Nakon neokonzervativizma, Francis Fukuyama

O vo je tekst "onog" toliko citiranog Fukuyame koji je posle pada Sovjetskog saveza napisao svoje slavno "proročanstvo" ili utopijsku nadu o kraju istorije, kraju ruskog modela komunizma druge jedne utopije  koja je najavljivala novu civilizaciju u vidu planetarnog komunistickog carstva slobode.
Ni jedna ni druga utopija se nisu obistinile. Utopije i dalje postoje i one se nisu iscrpile jednim modelom.  Ideje na kojima utopije počivaju ostaju i ugrađuju se u nove. Mi još uvek nemamo jasnu sliku onoga što se desilo. Enigma pojave i pada komunizma će biti još neko vreme  kamen spoticanja teoretskoj misli. Istorija ne raspolaže  punim činjenicama a u euforiji  njihovog otkrivanja roje se bezbrojne elementarne greške. Istorija je oduvek bila tlo podložno iskrivljenoj perspektivi jer se jedna od strana učesnica istorije  uvek krije. Ako tome dodamo mitove  te ostale vrste neobjektivnog prikazivanja koji nadživljuju i činjenice onda je jasno kakav posao stoji pred istoričarem koji pokuša doći do  precizne slike vremena.
Politička scena Amerike momentalno određuje svetsku, zato su privlačni  analitički tekstovi o njoj. Neokonzervatizam je, rekli bismo srce američke politike. On je uticao na većinu američkih predsednika, karakterističan je intelektualnu i društvenu elitu Amerike. Oličen je u nekim starim idejama koje su oblikovane shodno novoj svetskoj situaciji.

NAKON NEOKONZERVATIVIZMA
Francis Fukuyama

K ako se približavamo trećoj godišnjici početka rata u Iraku, ne izgleda verovatnim da će istorija oceniti bilo intervenciju kao takvu bilo ideje koje je pokrenula . Okupacijom Iraka, Bushova je administracija stvorila samo-ispunjavajuće predviđanje: Irak je sada zamenio Afganistan kao magnet, kao polje za obuku i operativna baza za teroriste džihada, s mnoštvom američkih meta za gađanje. Sjedinjene Američke Države i dalje imaju šanse stvoriti dominirajućš šiitski demokratski Irak, ali nova će vlada biti veoma slaba u godinama što dolaze; proizvodeći vakuum moći će prizvati strane uticaje svih iračkih suseda, uključujući i Iran. Jasne su prednosti za irački narod uklanjanja diktature Sadama Huseina i možda neki pozitivni povratni ućinci u Libanu i Siriji. Ali suviše je teško videti kako će ovaj napredak po sebi opravdati krv i sredstva koja su SAD do sada potrošile na ovaj projekat.
Takozvana “Bushova doktrina” koja je postavila okvir za prvi mandat administracije, sada je u ruševinama. Doktrina (razmatrana, između ostalih mesta, na nacionalnoj sigurnosnoj strategiji SAD 2002. godine) dokazuje da bi, probuđena napadima od jedanaestog septembra, Amerika trebala pokretati povremene preventivne ratove da obrani sebe, protiv odmetnutih država i terorista s oružjem za masovno uništenje; da to radi sama ukoliko je neophodno, i da radi na demokratizaciji šireg Srednjeg Istoka, kao dugoročno rešenje za problem terorizma. Ali uspešna preventiva ovisi o sposobnosti da se budućnost predvidi precizno i na dobrim obaveštajnim podacima, koja nije nastupila, dok se američki uočljivi unilateralizam izolira kao nikada pre toga. Nije iznenađujuće da se u svom drugom mandatu administracija distancirala od ovakve politike i da se nalazi u procesu redefiniranja dokumenta o nacionalnoj sigurnosnoj strategiji.
