Na tragu politike kao umetnosti mogućeg ~

     Oduvek me impresionirala Bizmarkova ličnost. Retko se pitamo kakve su ličnosti bili pisci, pesnici, umetnici, naučnici, premda smo skloni zavirivanju u njihove živote. Kada su vladari i političari u pitanju, njihovo “delo” u većoj  meri zavisi od njihove psihološke konstitucije. Zato su takvi umovi češće predmet izučavanja nego ostali.
     Prateći današnja politička dešavanja bezmalo se stalno pitam šta je to što sprečava aktere političke scene pojedinih zemalja, a sve više regiona, da stabilizuju političko ekonomsku situaciju, zašto im ne uspeva da privedu ratna žarišta kraju već ih suprotno, razbuktavaju. To me privelo sećanju na slične periode u istoriji i pre svega na tzv. real politiku.
      U suštini svaka je politika real politika, u svakoj se čini šta se u datom momentu da učiniti.  U velikoj meri to zavisi od ličnosti i stranaka koje vladaju scenom, pre svega spremnosti da se donesu kompromisna politička rešenja. Danas je teško povući preciznu liniju između stranaka premda su one ideološki izdiferencirane. No to je samo privid. Velikih državnika takoreći nema. Svi su upleteni u globalnu političku mrežu u kojoj političke poteze  nužno određuje uspostavljeni globalni sistem. To je  izvesno i to umnogome otežava analizu političke scene.
    Sve to podsetilo me na prvo značajno ime real politike Bizmarka, ličnost koja je takvom vrstom političke umešnosti savladavala vrlo složene političke prilike svog vremena. Uspešni rezultati se ne mogu pripisati isključivo njemu, njegovim potezima  i uopšte političarskih sposobnostima već, manje više i  srećnim okolnostima.  To ne umanjuje njegov značaj i zato je potrebno prisetiti se na koji je to način delovao i da li je takva politika globalista danas na delu,  odnosno da li real politika vodi rešenjima a sa njima i levim ideološkim opcijama. 

Real ili postideološka politika


Prema sociolozima izraz real politika je zastareo pojam. I zaista, on u sebi ne sadrži osnovno  značenje  savremenih politika, a to  je dezideologizacija politike. Ako prihvatimo ovaj, drugi pojam, o postideološkoj politici možemo govoriti tek nakon javljanja modernih ideologija, pa sve do danas.  Političarima koji su prethodili Francuskoj revoluciji i nije preostajalo ništa drugo nego da vode real-politiku, budući da na raspolaganju nisu imali bilo kakav ideološki koncept  poput komunizma, fašizma, nacionalsocijalizma. Ukoliko želimo sažeti  načela ovakve politike, ona bi bila sadržana u kreativnosti i izbegavanju  političkih formula, što praktično znači rukovoditi se  nekom vrstom ( aristotelovske) praktične razboritosti.
Izvori postideološke politike~najznačajnija imena

Ukratko: do hiperideologizacije političkog ambijenta dolazi nakon Francuske ili preciznije sa Francuskom revolucijom ( od jakobinaca, preko Marksa i Engelsa sve do Lenjina i Trockog, Hitlera i Musolinija). Sa ovom strujom na sceni se istovremeno pojavljuju državnici koji će politiku poimati jednostavno kao politiku mogućeg, politiku trenutka koja se ne može sprovesti  na osnovu  pravila sa isključivo određenim  ideološkim predznakom. Ovakva politika zahteva kompromise ideoloških opcija. Prvi državnik koji je pribegao ovakvoj formuli vođenja politike je Nemac Oto fon Bizmark (Otto von Bismarck. Po mnogima je ova figura uzor mnogim modernim političarima I politikama. Ako se i dalje držimo socioloških studija sledeća figura u nizu je Čerčil, (Winston Churchill) I zatim De Gol (Charles de Gaulle).To su,dakle, najveća evropska državnička imena novije istorije koja se vezuju za ovakav tip političara. Kada smo već kod sociologa, bili saglasni ili ne, kao sledećeg velikog državnika toga tipa većina spominje poznato ime globalne političke scene 20. veka, naravno diplomatu Henri Kisindžera-a

.

