петак, 14. септембар 2012.

Sophie de Schaepdrijver, Nacionalizam koji nosi državu i nacionalizam koji traži drzavu

h-nationalism
Skidanje s postolja nacionalnih mitova prijatna je zabava za istoričara, osobito ako je malo sklon zajedljivosti. On, na primer, može da pokaže da je škotski kilt romantički pronalazak iz devetnaestog veka, a nikako svakodnevna odeća sirovih brđana tako živo opisanih u romanima Valtera Skota (Njalter Scott); i da Srbi sa bitkom na Kosovu svake godine slave poraz, što bi se moglo smatrati pomalo čudnim. Navike, zbivanja i podatke, koji sami po sebi zaslužuju malo pažnje, stručnjaci - filolozi, istoričari, romansijeri - naporima punim ljubavi stilizuju i podižu na nivo »simbola nacionalnog jedinstva«.

To važi kako za formiranje nacije odozgo, tako i odozdo. Jedan je primer način na koji je Frederik Džekson Turner (Frederick Jackson Turner) krajem devetnaestog veka, u jednom predavanju koje je odmah postalo slavno, definisao frontier, granicu koja se stalno pomerala prema zapadu, kao jedan amblem nacije, kao nešto tipično za dinamiku američkog života, večito ponovno rađanje koje je navodno činilo temelj demokratskog pionirskog mentaliteta Amerike. Da duž te iste granice stvari nisu bas tekle sasvim demokratski i da na ovaj način osvojen Zapad uopšte nije bio tako prazan i pust, to nije bilo važno. On je naciji pružio laskavo zrcalo da se u njemu ogleda, u kojem se mnogi Amerikanci, do dana danjeg, rado prepoznaju. Za jedan primer »odozdo« treba ukazati na baskijski nacionalizam koji nipošto nije nastao među baskijskim seljaštvom, koje za to nije bilo zainteresovano, već u građanstvu, a ni tamo ne na »prirodan« način; - osnivač baskijske nacionalne stranke govorio je samo španski i morao je tek u poznom dobu da uči baskijski jezik. Ovom koraku je u temelju ležala ideologija po kojoj je jezik najdublji izraz nacije. Oko jezika je bilo moguće isfabrikovati narodnu ideologiju - pošto je baskijski jezik lingvistički tako jedinstven, onda je i baskijski narod ostao netaknut stranim uticajima - čist, nepokvaren narod, koji se nikad nije mešao sa »strancima« (Arapima, Jevrejima).

Američki i baskijski primer pokazuju da se može razlikovati između nacionalizma koji nosi državu i nacionalizma koji traži državu. Možda je suvišno, ali treba podsetiti da se termin »nacionalizam« ovde ne odnosi na neku od formi »mi-osećanja« ili »povezanosti sa svojim«, već na spoj i jednog i drugog sa političkim zahtevima. Princip nacionalizama je podudarnost nacije i države. Nacionalizam je dakle nešto više od osećanja vezanosti za jedan jezik, kulturu, regiju. Ne radi se o tome da li se građani osećaju Uzbecima, Nemcima, Dancima ili Hutuima, već se radi o činjenici da su sa time povezani specifični politički zahtevi. Ako se ovako definiše nacionalizam, onda se, kako je već pomenuto, može razlikovati između nacionalizma koji nosi državu i nacionalizma koji traži državu. U prvom se slučaju pokušava svim građanima unutar državnih granica usaditi osećaj nacionalne pripadnosti, a u drugom jedna nacija traži (ili zahteva) svoju državu.

Ovde se može ukazati na jedan nesporazum na koji se često nailazi - da se samo u prvom slučaju radi o »veštački nametnutom« nacionalnom osećanju. Tako se 1993. pojavio jedan kratak esej koji je ismejavao napore belgijske države da u devetnaestom veku  kod građana probudi nacionalni osećaj. Istoričar Piren (Pirenne) trebao je da posluži kao izrazit primer za ovaj pristup. Prema pomenutom eseju to je žalosno propalo i moralo je da propadne jer se larmom nije mogao premostiti komunikacijski jaz.1 Pitanje o istorijskoj tačnosti ovoga suda za devetnaesti vek ovde možemo ostaviti po strani; u ovom kontekstu zanimljivija je pretpostavka da je formiranje belgijske nacije bilo osuđeno na propast jer je išlo protiv»prirodnog« fenomena postojanja dve jezičke grupe i zato dve nacije - da se ovde radilo o propagiranju »veštačke« lojalnosti nasuprot prirodnoj povezanosti. Neće biti začudno da su regionalne političke elite ovakvo predstavljanje stanja halapljivo prisvojile. Premijer Belgije, Flamanac, ove godine se tužio u jednom intervjuu na postojanje »vestackog« belgijanstva i pitao se otkuda sram da čovek ispolji svoj flamanski identitet: »naše flamansko biće moralo je ipak biti posve prirodna stvar«.2

