Banke za siromašne ili "Mikrokreditna sekta"

 Sokrat nije nosio cipele, oblačio se neupadljivo, no volio je obilaziti pijacu i razgledati ponuđenu robu.Jednog dana na pijaci ga sretne prijatelj, koji mu reče:
"Kako to da se motaš po pijaci, a ne mariš za ponuđenu robu?"
Sokrat odgovori:"Volim dolaziti ovamo i otkriti koliko mi toga ne treba da bih bio sretan."

Š ta nam  nude banke osim novca. I ovo bi mogao biti jedan od naslova tema o bankama.

 Procena stručnjaka  je da se  kupovna moć neće povećati značajno u narednom periodu. Ove ekonomske (teoretske ) pokazatelje  mogla bi opovrgnuti  praksa, ali sudeći po momentalnim ekonomsko-političkim kretanjima  bliska budućnost  nam neće ponuditi ništa spektakularno novo što bi moglo da popravi situaciju.

Globalizacija ( koja ne predstavlja nikakvu čvrstu organizaciju već orijentaciju pojedinaca,institucija i organizacija  ), je preoblikovala  praktično svaku državu, odredila sudbine na milijarde života, ojačala ekonomske vladare sveta i najupečatljivije dokazala  da trgovinom,  stubom svekolikog društvenog života, sve više vladaju finansijske spekulacije i mahinacije kao novo sredstvo da se, bez ikakvog realnog rada, ostvare novi i ogromni finansijski efekti.

Dva sistema bogaćenja

 O d sredine 1970-ih Japan, Koreja, Tajvan, Kina i njihovi susedi su izvukli 300 miliona ljudi iz siromaštva, uglavnom putem trgovine.  Pitanje je KAKO ? Zaštitom  svog tržišta i banaka od strane konkurencije, zahtevom da strani investitori kupuju lokalne proizvode i izgrade lokalno znanje i veštinu. SAD, Nemačka, Francuska i Japan su takođe postale bogate i moćne države.  KAKO ?  Protekcionizmom.

                                        Siromaštvo

 S iromaštvo je ubedljivo i dalje najveći  problem čovečanstva. Da se podsetimo. Svetska kriza je započela prilagođavanjem tržišta najsiromašnijim slojevima. Da bi pogurao ekonomiju američki FED je pogurao kreditnu ekspanziju niskim kamatama nadajući se da će kroz kreditnu ekspanziju da održi potrošnju ( i spreči recesiju ).  Neki izvori navode da su toliko niske kamate  bile samo još za vreme velike depresije, što bi značilo da su  u pitanju bile interventne mere. Nakon njih i pucanja balona  usledio je,kako su to simpatično nazvali neki naši ameri-forumaši,  "najveći socijalistički događaj u istoriji " nakon konstituisanja Sovjetskog Saveza i komunističke Kine. Šta drugo nego nacionalizacija.
Eto gde Ameriku dovede neokonzervativni radikalizam.  To je bio tek početak američke drame na pomolu.

                                   Izum iz Bangladeša

P aralelno sa američkim probnim kamatnim izazovom za siromašne  plasiran je sličan bankarski izum u najsiromašniojim zemljama pod nazivom banke za siromašne.  Kako narod  brzo postaje kreditni zavisnik  ovim bankama je unapred bila zagarantovana  budućnost. Za razliku od američkih banaka   ove banke nisu depozitne - ako se izuzme procenat od 3%.  To praktično znači da  koriste isključivo kreditna sredstva koja im dodeljuju svetske institucije, počevši od Svetske banke, MMF-a, Međunarodnog fonda UN za poljoprivredni razvoj, Evropske banke za obnovu i razvoj, do vlada pojedinih država i čitavog niza privatnih investicionih fondova iz sveta.

