субота, 10. децембар 2011.

Finansijska alhemija


j0440913

O snovni princip lihvarenja je: money makes money. To se prihvata u bukvalno alhemičarskom smislu: novac stvara novac ni iz čega. Ali nije tako, jer ono što zarađuje lihvar, gubi njegov klijent

ŠTA JE TO NOVAC ?

Prekujmo mačeve u retorte

M eni se čini da je novac u čistom vidu zapravo, energija koju čovečanstvo stvara već vekovima. Ona ima sposobnost da se pretvara u materiju i obratno, ali se ne može pojaviti ni od kuda i nestatati nikuda. Mada očigledan, ovaj zakon ne čini svet finansija prostim, jednodimenzionalnim. Naprotiv, savremena teorija novca je jednako relativistička kao i savremena fizika. Ona poznaje i anihilaciju i crne rupe, a što je još važnije, njena praksa je prepuna hrabro zamišljenih i realizovanih eksperimenata koji redovno rezultiraju zastrašujućim posledicama. No, kakav paradoks – i pored svega toga, čovečanstvo je išlo napred.
halloweenCATB7LNB
 
P o svoj prilici, prvi eksperiment takve vrste izveli su alhemičari. Pretpostavka da je moguće dobiti zlato ne samo mačem ili pijukom, već i iz retorte, odnosno, da nematerijalne supstance kao što su misao i ideja mogu postati instrumenti bogaćenja, donela je revoluciju. Činilo se da ni zemlja, a ni kmetovi ili robovi vezani za nju više neće biti potrebni.
Potraga za filizofskim kamenom nije zahtevala nikakvu titulu, već samo obrazovanje, a ono je u srednjem veku zahvaljujući socijalnom liftu u vidu crkvenih škola bilo potencijalno dostupno gotovo svima. To je lomilo učmalu stalešku strukturu društva i u prvi plan postavilo ličnost.
Ali ova moćna ideja ubrzo je pokazala i svoju drugu stranu. Perspektiva trenutnog bogaćenja je već samim činom svog postojanja devalvirala vrednost  svakodnevnog rada koji donosi skroman, ali zato redovan prihod. Nije slučajno da je baš u tom periodu procvetalo lihvarstvo. Osnovni princip lihvarenja je: money makes money.Uobičajeno je da se to prihvata u bukvalno alhemičarskom smislu, da tobože novac može da stvara novac ni iz čega, ali se tu zapravo zakon o očuvanju energije novca ne narušava, jer ono što zarađuje lihvar, gubi njegov klijent. I mada su se razmere i tehnologija kreditiranja izmenili do neprepoznavanja, to pravilo važi i danas.
Alhemičari su u poduhvatu zarade novca napredovali neuporedivo slabije od zelenaša. I ne samo to. Njihov put je vodio u ćorsokak ne samo sa stanovišta prirodnih nauka, već i sa stanovišta ekonomske teorije i prakse. Lak novac uvek brzo gubi svoju cenu. Evropljani su to shvatili kada su preko Atlantskog okeana počele da pristižu karavele i galije natovarene zlatom Inka, Maja, Acteka i ostalih istrebljenih naroda obe Amerike. Portugalija, a zatim Španija i ceo kontinent upoznali su se s novinom koja se zove inflacija. Osim toga, kraljevstva na Pirinejskom poluostrvu, kupajući se u lako stečenom zlatu, propustila su početke industrijske revolucije i tako sebe zauvek precrtale iz spiska novih, kasnije stvorenih, super sila. To se redovno događalo, a i dalje se događa sa onima koji više prisvajaju nego što zarađuju. Danas se to u ekonomiji naziva “holandska bolest”.
 
