четвртак, 30. август 2012.

“Treći” savet …opametite se na vreme


13_michael-parkes   

Napisala sam na ovom blogu mnogo toga što ni sanjala nisam da ću napisati. Između tih tekstova našao se “ Jedan savet ženama” . Ne volim savete: ni da ih primam, ni da ih delim. Pravovremene i dragocene obično ne dobijemo, dusebrižničkih, moralizatorskih saveta koji se obilato nude kada ih ne tražite i kada su najmanje potrebni ima na pretek. Ako ćemo iskreno ni samo sebi ne znamo dati pametan savet.I to je najzalosnija cinjenica,
Dakle, bez obzira što o savetima mislim loše, jedan sam dala. (Savet ženama). Jedan komentar me ponukao da napišem još jedan sličan post (Još jedan savet). Sa tim postom moje savetovanje se završilo.
O ženi su najlepše pisali muškarci. U svakom romanu Dostojevskog nalazi se upecatljiv zenski lik. Nastasia Filipovna ("Idiot") je najbrilijantniji zenski karakter svetske literature,Ana Karenjina Tolstojev, Ema Bovari Floberov, Dikensova Estella, Pasternakova Lara, Medeja Euripidova, Kostana naseg Stankovica.Likovi ovih zena zive vecno.

Isto se odnosi na likove u poeziji. Ne mogu da odolim a da ne ispisem odlomke Lorkine zene.


" fine puti
pod mesecom .... 

kad se …

"Izmicahu njena bedra
kao ribe zatečene,
bedra napol puna ognja,
bedra napol puna leda.

kad prevali

“ponajlepšu od svih cesta
na ždrebici od sedefa
bez uzda i bez stremena.

Ovih dana procitam “savet” žene pisca i obilje komentara koji kolaju internetom. To za mene nije savet, koliko jedan od likova naseg vremena. Svoj sud o liku ću zadržati za sebe.


Vedrane Rudan,
ŽIVOT BEZ KRPELJA

Bila sam s mužem tri dana u Firenci. Držali smo se za ruke, u malim restoranima, jeli bruskete s rajčicom i maslinovim uljem, gledali kako na ulici mladi ljudi na klizaljkama plešu sirtaki.
Ujutro smo na balkonu hotelske sobe čekali izlazak sunca. Toskansko sunce je veliko, debelo i crveno. Firenca je otok u moru torbi i cipela.
Osećala sam se kao pijanac u bačvi alkohola. U mojoj ruci ovoga je časa najlepša torba na svetu. Koraljnocrvena, dve ručke, dve debele pletenice, janjeća koža pretvorena u dragulj. Volim je onako kako neka majka voli nerođeno dete.

Toskana je zemlja kože, dobre hrane, odličnog vina i veselih ljudi. Hotel u kom smo odseli nalazi se u Montecatini Termama, gradiću veličine Opatije. Opatija je u ovo doba godine mrtav grad a Montecatini Terme žive dvadeset i četiri sata. Hrvatski popovi bi poludeli, tamo dućani čak i nedjeljom rade do deset navečer.

Krajem godine muž i ja krenut ćemo u Beč. Božićni Beč! U zraku miris punča i kuhanog vina, studenti muzičke akademije sviraju na ulici, prolaznici ih pobožno slušaju pa im plješću i ubacuju novčiće u kutiju. Izložbe, koncerti, večera Kod Jere.
Jere je fenomenalan lik. Trideset i pet godina živi u Beču, ima restoran u kojem se poslužuje samo nekoliko jela, pašta-fažol bez mesa, punjena paprika, gulaš i najbolji bečki šnicl u Beču.
S njim rade žena, sin i nevesta. Jere je rodom iz Drniša, govori kao da je iz njega jučer otišao. U njegovoj oštariji možete naleteti na najpoznatije bečke televizijske novinare, pisce, pesnike, slikare.

Za Uskrs letimo na Siciliju. Uživat ćemo u Palermu, u ustima će nam se topiti kolači pred kojima i najgadniji mafijaši padaju na kolena, osvojit ćemo Etnu, miris narančina cveta draškat će nam nosnice, gledat ćemo u šume naranača koje rastu uz cestu onako kao kod nas...Uz naše ceste ništa ne raste.