BIZMARK

BIZMARKA smatraju klasičnom  desnicom, ali i političarem koji se nije libio da skrene u  liberalne, pa čak i levičarske vode zbog čega je po mišljenjima mnogih i  imala ogroman uspeh. Bizmark je taj koji je politiku nazvao umetnošću mogućeg . Od tih vremena je ovaj pojam  u upotrebi. Zbog takvih političkih poteza Bizmarka je teško svrstati. Ultrakonzervativci njegova vremena  su mnogo više voleli različite iracionalne političke teologije. Iako „iskreno religiozan“, on nikada nije unosio religijske principe u političko polje, čuvajući svaku od ovih sfera kao autonomnu i zasebnu.  On je čak  ispoljio podozrenje prema crkvi kao instituciji – pogotovo katoličkoj i protiv nje je u jednom momentu poveo svoj čuveni Kulturkampf, želeći je uterati u građanske i državne okvire. Crkvu će posmatrati kao neprijatelja prusko-nemačkih interesa koji se nepozvan meša u državne poslove. To je modernistički stav prema religiji, posebno imajući u vidu današnju političku scenu u kojoj religijski momenat  igra značajnu ulogu. Uzmimo kao primer američke republikance  u čijoj politici važan momenat igra konzervativna religiozna misao, ili arapski svet u kom se dogodila  najveća ekspanzija religije koja je praktično dovela do spajanja državne i svetovne vlasti.
 

 

Aristokratija ili građanstvo

Bizmark je više pripadao aristokratiji negoli građanstvu. Od njega su dobili i jedni i drugi, zemljišna aristokratija  i  industrijsko-trgovačke srednja klasa u usponu. Još je za vreme studija ( prava ) ispoljio neprijateljstvo prema liberalizmu kao političkoj doktrini, što ga kasnije nije omelo da se tim istim iskustvima koristi u diplomatskoj karijeri. Sve u svemu u pitanju je političar koji se nije čvrsto držao određenih ideoloških programa već je oid svakog uzimao ono za štra je smatrao da vodi praktičnom rešenju.
Gvozdenog Bizmarka, čoveka prgave i teške naravi, nazivali su i „gospodarem evropskog balansa snaga“ što ne govori samo o njegovoj diplomatskoj umešnosti, već i o faktičkoj političkoj moći kojom je raspolagao.I u tome leži njegova istorijska vrednost. Tu moć on nije iskoristio destruktivno ( kao fašisti) već se rukovodio politikom mira i stabilnosti Evrope. Za razliku od Hitlera, pa i kasnijih političara, on je uspostavio trajni savez sa Rusijom čime je Francusku držao u diplomatskom klinču i praktično izbegao neugodnu poziciju Nemačke između ove dve neprijateljski raspoložene sile.
Na sličan način Bizmark je vibrirao između partija, Parlamenta (Reichstag)  i kajzera Vilhelma I.  Sa partijama je imao dobre odnose ali faktički  Parlament je imao manju ulogu u političkom životu - on je donosio zakone ali nije imao ingerencije da prati njihovo sprovođenje. To je crna tačka Bizmarkove politike. Zahvaljujući njemu i konstruktivnom Vilhelmu I i pored toga  ovakva politika je bila uspešna, sve dok na presto nije stupila neuravnotežena ličnost Vilhelma II u čijem je periodu došao do izražaja deficit demokratije i demokratskih institucija.


O Bizmarkovoj politici napisano je bezbroj studija i one do u detalje opisuju strategiju kojom je ovaj državnik uspeo da ovlada veoma složenom političkom situacijom  u zaista uznemirujućem trenutku razvoja evropskog društva. Bizmark je shvatio da mu  u realizaciji ujedinjenja Nemačke trebaju svi. Rukovođen tim ciljem on je  obezbedio podršku najuticajnijih političkih grupacija,čak je i zahtevima političkih  neprijatelja izlazio u susret. Njega su podržali dijametralno suprotne partijske grupacije. Takvim potezima Bizmark dolazi do kostura  socijalne države blagostanja pa ga mnogi smatraju njenim idejnim tvorcem . Dakle treba imati na umu da socijalna država blagostanja nije ideološka tvorevina, već rezultat sasvim konkretnih političkih odluka u real vremenu, ili, kako bi to objasnili Bizmarkovim pojmom, politike kao umetnosti mogućeg.

