Blaise Pascal, Rasprava o ljubavnim strastima i Misli

   

...mehanizam koji je oko nas i u nama, Paskal (ga) doživljava lično, obuzet
vlastitom tragedijom, nalik na kakvog Antičkog junaka koji na kraju
priče i sebe samog stavlja na žrtvenik jedinom Bogu, ostajući svestan
u trenutku smrti kada se nalazio u nejvećim bolovima i patnji...

Zoran Milovanović


     Strasti koje su čoveku najsvojstvenije a u sebi sadrže još mnogo drugih, jesu ljubav i samoljublje. Iako nisu međusobno spojive, mi ih ipak neretko povezujemo. No one slabe jedna drugu, čak se i uzajamno razdiru.Ma kakva nam je širina duha, sposobni smo samo za jednu veliku strast. Dob ne određuje ni početak ni kraj strasti. Mlađim ljudima je primerenija i izgleda da se vremenom stišava, ali nije tako. Ljudski život je žalosno kratak. Računamo ga od dolaska na ovaj svet, ja bih ipak više volio da ga računam tek od časa kada se rodi razum, kada nas razum prvi put uznemiri, što obično biva oko dvadesete godine. Pre toga smo deca a dete nije isto što i čovek. Sve dok smo puni žara, dostojni smo ljubavi. Što više duha imamo, strasti su nam veće. U velikoj duši sve je veliko.

 

 Pitamo se da li treba voleti? Ovo ne smemo da pitamo-moramo da osetimo. O ovome se ne raspravlja, već se prepuštamo da nas ponese. Čistota duha uzrokuje čistotu strasti. Otuda plemenit i razborit duh voli sa žestinom, i jasno vidi ono što voli. Rađamo se s klicom ljubavi u srcima. Navodi nas da volimo ono što nam se kazuje lepim, iako nam niko nikada nije rekao šta je to. Uzaludno je bežati od sebe-i dalje volimo. Čak u stvarima gde nam se čini da smo odvojeni od ljubavi, ona je kradomicetu, tajno prisutna. Čovek bez nje ne može živeti ni jedan tren. Čovek izbegava da ostane sam sa sobom, dakle treba drugde potražiti ono što će voleti. To može pronaći samo u lepoti. Priroda je tako snažno utisnula ovu istinu u naše duše, da je mi tamo već gotovom zatičemo. Ne treba nam nikakva veština ni znanje. Izgleda čak kao da u našim srcima postoji mesto koje moramo popuniti. Svako poseduje vlastiti original lepote za čijom kopijom traga po svetu. Žene umnogome utiču na određenje tog originala pošto imaju neograničenu vlast nad duhom čovekovim. Stoga se u jednom razdoblju prednost daje plavušama a u idućem crnkama. Moda i država počesto usmeravaju naše poimanje lepote. Lepota je podeljena na hiljadu različitih načina. Stvorenje najprikladnije za njeno uznošenje jest žena. Kada ima duha lepotu oživljava i predivno ističe. Ako žena hoće da se dopadne onda će uspeti u svojoj nameri. I čak ukoliko bi muškarci postali obazrivi ona bi ipak postala predmetom njihove ljubavi, bez obzira što se ne trudi. U njihov srcu postoji kutak za čekanje, ona će se tamo smestiti.

 

Čovek je rođen da bi uživao. Predajući se užitku, on dakle sledi svoj razum. Ljubav ne mari za godine. Ona se rađa u svako doba. Ljubav napaja duhom i održava se pomoću duha. Potrebna je veština da bi se volelo. Iako svakim danom iscrpljujemo načine da se dopadnemo, dopadljiv treba biti ... Oči su tumači srca. Kada je sam, čovek je nesavršeno biće, valja mu da nađe drugoga, kako bi postao sretan. On ga najčešće traži među sebi ravnima, zato što mu to omogućava veću slobodu i bolju priliku da se ispolji. Veliko je srce čovekovo, pa se sitnice u njemu izgube. Zadržava se samo ono što je značajno, i ostaje tu zanavek. Žene vole da primete tananu osećajnost u muškarca i to je čini mi se najnežniji način da budu osvojene. Mili nam se kada vidimo da stotine drugih one preziru a poštuju jedino baš nas. Tanana osećajnost je prirodan dar a ne tekovina umeća. Za silinu i postojanost ljubavne naslade ponekad je nužno ne znati da smo zaljubljeni. Ovo nije neverstvo, pošto ne volimo nekog drugog. To je prikupljanje snaga da bismo voleli još više. Gorak je užitak voleti a ne odvažiti se priznanju ljubavi. Istovremeno to ima i svojihslasti. Oči se u jednom trenutku zažare i želimo da nam na raspolaganju stoji stotinu jezika, pomoću kojih će nas lakše upoznati.

