Sa čime nas sve plaše

Bliži se ponoć. Odlučujem se na pauzu. Danas sam  intezivno razmišljala o lepom i ružnom, ali i o strahovima.  Razmišljajući šta bih mogla od toga nabaciti u blog, odlučih se za strahove, pratioce našeg dnevnog života i zato o njima treba pisati, pa makar i krnje.
Šta nas može prestrašiti? Ako smo ušli u neku neosvetljenu ulicu, prolaz, ili smo se probudili iz košmara, ako smo ugledali nešto avetinjsko, moguće je da ćemo osetiti strah. Zašto neosvetljen prolaz uzrokuje strah?  Šta vidimo u njemu? Neko ništa, a  neko  opasnost. Proces počinje sa sumnjom, sumnja se pretače u strepnju, a ova prouzrokuje strah.  Sumnja je obično kompleksna zamisao događaja sa eventualnim posledicama po onoga koji sumnja. U ovom slučaju  zamišljamo, naprimer, situaciju u kojoj bi  neko  izašao iz mraka, napao  nas i  povredio. Strah može da isprovocira neki zvuk, a može da se pojavi  tek ako neko, ili nešto izroni iz mraka.

Šta se dešava sa nama sve vreme. Počinjemo da gubimo dah, srce kuca jače, osećamo grčenje u stomaku, zatezanje mišića u predelu vrata, nastane neka vrsta paralize organizma. Sve ovo traje kratko.U pitanju su sekunde, a čini se kao večnost. Šta treba učiniti  da bi izbegli takvo stanje? Trebamo li kontrolisati misli. Da, bilo bi to dobro, ali je tako nešto kod plašljivih osoba obično teško izvodljivo. Strah nastupa brzo, on je brži od misli.

Postoji u mozgu deo koga smatraju centrom za emocije.To je amigdala.Najnovija istraživanja istraživanje pokazala su  npr. da signali iz oka ili uha u mozgu najpre putuju do talamusa, a potom  se prikopčaju  samo u jednoj sinapsi  do amigdale; drugi signal iz talamusa usmerava se u neokorteks - mozak koji misli. Ovo razdvajanje omogućava  amigdali da reaguje pre neokorteksa, koji filtrira informaciju kroz nekoliko niova moždanih krugova pre nego što posve spozna i konačno potakne svoju finije odmerenu reakciju. Među osećajima koja putuju direktno  kroz amigdalu jesu i naši elementarni i najsnažniji osećaji; taj krug uveliko objašnjava snagu kojom emocije nadjačavaju razum. Reakciju je, u datom momentu,  moguće ublažiti. Kako ? Psihijatri i psiholozi preporučuju ujednačeno disanje.

Nadalje neću pisati o psihološkim aspektima straha, već o sociološkom okruženju koje stvara strahove. Treba uvek imati na umu da je strah proces koji se odvija u nama  i da je nezavisno od  vajnskog poticaja STVARNI UZROK, misao u nama. Nekada je ona nesvesna, a često svesna.

PRIRODA  

Prvi ljudski strahovi su, tako kažu, bili vezani na nepoznavanje prirode. Nisam sigurna da je znanje  isteralo strahove kod ljudi. Još uvek ima ljudi koji se boje groma, mraka u šumi, pa i nekih  ljudi  oko sebe. Informacije o nesrećama dopiru sa svih strana. One  pojačavaju  strahove i tamo gde se ne očekuju velike nesreće. Poslednjih godina nas je doskočila  ekološka priča o otopljavanju i mnogima usadila strah u kosti. Budućnost je postala NEIZVESNA.  Neizvesnost je najčešći povod strahu.  Na toj osnovi, dakle strahom, savremeni mešetari  ostvaruju profit. 

Šta je još novo na listi uzroka strahova današnjeg čoveka?  

NAUKA
Sa projektom „Menhetn” ušli smo u eru atomskog vremena i straha od atomskog rata.  Černobil je potvrdio  naše sumnje. Razvojem mikroistraživanja, prvim klonovima i ostalim mnogobrojnim istraživanjima, ušli smo u fazu straha od genetike. Sumnje smo počeli brižljivo pothranjivati podacima o sve masovnijem broju  genetski izmanipulisane hrane, toksinima u vodi i hrani, i uopšte sveprisutnim  hemikalijama. Podsetimo : u poslednjih 50 godina napravljeno je 80 000 vrsta hemikalija, a broju mešavina se ne sme ni razmišljati.
Zvanično se zna da u USA postoji 100 000 hemikalija, a svake godine bude prijavljeno oko 2 300 novih.