O vaj iskaz možda zvuči duboko prozivljen, ali logičan nije. Ako bi nešto moralo da bude prirodno, onda po definiciji nije prirodno. Otuda se čini plodonosnijim i istorijski tačnijim ovu suprotstavljenost »veštačkog« i »prirodnog« ostaviti po strani i zaključiti da je svaki nacionalizam društven i da počiva na nekakvoj konstrukciji zbilje. Ništa nije prirodno u činjenici da jezičke zajednice čine nacije ili narode i da kao takve teže političkim ciljevima. U nacionalističkoj ideologiji se to rado predstavlja kao nekakva pra-datost ili prirodna datost koja zamiče u magline vremena, dok istorija Evrope u devetnaestom veku pokazuje da je bilo potrebno još dosta socijalnog građevinarstva pre nego što je nacionalni princip stekao svojstvo nečega što se samo po sebi podrazumeva, pre - da parafraziram marksistički kliše - nego što je narod an sich postao narod für sich. Socijalno-kulturno građevinarstvo se otuda u proslom veku zbilja intenzivno i praktikovalo. Čuven je iskaz narodnog poslanika Masima d'Azelja (Massimo d'Azeglio) prilikom prvog zasedanja italijanskog parlamenta: »Stvorili smo Italiju, sad još treba stvoriti Italijane« - ambiciozan program imajući na umu činjenicu da je tada samo 3% stanovništva govorilo standardni italijanski i da su na Siciliji verovali da narodni heroj Garibaldi pod La Talia podrazumeva svoju ljubavnicu. Drugi primer je Norveška, gde se početkom devetnaestog veka govorio jezik koji je jako ličio na danski što nije bilo u saglasnosti sa romantičarskim uverenjem da je jezik najdublji izraz narodnog duha: iz toga su razloga norveški nacionalisti stvorili »čistiji« novonorveški. Tvorevina, kao svi moderni nacionalni jezici od kojih nijedan nije na »prirodan« način proključao naviše iz dubine narodne duše.

Ukratko, nema prirodnih naroda koji vekovima stenju pod stranim zavojevačima: nacije su sve u izvesnom smislu veštačke konstrukcije koje su se formirale u jednom određenom trenutku u vremenu pod vrlo konkretnim okolnostima.

  Zato nacionalizam nije nekakva pra-sila već konkretan istorijski fenomen. Prema shvatanju socijalnog antropologa Ernesta Gelnera (Gellner), nacionalizam je - a on ga definiše kao zahtev za spajanjem »kulture« i »države« - samo i jedino relevantan u uslovima moderne. Da bismo ovo razumeli, moramo pogledati smisao države i kulture u predmodernim agrarnim društvima. Ova društva jedva da poznaju ili uopšte ne poznaju rast, njihova je ekonomska baza oskudica; manje od jedne desetine naroda  je oslobođeno rada na zemlji. Podela rada je statična a socijalne razlike nepremostive; ove razlike se, moglo bi se reći, posvećuju kulturnim razlikama. Tako će se zemljovlasničke i vladajuće elite često praviti »strancima« čak i onda kada to nisu. Vladajuća klasa onog što je danas Tunis smatrala je sebe Turcima, mada turski nije govorila i najvećim delom bila domaćeg porekla. Jezik kulturne elite, jezik nauke i crkve, bio je tajni jezik rezervisan samo za posvećene: latinski, mandarinski, klasični persijski. Ovaj fenomen možemo pronaći i u etimologiji - reč grammar i reč glamour imaju isti koren: grammar se odnosi na latinsku gramatiku, jezik koji je bio rezervisan samo za malobrojne: ova grammar nosi u sebi elemente ekskluzivnosti, privilegije, glamour-a. Kulturne razlike čine da socijalne razlike izgledaju same po sebi razumljive i permanentne, a time shvatljive i podnosive. Seljačka kultura pretežnog dela puka je mnoštvo usko lokalnih kultura koje su često nepismene i koje, kako god da se uzme, ne dopiru van lokalnog okvira. Ukratko, postoji, dakle, mnogo različitih kultura, ali nema kulturnog imperijalizma - nema težnje da se političke granice poklope sa kulturnim.