Za Prvi maj bit ćemo u Krakowu. Kočije, beli konji, Židovska četvrt, prodavaonica postera, možete birati među nekoliko stotina hiljada komada, ulica nakita, Leonardova Devojka s janjetom...

Leto ćemo provesti u Sloveniji. Logarska dolina raj je na zemlji. Alpe, kiselo mlijeko, konji, vodopadi, doručak na obronku među kravama i mačićima, hladne, zvezdane noći...

Zašto vam ovo govorim?
Zato što moje vršnjakinje već godinama nemaju pojma kako njihov muž miriše, umesto da ga šutnu i krenu nekamo,život provode izvlačeći iz otrcanih novčanika fotografije svoje unučadi pa ih okolo pokazuju. One koje nemaju unuke razgovaraju o deci. Njihova su deca odrasli ljudi koji se dave u dugovima, kreditima i kuknjavi. Neki rade i slabo zarađuju,drugi ne žele raditi jer im se ne nude pravi poslovi, treći u trideset i petoj računaju koliko će im roditelji još poživeti i što će im nakon njihove smrti ostati.

Moja deca više nisu ni moja ni deca. Ne žive sa mnom, jedva ih vidim, vrlo retko čujem. Da se ponovno rodim, ne bih imala dece, presretna sam što nemam unuke. Družeći se sa vlastitom decom izgubila sam trideset i pet godine života.
Ne mogu vam rečima opisati taj davež.
Trudnoće, jutarnja povraćanja,rast trbušine, porod koji je nešto najstrašnije što se živom čoveku može dogoditi, dojenja, izdajanja, bacanje na vagu deteta pre podoja, posle podoja, iskuhavanje bočica, mešanje umetne hrane u jedan ujutro, dva ujutro, tri ujutro, četiri ujutro, pet ujutro, šest ujutro, sedam ujutro, osam ujutro...
Upale uha, grla, nosa, trbuha.
Odlazak u vrtić. Vrištanje doneba, besan pogled lude tete dok moje derište čupa iz mojih ruku.

Prvi razred, drugi razred, treći razred.
Instrukcije, upis preko veze u srednju školu.

Instrukcije, prva ljubav, druga ljubav, treća ljubav... Čekanja da ti se dete vrati živo iz života. Do jedan ujutro, dva ujutro, tri ujutro, četiri ujutro, pet ujutro. Ne paničari,stara, ostao sam spavati kod Joška. Mikija. Marka. Jelene.Vesne. Mace. Željke. To mi je sin ko zna koliko puta rekao u pet popodne. Kći mi do danas nije rekla gde je ona bila.

Diplome. Aleluja.

Prvi posao koma, drugi posao koma, i ovaj posao što ga trenutačno rade pravi je užas.
O plati da se i ne govori. Alo, mama, kako si? Nikad nisam odgovorila, dobro, uvek sam pitala, koliko ti treba?

A onda mi je muž jedne subote doneo kafu u krevet i upitao me, koga voliš najviše na svetu? Tebe, rekla sam. A ja tebe, rekao je muž.

Iduću smo nedelju prodali sve što se prodati moglo. Moj nakit, slike, vikendicu, ostavila mi ju je pokojna majka koja je do poslednjeg časa spavala s fotografijom svojih unučića pod jastukom.
Iselili smo se iz velike kuće i kupili malu. Toliko je mala da u njoj nema mesta ni za unuče veličine veverice.
Moje prijateljice govore kako unučad vole više nego vlastitu decu. Pitam vas, ko danas voli vlastitu decu? Zašto bismo voleli lešinare koji ne mogu čak ni sačekati da im se roditelji pretvore u leš nego
kljunove ubadaju u živo meso?
A i ti unuci? Što to oni imaju bez čega ja ne bih mogla? Dovozili bi mi ih u šest ujutro, što je prestrašno jer ja spavam do deset. Ili bi ih ostavljali da spavaju kod nas, što je još gore jer bi
mi noći postale pakao. Kaka mu se u dva ujutro, žedan je u tri ujutro, hoće mamu, hoće tatu, gde mu je duda... Nema šanse.