Ali to je idealistički napor koristiti američku moć za promovisanje demokracije i ljudskih prava u inostranstvu, koji može patiti od najvećih zastoja. Uočena greška u Iraku, vratila je autoritet vanjskoj politici “realista” u tradiciji Henryja Kissingera. Već postoji gomila knjiga i članaka koja osuđuje američki naivni vilsonizam i napada predstavu pokušaja demokratizacije sveta. Napori drugog mandata administracije za širenje demokracije na Srednjem Istoku, predstavljeni visokoparnom retorikom Bushova drugog inauguracijskog govora, urodili su veoma problematičnim plodovima. Islamistička “Muslimanska braća” ostvarila su značajan uspeh na parlamentarnim izborima u Egiptu, prošlog novembra i decembra. Dok je održavanje izbora u Iraku ovog decembra bilo dostignuće samo po sebi, glasanje je dovelo do nadmoći bliskog bloka s bliskim vezama s Iranom (slijedeći izbor konzervativca Mahmuda Ahmadinedžada za predsednika Irana u julu). Ali nepobitan je dokaz bila odlučujuća pobeda Hamasa na palestinskim izborima u januaru, koja je na vlast dovela pokret otvoreno posvećen uništenju Izraela. Na svojoj drugoj inauguraciji, Bush je rekao da su aamerički vitalni interesi i naša najdublja verovanja sada jedno, ali optužbe će biti proizvođene s rastućom učestalošću da je Bushova administracija napravila veliku pogrešku kada je promenila lonac i da bi Sjedinjenim Državama bilo bolje da su ostale verne svojim tradicionalnim autoritativnim prijateljima na Srednjem istoku. Zapravo, napor za širenjem demokracije širom sveta napadnut je kao nelegitimna aktivnost, kako od ljudi na levici poput Jeffreyja Sachsa, tako i od tradicionalnih konzervativaca poput Pata Buchanana.
R eakcije usmerene protiv širenja demokracije i aktivističke vanjske politike, tu se ne moraju završiti. Oni koje Walter Russel Mead označava kao konzervativci i pravoverni Amerikanci čiji se sinovi i keći bore i umiru na Srednjem istoku , podržali su irački rat zato jer su verovali da se njihova deca bore za obranu SAD-a od pretnje nuklearnog terorizma, a ne zbog širenja demokracije! Oni ne žele napustiti predsednika usred pogrešnog rata, ali uočena greška iračke intervencije može ih odgurati u korist više izolacionističke vanjske politike, koja je i prirodnija politička pozicija za njih. Nedavna istraživanja javnog mnenja pokazuju pomicanje javnog mišljenja prema izolacionizmu; postotak Amerikanaca koji govore da SAD “trebaju gledati svoja posla” nikada nije bio veće još od kraja vijetnamskog rata.
Više od bilo koje druge grupe, to su bili neokonzervativci i unutar i izvan Bushove administracije, koji su se zalagali za demokratizaciju Iraka i šireg Srednjeg Istoka. Oni su nadaleko zaslužni (ili krivi) kao presudni glasovi koji su pozivali na promjenu rečima u Iraku, i dalje je to njihov idealistički program rada koji će u dolazećim mesecima i godinama najdirektnije biti ugrožen. Odstupanje SAD-a sa svetske scene, pračeno povlaćenjem iz Iraka, po mojem bi mišljenju bila velika tragedija, zbog toga što je američka moć i utcaj bili ključni za održavanje otvorenog i rastuće demokratskog poretka širom sveta. Problem s neokonzervativističkim programom rada ne leti u njihovim ciljevima, koji su toliko američki koliko i pita od jabuka, nego pre i odviše militariziranim sredstvima kojima su bili traženi da bi bili ostvareni. Ono što američka vanjska politika treba nije povratak skučenom i cinićnom realizmu, već prije formulacija “realističnog vilsonizma” koji bolje usklađuje sredstva prema ciljevima.

Baština neokonzervativizma
K ako su neokonzervativci završili na kraju krajeva, posegnuvši predaleko tako da rizikuju podrivanje svojih vlastitih ciljeva? Vanjska politika prvog mandata Bushove administracije nije tekla borbom neotklonjivo (ineluctably) od pogleda ranijih naraštaja ljudi koji su smatrali sebe neokonzervativcima, budući da su ovi pogledi bili po sebi složeni i predmet različitih interpretacija. Četiri zajednička principa ili konca kroz koja se mora probiti, izmišljena su do kraja hladnog rata: briga za demokraciju, ljudska prava i generalno, unutrašnja pitanja države; verovanje da američka moć može biti korištena za moralne ciljeve; skepticizam u vezi sa sposobnosti međunarodnog prava i institucija da rešavaju ozbiljne sigurnosne probleme; i naposletku, mišljenje da ambiciozni društveni inženjering obično vodi prema neočekivanim posledicama i stoga potkopava svoje vlastite ciljeve.