Tajna duhovne strasti se sastoji u tome da ne dopustimo stvaranje bilo kakve duhovne praznine. Kada volimo izgledamo sami sebi sasvim drugačiji nego što smo pre bili. Umišljamo da to svi primećuju. No kako su nam sada vidici i razum ograničeni strašću ne damo se uveriti u suprotno. Kada volimo, uveravamo sebe da ćemo otkriti strast onog drugog-zato strahujemo.

Početno delovanje ljubavi je da uliva duboko poštovanje. Pred onim što volimo osećamo strahopoštovanje. Šutnja u ljubavi vredi više od govora. Dobro je biti šutljiv. Postoji rečitost tišine koja prodire dalje nego što bi to mogao jezik. Slažem se s onim ko je rekao da u ljubavi zaboravljamo na svoj imetak, na svoje roditelje i prijatelje. Razlog je tome što ne mislimo da će nam trebati bilo što drugo osim onoga što volimo. Duh je sasvim ispunjen. U njemu nema mesta za brižnost i nemir.

Strast nije lepa bez takve preteranosti. Zato ne hajemo za ono što svet govori. Zaborav kojem je uzrok ljubav kao i privrženost onome što volimo čine da se u nama rađaju vrline kakve ranije nismo imali. Postajemo velikodušni ... Duše obuzete ljubavlju traže život pun žara koji obiluje uvek novim događajima. Kako je iznutra sve u pokretu, potrebno je i da izvana bude tako. Strast nas uzdiže pa postajemo uistinu veliki.

Velike duše vole silovitom ljubavlju. Samo ih bujica strasti može pokrenuti i ispuniti. Ne možemo izigravati zaljubljenost ako u nama ne postoji spremnost da postanemo ljubavnici. Kada smo daleko od bića koje volimo, donosimo odluku da činimo i kažemo mnogo toga, ali čim smo pored njega postajemo neodlučni. Na udaljenosti razum nije uzrujan kao u prisustvu predmeta ljubavi. U ljubavi se ne odvažava na rizik jer se bojimo da ćemo sve izgubiti. Kada silovito ljubimo viđenje s voljenom osobom vazda predstavlja nešto novo. Čim je na trenutak odsutna, naziremo prazninu u srcu. Kolika je samo radost pri ponovnom susretu!

MISLI

Apologiju hrišćanstva Pascal nije stigao da dovrši. Za njegovo delo Misli kažu da je izazvalo naglo i jednodušno divljenje. Čak i oni koji su najviše verovali u Paskalov genij susreli su se s nečim što je prevazilazilo njihova očekivanja.


Kao što čovek može pokvariti svoj duh, tako može pokvariti i svoje osećaje. Duh i osećaji se razvijaju razgovorima, ali se njima i kvare, prema tome jesu li razgovori dobri ili loši. Što neko više duha ima, više će shvatiti da ima posebnih ljudi. Običan svet ne pravi bilo kakve razlike među ljudima. Priroda je svoje istine stavila svaku posebno na svoje mesto, a samo ih naša veština neprirodno zatvara jedne u druge. Ne možemo biti svestrani i znati sve što se o svemu može znati, ali treba bar nešto znati o svemu. Mnogo je lepše znati ponešto o svemu nego sve o jednoj stvari. Ta je svestranost najlepša. Kad bismo obe mogli imati bilo bi još bolje .. Ali ako treba birati, valja izabrati ono prvo. I svet to oseća i tako čini, jer je svet često dobar sudac. Ako želiš da se o tebi lepo misli, nemoj sam o tome govoriti. Ljude ne učimo da budu čestiti, a učimo ih svemu ostalom-a oni se nikad ne hvale mnogo što znaju ono ostalo, koliko se hvale da su čestiti ljudi. Oni se dakle hvale da znaju jedinu stvar koju ne uče. Previše i premalo vina. Ako mu ga ne date ili ga date previše, u oba slučaja ne može da nađe istinu.