 Muhamed Junus ekonomista i bankar iz Bangladeša, ili kako ga nazivaju Bog malih kredita, utemeljio je koncept mikrokredita, kreditnih linija za siromašne građane koji ne ispunjavaju uslove neophodne za klasične kredite. 1976 .godine je osnovao Gramin banku,, a od 2000. je obavljao funkciju njenog upravnog direktora do ove godine kada ga je Centralna banka Bangladeša smenila. Da bi se obezbedilo vraćanje kredita Gramen banka koristi sistem „solidarnih grupa“ ( čitaj zemljoradničke zadruge ). Neformalne grupe se prijavljuju za zajedničke kredite , a njihovi članovi se međusobno potpomažu kako bi ekonomski napredovali i vratili bankarski kredit. Od kako je 1976. godine osnovana Gramen banka, ovaj sistem mikrokredita danas funkcioniše u 43 države, gde je pozajmljeno više od pet milijardi dolara za oko 8,1 milion ljudi, od kojih 97 odsto čine žene. 
Na kraju teksta prilažem poduži analitički tekst o sistemu rada mikrokreditnog lanca iz Bangladeša u kom se nalaze detaljniji podatci.

-

                              

                                      Gde svi Turci tu i mali Mujo

                                                               

U Srbiji su u prvom naletu DOS-ove vladavine otišle u stečaj četiri nacionalne banke: Jugobanka, Beobanka, Investbanka i Beogradska banka.  Priča o ovom finansijskom udaru još uvek golica pažnju.Ko je profitirao njihovim odlaskom, da li je sve urađeno pravno korektno, postoje li još uvek računi ovih banaka, sve su to teme oko kojih su se raspredala mnogobrojna nagađanja. Jedna  činjenica je sigurna, a ta je da su imenovane banke debelo opljačkale staru deviznu štednju građana zbog čega u suštini i niko ne žali za njima. 
Srbijom su zagospodarile strane banke. One su  povodi za nova nagađanja i nove afere. U jednoj od njih -Meridijan banci, čiji je bivši vlasnik uhapšen zbog  malverzacija nekretninama (  vidi jedan od izvora ) često se pominjalo ime Božidar Đelića .

 Ne bi mi na pamet palo da se upuštam u rasprave o srpskim političarima i kojekakvim aferama da slučajno nisam zakačila za bankarsku sferu i pronašla  njegovo ime vezano za  projekat u najavi -BANKE ZA SIROMAŠNE. ( izvor sa videom ) 
"Siromaštvo nije u čoveku, već u sistemu i zato je na vladi svake države da promeni taj sistem, rekao je juče u Domu Narodne skupštine Srbije Muhamed Junus, dobitnik Nobelove nagrade za mir, koji boravi u Beogradu u okviru „Turneje društvenog preduzetništva“. ( izvor )


Srbijo srećno !!!

                          MIKROKREDITNA SEKTA
Jeffrey Tucker

Autor teksta je podpredsednik Ludvig fon Mizes instituta, znači predstavnik libertarijanskog mišljenja u ekonomiji, što svakako treba imati u vidu prilikom čitanja.

