih godina „na snazi“ su bila dva načina upravljanja letom bespilotnih letelica: autonomna kontrola elta i komandno vodjenje. Autonomno vodjenje je bila najranija forma upravljanja letom i zahtevala je da sistem uipravljanja letom letelice bude unapred programiran, sa fiksnim kursom leta, pre lansiranja. Takav način je bio prihvatljiv kod ranih bespilotnih letelica koje su koristile klasične kamere, ali je postao manje atraktivan kada su bespilotne letelice počele da nose senzore koji su imali više mogućnosti. Komandno vodjenje je koristilo radio vezu izmedju pilota u zemaljskoj stanici i letelice. Neke od ranih komandno vodjenih bespilotnih letelica bile su praćene radarom, čiji su se podaci koristili za korekciju putanje leta. Sa advent of televisions on DAVs, kao što su „Lightning Bugs“ korišćene u Vijetnamu, letelice su mogle poslati sliku u bazu, tak oda je operater mogao da upravlja letelicom. Do osamdesetih godina, komandno vodjenje je postepeno postalo opšteprihvaćeni metod upravljanja letelicom, iako su mnoge imale hibridni način vodjenja. Tada bi se autonomno vodjenje koristilo tokom približavanja zoni od interesa i tokom povratka u bazu, dok bi operator preuzimao komande u zoni izvidjanja, tokom faze prikupljanja podataka.

Ograničavajući faktor komandnog vodjenja osamdesetih godina bio je radio link. Radio signali su mogli biti ometeni atmosferskim uslovima, kvarom opreme, ili elektronskim dejstvom neprijatelja. U takvom slučaju, gubitak radio linka je vodio do rušenja i gubitka i letelice i prikupljenih podataka. Radio link je takodje ograničavao i domet bespilotne letelice. Amerikanci su u Vijetnamu taj ograničavajući faktor otklanjali time što su kao stanicu za upravljanje koristili DC-130 sa jakim predajnikom. Letelice lansirane sa zemlje su imale daleko veća ograničenja od letelica lansiranih sa aviona, jer su im smetali pojedini reljefni oblici, a i brzo bi nestajali iza horizonta, što svakako nije bio slučaj sa letelicama lansiranim sa aviona. Uvodjenje satelita devedesetih godina je premostilo problem smetnji radio linku. Satelitska veza je pružila mogućnost upravljanja letelicama iza horizonta. Zemaljska kontrolna stanica bi slala signal upravljanja letelici preko satelita. Sistem satelitske navigacije (GPS) je takodje pomogao u rešavanju problema izazvanim ometanjem komandne veze jer se letelica mogla programirati da se vrati u bazu čak i bez postaojanja komunikacije sa zemaljskom konstrolnom stanicom. Ove nove tehnologije su u početku bile preglomazne za ugradnju u male letelice, ali su doprinele konstruisanju nove generacije letelica velikog dometa tokm devedesetih godina.


BOSNA
 
Sa izbijanjem Balkanske krize početkom devedesetih godina, Pentagon je imao potrebe za izdržljivom letelicom koja može da kruži oko spornih područja i šalje podatke o razvoju situacije. Kako strukture vojske nisu mogle da odreaguju dovoljno brzo, program je prebačen u dvorište CIA. CIA je angažovala kompaniju General Atomics, koja je pak otkupila posle bankrota kompaniju Leading Systems, samim tim i sve njene projekte od kojih je najinteresantniji bio projekat Amber i letelica proistekla iz nje, Gnat-750. Gnat-750 Tier 1 je prvi put angažovana 1994. godine ali je imala nedostatak satelitske antene tako da je morala da se koristi zajedno sa jedrilicom sa motorom Schweitzer RG-8 koja je bila zamena za relejnu stanicu. Prve letelice Gnat-750 su rasporedjene 1995. godine u Albaniju, sa ciljem praćenja aktivnosti u Jugoslaviji. Američko vazduhoplovstvo je aktiviralo svoju prvu jedinicu bespilotnih letelica (od Vijetnama na ovamo) 29. jula 1995. godine u vazduhoplovnoj bazi Nelis. Oznaka jedinice je bila 11. izvidjačka eskadrila 57. vinga. Ova jedinica je nekada bila naoružana avionima RF-4C. Prvi Predator je poleteo u misiju iznad Balkana februara 1996. godine, iz pravca MaĐarske. Tokom prve misije je došlo do gubljenja satelitske veze ali se uspešno vratio nazad u bazu. Do 1997. godine jedinica je koristila Predatore gotovo svakodnevno, iako su stope udesa bile relativno velike.
 
