Oskar Wilde

Wilde
Oscar
WILDE

Wildeov govor na sudu

(Govor koji je Wilde održao u sopstvenu odbranu na svom suđenju 1885. godine)

''Ljubav koja se ne usuđuje izgovoriti svoje ime'' (citat iz jednog soneta Lorda Alfreda Douglasa, prim. prev.) u ovome veku predstavlja onu veliku privrženost zrelog muškarca mladiću, sličnu onoj koja je postojala između Davida i Jonatana, na kojoj je Platon zasnovao celu svoju filozofiju, i koju možete naći i u Shakespeareovim sonetima. To je ono duboko duhovno prijateljstvo, koje je isto toliko čisto koliko je savršeno. Ono prožima i definiše velika umetnička dela kao što su Shakespeareova i Michelangelova, pa i ova dva moja pisma [Wildeova pisma upućena Douglasu, koja su čitana na suđenju, prim. prev.], takva kakva jesu. Taj odnos je u ovom veku sasvim pogrešno shvaćen, toliko pogrešno da se on onda i može opisati kao ''ljubav koja se ne usuđuje izgovoriti svoje ime'', te se, zahvaljujući tom nerazumevanju, ja sada i nalazim tu gde se nalazim. No ova privrženost je lepa, ona je prefinjena i predstavlja najuzvišeniji oblik koji privrženost može zauzeti. Nema ničeg neprirodnog u vezi sa njom. Jer ona je intelektualne prirode, i uvek se iznova obnavlja između odraslog i mlađeg muškarca, gde odrastao muškarac poseduje intelekt, a mladić svu onu radost, nadu i sjaj života koga ima pred sobom. Da to mora biti tako, svet ne može da shvati. On se tome ruga, i ponekad, zbog te privrženosti, stavlja čoveka na stub srama.


_____________________________________________________

Dobar uticaj, gospodine Greje, i ne postoji. Svaki je uticaj nemoralan-nemoralan u naučnom smislu.
Zato što ko utiče na drugoga daje ovome svoju dušu. Čovek prestaje tada da misli sopstvenim mislima i da gori sopstvenim žarom. Vrline njegove ne pripadaju stvarno njemu. Gresi njegovi, ako uopšte postoje, pozajmljeni su. On postaje odjekom tuđe svirke, glumcem uloge koja nije pisana za njega. Cilj je života razvijati samoga sebe. Svaki je od nas tu da ostvari svoju prirodu. Ljudi se danas boje sebe samih. Zaboravili su na najvišu dužnost, dužnost prema sebi. Razume se, oni su darežljivi. Hrane gladnog i odevaju prosjaka. Ali, sopstvene duše umiru im gladne i gole.

______________________________________________________

Ja sada ništa ne odobravam niti se bilo čemu protivim. Apsurdno je zauzimati takav stav prema životu. Nismo došli na svet zato da paradiramo moralnim predrasudama. Uopšte ne registrujem šta običan svet priča, a nikada se ne mešam u ono što drugi ljudi rade...

______________________________________________________

Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekada voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.
_____________________________________________________

Nesklad je prisiljavati nekoga da bude u harmoniji s drugima... Mislim da je prava tragedija siromašnih što ne mogu sebi da priušte ništa drugo osim samoodricanja. Lepi grehovi, kao i lepe stvari, povlastica su bogatih... Verujte mi da nijedan civilizovan čovek nije nikada zažalio zbog uživanja, niti bilo koji necivilizovan čovek zna šta je uživanje...
____________________________________________________

Smeh uopšte nije loš početak prijateljstva, a daleko je najbolji završetak istog... Prijatelje biram po lepom izgledu, poznanike po dobrom karakteru, a neprijatelje po visokoj inteligenciji. Čovek ne može da bude previše obazriv u izboru neprijatelja. Nemam nijednog koji je budala.