 Tek u modernim okolnostima, prema Gelneru, princip nacionalizma postaje relevantan. U okolnostima ekonomskog rasta i socijalne pokretljivosti, podela rada nije više statična i svako mora da bude spreman na večitu igru zauzetih i slobodnih stolica koja se odvija na tržištu rada, svako mora, dakle, da bude do izvesne mere školovan u standardizovanom idiomu. Ovaj zahtev industrijskog društva stvara nuždu za formalnim opštim obrazovanjem i otuda za osnivanjem standardizovane školske infrastrukture: obimna operacija sa kakvom se samo države mogu uhvatiti u koštac. Zato u temelju modernog društvenog poretka ne stoji policajac, već učitelj koga država plaća ili bar kontroliše. Nacionalizam onda, u smislu poklapanja države i kulture prema Gelneru, nema korene u nekoj dubljoj ljudskoj potrebi, već je manifestacija strukturnih potreba industrijskog društva.

U ovoj koncepciji nacionalizam sledi modernizaciju. Ipak, ovo rezonovanje ostavlja neka pitanja otvorenim: tako mi znamo da je engleska Reformacija još od sedamnaestog veka uvela standardni engleski u opštu upotrebu, na kojem se svakom protestantu u Engleskoj svake nedelje obraćalo u crkvi, koji je bio jezik države, trgovine, pozorišta i školovanih stanovnika gradova, a to je blize jednom opštem idiomu nego što je zamislivo u Gelnerovom ancien régime-u. Isto tako je poznato da je francuske revolucionarne ratove vodila totalnom mobilizacijom prikupljena »la nation armée«. To se sve zbivalo mnogo ranije nego što je moglo biti zbora o ikakvom industrijskom društvu. Sociolog istorije Lia Grinfild (Liah Greenfeld) je 1992. prva obrnula ovu argumentaciju. Njena teza smešta nacionalizme pre modernizacije. Upravo je ideja nacije bila ono što je stvorilo novu viziju društvenog poretka i njegovu samorazumljivost i tako rasčistila prostor za modernu ideju društvene pokretljivosti unutar opštevažeće kulture. Nasuprot Gelnerovoj, materijalističkoj, Grinfild stavlja idealističku viziju.


To onda opet otvara pitanje o poreklu same nacije-ideje. Odgovor je da za to ne vazi opšta zakonitost već da se može dati samo istorijski odgovor: taj pojam je nastao u jednom precizno određenom periodu i precizno određenoj državi i odatle se proširio na ostatak Evrope (a potom na svet van Evrope), putem ratova i drugih oblika konkurencije među državama, putem kolonizacije i ideoloških uticaja. Poreklo koncepta može se određenije pratiti u »God's firstborn« Engleskoj gde je nastao u okolnostima ekstremne socijalne mobilnosti, »smeni straže« među elitama posle ratova ruža, koji su dokrajčili staru feudalnu elitu. Nove elite su bile pritisnute statusnom nesigurnošću i čeznule su za dostojanstvom - centralni koncepti kod Grinfildove - te su pravdale svoj status elite upućivanjem na svoju funkciju u službi nacije. Od 1530. ideja »službe naciji« dospela je u opštu upotrebu, kao i vizija Engleske kao posebnog entiteta koji nije samo kraljevski domen već država (commonnjealth).

Rasprostiranje nacije-ideje je sa ove tačke teklo neravnomerno: određeno je istorijski, socijalno i geografski. Do ovog zaključka Grinfild dolazi proučavanjem razvoja nacionalističkih principa kao procesa i postavljanjem pitanja kako, gde i kada se kristališu, a iznad svega ko ih nosi i zašto. Pitanje zašto, koje se u Gelnerovoj analizi postavlja na funkcionalistički i bezličan način (kakvu funkciju ispunjava podudaranje kulture i države u industrijskom društvu), ovde upućuje na delanje ličnosti i socijalnih skupina (što je to vodilo francusku aristokratiju da prigrli ideju nacije?). Na ovaj način socijalno-psihološki koncepti dolaze na centralno mesto, kao već ranije pomenuti strah od gubitka statusa i naročito mehanizam resantimana (ressentiment). Grinfild u naslonu na Ničea (Nietzsche) definiše resantiman kao neku vrstu egzistencijalne zavisti - jedno uništavajuće osećanje inferiornosti koje vodi odbacivanju stvarnosti koja se dozivljava kao ponižavajuća.