Problem je bio u tome što su dva od navedenih principa bila u potencijalnoj koliziji. Skeptični stav prema ambicioznom društvenom inženjeringu “ koji je u ranijim godinama primenjivan uglavnom u unutrašnjoj politici poput pozitivne diskriminacije, trgovine i socijalne pomoći “ navodi na oprezan prilaz prepravljanju sveta i svesnosti o tome da ambiciozne inicijative vazda imaju nepredviđene posledice. Verovanje u potencijalne moralne upotrebe američke moći, s druge strane, implicira da američki aktivizam može preoblikovati strukturu globalne politike. Do vremena iračkog rata, verovanje u transformacijske upotrebe moći odnelo je prevagu nad sumnjama oko društvenoga inženjeringa.
P ogledamo li unatrag, stvari se nisu morale razvijati na ovakav način. Koreni neokonzervativizma leže u značajnoj grupi, uglavnom židovskih intelektualaca, koji su pohađali City College u New Yorku, sredinom i krajem tridesetih, kao i početkom četrdesetih godina dvadesetog veka, grupi koja uključuje Irvinga Kristola, Daniela Bella, Irvinga Howea, Nathana Glazera i, nešto kasnije, Daniela Patricka Moynihana. Priča ove grupe je bila ispričana na mnogim mestima, najznačajnije u dokumentarnom filmu Josepha Dormana zvanom Dokazivanje sveta (Arguing the World). Najbitnije je nasleđe ove grupe bilo idealističko verovanje u društveni progres i univerzalnost prava, udruženo s intenzivnim antikomunizmom.
Nije slučajno da su mnogi iz ove grupe počeli kao trockisti. Sam Lav Trocki bio je, naravno, komunist, ali njegove su pristaše dolazile svesti razumijevajući bolje od većine ljudi apsolutni cinizam i brutalnost Staljinova režima. Antikomunistička levica, nasuprot tradicionalnoj američkoj desnici, saosećala je s društvenim i ekonomskim ciljevima komunizma, ali tokom tridesetih i četrdesetih došli su do shvatanja da je “realno egzistirajući socijalizam” postao čudovišnost neplaniranih posledica koje su posvema potkopale idealističke ciljeve za koje su se zalagali. I dok nisu svi mislioci ove škole postali neokonzervativci, opasnost od dobrih namera vođenih do ekstrema, bila je temom koja je mogla ležati ispod životnog dela mnogih članova ove grupe.
A ko je postojala jedna najistaknutija tema u domaćoj društveno-političkoj kritičkoj debati, od onih koji su pisali za neokonzervativni časopis The Public Interest (Javni interes) osnovan od Irvinga Kristola, Nathana Glazera i Daniela Bella, 1965. godine , to su bila ograničenja društvenog inženjeringa. Pisci poput Glazera, Moynihana i, kasnije, Glenna Louryja dokazivali su da ambiciozni napori za iznalaženje društvene pravde obično ostave zajednice u lošijem stanju nego pre toga, zbog toga što oni ili zahtevaju masivnu državnu intervenciju koja prekida već postojeće društvene odnose (na primjer, prisilni rad) ili inače stvaraju neočekivane posledice (kao porast broja obitelji s jednim roditeljem, kao rezultat socijalne pomoći). Najvažnija tema koja se provlaći kroz opsežne rukopise Jamesa Q. Wilsona odgovara ideji da se ne može spustiti stopa kriminala pokušajem razrešavanja duokih fundamentalnih problema poput siromaštva i rasizma; učinkovite bi se politike trebale usredotočiti na kratkoroćne mere što dolaze nakon simptoma društvenih (poput grafita u podzemnoj železnici ili prosjačenja) pre nego ukorenjenim razlozima (root causes).
K ako je onda grupa s takvim pedigreom došla do odluke da “ukorenjeni razlozi” terorizma leže u manjku demokracije na Srednjem istoku, a da Sjedinjene Države imaju i mudrost i sposobnost da reše taj problem i da će demokracija doći brzo i bezbolno u Irak? Neokonzervativci ne bi napravili ovakav zaokret, osim na neobičan (peculiar) način kojim je hladni rat završen.