  __________________________________________________

Uticati na nekog znači predati mu sopstvenu dušu. On ne misli svoje prirodne misli, niti gori prirodnim strastima. Njegove vrline nisu stvarne za njega. Njegovi grehovi, ako grehovi postoje, pozajmljeni su. On postaje eho nečije tuđe muzike, glumac ulog koja nije napisana za njega. Cilj života je samorazvoj. Ostvariti savršeno sopstvenu prirodu – to je razlog našeg postojanja... Strah od društva, koje je osnov morala, strah od Boga, koji je tajna religije – to su dve stvari koje vladaju nama. __________________________________________________

‘...Moći će da sledi svoju misao u najskrovitijim mestima. Portret će za njega biti najmagičnije ogledalo.Kao što mu je otkrio sopstveno telo, tako će mu otkriti i dušu. A kada se zima spusti na sliku, on će još uvek stajati na mestu gde proleće treperi na ivici leta. Kada krv iscuri iz njenog lica i iza sebe ostavi bledu masku krede s olovnim očima, on će zadržati sjaj momačkog doba. Ni jedan jedini cvetak njegove lepote neće nikada svenuti. Ni jedan jedini damar njegovog života neće nikada oslabiti. Kao grčki bogovi biće jak, hitar i radostan. Kao da je važno šta se dešava obojenom liku na platnu? On će biti čitav. To je sve....

___________________________________________________

Jer reč je, znajte, živa: ona treperi, diše.
Ruka sanjara uvek zadrhti kada je piše.
Pero, što nekom krilu davaše raspon veći,
Zatrepti nad hartijom pri rađanju te reči,
reči što je znamenje iz kraja ko zna koga
i lice nevidljivog i oblik neznanoga.
Ko li je stvara, kuje? Šiklja iz tmine tmaste,
u našoj tamnoj glavi opada ili raste,
kao voda razinu, smisao uvek ima,
ona je znamen ognja što zri u mozgovima.

Svaki se čovek nekoj dubokoj reči klanja.
U njoj se udvajaju sve snage, sva uzdanja.
Po mozgu salivena, živahna ili spora,
ozbiljna ili britka, ona je slika bora
sa cela ljudskog, dvorac, po ljudskoj glavi zidan.

Stari otisak u njoj kraj novog je vidan.
Kao talas o hridi, o cela ona bije.
Što jedna ni ne sluti, to druga razotkrije.
U zamišljenom duhu, gde vrvi ih sva sila,
Reči imaju kandže, a ponekad i krila.
Kao kad u kaminu crnome iskre blude,
Reči, taj tamni narod, radosne, gorke, lude,
žalosne, pune snova, putnice zagonetne,
istraziteljke bića, kroz naše duše lete.''
Džersi, oktobar 1854

___________________________________________________

Romantičnost živi od ponavljanja, a ponavljanje pretvara želju u umetnost. (Osim toga, svaki put kad čovek voli, jedini je put kad je voleo. To što volimo različite osobe, ne menja jedinstvenost strasti. Samo je povećava.)
U najboljem slučaju u životu možemo imati samo jedno veliko iskustvo, a tajna života je u tome da ponavljamo to iskustvo što češće možemo.
__________________________________________________

Svaki nagon koji nastojima da prigušimo neprestano kljuca u mislima i truje nas. Telo greši jednom i onda je s gresima završeno, jer je delanje način pročišćenja...Jedini način da se čovek otarasi iskušenja jeste da mu popusti.
__________________________________________________

Muževi veoma lepih žena pripadaju kriminalnoj klasi... Vi se nećete nikada više udati, ledi Narboro. Bili ste suviše srećni. Kada se žena ponovo udaje, razlog je što je mrzela prvog muža. Kada se muškarac ponovo ženi, razlog je što je obožavao prvu ženu. Žene kušaju sreću, muškarci svoju izlažu opasnosti... Žene nas vole zbog naših mana. Ako ih imamo dovoljno, sve će nam oprostiti, čak i intelekt koji posedujemo.
__________________________________________________

Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekad avoleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.
_________________________________________________

Oskar Vajld Neustrašivi

Jedne noći s kraja 17. veka u Londonu, na jednoj od onih uobičajenih salonskih večera za višu klasu, sedeli su za istim stolom jedan Amerikanac koji se bavio izdavaštvom, Artur Konan Dojl i Oskar Vajld. Uglednik iz Amerike je dvojici talentovanih, ali u svetskim razmerama nedovoljno afirmisanih pisaca ponudio da napisu svaki po jedan krimi roman, koje bi on potom objavio. Tako, u otprilike isto vreme, nastadoše dva književna lika koji postahu poznati koliko i njihovi stavaraoci -Šerlok Holms i Dorijan Grej. Život obojice ostade večan.