MQ-1Predator  i.....id..
 
Nakon neuspelih pokušaja izviđanja iznad Bosne 1994. godine, njihova letelica GNAT 750 unapređena je u MQ-1 Predator, koji je i danas u upotrebi. Ovaj uređaj u stanju je da doleti do cilja koji je udaljen 720 km, snima ga u trajanju od najviše 14 sati i potom se vrati u bazu. Tokom bombardovanja 1999. godine oborene su tri takve letelice.
Početkom ovog veka Predator je unapređen da ne bude samo izviđač nego i ofanzivni avion, sposoban da ponese do šest projektila ukupne težine do 120 kg. Istovremeno, razvijan je i Predator B, odnosno Reaper, veća letelica sa jačim motorom, koja može da ponese do 1700 kg projektila. Što je još važnije, ovaj uređaj je u stanju da leti samostalno, iako ga uvek nadzire kontrolni tim sa zemlje. Obe letelice korišćene su intenzivno u Avganistanu i Iraku, kako za izviđanje tako i za napadanje ciljeva u vazduhu i na zemlji.

Pre godinu dana počeo je da se koristi i Grey Eagle, savremena verzija Predatora. Krajem septembra prošle godine ove letelice našle su se u vestima kada je objavljeno da je projektil Hellfire iz bespilotne letelice u Jemenu usmrtio jednog od vođa Al Kaide Anvara al Avlakija. Ipak, ovi uređaji su daleko od nepobedivih. Ne samo što su iz raznih razloga obarani, već nisu ni potpuno elektronski bezbedni .  Kontrolne stanice bespilotnih letelica u Americi mesecima su bile zaražene keyloggerima. Mreža iz bezbedonosnih razloga nije vezana na internet (da ne bi zapatila koji virus). I nakon mnogih pokušaja uporni malware se ponavljhao.  Na (ne)sreću, bespilotne letilice nisu inficirane i virus nema uticaja na njihovo rad.




MQ-9
 
 

OBRATITE PAŽNJU NA TRUP DRONA  GDE  OBELEŽAVAJU BROJ NAPADA * NA OVOM DRONU IH JE UKUPNO 26  
 
 Ovo je samo deo priče o bespilotnim letelicama.

                         Klikni na sliku : video game

 
                                   predator


 izvori :   Paluba  RV i PVO, Planeta , MyCity Military



                                                              

                                                                A  R  H  I  V A                                                            
                                 

                                            U2- američko špijunsko oko
                                            Oboren RQ-170

14 коментара:

  1. Li draga kakvo je ovo ratničko raspoloženje?
    Kako da te oraspoložim?
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  2. Uzalud im napori i u tehnicini su sve manje najbolji. Svedoci smo kraja američke imperijalističke politike, hvalim te Bože!

    (tako je rekao Zaratustra)

    ОдговориИзбриши
  3. this uploader has not made this video available in my country.... znači viva la vida u srbiji, pored ostalih stvari, postaje nedostupna... sankcije??? ili nešto drugo???

    gospo, dajte nam bar malo muzike. ne budite škrti. ovo vaše sokoćalo ne radi...

    a ovde kod nas palo pomirenje amaričkog pilota, koji je upravljao onim čuvenim nevidljivim što ga oboriše 99-te, i našeg pukovnika koji ga je oborio. s kim će se miriti budući pukovnici? ako je verovati tarabićima, mi više nećemo ratovati.

    ima li pilota u avionu? (državi)... :)

    uf, kakva tema za nas muške. može li nešto i o fudbalu...
    moj mali doprinos oraspoloženju ekipe, pošto je peđa zakazo...

    12423187524.... totalno se zabunih... :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. haha..brojke su fascinantne. Baš su me nasmejale.
      Spot je promenjen.Moram iskreno reći da sam ga promenila ne znajući za "problem".Nadam se da je prijem OK.Ideja sa muzikom nije dobra, priznajem. Verujem da smeta pri čitanju, ali...ja ne mogu bez muzike, a kome smeta može da je izgasi.