 U nastanku ruskog nacionalizma resantiman je igrao važnu ulogu. Kao u Engleskoj, a kasnije u Francuskoj, i u Rusiji je plemstvo bilo prvo koje je prigrlilo nacionalni ideal: ruski kneževi, koje je carstvo grubo prisililo u državnu i vojnu službu, utehu za svoje poniženje i nesigurnost našli su u nacionalizmu - kao Rusi mogli su biti sigurni bar u minimum dostojanstva. Za građansku inteligenciju koja se polako brojčano uvećavala, ovo je važilo još u većoj meri. To nije ništa osobito; ali taj nacionalizam je postepeno uzimao specifičan oblik pod pritiskom nezaobilazne činjenice da Rusija nikako nije mogla da prevaziđe zaostajanje za »prosvećenom« zapadnom Evropom. Do konca osamnaestog veka ruska elita je s entuzijazmom težila vrednostima koje su bile priznate kao moderne. Ali je porazavajuća prednost Zapada polako postajala sve jasnija. Svest o tome vodila je prvenstveno stidu radi sopstvenog društva ali se brzo pretvorila u svoju suprotnost, pri čemu su Zapad i sve zapadnjačke ideje bivale odbačene. Tako se kristalisao »ruski identitet« koji je u svemu morao da predstavlja sliku Evrope u ogledalu. Tako je nastao pojam zagonetne ruske duše - duboke, slovenske, narodne duše, koja pluta na osećanju i bitno je drugačija, ako ne i bolja, nego individualistički, preterano civilizovani zapadnjački ratio. Deo nacije najmanje pozapadnjačen, pofrancuzen, najmanje dotaknut individualizmom i idejama emancipacije u krajnjoj liniji je postao simbol ovog identiteta: ruski seljak, koji je ostao »kakav jeste« neotesan, nepismen, sluganski i religiozan.4 Narod je pri svemu tome trebalo da ostane prvenstveno jedan amblem a ne skupina građana. Ovo objašnjava centralni paradoks ove vrste etničkog nacionalizma: da se poziva na narod kao neku vrstu pra-bića ali istodobno razvija kult vođe i taj isti narod tretira kao »gamad«, kao glupu, nemuštu masu. U ovoj viziji je narod mitsko telo a ne zajednica individua s pravima.

Na ovaj način je u prošlom veku pod uticajem resantimana nastao etnički nacionalizam u kojem je izražen pojam suverenog naroda u terminima krvi i tla. To je nacionalizam koji u slavljenju »posebnosti« vidi najviše dobro i otuda je po svojoj suštini isključiv: narodni nacionalizam u krajnjoj liniji odbacuje jednak tretman građana za koje se smatra da ne pripadaju sopstvenom narodu i kulturi. Prema ovom shvatanju, kulturu ne može usvojiti neko ko s njom nije povezan krvnim vezama - ako nema s drugima zajedničko poreklo.

 I stovremeno se u devetnaestom veku razvija jedan liberalniji nacionalizam, u kojem se suveren narod opisuje kao zajednica individua i gde se nadiranje nacionalne svesti povezuje s uvođenjem građanskih prava - jedan nacionalizam koji je znao za izbor: La nation est un plébiscite de tous le jours, kako je to Ernest Renan izrazio 1882.5 U jeziku ovog nacionalizma nalazi se više društvenih nego bioloških metafora. Jedan primer se može naći u spisima političkog izbeglice Amede de Sen-Fereola (Amédée de Saint-Ferréol), koji je 1852. godine pobegao od diktature Napoleona III u Brisel, gde je živeo od novinarstva i davanja časova. On je »otadžbinu« opisivao kao »svetu zemlju obogaćenu krvlju svoje dece, znojem svojih radnika i delima svojih umetnika i onima koje je talasno kretanje ljudi donelo na njene obale«. La patrie je tamo gde se neko rodio i gde hoće da bude pokopan uz svoje pretke, ali više nego išta drugo to je zajednica volje: »otadžbina, to je država čije su prirodne granice ruke onih koji hoće da je brane«, a pred tom zajednicom volje moraju pasti sve veštačke barijere jezika, religije, morala: njih podrivaju jednakost pravâ, zajedničke težnje... i, konačno, vreme koje ne čini da one nestanu, već ih prekiva u skladno jedinstvo.