Nemoć – nerazmer u čoveka

Eto kuda nas vodi prirodna spoznaja. Ako ona nije stvarna, u čoveku nema istine, ako jeste stvarna, on u tome vidi jak razlog za poniženje, jer je prisiljen na bilo koji način to učini. Kako ni zamisliti ne može svoj opstanak ako u tu istinu ne veruje, treba, pre no što priđe većem ispitivanju prirode, da je ozbiljno i detaljno razgleda, ali da pogleda i u sebe, i kad uvidi u kakvoj je on razmeri s njom ... Dakle, neka razmotri prirodu u njenoj punoj i uzvišenoj veličanstvenosti i odvoji svoj pogled od zemaljskih predmeta koji ga okružuju. Neka gleda onu blistavu svetlost postavljenu da kao nekakva večna vatra obasjava vasionu, neka mu se Zemlja ukaže kao točka u usporedbi sa ogromnom putanjom koju to nebesko telo opisuje, i neka se oduševi činjenicom da je i ta ogromna putanja samo sitna tačka prema onoj koju obuhvaćaju zvezde što kruže nebeskim svodom. Ali, ako naš pogled ide samo dotle, neka mašta ide dalje. I pre će se ona zamoriti da bi shvatila nego priroda nudeći joj šta treba da shvati. Sav taj vidljivi svet samo je neprimetni delić u prostranom krilu prirode. Mi ni približno ne možemo dosegnuti shvaćanje o njemu. Uzalud se upinjemo da svoja saznanja proširimo preko prostora koji se mogu zamisliti. Mi zapravo zamišljamo samo atome u usporedbi sa stvarnošću. To je beskrajna lopta čije je središte svugde, opseg nigde. Jednom rečju, najosetnije je obilježje božanske svemoći to što se naša mašta gubi u toj zamisli. Neka čovek, vrativši se sebi, proceni šta je on u usporedbi s onim što postoji. Nek se smatra zalutalim u ovaj zabačeni kutak prirode i neka iz tog malog zatvora u kojem se našao, mislim na vasionu, nauči ceniti zemlju, kraljevstva, gradove, i samog sebe, pravom vrednošću.

Šta je čovek u beskonačnosti? Ako u tome što poznaje čovek potraži najsitnije stvari prikazat mu se novo isto tako zadivljujuće čudo. Neka mu moljac pokaže svojim sićušnim telom svoje sitnije delove, neka, uloži svu snagu svog uma u te zamisli i da mu krajnji predmet do kojeg može doći bude analiza. Pomislićete možda da je tu kraj prirodne deljivosti. U tome upravo i želim mu ukažem na novu beskonačnost. Da mu prikažem ne samo vidljivu vasionu, nego i beskrajnost prirode koja se može zamisliti u okviru samo tog delića atoma. I tu će moći videti bezbroj vasiona, od kojih svaka ima svoj nebeski svod, svoje planete, svoju zemlju, u istoj razmeri kao i vidljivi svet. Na toj zemlji videt životinje, i najzad moljce, u kojima će opet naći ono što su i prvi imali, i tako bez kraja i bez prestanka. Neka razmisli o tim čudima, isto tako zadivljujućim svojom malenkošću koliko i druga prostranstva. Jer ko se neće diviti tome što je naše telo, maločas tako neprimetno u vasioni, koja je i sama neprimetna u prostranstvu svega, postalo sada gorostas, jedan novi svet, ili bolje reći sve, u usporedbi s ništavilom do koga bi se moglo dospeti? Ko tako o sebi razmišlja, uplašiće se sebe sama i, uveren da se telom koju mu je priroda podarila održava između ta dva ponora, beskraja velikog do beskonačno malog, zadrhtaće pred prizorom tih čuda. Kad mu radoznalost pređe u divljenje više će biti sklon da ih nemo promatra nego da ih sujetno ispituje. Što je najzad čovek u prirodi? Ništavilo u odnosu na beskraj, a sve u odnosu na ništavilo, sredina između ničega i svega. Beskrajno daleko od toga da krajnosti shvati, smer stvari i njihov prauzrok su mu nedostižna i beznadežno skrivena tajna. Jednako nesposoban uvideti ništavilo iz koga je izvučen, i beskraj u koji tone, što bi mogao drugo činiti osim da zapaža privid suštine stvari, zauvek očajan što neće moći spozna niti prauzrok niti smer. Sve stvari su nastale iz ništavila, a streme ka beskraju. Ko bi mogao pratiti tako čudotvorne procese? Tvorac ih razume i niko drugi ne može. Uočimo dakle svoje mogućnosti.Mi smo nešto, ali nismo sve. Ono što imamo od bića uskraćuje nam spoznaju prauzroka, koji potiču iz ničega. A to malo što imamo od bića skriva nam pojam o beskonačnom. Naš razum u poretku shvatljivih stvari zauzima isti položaj kao naše telo u prostranstvu prirode. Ograničeni u svemu svojim nesigurnim položajem između dve krajnosti, to se odražava i na sve naše mogućnosti. Naša čula ne zapažaju ove krajnosti. Previše buke nas zaglušuje, previše svetlosti zasljepljuje, prevelika daljina ili premala blizina ometaju vid. Mnoge istine nas zbunjuju. Krajnosti za nas kao da ne postoje, a ni mi za njih. To je naše pravo stanje i ono što nas čini nesposobnim da nešto pouzdano znamo ili ne znamo. Mi lutamo po jednom velikom praznom prostoru, uvek neizvjesni i nestalni, bacani s jednog kraja na drugi.