Z lato dovezeno iz Amerike bacilo je u zaborav primenjenu alhemiju, ali to ne znači da je potraga za filozofskim kamenom zanemarena. Naprotiv. Pronašao ga je početkom XVIII veka čovek koji se zvao Džon Lo. Ovaj avanturista i kosmopolit, rodom iz Škotske, prezirao je zlato kao osnovu finansijskog sistema svog vremena, ali njegova ideja je u suštini bila alhemičarska: proizvoditi (emitovati) opšti ekvivalent vrednosti, uz pomoć priručnih sredstava i s minimalnim utroškom rada i energije. Loova laboratorija bila je banka, a u njenom centru stajala je štamparska mašina. Ona je štampala asignacije koje su imale kupovnu moć jednaku kupovnoj moći kovanica od plemenitih metala. Bio je to kvalitativni proboj u teoriji novca, jer je trgovina pomoću moneta koje su same po sebi nosile vrednost u srebru ili zlatu, u stvari bila unapređeni oblik bartera (razmene u naturi). Papirne asignacije, koje same po sebi nisu vredele ništa, ali za koje se moglo kupiti bilo šta, bio je već novac u savremenom smislu te reči. Strogo govoreći, papirne banknote jesu prvi izvedeni finansijski instrument – derivat. Asignacije su derivat kovanog novca, a emisijom kovanog novca bave se države. Dakle, da bi eksperiment mogao da počne, Džonu Lou je bila potrebna i odgovarajuća država.
Zgodnom se pokazala Francuska. Godine 1715. umro je kralj Luj XIV, a sledeći po redu bio je još dete. Državom je de facto vladao vojvoda Filip Orleanski koji je u Loovoj ideji video jedini način da začepi rupu koja je zjapila iz deficitnog budžeta.
Rušenje Loove finansijske piramide, koja se održala punih pet godina, značila je potpuni krah finasijkog sistema Francuske, uključijući i krizu berze i budžetsku krizu.

stockphotopro_15420FXM_no_title

Opklada na 58 hiljada milijardi dolara

O va priča se narednih trista godina ponavljala mnogo puta, a isto tako često su se među finansijskim guruima pojavljivali zagovornici raznih alhemijskih teorija. Svaka sledeca kriza imala je sve više sistemski karakter. Priroda novca je danas efemerna. On je izvod izvoda izvedenog i što dalje u nizu, sume su sve veće. Ali ne ulazeći u sferu više matematike, da pogledamo samo jedan derivat, čija je prekomerna upotreba, po mišljenju mnogih ekonomista, dovela savremeni finansijski sistem tu gde jeste, u duboki jarak. To je Credit Default Swap (CDS). Zamislite da ste vi (naravno ne danas, već pre krize) nekom pozajmili veću sumu novca, recimo, sto hiljada rubalja na šest meseci, a da niste baš sasvim uvereni u to da će taj neko moći da vam ih vrati. Ne spavate noćima, proklinjete sebe za svoju glupu darežljivost i dolazite do zaključka da ste spremni i da platite, samo da to breme podelite sa još nekim. Obraćate se svome drugu s predlogom da mu sledećih šest meseci plaćate po hiljadu rubalja mesečno, s tim da će vam on vratiti vaših sto hiljada u slučaju da to ne učini dužnik (vaše se potraživanje prezentira kao relativno obezbeđeno, recimo hipotekom prim.prev.). I sad su svi zadovoljni; vašem drugu se smeši mogućnost da dobije šest hiljada rubalja a da nije uložio ni kopejku, a vi možete mirno da spavate. A dužnik? Njega niko ništa i ne pita, pa sve te vaše manipulacije ne mogu nikako uticati na njegove mogućnosti ili zelju da na vreme izvrši svoju obavezu.
Kako se zove posao sklopljen između vas i dužnika? Kredit. A između vas i vašeg druga? Opklada. Globalno tržište CDS je zapravo kladionica, s tim što se ulozi ne stavljaju na sportske rezultate, već na to koji će dužnik, kada i u kom obimu ispuniti svoje obaveze po kreditu.

KLIKNI NA SLIKU ZA VEĆI FORMAT


bank_banking_Picture-618bank_banking_network

P rema poslednjim podacima iz 2008 godine, ukupan obim “uloga” uplaćenih u ovu kladionicu nadmašio je sumu od 58 hiljada milijardi dolara, što je više od bruto društvenog proizvoda čitave planete.
Sva ta ogromna količina nepostojećeg novca dugo vremena je služila kao garancija za obezbeđenje datih kredita. Jer američki bankari su davali hipotekarne kredite klošarima, ne zato što su iznenada poludeli, već zato što su bili uvereni da su osigurani od rizika. Na kraju, kada je sve puklo, razorene su i banke i osiguranja, a korisnici kredita su se ponovo vratili među klošare.
Pitanje je zašto je uopšte stvorena ta, najgrandioznija finansijska piramida u istoriji čovečanstva?
Kao svi alhemičari, i savremeni investicioni bankari su u ideji o proizvodnji novca ni iz čega videli najlakši put za bogaćenje. Oni su ovladali mehanizmom konvertovanja virtuelnog novca u ličnu dobit. Ta se dobit isplaćuje u obliku bonusa. Što je veći profit koji ostvaruje banka, to je veći bonus koji se isplaćuje top-menadžeru. Pa pošto profiti banaka ne mogu biti veći od fizičkog obima količine novca u ekonomiji, taj obim je trebalo uvećati.
Uzgred, po podacima za prošlu, najcrnju godinu u finansijskoj istoriji, obim bonusa isplaćenih top-menadžerima u čitavom svetu iznosi 400 milijardi dolara. Za tu teško pojmljivu sumu novca bi se moglo kupiti recimo nekoliko gradova kao što je Moskva.