Da u roman Slika Dorijana Greja, Oskar Vajld nije utkao punu prirodu svoje ličnosti, i svoje shvatanje lepote kao same sebi dovoljne, njegov roman bi ostao ono što je po svom poreklu i trebao da bude – samo jedna, danas već zaboravljena, dosta rđavo napisana krimi priča. Henri Voton, sumirajući na kraju život Dorijana Greja kaže: „Život je bio tvoja umetnost. Ti si sam sebi komponovao muziku. Tvoji dani su bili tvoji soneti.“. Na isti način, Oskar je percipirao i svoj život.

Bio je dendi, bio je glasan i ekscentričan, bio je drzak i neskroman, neodoljivo šarmantan, bio je Oskar Vajld Neustrašivi!

A zašto? Da li zvog toga što izađe iz kuće – „broda ludaka“, od oca pijanice i neurednog ženskaroša koji je više dece imao van braka negoli u braku, od majke, još neurednije neuritične nacionalistkinje koja je svog sina, večno nesrećna što nije rodila devojčicu, oblačila i vaspitavala kao devojčicu…ko bi znao. No, to nije ni važno, dato nam je da navek uživamo u njegovom geniju. O, a on je to i te kako dobro znao. Prelazeći američku granicu, carinik ga je pitao da li ima nešto da prijavi. Rekao je: „Ah, baš i apsolutno ništa sem sopstvene genijalnosti.“. Jest’ da se carina za to nikada nije naplaćivala, ali nije mu bilo teško da i ubogog dražavnog službenika uputi na ovu činjenicu. I to je radio neprestano. U privatnom životu, dok je zabavljao prijatelje i salonsko društvo, uživajući u neumerenosti, u jelu, piću, novcu i zabavama, kao i u javnosti. Na premijeri predstave „Lepeza lejdi Vindermir“, nastaloj prema njegovoj drami, publika ga je dugim aplauzom pozivala na binu. Glumci i upravnik pozorišta morali su da ga preklinju da usliši molbe svoje publike. Konačno je izašao u ekstravagantnom odelu i sa zelenim karanfilom o reveru i pušeći cigaretu. Nije potrebno da kažem, ovo se oduvek samtralo u najmanju ruku, krajnjom arogancijom i neučtivošću. Obratio se publici rečima: „Gospođe i gospodo, možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali meni se čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim! Hvala vam na inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni.“. Nastavili su da mu aplaudiraju, nastavili da ga obožavaju, uživajući u njegovoj aroganciji i hirovitosti, verovatno koliko i on.

Još kao stipendista Magdalena koledža u Oksfordu i pre nego što je dobio Nagradu za englesku književnost, obećao je svetu da će biti slavan, ili bar ozloglašen. Posle samo dvadesetak godina od ovog obećanja, bio je i jedno i drugo.

 

 

Slavan, kao esteta i književnik, jer je za sobom ostavio zbirku pesama, zbirku bajki „Srećni princ i druge bajke“, zbirku pripovedaka „Kuća narova“, zbirku eseja „Namere“, komade „Vojvotkinja od Padove“, „Lepeza lejdi Vindermir“, „Salome“, „Žena bez značaja“, „Idealni muž“,“ Važno je zvati se Ernest“ i roman „Slika Dorijana Greja“.