Naučila sam koliko je velika istina da mala deca piju mlijeko a velika krv. Dosta je bilo! Preda mnom je još najviše deset godina kakvog takvog života. Neću dozvoliti našoj deci da nas umlate svojom decom!

Moj muž i ja, mi nismo poput vas. A kad sve potrošimo što imamo, prodat ćemo i kućicu u kojoj živimo i uvaliti se u neki moderni starački dom pa krenuti u kolicima na izlet u obližnji park ili kafić.
Iz svoga ću novčanika do smrti izvlačiti samo keš ili karticu, nikad fotografije. Ja sam sebi svoja najdraža unuka.

 A kad umremo, muž i ja, deci ćemo ostaviti dugove i pogrebne troškove.

5 коментара:

  1. "U ljubavnoj poeziji žena čezne da bude pritisnuta težinom muškog tela."
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
  2. Kakav principijelan završetak! Ova mi žena ide na živce.Kao prvo ružna je. Da joj oprostim ružnoću? Mogao bih. Nije moja niti bi mogla da bude. Nesimpatičnost, neženstvenost joj ne opraštam. I pisanje joj je takvo!
    I gde će naša spisateljica još da putuje? Poštedi nas ovih žutih listova.
    Ponovo ću zavoleti sopstvenu ženu.Grozno.
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  3. Da li si procitao sve? Ja sam krenuo i stao.Svaka krpa trazi zakrpu.Zamisli kakav je tek on!!
    Z.

    ОдговориИзбриши
  4. Savjeti nisu na nivou tabloida već snobizam/žene i egzibicionizam /spisateljice. Intimna putanja od Beča na dalje,uz lepe torbice,potpuno je irelevantna za ženu prosječnih finansijskih mogućnosti,posebice u vrijeme teške ekonomske krize.Savjet nije kritika patrijarhalne koncepcije života društva ili pokušaj destrukcije istog, već bezobrazno izrugivanje žena.Gospođo Rudan,Vaša participacija u pomoći današnjoj ženi ravna je nuli. U ime žena nemojte više da nam savjetujete.
    Antonija

    ОдговориИзбриши
  5. Žalosno je što ste se odlučili da umrljate stranice svoga bloga imenom i tekstom žene,osvedočenog društvenog negativca.Osoba koja izjavi da je "dim nad Auschwitzom vječan,a dim nad Gazom – pičkin dim",i posle svega tu rečenicu označi "najboljom rečenicom koju sam u životu napisala", potvrđujući svoj antisemitski stav,ne bi trebala biti ni u kom pogledu uzor.Ne osvrćem se na njen primitivizam, vulgaran jezik,već mentalni sklop bolesne osobe koja ne preza ni da svoju decu prozove krpeljima.To spada u njen "originalni orgijaški stil pisanja".
    Ono čega se pristojan čovek stidi,ona se diči.

    "Jevreji misle da im holokaust može biti alibi za sve zločine koje vrše trenutno nad Palestincima. Mislim da ne postoji večna žrtva sa velikim "ž", kao što ne postoji ni večni zločinac sa velikim "z". Ja bi trebalo, kao nekakva Hrvatica, biti doveka ustaša koja čim vidi Jevreja na 100 kilometara da se pokloni i kaže "oprosti."

    Auschwitz i Jasenovac nisu bile igre kojima bi se neko trebao dičiti. ne trebaju se nevini i pošteni Nemci i Hrvati stideti.Najmanje što se od njih očekuje je saosećanje i nezlorabljenje zločina na način na koji to čini autorica ovog teksta.
    Mislite li da "gospođa" može sebi da predstavi današnju ženu, kada joj to ne iiuspeva sa sedam tona ljudske kose u Auschwitzu, hrpe naočala,zubnih proteza iz kojih su izvađeni zlatni zubi,sapun izrađen od ljudi.

    Preporučiti savet takve osobe nije pametan potez.
    S poštovanjem
    Oprostite na anonimnosti

    ОдговориИзбриши