Bizmarkova socijalna politika
Najznačajnije socijalne ustupke radnicima Bizmark je regulisao zakonima. Zakonom iz 1883. uveo je socijalno osiguranje radnika u slučaju bolesti, zakonom iz 1884.  socijalnu pomoć radnicima u vidu odštete u slučaju povreda na radu, da bi konačno zakonom iz 1889. uveo socijalno osiguranje radnika u slučaju invaliditeta, kao i pravo na starosnu penziju. Ovo su stavke oko kojih se i dan danas vode polemike pa ispada da je konzervativni Bizmark bio levlji i od samih levičara. I to, u ono doba.
Približavanje desnice i levice
Bizmarkova politika ustupaka,  prema potrebi realnog stanja,  je upravo onaj metod koji je relativizovao razliku između levice i desnice. Na Bizmarka se i danas  pozivaju  i „levičari“ i „desničari“ koji su kasnije, nakon Drugog svetskog rata, unutar države blagostanja sklopili tzv. konsenzus blagostanja. “ Pre nego što će se
upustiti u sprovođenje socijalnih reformi u Nemačkoj, kada je konstatovao da „izgleda opravdano u socijalističkim zahtevima ono što može biti ostvareno u okvirima sadašnjeg dravnog i društvenog uređenja“, te će se ovog njegovog stava kasnije držati i tzv. welfare-konzervativci (demohrišćani) i tzv. welfare-socijali (socijaldemokrate).
Na ovaj način je kako vidimo unešena misao  u politiku da moderna građanska država mora brinuti o socijalnim pravima ljudi pod njenom jurisdikcijom.
Vlada mišljenje da je zahvaljujući upravo ovim socijalnim potezima nakon Prvog rata Nemačka izbegla boljševičku revoluciju. Postoje takođe  mišljenja da je Bizmark istom tom politikom  uticao i na pojavu fašizma, što bi opet bio produkt njegovih dvojnosti. I to je jedna od spona ovog sa Bizmarkovim vremenom kojoj treba posvetiti pažnju. Protiveći se 48-oj i njenim liberalnim tekovinama  Bizmark je pridružio socijalno-ekonomske i nacionalne interese. On nije skrenuo ka antisemitizmu i rasizmu, ali je hteli to priznati ili ne, upravo taj njegov spoj omogućio je ekstremizam 20 veka.

I sam Bizmark je naslutio takav razvoj događaja nakon dolaska na presto Vilhelma II.

„Ako zemlja bude dobro vođena, dolazeći rat može biti izbegnut, ali ako ona bude vođena rđavo onda rat može postati rat od sedam godina. Budući ratovi će biti odlučivani artiljerijom ... U Rusiji, dolazeća republika je blia nego što većina ljudi pretpostavlja ... U borbi između radnika i kapitalista, radnici će odneti većinu pobeda i to će se dogoditi svuda i uskoro, gde radnici dobiju pravo glasa. Kada dođe konačna pobeda, biće to pobeda radnika“.

I danas pojedinci upozoravaju na porazan ishod eventualnog rata sa Iranom? Kako razmišljaju umovi današnjice pred kojima se nalazi odluka da li  započeti ovaj rat  ne znamo. Da li  globalnu politiku vode ljudi tipa Vilhelma II ,ličnosti koje su spremne  gurnuti svet u takvu kataklizmu, i to ne znamo.  Sve su to pitanja koja su se meni lično nametnula i koja su me vratilka Bizmarku, a verujem da ih i masa ljudi postavlja sebi.




Čerčil i De Gol ~ kompromisi

U Evropskoj današnjici imamo situaciju pomešane desnice i levice, zapravo svih mogućih ideoloških platformi. Političke razlike su minimalne i zato uspeva ideja Unije koju su slutili i predvodili Čerčil i De Gol. I Čerčil, konzervativac, višestruko se puta zamerio sosptvenoj stranci, jedno vreme prelazeći liberalima, pa se ponovo vraćajući. Poput Bizmarka i ovaj je političar bio s jedne strane čuvar tradicionalnih vrednosti, a sa druge političar mase. Poput Bizmarka i on je sklopio savezničke dogovore sa neprijateljskim, marsističkim državnicima, pre čega je  već odustao od britanske monarhističke imperijalne politike  koja je do tada bila suština programa svakog pravovernog konzervativca. I to je primer kako je realna situacija  razumnog  državnika naterala da reaguje u pravcu mira i stabilnosti.  Bez Amerike i Rusije  bilo je nemoguće doći  do konačne ratne pobede.