Omražen…jer je bio Oskar Vajld. Šokirao je London od trenutka kada se u njemu nastanio, hodajući unaokolo u zelenom kaputu sa širokim krznom, u jednoj ruci držeći štap, a u drugoj ljiljan ili suncokret. No, društvo bi sve ovo podnelo da ne beše još jedne sitnice. Naime tada otac dvoje dece i suprug bogatašice Konstans Lojd, a naš genije, naš majstor dijaloga i na javi i u fikciji, zaljubi se u mladjahnu, sedamnaestogodišnju osobu. Jasno je dakle, problem nije bio u godinama, svakako ne ni u tome što Vajld beše oženjen, već u tome što ta osoba beše muškog roda. Robert Ros, mladić nekih dvadesetak godina mlađi od svog slavnog ljubavnika, bio je do kraja Vajldovog života njegov jedini i najbolji prijatelj, u dobru i zlu, iako nežna ljubav nije dugo trajala. Naime, mladi lord Alfred Daglas zvani Bouzi, bio je fasciniran Vajldom i njegovim stvaralaštvom. Vajld je uskoro napustio Rosa i prepustio se ljubavnim uživanjima sa takođe mladim obožavaovem, obrazovanim i izuzetno lepim lordom. Nihova ljubavna veza postala je jedna od najvećih romansi tog vremena o kojoj su svi pričali. Vest o ovoj romansi uskoro dođe i do markiza od Kvinzberija, Vajldovog nekdašnjeg prijatelja, a Bouzijevog autoritativnog i veoma uticajnog oca koji ga optuži za perverziju i nakazno ponašanje i izvede na sud.

Uvek ekscentričan, uvek arogantan, večno svoj, Vajd je odbijao da po savetima ono malo bliskih ljudi što mu u tim trenucima ostade u blizini, pobegne iz Engleske govoreći da ne može odoleti želji da posrane robijaš. Markiz od Kvinzberija je potplatio muške prostitutke da na sudu govore o Vajdvovoj pervrziji, a dostavio je i lascivna pisma koja je slavni pisac slao njegovom sinu. Kada ga je sudija pitao da li je stalno ovako pisao lordu Daglasu, Vajld mu je odgovorio: “Naravno da ne. Čak ni ja tako genijalo ne bih mogao da pisem stalno.”. Iznosili su tokom suđenja i razne spise koje su smatrali nemoralnmi, a za koje je utvrđeno da nisu bili njegovi, i zahtevali da bar prizna da su nemoralni. “Još gore od nemoralnog,” govorio je Vajld, “Priznajem da su rđavo napisani.”.

Cela engleska javnost i sud, ogorčeni i razgnevljeni njegovom arogancijom osudili su ga na dve godine robije i teškog rada u tamnici u Redingu. Kada su ga sprovodili iz suda na izvršenje kazne, okupio se veliki broj ljudi, ali ovoga puta mu niko nije pljeskao. Bacali su otpatke, psovali ga. Samo je jedan čovek skinuo šešir kada je Vajld prošao pored njega, svestan da pred njim i dalje stoji velikan engleske književnosti. Vajld je u svom delu “De Profundi” napisao da je to bilo nešto najveće i najlepše što je za njega iko ikada učinio. Njegova dela su prestala da se izdaju, njegove predstave su skinute sa pozorišnih repertoara, prijatelji su ga zaboravili a supruga je sa sinovima pobegla u Švajcarsku i promila prezime u Holand. U Redingu je nastavio da piše, ali ne drame, ne pesme, niti romane. Pisao je pisma koja nije nikada poslao. Sava su bila naslovljena jednoj osobi – Lordu Alfredu Daglasu. Pisma su posthumno izadata pod naslovom De Profundis, a neskraćeni tekst je izdat tek 1962.

Jedin prijatelj koji je njemu pisao, slao knjige i obaveštavao ga o književnom životu bio je Robert Ros – čovek sa šeširom. Kada je Vajld izašao iz zatvora, njegovo stvaralaštvo je bilo potpuno zaboravljeno, ali njegov greh je i dalje živeo, bio sveprisutan i progonio ga, pa je promenio ime u Sebastijan Melmot i ostatak života proveo kao lutalica putujući po Francuskoj, Italiji i Švajcarskoj. Težak život i naporan rad u Redingu sum u potpuno uništili zdravlje. Umro je od meningitisa u 44-oj godini života u prljavom sobičku sa ružnim tapetama. Jednom im je obećao Vajld, (da, baš tim tapetama): „Jedno od nas će morati da ode.“. I tako je otišao jedan izvanredni pisac, a napisao je u jednom delu: „U osnovi svega izvanrednog krije se neka tragedija.“.