      Priča o pukovniku je kratka.Mnogi misle da je tužno što je pukovnik postao slastičar, da mu je nanesena nepravda itd. Ja mislim da mu je lepše uz mljac, mljac ..slatkiše i mirise testa.
      To nije prvi susret između njih dvojice. Sreli su se i pre.
      A pilota i kopilota( ....) koliko hoćete. Odmakli smo u tehnologijama pa se ne vide svi.

      pozdravljam i zahvaljujem

      Избриши
    2. 123

      "ima li pilota u avionu? (državi)... :)"

      Odlicna primedba.Stealth drzava, hehe...
      Z.

      Избриши
  4. Brate 123..89.. 10.. 102, pomagaj.Vidim ja ti si beskonačan.
    Sokoćalo kod mene radi. Jel' moguće,Srbija uvela sankcije. Dami ćemo javiti drugim sredstvom ako se uskoro ne pojavi.
    Usput nemoj da te zavara, verzirana je,široko joj polje interesovanja.
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  5. Trenutno je mislim u upotrebi MQ-9,lovac ubica.Interesantan je komercijalni program SkyGrabber ruske firme Sky Software.Sluzi za snimanje satelitskih podataka na hard disku. Potrebno je samo da podesite svoju risiver karticu i ona snima zeljene podatke, satelitske TV i radio programe. Piuu da su ih u Iraku koristili pobunjenici za presretanje satelitske komunikacije izmedju Predatora i Reapera i njihovih baza. Pobunjenici cak nisu morali ni da trose vreme na dekripciju podataka, jer su letelice koristile neenkodovane podatke radi vece brzine transfera.
    Interesantno.
    Z.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. MQ-9 Reaper je,pišu, pravi bespilotni napadni sistem.Prema pakistanskim news izvorima od 2006. godine od kada deluju, dronovi su izvršili preko 60 napada u kome je ubijeno 14 vođa Al Kaide. Pored njih preko 600 civila (kolateralna šteta).
      Dronovi su fizički na aerodromima uz Pakistan( jedinica “432 Wing), a piloti u Las Vegasu, haha...(pored u bazi Creech Air Force).

      Elektonski signali od pustinje Nevade(pilota) imaju kašnjene od 1,2 sekunde a idu preko satelitskih linkova.
      Dodaću sliku reapera.

      Избриши
  6. sokoćalo sad radi. hvala lepo...
    ideja sa muzičkom pratnjom je dobra. meni lično ne smeta, jer inače uvek čitam uz neku muziku. čak i napolju kad ptice pevaju. njih ne možemo isključiti... a i kad pada kiša... moć navike je čudna stvar.

    kakav komentar na temu mogu dati? sve ono što čovek razvija, takvu civilizaciju gradi. skoro sam negde pročitao: kultura gradi civilizaciju, a civilizacija ruši kulturu. današnje vreme to dokazuje na svakom koraku. i ova civilizacija će morati da u jednom trenutku počne od početka da gradi nešto drugo. zbog toga i nije loše preći u poslastičare.

    pozdrav svima.
    123


    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Lepo ste ovo napisali. Nema se šta ni dodati, ni oduzeti.Možda brojke na kraju, haha...Više brojkica deluje veselo, razigrano.Ove tri deluju tužno.

      Ja imam sluške na ušima.Nije baš pametno,ali je moćno i prikriva ostale zvukove. Muziku znam da isključim privremeno, kada mi je neophodna 100 postotna koncentracija.Ne za dugo.