Atlantska povelja 1941

Jalta 1945


Naravno, zna  se da je pri tom značajnu ulogu odigrao Ruzvelt koji je tražio od Čerčila da Britanija odustane od svoje imperijalne politike, odnosno da po završetku rata omogući kolonijama tj. narodima u tim zemljama, da se izjasne o sopstvenoj sudbini.( Atlanska povelja iz 1941). Čerčil je na to pristao, a ne treba zaboraviti da je na isti način postupio i sa levicom. Imamo primer sa našeg područja. Umesto Draže Mihajlovića Čerčil je odabrao Tita kao saradnika. Draža Mihajlović je bio  uveren da komunisti nisu prihvatljivi Britancima, u čemu se prevario. On nije ni mogao znati da je Čerčil već od pre koketirao sa svim stranama i da mora u tom smislu biti obazriv. Ne pristajući na kompromise on je pregovore sa Britancima zaustavio i time presudio  i pokretu i sebi. Tito se poneo lukavo ustoličivši se u prihvatljivu opciju i uspostavljajući komunistički carizam u Jugoslaviji, preuzevši od Staljina komunizam, a od Čerčila aristokratsko ponašanje, bela odela, cigare, raskoš.





I  de Gol pripada sličnoj idejno raznovrsnoj političkoj opciji. Famozne 1968. on pazi da se ne sukobi sa Sartrom, on pazi uopšte kako se odnosi prema vrednostima građanskog centra.Prilikom osnivanja degolističkog Pokreta okupljanja francuskog naroda 1947. krupni kapital bio podozriv prema ovom pokretu, pošto je degoliste smatrao radikalnim. Krupni kapital je dobro prepoznao jednu socijalnu, gotovo levičarsku dimenziju degolističkog pokreta koja će u njemu ostati prisutna za sve vreme De Golove “ vladavine”. I tu je jedna od značajnijih uloga ovog državnika.  Kada je Četvrta republika zapala u nasavladive turbulencij poput vajmarske Nemačke, i počele da jačaju antigrađanska levica i antigrađanska desnica,  De gol je stao na stranu  građanske Francuske. a Francuska dobija Petu republiku.  De Gol je  spojio republikansko-građanske i monarhističko-konzervativne elemente, što je kao rezultat proizvelo sistem republike sa jakim predsednikom, slično američkom tradicionalnom republikanizmu.  De Gol je veličao državu ,insistirao je na socijalno odgovornoj demokratiji kao i Bizmark i zbog nedovoljno razvijene demokratije  svrstavaju ga u građansko- republikanskog monarha. I kod de Gola  kao i Čerčila izostaju imperijalističke težnje što ga odvaja od tradicije bonapartizma. On daje nezavisnost Alžiru, uz jako protivljenje vojnog vrha, i time isto kao i Čerčil oglašava kraj kolonijalne politike. I u vreme De Gola nacionalizam ne splašnjava , ali nije militantan. Francuzi su i dan danas poznati nacionalisti više u etičko kulturnom nego političkom smislu.

EVROPSKA UNIJA
Oba ova evropska političara imala su blagonaklon stav prema stvaranju Evropske ekonomske zajednice. Sama ideja ujedinjenja takođe je produkt  mišljenja da  je ekonomsko povezivanje Evrope i sveta nužnost. Na toj, ekonomskoj  platformi uspostavljena je i politička saglasnost za stvaranje Sjedinjenih država Evrope. Dan

as smo svedoci krize kroz koju prolazi projekat.
BLISKI ISTOK
Istovremeno se na Bliskom istoku razrešava važna istorijska faza u oblikovanju arapskog društvenog sistema. Šta o tome misli jedan od najkontroverznijih diplomata’političara ovog veka, koga takođe svrstavaju u real političare, najbolje je zaključiti na osnovu njegovih reči. Zato prilažem jedan od njegovih poslednjih  tekstova o Siriji.