Ne mogu da oprostim Dekartu.Njemu bi bilo veoma milo da je u celoj svojoj filozofiji mogao proći bez Boga, ali se nije mogao suzdržati da mu ne prizna da je on zvrcnuo prstom da bi se svet pokrenuo.Posle toga, Bog mu više nije trebao.
Nije potrebno imati uzvišenu dušu pa razumeti da na zemlji nema istinskog i pozdanog zadovoljstva, da su sva naša uživanja samo sujeta, da su nam nevolje beskrajne, i da najzad smrt, koja nam svakog trenutka preti, ima neizbežno da nas stavi kroz malo godina pred strahovitu neminovnost da za večna vremena budemo ili uništeni ili nesretni. Ne znam, kažu, ko me je donio na svet, ni šta je svet, ni šta sam ja. U očajnom sam neznanju o svima stvarima. Ne znam šta je moje telo, šta su moja čula, šta je moja duša, i sam ovaj dio mene koji misli ono što kazujem, koji razmišlja o svemu io samom sebi, a ne poznaje sebe kao ni sve ostalo. Vidim ta strahovita prostranstva svemira što me okružuju, i nalazim se prikovan za jedan ugao tog beskrajnog prostora, a da pri tom ne znam zašto sam stavljen baš na ovo mesto a ne na neko drugo, niti zašto mi je ovo malo vremena koje mi je dano za život dodeljeno baš na ovoj tački a ne na nekoj drugoj u čitavoj večnosti što mi je prethodila iu čitavoj večnosti što posle mene nastaje. Na sve strane vidim samo beskonačnosti koje me zatvaraju kao kakav atom i kao kakvu sen što traje samo jedan nepovratni časak.

Sve što znam je da uskoro moram umreti, ali najmanje poznajem baš tu smrt koju nisam u stanju izbeći. Kako ne znam otkud dolazim, ne znam ni kamo idem. Znam samo da izlazeći iz ovog sveta padam zauvek ili u ništavilo ili u ruke jednog razgnevljenog boga, a ne znam kome ću od ta dva stanja dopasti za večna vremena. Ko bi poželeo imati za prijatelja čoveka koji ovako govori? Ko bi ga između ostalih odabrao da mu poveri svoje misli? Ko bi mu se obartio u žalosti? I najzad, čemu bi takav u životu pristajao? Jer izvan svake sumnje je da je trajanje ovog života samo jedan časak, dok je stanje smrti večno.Naša mašta nam tako silno uveličava sadašnjicu time što na nju stalno misli, a tako umanjuje večnost, zato što ne misli na nju, da mi od večnosti stvaramo ništavilo a od ništavila večnost. Zašto je ograničeno moje znanje? Strašna je stvar osećati kako nestaje sve što nam pripada.