Poetika rađanja, Peter Sloterdijk

 


Doći u svet - dospeti u jezik


Dame i gospodo, kad Frankfurt ne bi ležao na Majni, nego na Gangesu,svoju bih današnju zadaću verovatno lakše obavio. Ne bih s naporom trebao objašnjavati filosofski pojam egzistencije, ne bih se morao baviti s fenomenološkim opisom bitka-u-svetu, ne bih trebao tumačiti kako se latinska reč egzistencija  ogleda u grčkoj reči ekstaza, ne bi bile potrebne ni mnoge primedbe o utemeljenju ekstatičnog u svakodnevnom i svakodnevnog u ekstatičnom, a osim toga ne bih stalno morao ovako neprirodno nerazgovetno govoriti ne bi li gospoda snimatelji s indijske televizije bila zadovoljna.
U Frankfurtu na Gangesu sada bismo sedeli uy večernji lahor pod stablima manga i gledali  preko prema gatovima gde se vernici spuštaju na obredno kupanje u svetu reku; vani na otvorenoj vodi videli bismo kako tu i tamo  plutaju paltnom uvijeni  paketi, što nagoveštavaju oblike ljudskih tela;  zrak bi bio ispunjen šumovima i mirisima koji podsećaju na mrtvo i na živo, sunce bi već bilo nisko nad rekom, a ja bih počeo svoje izlaganje  pričajući jednu priču.

Ah, u Frankfurtu na Gangesu ne bi bilo privatnog vlasništva nad pričama,, bilo bi to iznošenje nasleđene mudrosti a ne nekakav plagijat, ako bih naime pred vama ispreo pripovijest o božanskim pticama. Najveći broj vas bi je već naravno poznavao, jer Ramakrishna ju je već često pripovedao, Swami Muktananda ju je pripovedao, Sri Aurobindo ju je pripovedao, a osim njih još stotinu drugih, svaki na svoj način, i svako na svoj način tačno, jer u matici usmene predaje nema razlika između originala i kopija, ovde je ponavljanje originalno kao i prvo iznošenje, a svaka je reprodukcija premijera. Pa ipak biste vi, moje dame i gospodo, bili iznova znatiželjni da čujete priču, jer znate od ranije da nikad ne možete biti sigurni u to da li ste je razumeli.

ja bih vam ispričao  legendu o pticama koje letom nadvisuju i vrhove Himalaja. Zovu se božanske ptice, jer su besmrtne. Čim se prvi put  vinu u zrak, oslobođene su zemljine sile teže. Savršeno su dovoljne same sebi i ne moraju uzimati hranu.  Nikad se ne spuštaju na zemlju, njihova prebivališta su  isključivo  najviše visine, čak i spavaju u slobodnom zraku, vole se pod otvorenim nebom i nad otvorenom zemljom; čini se da ništa ne trebaju osim visine i širine, kao da su u stanju da se opskrbe kroz pupčanu vrpcu vlastitog blaženstva. u kojem to slobodno postojanje dolazi u opasnost da bude ometeno nalazi se na samom početku. Jer budući da su božanske ptice stvorenja odrešena od Zemlje one nose svoja jaja u zraku.

I dok jaje s najviše visine pada prema zemlji, na njemu umesto majke leži  Sunce. Ako je majka uzletela dovoljno visoko,onda je vreme potrebno da se izleže mladunče dostatno da se strmoglavljeno jaje još pre Zemlje iznutra rasprsne – mladunče božanske ptice izlećiće se  u zraku,  osetiće vetar u perju, zaustavi će se u slobodnom padu , raširiti krila i ponovo poleteti. I tako dolazi još jedna prinova u rodu tih rietkih i čudesnih ptica. Ali nisu ni izdaleka sva mladunčad tako spretna da se izlegu iznad zemlje i da se snađu još u zraku.

Možda majka nije pri odleganju jaja letela na najvišim visinama, kao što je trebalo, možda su oblaci zakrili sunce i jajetu koje se obrušavalo uskratili  neophodnu toplinu , u svakom slučaju, dogodi se više nego jednom da božansko pile  nema dovoljno vremena da se oslobodi.  Sila teža je prejaka, obrušavanje prebrzo,  stešnjena ptičja prilika ostaje zatvorena u vapnenom zatvoru, dok se zemljino tlo opasno približava. Mladunče želi očajnički van, ali prekasno je, zemlja usisava jaje k sebi strahovitim usisajem, i tako se događa ono što se nikad ne bi smelo dogoditi, a što se ipak prečesto događa, jaje se razmrskava o tlo.


Ošamučeno mladunče čiči  u razlupanoj ljusci i ne sluti da je  propustilo pravovremeno da poleti  da poleti, nemoćnih krila leži na Zemlji, pogođeno munjom, smrvljeno svetlošću i težinom. Više nikada neće naučiti da leti. Kad prođe prvi šok, ono se pridiže i leprša u mestu, potom rezignirano pred silom teže  pokušava barem naučiti da hoda. To mu najčešće i uspeva – neke od palih božanskih ptica u njihovom kasnijem životu rado govore o tome koliko je za njih značajan uspravan hod. Ali koliko god ove  životinje trčkarale okolo po zemlji, nikad se neće rešiti osećaja da s njima nešto nije u redu. U kakvom  skrivenom kutku njihova sećanja živeće i dalje slutnja o tome da su nekada postojale druge mogućnosti koje su im uskraćene.

Moje Dame i gospodo, samo do ovde Vam želim ispričati ovu priču  koju bih vam u Frankfurtu na Gangesu pričao pod stablima manga. Možete mi verovati da bih sve to naveliko ukrasio kao neki filosofski tepih iz bajke u kog se uvek iznova upleću nove niti. ispričao bih  i neke druge priče, na primer onu o zemaljskim pticama koje su ipak  naučile leteti, i među njih bih upleo analitičke i mističke komentare o Ramana Maharshi i o majstoru Hakuinu, o Johannu Gottliebu Fichteu i rabiju Derridau, o indijskoj ponoćnoj deci i kalifornijskoj high-noon-children. U međuvremenu bi postalo mračno i nad vodom Gangesa već bi se njihale male uljane svetiljke, koje sećaju na duše pri njihovu putovanju ka moru. Publika bi se sad već pomalo razilazila, slušaoci bi se gubili u ulicama grada, uskoro bi došao čas kad gladni beli bizoni kreću prema trgovima kako bi u hrpama smeća potražili jestive ostatke. Sigurno bi najveći broj slušalaca odmah zaboravio priču, samo bi poneki otišao s osećajem da ga nešto probada  među lopaticama. Ljudi iz Frankfurta na Gangesu su ponekad jako sugestivni, pa i najneobičnije imaginarne fiziologije mogu primiti lično, a nakon ove priče bi sigurno neki od njih imali osećaj koji ne vara, naime da se na njihovim leđima pojavljuju zametci krila. To je doduše nemoguće, ali se ipak događa sledom savršeno jasnih znakova.