 B elgija 1870. za Sen-Fereola nije bila otadžbina. Tome, kako on piše, razlog nije bio jezički dualitet, već što je tamo većina ljudi osećala prvenstveno lokalnu vezanost, pri tom opet prvenstveno, za selo. Seljaci u Belgiji su bili »avant tout de leur pays, ljui est Steenockerzeel, Jodoigne ou telle autre localité non min célèbre«,6 belgijsko državljanstvo je za njih bilo veoma apstraktan pojam. To je u Francuskoj, prema Sen-Fereolovom sudu, do nedavno bilo isto tako. Belgiji je samo potrebno vreme za konsolidaciju i radi toga mora ići putem pravâ i jednakosti: »samo principi slobode i pravde mogu da utemelje jednu novu državu - Belgijance se mora vezati za Belgiju opštim pravom glasa, pravednom nagradom za rad i školovanjem sviju«. Jer bez pravâ je nacionalizam nemoguć.

S pisi ovog azilanta iz devetnaestog veka pružaju lep primer građanskog nacionalizma (civic nationalism) koji su u to vreme ispovedali radikalni demokrati: trezven patriotizam koji nije poricao važnost »pripadanja nečemu« ali pri tom nije primećivao da takvo pripadanje isto tako zavisi od »biti primljen u«; koji je zagovarao srednji put izmedju beskrvnog kosmopolitizma koji je propovedao utopijsku ljubav prema čitavom čovečanstvu i šovinizma trgovaca nacionalnom slavom koji su za kafanskim stolovima pravili rime od »glorie« i »victorie«, »gurriers« i »lauriers«.7

 K arel Van de Vustajne (Van De Njoestijne) će pola veka kasnije u jednom zanimljivom eseju izraziti uporediva osećanja: on se tu pita da li je Veliki rat zaista mogao da važi kao dokaz teze da se nacionalizam kao »pra«-emocija zbilja pokazao jačim od klasne i drugih oblika solidarnosti i da li se internacionalizam sa svojim intelektualstičkim karakterom pokazao otpornim na intuitivnu ljubav prema otadžbini i narodu. Van de Vustajne sugeriše da se nacionalizam može svesti i na dobro obrazloženu, racionalnu odbranu jednog životnog okvira i celine osvojenih pravâ. Ljubav prema otadžbini isto tako može biti racionalna kada se očuvanje domovine smatra nužnim radi očuvanja tog okvira koji se pokazao pogodnom arenom za dublje političke strasti nego socijalizam. U tom smislu je on opisao patriotski refleks kao »intuiciju te nužnosti« dok je baš internacionalizam nešto što ima možda više emocionalni karakter.8

Ukratko: zajedno proživljena istorija i zajednički stečena prava u ovim shvatanjima je ono što stvara nacije. Ova koncepcija nacije nije bila rezervisana samo za intelektualce: radnici Engleske, Nemačke, Francuske itd., nisu 1914. otišli dobrovoljno u rat zato što su se srozali u atavističku krvožednost i ekspanzionističku pohotu, već zato što su - s pravom ili ne - imali ideju da brane nešto bitno: jednu kulturu, jedno shvatanje demokratije, pravâ, socijalnu sigurnost: oni na front nisu išli kao ratnici, već kao građani. (Isto tako malo koliko je »građanski« nacionalizam tipičan za intelektualce, etnički je nacionalizam samopodrazumevajući i prirodan izraz »zdravog narodnog bića«. Kao što je opštepoznato, srpski etnički nacionalizam i velikosrpsku politiku osvajanja formulisali su akademici iz Beograda.)

 Trezven nacionalizam ne stvara večne nacije: kada se ideja »zajednički proživljene prošlosti« raskroji, kada se istorija ponovo napiše u terminima suštinske nepravde, a država delom izgubi međunarodni ugled i kada se komunikacijska mreža raspadne, ideja nacije se neprimetno podriva sve dotle dok ova fragmentacija duž i drugih linija ne postane neizbežnom. Ništa što se tiče formiranja i raspadanja nacija nije »dato« ili »prirodno«.