Ovi strahovi nisu novi. Nauka i tehnologija su oduvek izazivale podozrenje. Prvi automobili, vozovi, televizije, veš mašine, čak i sitni kućni aparati, u vreme pronalaska kod mnogih ljudi su  bili predmet nedoumica. 

 Sumnje ne pogađaju samo obične ljude već i  same naučnike. Dok neki hrabro idu putem istraživanja, drugi su se opasali skepticizmom pa uz veliki oprez hodaju stazama neistraženog. U projekat CERN-a uključen je impozantan  broj naučnika, ali to ne znači da pojedini među njima nisu izrazili skepsu. Najveću nedoumicu izazvale su uznemirujuće informacije od opasnosti  stvaranja crne rupe.

ANKETA SPROVEDENA 2010  u uglednom časopisu Scientific American i Nature

Na pitanje kojim grupama ljudi veruju na skali od jedan (nikako ne veruju) do pet (jako veruju), naucnici  su prosli najbolje s prosecnom ocenom 3,98. Za njima redom slede: porodica (3,09), nevladine organizacije (3,09), organizacije  gradana (2,69), novinari (2,57), kompanije (1,78), izabrani sluzbenici(1,76) i, konacno, svestenstvo(1,55).

Zanimljivo je da ucesnici najvise poverenja imaju u nauku  kada je rec o evoluciji (4,3), a potom obnovljivim izvorima energije (4,08), podreklu svemira (4), istrazivanjima maticnih stanica (3,97), uzrocima raka (3,91), nuklearnoj energiji (3,67), klimatskim promenama (3,66), uzrocima autizma (3,53), sigurnosti hrane (3,44), vitaminskim preparatima (3,42), GM biljkama (3,39), pesticidima (3,33), lekovima protiv depresije (3,21) i, konacno, pandemiji gripe (3,19).

Odgovori na pitanje trebaju li se naučnici  mešati u politiku, značajno su varirali od zemlje do zemlje. Nemačka, u kojoj vodeća političarka Angela Merkel ima doktorat iz kvantne kemije, s najvećim je postotkom podržala ulogu naučnika. Nešto manju podršku dobili su u SAD-u, a najmanju u Kini.
izvor

Strah od tehnologijeOd kojih oblika tehnologije  ljudi najviše strahuju.

Prema rezultatima, učesnici se još uvek najviše boje nuklearne energije i smatraju da treba tražiti druge izvore (47 posto). Nešto je manji strah od nanotehnologije (26 posto), dok se istraživanjima na šimpanzama protivi sličan postotak ispitanika (23 posto). Protiv uzgoja genetski modifikovanih biljaka za hranu je 22 posto ljudi, protiv testiranja lekova na sisavcima 12 posto, istraživanja na embrionima osam posto, a protiv stvaranja veštačkih organizama sve dok se ne pokažu potpuno sigurnima sedam posto.

Zanimljivo je da se nuklearnoj energiji najvisš protive Evropljani - čak 66 posto - a Amerikanci znatno manje - 18 posto. Strah od nanotehnologije je sličan na Starom i Novom kontinentu - 23 posto prema 28 posto - a Evropljani su oprezniji od Amerikanaca kada je reč o GM hrani – 27 posto prema 13 posto. Posebno su skeptični stanovnici Belgije, Francuske, Nemačke, Italije i Španije, ali ne i Velike Britanije, koji o GM hrani imaju slično mišljenje kao Amerikanci.                                                   

INFORMACIJE
U mnoštvu informacija nalazi se sve više izmanipulisanih, lažnih. Informacija po sebi je postala izvor sumnje. Štampa traži senzacije,  jer od njih živi. Da li je informacija tačna ili ne, ostavimo to po strani. Činjenica je, da od trenutka objave pa do trenutka dok se informacija ne opovrgne, ona već izvrši  željeni uticaj. Toj uhodanoj praksi  posebno pribegava određena vrsta novinara i pojedine medijske kuće.

MEDICINA
Evo prvo jedne  ISTINITE priče.