Henri Kisindžer:
Intervencija u Siriji može poremetiti ravnotežu globalnog poretka




The Washington Post, June 2, 2012
prevod NSPM
08 jun 2012


O Arapskom proleću se obično govori u smislu razvoja demokratije. Podjednako je značajno i sve veće posezanje — Sirija je najskoriji primer — za spoljnom intervencijom kojom bi se izazvala promena režima, a time i preokret u dominantnom poimanju međunarodnog poretka.

Moderni koncept svetskog poretka nastao je 1648. godine Vestfalskim sporazumom kojim je okončan Tridesetogodišnji rat. U tom sukobu rivalske dinastije slale su vojske preko političkih granica kako bi nametnule suprotstavljene verske norme. U ovoj sedamnaestovekovnoj verziji promene režima život je izgubila gotovo trećina stanovništva centralne Evrope.

Kako bi se sprečilo ponavljanje ovog krvoprolića, Vestfalski sporazum odvojio je međunarodnu od unutrašnje politike. Države, izgrađene na nacionalnom i kulturnom jedinstvu, proklamovane su suverenim unutar svojih granica, a međunarodna politika je ograničena na interakciju preko utvrđenih granica. Za osnivače je novi koncept nacionalnog interesa i ravnoteže moći doneo svođenje, a ne širenje uloge sile; prisilna konverzija stanovništva zamenjena je održavanjem ravnoteže.

Evropska diplomatija prenela je Vestfalski sistem širom sveta. Iako iscrpljena nakon dva svetska rata i dolaskom internacionalnog komunizma, suverena nacionalna država tvrdoglavo je opstala kao osnovna jedinica međunarodnog poretka.

Vestfalski sistem nikada nije u potpunosti primenjen na Bliskom istoku. Samo tri muslimanske države u regionu imaju istorijsku osnovu: Turska, Egipat i Iran. Ostale granice posledica su podele disfunkcionalnog Otomanskog carstva kao plena među pobednicima Prvog svetskog rata, sa minimalnim obzirom prema etničkim ili verskim podelama. Ove granice su više puta od tada bivale izložene izazovima, često vojnim.

Diplomatija nastala Arapskim prolećem menja Vestfalski princip ravnoteže generalizovanom doktrinom humanitarne intervencije. U tom kontekstu, građanski sukobi se međunarodno posmatraju kroz prizmu mogućih demokratskih ili međuverskih izvora problema. Spoljne sile zahtevaju da vlada pregovara sa svojim protivnicima u cilju prenosa vlasti. Međutim pošto je za obe strane u pitanju puki opstanak, ovi apeli po pravilu bivaju uzaludni. Tamo gde su snage suparničkih frakcija uporedive, poseže se za nekim stepenom spoljne intervencije, uključujući i vojnu, radi otklanjanja pat pozicije.

Ovaj oblik humanitarne intervencije se razlikuje od tradicionalne spoljne politike time što ne pribegava apelima za nacionalni interes ili ravnotežu moći - odbacuje ih jer nedostaje moralna dimenzija. Ne opravdavaju je otklanjanjem strateške pretnje, već uklanjanjem uslova kojima se krše univerzalni principi upravljanja.

Ako bi bio usvojen kao princip spoljne politike, ovaj oblik intervencije postavlja brojna pitanja pred strategiju SAD. Da li Amerika smatra da je dužna da podrži svaki narodni ustanak protiv bilo koje ne-demokratske vlade, uključujući i one koje je do tog trenutka smatrala važnim za održavanje međunarodnog sistema? Da li je, na primer, Saudijska Arabija saveznik samo do trenutka kada dođe do javnih protesta na njenoj teritoriji? Da li smo spremni da drugim državama priznamo pravo da na drugim mestima intervenišu u ime istovernika ili sunarodnika?