Ronald Reagan je bio ismejan od sofisticiranih ljudi na američkoj levici i u Europi, zbog označavanja Sovjetskog Saveza i njegovih saveznika kao “carstva zla” i zbog izazivanja Mihaila Gorbačova ne samo da reformiše svoj sistem nego također i da sruši taj zid. Njegov pomoćnik sekretara obrane za međunarodnu sigurnosnu politiku Richard Perle bio je označen kao “princ tame” za ovu beskompromisnu, tvrdolinijašku poziciju; njegov je predlog za dvostruku-nulu u pregovorima o nuklearnom oružju srednjega dometa (a to je potpuno uništenje projektila srednjeg dometa) bio napadan kao beznadno “izvan sveta” od centrističkih vanjsko-političkih eksperata, na mestima kao što su Council on Foreign Relations i samom State Departmentu. Ta je zajednica osjećala da su reganovci opasno utopistički u svojim nadama u stvarnu pobedu, kao protivnici snalaženja u hladnom ratu.
I upravo je totalna pobeda u hladnom ratu to ono što se dogodilo od 1989. do 1991. godine. Gorbačov je prihvatio ne samo dvostruku-nulu nego i duboke rezove u konvencionalnim snagama, a potom nije zaustavio poljsko, mađarsko i istočnonemačko dezertiranje iz carstva. Komunizam se urušio za svega nekoliko godina zbog svoje unutrašnje moralne slabosti i proturečnosti, i s promenom rečima u Istočnoj Evropi i bivšem SSSR-u, pretnja je Varšavskog pakta Zapadu isparila.
Način na koji je hladni rat završen uobličava razmišljanja pristalica iračkog rata, uključujući mlade neokonzervativce poput Williama Kristola i Roberta Kagana, na dva načina. Prvo, izgleda da se stvorilo očekivanje da su svi totalitarni režimi šuplji do srži i da će biti smrvljeni s malom pomoći sa strane. Uzor za ovo bila je Rumunjska pod Ceausescuom: jednom kada je užasna veštica bila mrtva, mase će se podići i početi radosno pevanje o svom oslobođenju. Kao što su Kristol i Kagan stavili u svoju knjigu iz 2000. godine Sadašnje opasnosti (Present Dangers): “Mnogima ideja da Amerika koristi svoju moć da pomaže promene rečima u nacijama upravljanim od strane diktatora, zvuči utopistički. Ali, u stvari, to je značajno realistički. Ima nešto perverzno u objavi nemogućnosti pomaganja demokratskih promena u inostranstvu u svetlu evidencije u protekla tri decenije.
O vaj preveliki optimizam postratne tranzicije prema demokraciji, pomaže objašnjenju neshvatljivog neuspeha Bushove administracije da adekvatno predvidi pobunjenike koji su se potom pojavili u Iraku. Izgleda da su pristaše rata mislile da je demokracija vrsta zadanog stanja u koje se društva vraćaju jednom kada teške utege prisilnih režima zadese promene, pre nego dugotrajan proces izgradnje institucija i reforma. Dok oni sada tvrde da su čitavo vreme znali da će demokratska transformacija Iraka biti duga i teška, oni su jednostavno bili iznenađeni. Prema nedavnoj knjizi o Iraku Atentatorova kapija ( The Assassins' Gate) Georga Packera, Pentagon je planirao povlaćenje američkih snaga do nekih 25 hiljada do kraja leta nakon okupacije.
Do 1990-ih, neokonzervativizam je bio pohranjivan od nekoliko drugih intelektualnih tokova. Jedan je dolazio od studenata političkog teoretičara nemačko-židovskog porekla Lea Straussa, koji je, naspram mnogih gluposti napisanim o njemu od ljudi poput Anne Norton i Shadiae Drury, bio ozbiljan čitatelj filozofskih tekstova koji nisu izražavali mišljenja o savremenoj politici ili političkim temama. Radije, on je bio zainteresiran za “krizu moderniteta”, uvedenu relativizmom Nietzschea i Heideggera, kao i činjenicom da ni tvrdnje religije ni duboko-zadržana mišljenja o prirodi dobrog života ne trebaju biti prognana iz politike, kao što su se nadali mislioci evropskog prosvetiteljstva. Druga struja dolazila je od Alberta Wohlstettera, stratega Rand korporacije, koji je bio učitelj Richarda Perlea, Zalmaya Khalilzada (sadašnjeg američkog ambasadora u Iraku) i Paula Wolfowitza (bivšeg zamenika sekretara odbrane), između ostalih ljudi. Wohlstetter je bio snažno zainteresiran za problem nuklearne proliferacije i za put kojim je 1968. godine smanjivanje nuklearne opasnosti ostavljeno izlazom iz neprilike, u svojoj podršci “mirnodopskoj” nuklearnoj energiji, širok dovoljno da se zemlje poput Iraka i Irana kroz njega provuku.