 Ova konstatacija svakako neće naneti smrtonosni udarac bilo kojem nacionalizmu. Prvo, isuviše je interesa vezano za odbranu nacionalističkih zahteva. Ali i izvan sfere oportunističkih razmatranja dekonstruktivizam neće voditi kraju nacionalizma. Nacionalizam nije nametnuto sujeverje. Sâmo pokazivanje da su nacije konstrukcije neće dovesti do toga da ljudima kolektivno padne mrena sa očiju: svest o tome da su Palestinci, istorijski govoreći, mlada nacija a ne nekakva pra-datost ne čini od intifade narodno veselje. Niti je nacionalizam fenomen u odumiranju - on je povezan s modernom: moderne države sa svojim standardizovanim školstvom i socijalizacijom građana temelje se, na ovaj ili na onaj način, na »nacionalnim kulturama«. I, konačno, imajući u vidu države koje se raspadaju još dugo će se uspešno administrativno unovčavati najrazličitiji etničko/lingvistički zahtevi. »Progres«, što god on značio, verovatno neće voditi u svetlu post-nacionalističku budućnost.

Samo, nigde nije propisano kakav će oblik ovaj nacionalizam poprimiti. Da li činjenica da postoji jedna grupa ljudi koja se označava nazivom »bosanski Muslimani« (administrativni termin koji već dugo pre uvođenja nije pokrivao nikakvu religioznu stvarnost) znači da svi oni sada treba da se izjasne za islamsko-bošnjački identitet i da deca u Sarajevu moraju da uče bosanski srpsko-hrvatski dijalekt koji se do rata govorio samo po selima? U ovo će ratno vreme takva tendencija možda osnažiti: sve zavisi od toga kada i kako će se okončati rat u Bosni; ali to nije evolucija koja je neizbežno ukorenjena u »biću« muslimanskog »naroda«. U nacionalizmu nema »bitnih nemogućnosti« i nema puteva koje nacije besprizivno prevaljuju. Kulture nisu realno opazivi fenomeni, nisu monolitni blokovi koji se mogu čisto ornitološkim postupkom jedna od druge razlikovati. Mnogi komentatori na ovu temu o tome ne vode računa i bez problema pišu o »baskijskoj« ili »holandskoj« kulturi. Flamanski deo Belgije obiluje temama koje jezik opisuju kao »prirodnu barijeru koja je za kulturu ono što je imunitet za organizam«.9
Ova reifikacija kulture, njeno svođenje na prirodni fenomen, nije samo apsurdna, već nema ni blagotvorno dejstvo. Post-nacionalizam je možda utopija, ali je utopija i nastojanje da se nacionalni identitet utemelji u jednom nepromenljivom »narodu« i jednoj statičnoj »kulturi«.

Dakle, može se samo pledirati za takvu sliku nacije koja je što je moguće više udaljena od »zdravog narodnog nacionalizma«. To nema nikakve veze s opstim bratimljenjem - ljudi su zloćudna bića koja se tek uz najveće napore mogu pokrenuti na duboko doživljen humanizam, a zabavljački potencijal nacionalnih predrasuda ostaje veliki. Isto tako se ovde ne radi o »posebnosti«: to je nedvojbeno veoma čista stvar. Ali treba imati na umu da je vrlo teško pokazati od čega se sastoji identitet ili od čega bi trebalo da se sastoji i da će otuda identitet kao politički princip ostati vrlo mučna stvar - a često i opasna. Zato treba povesti borbu protiv esencijalizma, protiv mišljenja u kategorijama »prirodnosti«, nacija i »večnosti« kultura; i svakako protiv novog pisanja istorije u službi nove samorazumljivosti novih nacija. Nije tačno da su, pošto se Jugoslavija sada raspala, etničke linije deoba oduvek bile same po sebi razumljive i dominantne i da je izbijanje građanskog rata bilo samo pitanje vremena - skoro polovina bračnih parova u Sarajevu bila je »etnički mešovita«. Oprez prema nepoznatom drugom je možda na Balkanu podignut na nivo principa, ali to nije razlog da se ovde (u Belgiji) neko na nj poziva.