izvor

U priči braće Grim o Rumpelstilskinu, zli patuljak spasava život kraljici pretvaranjem lana u zlato. Ali, cena izvođenja ovog čuda je visoka. Ona mora da da patuljku svoje prvorođeno dete.
Priča se može uzeti kao alegorija pokreta “mikrokredita”, za koji je vezan entuzijazam političke levice ovde, kao i u inostranstvu. On obećava kredite siromašnim ljudima bez štednje ili kolaterala. Međutim, pažljivije posmatrano, ovaj se pokret pokazuje kao finansijki opasan, suptilno nasilan, i u svom najpoznatijem slučaju, kao neprijatelj porodica i dece.
Pokret za mikrokredite je dobio na snazi za vreme konferencije UN o ženama u leto 1995. Osoba koja je pobrala najviše aplauza nije bila ni Hilari Klinton ni Bela Abzug. Bio je to bankar, i ni manje ni više nego muškarac: ekonomista iz Bangladeša Muhamed Junuz (Yunus).
“Kapital ne bi trebalo da upotrebljavaju samo bogati,” objasnio je Junuz u Pekingu. “Pristup kreditima treba da bude ljudsko pravo nezavisno od ekonomske situacije pojedinca”. U julu iste godine Komitet za međunarodne odnose Kongresa SAD sa strahopoštovanjem je slušao slična Junuzova obećanja političarima koji bi trebalo da budu imuni na ovakvu propagandu.
Junuz vodi Gramin banku (Grameen) iz Bangladeša, politički najkorektniju banku na svetu. Literatura o njemu je hagiografska u najvećoj mogućoj meri. Akademski žurnali i knjige propagiraju Junuza i Grimen banku u desetinama studija. Sve vodeće novine, uključujući i Wall Streat Journal, donele su njegove vrlo blagonaklone portrete. “McNeil-Lehrer Newshour” posvetio mu je ceo segment. Economist magazin se priključio. Čovek je čak nominovan za Nobelovu nagradu za mir!( Nobelovu nagradu za rad na ekonomskom i socijalnom razvoju najsiromašnijih dobio je 2006.- nakon pisanja ovog članka !!!! )
U međuvremenu, vlade apeluju na svoje bankare da kopiraju Junuzov navodni uspeh. Sledeće godine u Vašingtonu će se održati svetski samit mikrokreditnog pokreta, uz entuzijastičnu podršku Klintonove administracije i mnogih republikanaca u Kongresu. Konvencionalni komercijalni bankari treba da se spreme za žestoke napade zbog njihove politike pozajmljivanja.
U oficijelnoj bajci o Graminovom uspehu, Junuz je osnovao Grimen banku 1976 da bi davao kredite siromašnima i spasavao ih od zelenaških kamatnih stopa pohlepnih komercijalnih bankara. Danas banka izdaje više od 400 miliona dolara kredita godišnje ljudima – poglavito ženama – koji nemaju sredstva ni kreditnu istoriju. On je profitabilno dodelio 2 miliona kredita u 1000 oblasti, i neverovatnih 98% je vraćeno. Zvuči sjajno. Junuz je pretvorio lan u zlato. “Neko ko je pokazao da to zaista funkcioniše”, kaže ovaj alhemičar.
Ali, ovo prenemaganje ima i politički podtekst. Ako Gramin može da daje pozajmice siromašnim ženama bez sredstava, zašto ne može i Citycorp? Zašto zapadni bankari kriju novac od siromašnih? To mora biti pohlepa, kulturne barijere, loša obučenost, ili rasizam. Pomanjkanje kolaterala je samo izgovor za mržnju prema siromašnima.
Ali, ako je Gramin zaista profitabilan, protiv zapadnih bankara uopšte ne bi trebalo harangirati i nagovarati ih da ga kopiraju. Oni bi prvi požurili da isprobaju tu alhemičarsku mašinu. Bankari bi bili vrlo zadovoljni da otkriju da siromašni mogu da vrate 98% kredita. Oni bi davno izbacili dosadne formalnosti poput kreditnog rejtinga ili kolaterala.
Ispostavlja se međutim da u Junuzovoj bankarskoj šemi ima mnogo više nego što se vidi na prvi pogled. Gramin uopšte nije banka. Depoziti od pojedinaca i frimi čine samo oko 3% njenih sredstava. Banka u stvari funkcioniše kao protočni bojler za velikodušne grantove od strane vlada i međunarodnih organizacija. Ta pomoć se onda koristi kao osnova za kreditnu piramidalnu šemu, koja ne obezbeđuje samo mikro-kredite, već i finansira jednu odurnu formu feminističkog socijalnog inžinjeringa koji ratuje protiv dece i porodice.