I mam brojne veze s različitim obalama neokonzervativističkog pokreta. Bio sam student Straussova štićenika Allan Blooma, koji je napisao bestseler Zatvaranje američkog uma (The Closing of the American Mind), radio sam u Randu i s Wohlstetterom na temama Perzijskog zaljeva; radio sam također u dve prilike za Wolfowitza. Mnogi ljudi su takođe interpretirali moju knjigu Kraj istorijei poslednji čovek (The End of History and the Last Man, 1992) kao neokonzervativistički traktat, onaj koji dokazuje prednosti pogleda da postoji univerzalna glad za slobodom među svim ljudima, koja će ih neizbežno voditi prema liberalnoj demokraciji i da mi živimo posred ubrzavajućeg, transnacionalnog pokreta u ime te liberalne demokracije. To je pogrešno tumačenje rasprave. Kraj istorije je kraj rasprave o modernizaciji. Ono što je u početku univerzalno nije želja za liberalnom demokracijom, nego pre želja da se živi u modernom , koje je, tehnološki napredno i prosperitetno u društvu, koje, ako zadovoljava, naginje zahtevima za političkim sudelovanjem. Liberalna demokratija je jedan od nus-proizvoda ovog procesa modernizacije, nešto što postaje univerzalna aspiracija samo tokom istorijskog vremena.
Kraj istorije, drugim rečima, predstavlja vrstu marksističkog argumenta za postojanje dugoročnog procesa društvene evolucije, ali onog koji okončava u liberalnoj demokraciji pre nego u komunizmu. Prema formulaciji naučnika Kena Jowitta, neokonzervativistička je pozicija izražena u ljudima poput Kristola i Kagana, u kontrastu, lenjinistička; oni su verovali da istorija može ići dalje, s pravom primenom moći i volje. Lenjinizam je bio tragedija u svojoj boljševičkoj verziji, a vraća se kao farsa kada ga prakticiraju SAD. Neokonzervativizam, i kao politički simbol i kao telo mišljenja, razvio se u nešto što ja više ne mogu podržavati.

Neuspeh benevolentne hegemonije
B ushova administracija i njene neokonzervativne pristaše nisu samo potcenili teškoće ostvarivanja kongenijalnog političkog rezultata na mestima poput Iraka; oni su također pogrešno tumačili način na koji će svet reagirati na upotrebu američke moći. Naravno, hladni rat je pun primera onoga što vanjskopolitički analitičar Stephen Sestanovich naziva američki maksimalizam, gde se u Washingtonu prvo radilo a legitimacija i podrška od svojih saveznika tražila tek nakon učinjenog. Ali u posthladnoratovskom se periodu bitna situacija svetske politike promenila na način koji je ovu vrstu demonstracije moći napravio mnogo više problematičnom u očima čak i bliskih saveznika. Nakon pada Sovjetskog Saveza, različiti autori poput Charlesa Krauthammera, Williama Kristola i Roberta Kagana, sugerisali su da bi SAD mogle koristiti svoje rezerve moći da bi sprovele svojevrsnu “benevolentnu hegemoniju” nad ostatkom sveta, rešavaju probleme poput onih s odmetničkim državama s WMD (oružje za masovno uništenje), kršenja ljudskih prava i terorističkih pretnji, onako kako budu dolazili. Pišući pre iračkog rata, Kristol i Kagan razmatraju hoće li ovaj stav izazvati otpore iz ostatka sveta i zaključuju: “To je upravo zbog toga što je američka vanjska politika ispunjena neobično visokim sepenom morala za koji ostale nacije nalaze da ga se trebaju manje plašiti od njezine drugačije zastrašujuće moći”.