“U Opštoj bolnici u Beču, lekar Ignacije Zemelvajs je 1844. godine pokušavao da istraži takozvanu porodiljsku groznicu, fenomen za koji se nije moglo pronaći nikakvo racionalno objašnjenje. Naime, na Prvom odeljenju porodilišta ove bolnice smrtnost porodilja bila je četvorostruko viša nego na susednom Drugom odeljenju i mnogo veća nego kod žena koje su se porodile na ulici. U nizu proverenih i odbačenih hipoteza, Zemelvajs je do odgovora došao tek 1847. godine, kad je preminuo njegov kolega pošto se posekao skalpelom za vršenje autopsija, što je dovelo do infekcije.
U to vreme uloga mikroorganizama kod sličnih infekcija nije bila poznata, ali za razliku od Prvog, na Drugom odeljenju su se o porodiljama starale babice koje nisu vršile autopsije i Zemelvajs je shvatio da porodiljska groznica nastaje tako što su on i njegove kolege inficirali porodilje „materijom sa leševa“.
Zemelvajs je svoju hipotezu kasnije proširio na „gnojnu materiju koja potiče sa živih organizama“, kad su on i njegove kolege pregledali ženu sa rakom grlića materice, a potom bez pranja ruku prešli na druge žene, da bi inficirali i usmrtili jedanaest porodilja. Ma kako ceo slučaj bio okrutan, Karl Hempel navodi Zemalvajsov slučaj kao ispravan tok biranja i provere naučne hipoteze.”
Ne treba ići daleko u traženju  informacije o vrsti današnjih istraživanja i medicine uopšte. Dnevno se nizu afera za aferom. Trgovina organima, farmaceutska industrija, pandemije, ove i one gripe, vakcine..  

REZULTATI ISTE ANKETE O MEDICINI
Grip kog nije bilo
Najveca razlika u poverenju ljudi izmedu SAD-a i Europe zabelezena je u vezi s gripom. Naucnim procenama o nastupanju pandemije danas veruje cak 66 posto Amerikanaca, a samo 31 posto Evropljana.
Svetska zdravstvena organizacija sa sedistem u Zenevi objavila je 2009. da je grip kog uzrokuje virus H1N1 poprimila razmere pandemije. Vlasti mnogih zemalja potrosile su milione dolara na vakcine i druge lekove, medutim, na srecu, svinjska gripa, cija je smrtnost u pocetku procenjena kao dosta velika, pokazala se prilicno blagom.
Godinu dana kasnije dve evropske studije otkrile su da su odluke WHO-a u odredenoj meri bile u sukobu interesa. Komisija te organizacije jos je 2004. preporucila stvaranje zaliha vakcina za slucaj pandemije. Kasnije se pokazalo da su neki od naucnika bili povezani s farmaceutskim kompanijama. WHO je prosle godine odbio otkriti imena clanova komisije, sto je prouzrokovalo sumnje da su i neki od njih imali veze s industrijom.
Mnogi mediji u Evropi znacajno su pridoneli takvom raspolozenju. Britanski tabloid Daily Mail, koji je u pocetku iz dana u dan dizao uzbunu zbog 'opasnog' virusa, kasnije je objavio clanak 'Pandemija koje nije bilo: Farmaceutske tvrtke potaknule WHO da preuvelica opasnosti svinjske gripe'. Međutim, to pitanje u americkim medijima nije dobilo previse prostora.

KULTURA, religije, tradicije i ostalo..

Šta su spram ovih stvari naša tradicionalna sujeverja, gledanja u kafe, proricanja sudbina, strahovi od crne mačke, ili kojekakvih mačora. Da dodamo i crkvu koja  je oduvek raspirivala strahove  od paklenih muka koje nas sustižu na kraju života.

Evo još jedne priče : Bio jednom jedan sveštenik, u vreme Galileja i Kopernika .  
Taj “izvesni italijanski jezuita Paolo Senjeri držao je zastrašujuće propovedi o paklu, obično u sumrak, na nekoj poljani na obodu naselja. Kad je njegova užasnuta publika dostizala stanje potpune zastrašenosti, Senjeri je go do pojasa i sa bičem, vodio “sve one koji su grešni” do crkve u kojoj se, uz svetlost sveća sprovodilo masovno samokažnjavanje i pokajanje.
“Vatra će sama vršiti službu svih dželata i zauzimaće mesto svih muka koje se mogu zajedno sastaviti”, uzvikivao je Senjeri. “Osećaće se istovremeno jara žeravice, studen ledenice, ujed guje, žuč aždaje, zubi lava, žestina mučenja, čupanje živaca, iščašenje kostiju, tuča kamenja, kiša udaraca bičem, vratni gvozdeni okovi, lanci na rukama, gvozdeni grebeni, vešala, točkovi i konji mučila, sve će se to sjediniti i sakupiti”.

Možda nešto simpatičniji primer.

Incident od 30. oktobra 1938. godine, u Noći veštica, radio-mreža Columbia Broadcasting System, zajedno sa područnim stanicama, emitovala je radio emisiju po motivima romana H. Dz. Velsa “Rat svetova”, koju su izveli Orson Vels i njegovi glumci iz pozorišta Mercury.