 Š to se tiče ove borbe protiv izvesnosti stvari koje se same po sebi razumeju, jos jedna opaska na kraju: najinteligentnije studije o nacionalizmu napisali su migranti. Jedna poruka na kraju: u izvesnom smislu svaki moderni građanin je nedovoljno »integrisan« i čak »neprilagođen«, živeći izvan organskih izvesnosti jedne sveobuhvatne kulture. To nije loša stvar jer nam dopušta da stavimo znak pitanja uz sve izvesnosti i neizbežnosti etničkog nacionalizma i tako, moglo bi se reći, ispunimo svoju građansku dužnost u odnosu na the njinter of our discontent.10

Napomena: Ovo predavanje je održano 9. 11. 1993. na Univerzitetu u Gentu (Belgija) u okviru ciklusa predavanja pod naslovom Nacionalizmi.

 1 R. Van Caunjelaert, Vaderlansche Historie, Knack 23. aug. 1993, p. 23.

 2 Intervju sa Lucom Van den Brande u Humo, 24. februari 1994, pp. 36-38.

3 Božjoj prvorođenoj.

 4 Igra reči: gedienstig i gosdsdienstig.

5 Nacija je svakodnevni plebiscit.

6 »pre svega vezani za svoj kraj, što znači za Stenokerzel, Zodoanj ili neko drugo, ne manje slavno, mesto«.
 7 »slava« i »pobeda«, »ratnici« i »lovorike«.

8 Članak u Nieunje Rotterdamsche Courant od 21. 2. 1916, u A. Deprez ed., Karel Van De Njoestijne: verzameld journalistiek njerk (Gent 1992), deel 8, pp. 610-115. Karel Van De Njoestijne (1878-1920), belgijski ekspresionistički pesnik i novinar.

9 S. Daems, Njoord vooraf u P. de Rover et al., Tussen taal en staat. Vooruitkijken voor Vlaanderen (Leuven 1993), p. 15. Ova metafora se javlja i u J. Jambon i P. Rover, Vlaanderen sttat in Europa (Leuven 1994), p. 17.

10 zimu našeg nezadovoljstva. Literatura: Benedict Anderson, Imagined Communities. Reflections on the Origin and Spread of Nationalism, London 1991. Ernest Gellner, Nations and Nationalism, Odzford 1983. Liah Greenfeld, Nationalism. Five Roads to Modernity, Cambridge (Mass.) 1992. Eric Hobsbanjm, Nations and Nationalism Since 1789. Programme, Myth, Reality. London 1990. I u drugim svojim radovima Hobsbaum se bavi nacionalizmom. Videti narocito: The Age of Empire 1875-1914, Nenj York 1987. Age of Edztremes, The Short Tnjentieth Century 1914-1991, London 1994. Lode Njils, Van Clovis tot Happart. De lange njeg van de naties in de Lage Landen, Leuven 1992.

 Prevela sa flamanskog: Mira Bogdanovic d. m:

 1) Nista nije prirodno u činjenici da jezičke zajednice čine nacije ili narode i da kao takve teže političkim ciljevima
2) Nacije su sve u izvesnom smislu veštačke konstrukcije koje su se formirale u jednom određenom trenutku u vremenu pod vrlo konkretnim okolnostima
 3) Etnički nacionalizam se poziva na narod kao neku vrstu pra-bića ali istodobno razvija kult vođe i taj isti narod tretira kao »gamad«, kao glupu, nemuštu masu
4) »Belgijance se mora vezati za Belgiju opštim pravom glasa, pravednom nagradom za rad i školovanjem sviju«
 5) Ništa što se tiče formiranja i raspadanja nacija nije »dato« ili »prirodno«
 6) »Progres«, što god on značio, verovatno neće voditi u svetlu post-nacionalističku budućnost
7) Post-nacionalizam je možda utopija, ali je utopija i nastojanje da se nacionalni identitet utemelji u jednom nepromenljivom »narodu« i jednoj statičnoj »kulturi«

4 коментара:

  1. U dobro vreme! Arapski bunt se okrenuo protiv svojih pomagača.Kultura je najautentičniji izraz ljudi.Ništa se tu ne da promeniti.
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  2. Msilim da ne znaš da je prva tema mog magisterija bila vezana za nacionalizam.Radilo se zapravo o komparaciji dva nacionalna pokreta. Onog momenta kada sam upotrebila izraz nacionalizam, morala sam da se oprostim od teme. Događaji koji su se desili potvrdili su teze iz studijskog projekta( na kom sam radila dve godine !!!).To je dokaz koliko smo bili "slobodni" u razmišljanju a univerzitetska sredina ketmanska.
    Na osnovu tog iskustva mogu reći da je izuzetno kompleksna. Većina tekstova o nacionalizmu zasnovana je na političkom stavu, osudi ili afirmaciji nacionalizma, pri čemu je već osnovni pojam nacionalizam shvaćen u istovetnom političkom značenju, pozitivno ili negativno.
    Ako se tome doda nekoherentnost“teorija”, nalećemo tek na pokušaje da se nešto objasni a da se na kraju praktično ne objasni ništa.
    Meni lično su najbliže studije o pojedinačnim primerima( kakav sam imala i ja ) u kojima je moguće pratiti tok razvoja pojedinačnih država, ili nacionalizama bilo koje grupacije.Uprkos identičnim karakteristikama svaki pojedinačni nacionalizam je po sebi specifičan.

    Ako si zaista pročitao tekst (!!!!) morao si naići na delove koji se odnose na raspad Jugoslavije. Tekst je pisan dok je rat još trajao i treba imati na umu da je belgija u to vreme već imala ogroman broj izbeglih iz Bosne.Ko zna od koga je autor teksta dobio informacije . A one su,npr.

    " Nije tačno da su, pošto se Jugoslavija sada raspala, etničke linije deoba oduvek bile same po sebi razumljive i dominantne i da je izbijanje građanskog rata bilo samo pitanje vremena - skoro polovina bračnih parova u Sarajevu bila je »etnički mešovita".
    Samo o ovoj rečenici moguće je polemisati. Eto kako primena nekih opštih stavova o nacionalizmu zna da da potpuno krivu sliku o jednom konkretnom slučaju.Naravno, neko će se složiti sa napisanim.
    I arapski bunt treba posmatrati pažljivo.Uostalom,baš se u ovom tekstu ističe da je nemoguće određene kulture posmatrati " statično". Zbog siline događanja u arapskom svetu nešto su nam bliži njihovi religiozni raskoli. Samo oni ljudi koji raspolažu pedantnijim saznanjima mogu steći pravilnu sliku o dešavanjima, premda je pitanje ko danas ima dovoljno podataka o čitavom području.
    Mislim da je danas većini jasno da kultura igra jednu od glavnih uloga u razvoju društva. Da se promeniti, i menja se. Samo to ide sporo. Nažalost te promene ne moraju biti pozitivne, kao što ni tehnološki napredak ne mora doneti progres. Eh, ljudi, ljudi, komplikovana smo mi vrsta .I zla, što je najgore.





    ОдговориИзбриши
  3. Lepo si to napisala.Relacija kultura-država je meni daleko interesantnija tema nego nacionalno osećanje pojedinca. Videli smo šta se u Jugoslaviji desilo sa odnosom crkve i države, a šta posle u odcepljenim državama. U kakvoj su vezi nacionalizam i kapitalizam? To mi je posebna nepoznanica.
    Moje iskustvo u radu internacionalnih istraživačkih projekata su malo čudna. nećeš se složiti sa formulacijom a istinita je da projekti nacionalizam vešto zamaskiraju antinacionalizmom.
    Komplikovano,slažem se.
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  4. Jordan Peterson, profesora psihologije na Univerzitetu Toronto,se tokom predavanja o nužnosti vrlina (The Necessity of Virtue) obratio svojoj publici i rekao:

    "Uzmite ovu publiku pa je prebacite u Nemačku, 1939. godine. Otprilike 90% vas, ne, možda 95% ili čak 99% vas bi bio deo tiranskog režima, ili bi pak taj režim podržavali. Sada, možete misliti da biste vi bili deo onog procenta koji bi se suprotstavio tom režimu, (možda i bi, otkud ja to znam?) ali istorijske činjenice to ne podržavaju." Znači, postoji verovatnost da će u bilo kojoj grupi, nezavisno od nacionalne pripadnosti, rase, političke orijentacije i vere uvek postojati veliki procenat ljudi koji će se predati masi, i onome što masa propagira."

    XXX

    ОдговориИзбриши