T eško je čitati ove redove bez ironije u svetlu globalne reakcije na irački rat, koji je uspeo u ujedinjavanju velikog dela sveta u frenetičnom antiamerikanizmu. Ideja da su SAD hegemon dobronamerniji od ostalih nije apsurdna, nego postoje upozoravajuća znamenja da su se stvari promenile u američkom odnosu sa svetom puno pre početka iračkog rata. Strukturna je nesrazmernost u globalnoj moći enormno uvezana. Amerika je nadmašila ostatak sveta u svakom aspektu moći na marginu bez presedana, sa svojom obranom koja troši gotovo jednako kao ostatak sveta zajedno. Čak i tokom Clintonova mandata, američka ekonomska hegemonija izazivala je izuzetnu odbojnost prema američki dominiranom procesu globalizacije, često i kod dela bliskih demokratskih saveznika koji su mislili da su SAD tražile da im nametnu svoj antidržavni socijalni model.
P ostoje takođe i drugi razlozi zašto svet nije prihvatio američku benevolentnu hegemoniju. Na prvom mestu, to je pretpostavljeni američki ekscepcionalizam (american ecxeptionalism: američki osećaj izuzetnosti), ideja da Amerika može rabiti svoju moć u slučajevima gde drugi ne mogu zbog toga što je ona moralnija od ostalih zemalja. Doktrina prečeg prava (pre-emption) protiv terorističke pretnje sadržana u nacionalnoj sigurnosnoj strategiji 2002. bila je ta koja nije mogla sa sigurnošću biti generalizirana kroz međunarodni sistem; Amerika će biti prva zemlja koja će prigovoriti ukoliko Rusija, Kina, Indija ili Francuska objave slično pravo jednostrane akcije. SAD su tražile zadržavanje procjenjivanja drugih, dočim nisu bile voljne svoje vlastito ponašanje dovesti u pitanje na mestima poput međunarodnog krivičnog suda.
D rugi problem s benevolentnom hegemonijom jest domaći. Postoje jaka ograničenja u obraćanju pažnje američkog naroda za vanjske poslove i spremnosti da se financiraju projekti preko oceana, koji nemaju jasne koristi za američke interese. Jedanaesti septembar je promenio taj račun na mnogo načina, jamćeći narodnu podršku za dva rata na Srednjem Istoku i veliko povećanje odbrambenih izdataka. Ali trajnost podrške je neizvesna: premda mnogi Amerikanci žele činiti ono što je neophodno da bi projekt ponovnog izgrađivanja Iraka učinili uspešnim, posledice okupacije nisu uvećale javni apetit za udaljenim skupim intervencijama. Amerikanci nisu, u biti, imperijalan narod. Čak i benevolentni hegemoni pokadšto moraju delovati nemilosrdno i oni trebaju zaustavljanje sile koja neće lako doći ljudima koji su umereno zadovoljni svojim vlastitim životima i zajednicom.
K onačno, benevolentna hegemonija pretpostavlja da hegemon nije samo dobronameran, nego također i sposoban. Mnoge kritike iračke intervencije od Evropljana i ostalih nisu bazirane na normativnom slučaju da SAD nisu dobile odobrenje od Vijeća sigurnosti UN, nego pre na verovanju da nisu izradile odgovarajući slučaj za okupaciju Iraka na prvom mestu i da nisu znale što čine u pokušajima demokratizacije Iraka. U ovome su kritičari na žalost bili prilično dalekovidi.
Najosnovnija loša procena bila je precenjivanje pretnje s kojom su suočene SAD od radikalnog islamizma. Iako su nove i preteće mogućnosti neustrašivih terorista naoružanih oružjem za masovno uništenje zapravo same predstavljene, zastupnici rata su pogrešno povezali ovo s pretnjom predstavljenom Irakom i razmnožavanjem problema odmetničkih država generalno. Loša je procena zasnovana delomično krupnom greškom američke obaveštajne zajednice da ispravno proceni stanje iračkog programa oružja za masovno uništenje pre rata. Ali obaveštajna zajednica nikad nije uzimala gotovo zloslutne poglede na pretnju terorista/oružja za masovno uništenje, kao što su to činile pristaše rata. Precenjivanje ove pretnje je tada korišćeno za opravdanje uzdizanja preventivnog rata kao centralnom ukrasu nove sigurnosne strategije, kao i čitave serije mera koje su naružavale građanske slobode, od policijskog hapšenja do unutrašnjeg prisluškivanja.