 
banke_5a

Devalvacija duga

N aravno, možda bi trebalo sve te gramzive bankare strpati na jedan brod, razapeti ih ili kamenovati filozofskim kamenjem. Ali takvo rešenje udaljilo bi čovečanstvo od izlaza iz krize, jer niko osim investicionih bankara do kraja ne razume prirodu finansijskih derivata. Posle piramide Dzona Loa ostala je pustoš, što sa ovom savremenom nije slučaj. Izvedeni instrumenti (čiji je značajan deo u stanju koje se na berzanskom slengu naziva “toksična aktiva”) inkorporirani su u osnove svetskog finansijskog sistema. Kada bi oni nestali kao rezultat političke odluke, sistem bi jednostavno prestao da funkcioniše. Sazdati novi, “od nule”, čak ni teoretski nije moguće. Reformisati postojeći je jedino preostalo rešenje.
Suština reforme je prosta: neophodno je otkupiti problematičnu, odnosno “toksičnu” aktivu. Drugim rečima, treba napuniti virtuelne šeme konkretnim dolarskim sadržajem, odnosno, pustiti u pogon štampariju novca.
 
K akav će biti rezultat, znaju već i đaci. Zna to i Obama kome je istorija nametnula jedini pravilan izbor koji, kako god to paradoksalno zvučalo, psihološki može biti teži od alternativnog. Prvi korak na putu bez povratka za američku i svetsku ekonomiju učinjen je 18 marta, kada su Federalne rezerve (FRS – Federal Reserve System) objavile da je započet program otkupa “loših aktiva” na sumu od 1,75 hiljada milijardi dolara (treba se nadati da suma nije konačna). Dolar je počeo da pada u odnosu na vrednost svih aktiva. Može se reći da je dostignuto psihološko dno neizvesnosti. Postalo je jasno da će svetska ekonomija nastaviti da pada u potrazi za tačkom koja se može nazvati drugim dnom, odnosno stanjem dinamičke ravnoteže. To će biti uravnoteženi kurs dolara u odnosu na izvedene finansijske instrumente, bez obzira na svu njihovu zastrašujuću raznovrsnost.
N aravno, korelacija nikada neće dostići odnos jedan prema jedan. Nemoguće je naštampati 58 hiljada milijardi dolara, jer SAD nisu Zimbabve. No kupovna moć dolara svakako će opadati. Hrana, nafta i zlato će poskupeti. Uz to, inflacija će biti globalna, jer i sve ostale drzave će biti primorane da devalviraju svoju valutu. U protivnom će njihova proizvodnja postati nekonkurentna. Drugim rečima, ako ste danas po kreditu za automobil dužni 10.000 dolara, a sutra taj auto može da košta 20.000 dolara, vi ćete i dalje banci ostati dužni samo 10.000. Vaš dug u odnosu na cenu automobila umanjiće se za polovinu.
Baš tako, uz pomoć globalne inflacije i preračunom vrednosti većine aktiva, rešavaće se problem “loših dugova”. Druga je stvar sto će taj proces biti dugotrajan, dramatičan i bolan.
Svetska ekonomija nam se pokazala ne kao “crna kutija” sa duplim, već sa n-tim dnom, gde vrednost broja n za sada ne može biti poznata ni meni, ni Šuvalovu, ni Obami.

falling_dollar
Aleksej Poluhin (Алексей Полухин), urednik ekonomske redakcije Novaja Gazete (Hовая Газета )

1 коментар:

  1. Problem je u spekulantima i spekulacijama. Kapitalizam je kao i komunizam, dobra ideja koju ljudi upropaste.Ako u srcu nemas moral nece ti ga nametnuti ni Biblija, ni zakoni.Uvek ce covek pronaci rupu kroz koju ce provuci svoj interes.
    Nema tu mnogo mudrovanja,covek je problem.
    pozdrav
    Z

    ОдговориИзбриши