      Избриши

    2. Pridružujem se mišljenju da je 123 dokučio suštinu.
      XXX

      Избриши
  7. Evo šta sam pronašao u vezi prednosti i mana bpl.
    ) Ne rizikuje se ljudski život i povrede - ili bar u mnogo manjoj meri ako je u pitanju bpl pod ljudskom komandom sa zemlje. U ovom drugom slučaju eliminiše se i mogućnost zarobljavanja pilota u slučaju pada letelice nad neprijateljskom teritorijom, tako da se problem pojave manjka obučenih pilota usled gubitaka praktično eliminiše.
    2 ) Vazduhoplov je lakši za 80kg pilota 100+kg katapult sedišta, 100+kg kokpita i određenu težinu delova instrumenata i komandnih sistema koji su potrebni čoveku (ekrani, pedale i sl.). Potrebne bi bile kamere i možda veći kompjuter, što je trivijalno povećanje mase u poređenju sa gubicima. Ovo znači da vazduhoplov može da bude manji (i jeftiniji), ili većeg doleta ili sa više ubojih sredstava itd. - u poređenju sa avionom istih performansi.
    3 ) Zamena velikog kokpita malim sočivima kamera smanjuje radarsku sliku.
    4 ) Eliminacija pilota ostavlja veću slobodu u dizajnu oblika letelice.
    5 ) Pilot ne predstavlja ograničenje pri izvođenju mavevara usled dejstva g sila koje vazduhoplov trpi, već samo konstrukcija same letelice.
    6 ) Letelica može da ima kamere na sve strane koje ili razvijeni AI ili 6 dežurnih pored antene na zemlji mogu da prate istovremeno (zgodno pogotovo za niskoleteće bombardere na „pronađi i uništi“misijama).
    7 ) Mogućnost preciznijih izvođenja manevara od strane kompjutera (jer ljudi greše) i brže procene situacije (značajno pri izbegavanju projektila). Ova teorijska prednost verovatno još čeka rešavanje svih tehničkih problema (razvoj tako sofisticiranog kompa i sl) i verovatno od tih rešenja zavisi na koji našin će biti primenjena: da li će komp da bude na bpl (zbog veće autonomije) ili pak na zemlji (još bolje duboko u Straževici) pa da asistira čoveku koji kontroliše bpl preko radio veze (komp može da bude veći i jači i neće biti uništen ili pasti nprijatelju u ruke ako padne bpl).
    8 ) U slučaju da je letelica kontrolisana sa zemlje, proširuje se dijapazon ljudi čije sposobnosti su dovoljne da bi bili primljeni na obuku za upravljanje vazduhoplovom. To mogu biti i nepokretni i ljudi sa naočarima i oni elegantno popunjeni od četvrt tone i oni koji se plaše visine itd.


    Mane

    1 ) U slučaju da bpl nema autonomni sistem upravljanja: mogućnost da neprijatelj ometanjem prekine komunikaciu sa upravljačem ili možda čak preuzme kontrolu oponašanjem kontrolnog signala. Mislim da je ovaj problem rešiv u vidu razvoja AI ili bar sigurnosti sistema veze. Najzad i avioni sa posadom su u velikoj meri zavisni ili bar neuporedivo efikasniji ako rade u sprezi sa kontrolom na zemlji ili avaksima (za šta ima milion dokaza od 2. sv rata do 99te) što znači da i oni moraju da se bave tim problemom isto kao i bpl)
    2 ) U slučaju da je cilj velika autonomija: tehnički problemi razvoja AI i njihova cena- ovo je verovatno jedan od glavnih problema.
    3 ) Osetljivost na oružja za izazivanje kratkih spojeva. Ameri (a verovatno i ostali) razvijaju Explosively pumped flux compression generator (gledali ste film Ocean’s 11). Doduše i današnji avioni sa nestabilnim zmajevima i fly-by-wire tehnologijom (ovde možda grešim) imaju isti problem, ali, dok vazduhoplovi sa pilotima (poput su-25 ili miga-25) već uopšte nemaju ovaj problem (doduše primenom starih tehnologija), bpl tek treba da ga reše (ili sam ja nedovoljno obavešten).
    4 ) Pitanje odgovornosti za ratne zločine. Ako je u pitanju potpuno autonoman sistem (mada mislim da se oni još neko vreme neće pojaviti) stvari bi tu bile veoma zamršene



    Nikada nisam razmišljao o bpl.Nije loše znati.

    XXX

    ОдговориИзбриши
  8. Mogu da zamislim sta se sve drzi u tajnosti kad ovakva cuda izbacuju javno...Ko zna sta imaju jos :)

    ОдговориИзбриши
  9. Da napravimo paralelu sa santom leda. Nad vodom se nalazi jedanaest posto, ispod vode osamdesetdevet posto. Dakle, naša saznanja su onih 11%, preostali deo je takođe podeljen na države, pa na institucije u njima itd. Mali je broj onih koji su upućeni u sve.Možda je i bolje što ne znamo sve, jer kako bi se tek osećali kada bi znali. I ovo što znamo dovoljno je strašno.
    poz.

    ОдговориИзбриши