Šta činiti
S ada izgleda da je neokonzervativistički trenutak prošao, SAD trebaju iznova promisliti svoju vanjsku politiku na nekoliko temeljnih načina. Kao prvi primer, trebamo demilitarizirati ono što smo nazivali globalni rat protiv terorizma i premestiti se na druge vrste političkih instrumenata. Mi vodimo snažne kontrapobunjeničke ratove u Afganistanu i Iraku i protiv međunarodnog džihadskog pokreta, ratove u kojima trebamo nadjačati. Ali rat je pogrešna metafora za širu borbu, otkada se ratovi vode punim intenzitetom i imaju jasne početke i završetke. Suočavanje s džihadskim izazovom jest više duga, sumračna borba čije jezgro nije vojna kampanja nego politička borba za srca i umove običnih muslimana širom sveta. Kao što nedavni događaji u Francuskoj i Danskoj sugerišu, Evropa će biti centralno bojno polje ove bitke.
S AD trebaju izneti nešto bolje od “koalicije voljnih” legitimirati svoje ponašanje s ostalim državama. Danas je u svetu manjak učinkovitih međunarodnih institucija koje mogu dodeliti legitimitet kolektivnoj akciji; stvaranje novih organizacija koje će bolje držati u ravnoteži dvostruke zahteve legitimiteta i učinkovitosti bit će primarna zadaća za dolazeće naraštaje. Kao rezultat više od dvesta godina političke evolucije, mi imamo relativno dobro razumevanje kako stvoriti institucije koje su podređene propisima, odgovorne i razumno učinkovite u vertikalnim silosima koje nazivamo državama. Ono što mi nemamo jesu odgovarajući mehanizmi horizontalne odgovornosti između država.
Konzervativna kritika u UN-u je sva tako uverljiva: dok je korisna za pouzdano čuvanje mira i operacija izgradnji nacije, UN manjka i demokratskog legitimiteta i učinkovitosti u postupanju s ozbiljnim sigurnosnim temama. Rešenje nije ojačati jedno globalno telo, nego pre unapređenje onoga što se pojavljuje u svakom događaju, “multi-multilateralni svet” preplitanja i povremenoga nadmetanja međunarodnih institucija koje su organizirane po regionalnim ili funkcionalnim linijama. Kosovo 1999. je bilo model: kada je ruski veto sprečio akciju Vijeća sigurnosti, SAD i njeni NATO saveznici jednostavno su premestili mesto odlučivanja u NATO, gde Rusi nisu mogli blokirati akcije.
Z avršno područje koja treba ponovno promišljanje i koje će biti najviše osporavano u dolazećim mesecima i godinama jest mesto demokratskog unapređivanja u američkoj vanjskoj politici. Najgore zaveštanje koje može proizići iz iračkog rata moglo bi biti naglo vraćanje anti-neokonzervativaca koji bi udružili oštar zaokret prema izolaciji s ciničnom realističkom politikom postavljanja u liniju SAD-a s prijateljskim autokratama. Dobro je upravljanje, koje uključuje ne samo demokraciju nego također i vladavinu prava i ekonomski razvoj, kritičko prema mnoštvu ishoda koje mi želimo, od ublažavanja siromaštva preko bavljenja pandemijom do kontrolisanja nasilnih sukoba. Vilsonovska politika koja obraća pažnju kako vladari postupaju s njihovim građanima jest stoga prava, ali ona treba biti informisana određenim realizmom koji je nestao iz razmišljanja prvog mandata Bushove administracije i njezinih neokonzervativnih saveznika.
Mi trebamo na prvom mestu razumeti da unapređenje demokracije i modernizacija Srednjeg istoka nije rešenje problema džihadskog terorizma; po svoj će prilici to učiniti kratkoročni problem gorim, kao što smo videli u slučaju palestinskih izbora koji su doveli Hamas na vlast. Radikalni islamizam je nus-proizvod same modernizacije, što izrasta iz gubitka identiteta koji je propraćen tranzicijom u moderno, pluralističko društvo. Nije slučajno da je toliko mnogo terorista u skorije vreme, od Mohameda Ate 11. septembra preko ubice holandskog režisera Thea van Gogha do londonskih bombaša u podzemnoj železnici, bilo radikalizirano u demokratskoj Evropi i intimno upoznato sa svim demokratskim blagoslovima. Više demokracije će značiti više otuđenja, radikalizacije i da, na žalost terorizma.