„Strah od društva je osnova morala, strah od Boga je tajna religije. Te dve stvari nama upravljaju.“ (O.Vajld). Ni jedna od njih, primećujemo, nije upravljala njime.

„Ah! Ostvarite mladost, sada dok je imate. Nemojte rasipati zlato vaših dana slušajući dosadne, pokušavajući da popravite beznadežan neuspeh, ili priklanjajući svoj život neznalicama, običnim ljudima i prostacima. Živite! Ne propuštajte ništa! Tražite uvek nove doživljaje.

Ne plašite se ničega.“

Oskar Vajld Neustrašivi

Vedrana Madžar

_____________________________________________

 

izreke i citati

        Ako želiš reći ljudima istinu, nasmej ih. Inače će te ubiti.”

“Cinik zna cenu svega, ali ne zna vrednost ničega.”

“Dobar savet uvek samo prosledim. Meni nikada ne pomogne.”

“Čovek ne može biti preoprezan u biranju neprijatelja.”

“Čovek uvek treba biti zaljubljen. To je razlog zbog kog se ne sme ženiti.”

“Iskustvo je ime koje svako daje vlastitim pogreškama.”

“Iskušenjima treba popustiti, ko zna da li će opet doći.”

“Istinsko objašnjenje ovog sveta je u ljubavi, a ne u nemačkoj filozofiji, bez obzira na to u čemu je objašnjenje drugog sveta.”

“Kad jednoj ljubavi dođe kraj, slabići kukaju, energični smesta pronađu novu ljubav, a pametni su je već odavno imali u rezervi.”

“Kad sam bio mlad, verovao sam da je novac najvažnija svar u životu. Sad kad sam ostario – to znam.”

“Kad sam vas prvi put video, shvatio sam razlog svoga postojanja.”

“Ko je siromašan, ako je voljen?”

“Lepoti je kraj kada se pojavi intelektualni izraz. Intelekt ruši harmoniju lica. Onog časa kada neko počne da misli, sav se pretvara u nos.”

“Ljudi koji vole samo jednom u životu, u stvari su površni. Ono što oni nazivaju vernošću, to je lenost navike ili nedostatak fantazije. Vernost! U njoj je strast za svojinom. Mnoge stvari bismo odbacili kad se ne bismo bojali da će ih drugi uzeti.”

“Malo iskrenosti opasna je stvar, a mnogo sasvim kobno.”

“Mržnja je, sa intelektualnog stajališta, večita negacija, a posmatrana sa gledišta osećanja, mržnja je oblik atrofije koji ubija sve osim same sebe.”

“Muškarci uvek žele da budu ženina prva ljubav. Žene su u tome prefinjenije: žele da budu njihova poslednja ljubav!”

“Nečije najveće mane ponekad znaju biti i njegove najveće vrline, ali ponekad zna biti i obratno.”

“Nema moralnih i nemoralnih knjiga. Knjige su ili dobro, ili loše napisane. To je sve.”

“Neprijateljima treba neprekidno opraštati, jer je upravo to ono što ih najviše ljuti.”

“Nezadovoljstvo je prvi korak ka napretku nekog čoveka ili naroda.”

“Ne želim ići u raj, niko od mojih prijatelja nije tamo.”

“Ništa ne može izlečiti dušu osim razuma, kao što ništa ne može izlečiti razum osim duše.”

“Ništa nije greh osim gluposti.”

“Opasno je biti iskren ako nisi glup.”

“Postoje mnoge stvari koje bismo odbacivali kada se ne bi bojali da bi ih drugi mogli pokupiti.”

“Samo je jedna stvar gora od ogovaranja – ne biti ogovaran.”

“Srce je stvoreno da bude slomljeno.”

“Svako od nas je sam svoj đavo, i od ovog sveta pravimo pakao.”

“Toliko sam pametan, da ponekad i sam ne razumem šta govorim.”

“Uvek sam smatrao da je naporan rad ljudima koji nemaju šta da rade beg i uteha.”

“Volim muškarce s budućnošću i žene s prošlošću.”

“Žaliti zbog svojih iskustava znači zaustavljati vlastiti razvoj.”

“Život je previše važna stvar da bi se o njemu ikad govorilo ozbiljno.”

ARHIVA KNJIŽEVNOST