Suprotno legendi, Junuz nije bio nezavisni preduzetnik kad je pokrenuo svoju banku. On je koristio lično bogatstvo i veze u visokim krugovima da obezbedi posebne privilegije i i milione subvencija. Pre nego što je Gramin banka pozajmila i jedan doalr, ona je imala pokriće od strane vlade za više od 60% svojih operacija.
Međunarodni fond UN za poljoprivredni razvoj obezbedio je Graminu prvi veliki zajam od 3,4 miliona dolara. Taj fond je nastavio da sistematski upumpava novac u Grimen banku sve vreme. Dodatno, Gramin dobija grantove i subvencije od vlada Norveške, Kanade, Nemačke i čak od Fordove fondacije u Americi, da ne spominjemo MMF i Svetsku banku.
Pare se daju Graminu ili kao poklon, ili se pozajmljuju po kamatnoj stopi od obično 2%, što je znatno ispod tržišne kamatne stope. Grimen banka onda ulaže tako stečene pare na fiksne i kratkoročne račune u komercijalnim bankama koje plaćaju više kamate. Gramin brzo profitira stavljajući razliku u džep.
Banka kaže da je to samo arbitraža, ali ako bi privatni građanin učinio isto sa državnim parama, to bi se zvalo korupcija. Ti nezarađeni profiti se onda koriste za plaćanje 12 000 službenika i subvencionisanje kreditnih operacija čiji se uspeh toliko hvali.
Gramin traži od svojih klijenata 20% kamate, što je ispod tržišne kamate u zemlji sa visokom inflacijom i praktično bez štednje. Po ovoj stopi shema reinvestiranja pokriva kredite sa 39%. Banka uvek predviđa profit u budućnosti. Taj dan nikako ne dolazi, što uopšte ne znači da se njeni menadžeri i viši zaposleni bave dobrotvornim radom.
Cifra od 98% povraćaja kredita uopšte ne odražava ponašanje individualnog klijenta. Grimen se oslanja na metod otplate “solidarne grupe”. Klijenti su raspoređeni u ćelije od po 5 osoba. Bilo koja buduća pozajmica – koja donosi 80% više para nego prva – zavisi od otplate od strane čitave “ćelije”.
Ako jedna osoba ne plati, drugi iz njegove ćelije će ga pritisnuti da isporuči keš, ili će na kraju sami platiti. Osoba iz ćelije koja želi novi kredit ima podsticaj da prikupi novac za isplatu prvog kredita, ovako ili onako. Na taj način Gramin biva isplaćen. Ali procenat od 98% vraćenih kredita odnosi se samo na plaćanja ćelija, a ne pojedinaca, i samo na kredite dodeljene prvi put.
Banka tvrdi da je sistem “samo-administrirajući”. Ali posmatrači primećuju da njeni zaposleni (mnogi od njih su zapadni profesionalni altruisti u potrazi za stranim utopijama) na nedeljnoj bazi učestvuju u nadziranju klijenata od vrata do vrata. I pored toga, procenat otplate kod onih koji se drugi put zadužuju je mnogo niži.
“Poverljivost stvara laži”, kaže Junuz, i to pravilo se primenjuje ne samo na finansije. Ideološka misija banke je takva da kad vam pozajmi novac, vi morate svoj privatni život predati u ruke njenog osoblja. Klijent mora da vodi računa da “održava malu porodicu”, da “gradi i održava poljske klozete” i da “uzgaja što više zasada za vreme sezone uzgajanja” itd. Ovo postaje već čudno – Banka zahteva od svojih klijenata da pohađaju nedeljne treninge fizičke kondicije. Oni moraju da učestvuju u paradama gde se stalno deklamuju “16 odluka”, priča koja sumira pogled na svet Gramin banke. Među refrenima je i ovaj: “Mi ćemo učestovavati u svim socijalnim aktivnostima kolektivno”.
Junuz je bio pozdravljen na konferenciji UN zato što su više od 93% njegovih klijenata žene. Ali, i ovaj podatak je u funkciji njegove socijalne agende. Junuz – i međunarodne organizacije koje ga finansiraju – zaključili su da su rast stanovništva i brak glavni uzroci siromaštva u Bangladešu. Žene uvučene u Graminovu orbitu se “emancipuju” od prorodice i biologije i umesto toga postaju Graminovi robovi.