A li veće političko sudelovanje islamističkih grupa verovatno će se dogoditi bez obzira što mi radili, i to će biti jedini način da otrov radikalnog islamizma može konačno delovati na svom putu kroz telo mudrih muslimanskih zajednica širom sveta. Dugo je vremena proteklo otkako su prijateljski autokrati mogli vladati pasivnim populacijama i neograničeno proizvoditi stabilnost. Novi se društveni akteri mobiliziraju posvuda, od Bolivije i Venecuele do Južne Afrike i Perzijskog zaliva. Dugotrajan izraelsko-palestinski mir ne može biti izgrađen na korumpiranom, nelegitimnom Fatahu koji je stalno morao brinuti o izazovu Hamasa svom autoritetu. Mir se može pojaviti jednog dana od Palestinaca pokrenutih od bivših radikalnih terorističkih grupa koje su bile prisiljene suočiti se s realnostima upravljanja.
U koliko smo sigurni oko programa dobrog upravljanja, moramo pomaknuti naš fokus na reforme, reorganizaciju i odgovarajuće financiranje onih institucija američkog upravljanja koje doista unapređuju demokraciju, napredak i vladavinu prava širom sveta , organizacije poput State Department, U.S.A.I.D., National Endowment for Democracy i sličnih. SAD su igrale često odlučujuću ulogu u pomaganju kroz mnoge nedavne demokratske tranzicije, uključujući Filipine 1986; Južnu Koreju i Tajvan 1987; Čile 1988; Poljsku i MaĐarsku 1989; Srbiju 2000; Gruziju 2003 i Ukrajinu 2004-5. Ali ključna je lekcija koju izvlačimo iz ovih slučajeva ta da Sjedinjene Američke Države ne odlučuju kada i gde će se demokracija dogoditi. Po definiciji, autsajderi ne mogu nametnuti demokraciju na zemlje koje je ne žele; zahtev za demokracijom i reformama mora biti domicilan. Unapređenje demokracije jest stoga dugoročni i oportunistički proces koji mora biti očekivan postupnim sazrevanjem političkih i ekonomskih uslova, da bi bio učinkovit.
B ushova administracija je odšetala, zapravo ubrzano otrčala , daleko od zaveštanja svog prvog mandata, tako očigledno opreznim višestranim pristupom koji je zauzela prema nuklearnim programima Irana i Severne Koreje. Condoleezza Rice održala je ozbiljan govor u januaru o transformacionoj diplomaciji i počela s naporima za reorganizacijom nemilitarne strane vanjske politike establishmenta i dokument nacionalne sigurnosne strategije ponovo je napisan. Sve su ovo dobrodošle promene, ali zaveštanje prvog mandata Bushove vanjske politike i njezinih neokonzervativnih pristaša se toliko polariziralo da postaje teško imati razumnu debatu oko odgovarajućeg balansa američkih ideala i interesa u nadolazećim godinama. Reakcija protiv pogrešne politike može biti isto toliko štetna kao i sama ta politika, i takva reakcija jest povlađivanje koje si ne možemo priuštiti, danog kritičnog trenutka do kojeg smo stigli u globalnoj politici.
Neokonzervativizam, bez obzira kakvi su njegovi složeni koreni, postao je neizbrisivo povezan s konceptima kao što su prisilne promene režima, jednostranost i američka hegemonija. Ono što je sada potrebno jesu nove ideje, ni neokonzervativne ni realističke, o tome kako će se Amerika povezati s ostatkom sveta , ideje koje zadržavaju neokonzervativno verovanje u univerzalnost ljudskih prava, ali bez svojih iluzija o učinkovitosti američke moći i hegemonije da dovedu do ostvarenja ovih ciljeva.

Izvor: Francis Fukuyama, America at the Crossroads: Democracy, Power, and the Neoconservative Legacy , Yale University Press, 2006 7
prevod
Mario Kopić