Istovremeno, tradicionalni strateški imperativi nisu nestali. Promena režima, skoro po definiciji, postavlja kao imperativ izgradnju nacije. U suprotnom, sam međunarodni poredak počinje da se raspada. Prazni prostori koji označavaju bezakonje mogu početi da preovlađuju na karti, kao što se već desilo u Jemenu, Somaliji, Maliju, severnom i severozapadnom Pakistanu, Libiji, a može se desiti i u Siriji. Krah države može njenu teritoriju pretvoriti u bazu za terorizam ili snabdevanje oružjem protiv suseda koji, u odsustvu bilo kakve centralne vlasti, neće imati načina da se odbrane.

U slučaju Sirije, pozivi na humanitarnu i stratešku intervenciju su srasli u jedan. Budući smeštena u srcu muslimanskog sveta, Sirija pod Bašarom al Asadom potpomaže strategiju Irana u Levantu i Mediteranu. Ona podržava Hamas, koji ne priznaje izraelsku državu, kao i Hezbolah, koji remeti libansku koheziju. Sjedinjene Države imaju strateške, kao i humanitarne razloge da u tom cilju podrže pad Asada i podstaknu međunarodnu diplomatiju. S druge strane, ne mora svaki strateški interes da preraste u povod za rat; inače, nikakav prostor ne bi bio ostavljen za diplomatiju.

S obzirom da se razmatra upotreba vojne sile, moramo se pozabaviti nekim osnovnim pitanjima: ako se Sjedinjene Države ubrzano povlače iz vojnih intervencija u susednim Iraku i Avganistanu, kako može biti opravdan novi vojni angažman u istom regionu, posebno što će se verovatno suočiti sa sličnim izazovima? Da li novi pristup — manje eksplicitno strateški i vojni, a više usmeren ka diplomatskim i moralnim pitanjima — može rešiti dileme kojima su obilovali i angažmani u Iraku i u Avganistanu, a koji se sada završavaju povlačenjem i podeljenom Amerikom? Ili poteškoćama doprinosi i to što se rizikuju ugled i moral SAD u trenutku kada Amerika ima čak i manje sredstava i manje moći za oblikovanje sveta? Ko će zameniti svrgnute vlasti, i šta znamo o njima? Da li će ishod poboljšati položaj ljudi i bezbednosnu situaciju? I da li rizikujemo ponavljanje iskustva sa talibanima, koje je SAD naoružala da bi se borili protiv sovjetskog napadača, a koji su se onda pretvorili u bezbednosnu pretnju po nas same?

  Razlika između strateške i humanitarne intervencije postaje relevantna. Svetska zajednica definiše humanitarnu intervenciju konsenzusom koji je tako teško postići da to uglavnom ograničava te napore. S druge strane, jednostrana intervencija ili ona bazirana na koaliciji voljnih izaziva otpor zemalja koje se onda plaše primene takve politike na svojoj teritoriji (kao što su Kina i Rusija). Otuda je teže postići i podršku domaće javnosti za nju. Doktrina humanitarne intervencije dolazi u opasnost da bude suspendovana između maksima na kojima se zasniva sa jedne strane, i sposobnosti da se isti sprovedu s druge; cena jednostrane intervencije, pak, je manjak međunarodne i domaće podrške.


Vojna intervencija, humanitarna ili strateška, zasniva se na dve preduslova: prvo, od suštinske je važnosti konsenzus o upravljanju nakon svrgavanja statusa kvo. Ako je cilj ograničen na svrgavanje određenog vladara, novi građanski rat može uslediti u nastalom vakuumu, kada se naoružane grupe bore za vlast, a spoljni akteri podrže različite strane u konfliktu. Drugo, politički cilj u zemlji mora biti eksplicitan i ostvariv u održivom vremenskom periodu. Sumnjam da sirijsko pitanje ispunjava ove testove. Ne možemo sebi priuštiti da se vodimo od slučaja do slučaja u nedefinisanom vojnom angažmanu, u sukobu koji sve više poprima sektaški karakter. Moramo biti oprezni da reagovanjem na jednu ljudsku tragediju ne izazovemo drugu. U nedostatku jasno artikulisanog strateškog koncepta, svetski poredak koji narušava granice i izaziva međunarodne i građanske ratove nikada neće imati mira. Osećaj za suptilnost je potreban da omogući perspektivu neupitnim proklamacijama. Ovo je nepartijsko pitanje, i kao takvo treba da bude tretirano u nacionalnoj debati koja je pred nama.