Pogledajte recimo tretman miraza, tradicionalnog transfera imovine između porodica prikom sklapanja braka. U mnogim zemljama, zabrana miraza bi bila ravna kriminalizovanju dijamantskog vereničkog prstena. Ali, Graminovih “16 odluka” nazivaju miraz “prokletstvom” i traže od klijenata da se zakunu na sledeći način: “mi nećemo uzimati nikakav miraz prilikom ženidbe naših sinova, niti ćemo davati miraz kod udaje naših kćeri”.
Klijenti koji imaju decu su snažno “ohrabreni” da ih pošalju u jednu od “vaspitnih uzgojnih škola”, od vrlo ranog životnog doba. Tamo ih uče na osnovu Graminovih udžbenika da promovišu “16 odluka”. Ljudi koji rade za banku, takođe moraju da dokažu lojalnost prema “16 odluka”.
Sve ovo nam govori da je Gramin banka mnogo više neka vrsta sekte, nego finansijska ustanova. Ali, ispitajmo pažljivije njene tvrdnje vezane za finansije. Ona tvrdi da je u privatnom vlasništvu. Ali, to je zato što su klijenti prinuđeni da kupe bar jednu deonicu u banci. Trenutno je oko 88% vlasništva raspršeno među 1,5 miliona klijenata, dok vlada još uvek poseduje 12% vlasništva. Klijenti ne mogu da prodaju deonice koje “poseduju”, i svaki klijent plaća 5% “doprinosa grupnom fondu”, plus 1% štednom fondu koji ne plaća kamate.
Pretpostavimo za trenutak da ste vi osoba koja pozajmljuje novac u Bangladešu. Zajedno sa četvoro drugih u okviru vaše kreditne “ćelije”, odobren vam je kredit od 75 dolara. Posle odbitka svih obaveznih plaćanja vi dobijate 69.50 dolara na ruke, koje morate potrošiti odmah, uz obavezu da platite Graminu 90 dolara u toku jedne godine. Ako svi ostali članovi ćelije bankrotiraju vaša obaveza raste na 450 dolara. U cilju da se obezbedite da se to ne desi, vi morate da špijunirate druge članove ili (još gore) da tolerištete da vas špijuniraju. Imate jednu akciju u Graminovoj banci, ali ne možete da je prodate, niti da dobijete dividende.
U međuvremenu, vaš privatni život je nestao. Graminovo osoblje je zaduženo za planiranje veličine vaše porodice i funkcionisanje vašeg klozeta. Vaši prijatelji moraju da budu Graminovci. Morate da deklamujete “16 odluka” ad nauseam i da pohađate dosadne i duge fizičke vežbe i parade. Ako živite sami, zabrana miraza ograničava vaše šanse za brak. Ako ste u braku i imate decu, vaša deca su isporučena Graminovoj “Dnevnoj brizi”. Ne možete da imate više ni jedno dete, i ako želite. Dodatno, morate s vremena na vreme da napustite svoje osnovno zanimanje da biste okopavali prljave plantaže rasadnika drveća, da biste time udovoljili međunarodnim agencijama.
Kao i kraljica iz Grimove bajke, i ovi klijenti mogu zažaliti što su ikada napravili početni dogovor sa Junuzom. Ali, legendarno siromaštvo u Bangladešu čini da mnogima izgleda da naš Rumpelstilskin nudi jedini izlaz iz očajne situacije. Slagali se ili ne slagali sa Graminovom socio-feminsitičkim finansijskim inžinjeringom, ne postoji nikakvo ekonomsko čudo u Graminovom modelu koje bi trebalo kopirati. U najboljem slučaju, njene operacije su štetne i ponzijevske; u najgorem slučaju, one su parazitske, zelenaške i komunističke. Ova banka ne bi mogla da funkcioniše bez vladinih subvencija i finansijskih prevara, činjenice koje dokazuju da su njene grandiozne tvrdnje pogrešne. Slava Gramin banke je posledica njene ekstremno levičarske agende, a ne njenog ekonomskog uspeha. Zahvaljujući svojim pokroviteljima, banka neće uskoro nestati. Dakle, šta je sledeće na njenoj agendi? U “Rumpelstilskinu”, kraljica je zaboravila obećanje da će predati svoje dete patuljku, sve dok ovaj ne dođe da ga zatraži. I verziji iz stvarnog života, Junuz sada otvara zdravstvene klinike da bi “pomogao” korisnicima njegovih alhemičarskih talenata. Klinike će se “samofinansirati”, i, nada se on, dovesti do “nultog rasta populacije”. Kakvi demonski finansijski, medicinski ili socijalalni planovi su smišljeni za ove siromašne žene pod medicinskom brigom profesora Junuza, možemo samo da nagađamo.


Prevod: Ivan Janković