“Mada je, kako se može pročitati u objavljenom transkriptu, spiker CBS-a više puta obaveštavao publiku da je u toku samo originalna dramatizacija, slušaoci su navedeni da poveruju kako je zaista u toku invazija Marsovaca na istočnu obalu SAD. Emisija Orsona Velsa je pre svog završetka izazvala veliku paniku – ljudi su u strahu od Marsovaca napuštali kuće, putevi su zakrčeni, telefonske linije su se usijale, a po mnogim naseljima izbili su neredi .

Šta mislite kako plašimo jedni druge, ili sami sebe? Imamo li iste stvari kao komšije, prijatelji, da li je auto dovoljno dobar, koje marke cipela kupujemo, gde se oblačimo, koje restorane obilazimo, kako su nam uređeni stanovi, kuće, idemo li na more, gde, jednom rečju imamo li standard dostojan željenog socijalnog statusa. Evo šta kaže  De Melo, koji je poreklom Indus, a dobro poznaje Ameriku. Stvar je univerzalne prirode, a  Balkanci su specijalisti za utrkivanje te vrste.

"Kad prosečan Amerikanac kaže da se bori za goli život, to uopšte nije istina! On se bori za mnogo više nego što mu je potrebno za život. Dođite u Indiju i shvatićete. Nisu potrebni svi ti automobili, televizori, šminka za lice, tolika odeća itd., ali probajte da ubedite prosečnog Amerikanca u ovo u čemu govorim. On je podvrgnut pranju mozga - programiran je. I tako prosećni Amerikanci rade i bore se da bi pribavili predmete svojih želja kojih će ih učiniti srećnim".
U tom smislu poručujem svima :

I na kraju jedno divno Pismo :

Pismo  je jedan deda napisao svojoj unuci. Deda je Marcello Bernardi italijanski pedijatar i psiholog, devojčica je njegova unuka Katarina.
 

Draga Katarina,

predložili su mi da ti napišem pismo i ja sam prihvatio, jer ovo što imam reći tebi odnosi se i na sve tvoje vršnjake, ustvari sve vas koji će te 2000. godine imati oko 20 godina. Kad budeš čitala ovo što ti sada pišem, mene više verovatno neće biti. Zato, ovo pismo ima i vrednost testamenta, jer mislim da drugi neću pisati, budući da ti ne mogu ostaviti ništa osim – sećanja. Ne želim te savetovati niti upozoravati, niti bodriti, niti učiniti bilo šta što je slično tome. Mnoge savete, dobre ili loše, već si imala prilike ćuti i mnoge ćes tek ćuti, pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom pogledu nešto pomogao. Zato ću se i zadovoljiti da ti ovde izrazim svoje misli, osećaje i uverenja.

Ponavljam, naime, da je sećanje jedino bogatstvo koje ti mogu ostaviti. Sećanje na jednu osobu koju si, verujem, volela i to nezavisno od njene vrednosti, što smatram još važnijim. Ko zna šta ćeš ti raditi kroz 20 godina. Ko zna kakva ćeš biti. Ko zna da li ćeš i tada, kao danas, biti inteligentna, nežna, hrabra, ponosna, iskrena, inventivna, puna smisla za šalu. Nadam se da hoćeš, ali je sigurno da će svet učiniti sve da ti pomogne da izgubiš te lepe osobine. Protiv tebe udružiće se mnoge sile, a naročito jedna – strah.

Strah od izolacije i zameranja društvu, strah od siromaštva, strah od neuspeha, od obaveze i odgovornosti, od borbe, od samoće, strah od ljudi, strah od smrti. Čini mi se da je strah najteža bolest koja ugrožava čovečanstvo i, ocčto, sredstvo koje osigurava uspeh svakoj uceni; osnovni instrument pomoću koga se svako može prisiliti da se prilagodi određenoj situaciji, ma kakvo da je zlo u pitanju. Strah je najbolji put na kojem se svako može prisiliti da se odrekne vlastite autonomije, nezavisnosti i, na kraju, slobode. Sad se ničega ne plašiš i to za mene predstavlja veliko zadovoljstvo. U tebi još ne zapažam znake onih strahova koje samo odrasli umeju usaditi u glave dece.

Volim te promatrati kako sama stičeš iskustva, kako se krećeš po mračnoj sobi, kako proučavaš insekte i životinjice u prirodi, kako pokušavaš pomilovati psa lutalicu ili mirno prilaziš nepoznatim ljudima. U ovom svetu, ti i tvoji vršnjaci predstavljate pravu utehu i, naravno, nadam se da će to večno trajati, da ćeš uvek ostati takva, plemenita i borbena, sigurna i jaka, ponosna i ljupka. Ako u tome uspeš, imaćeš, po mome mšsljenju, sve uslove da izabereš pravi put. Mogu ti reći, bar što se mene tiče, da sam sve ne bas srećne odluke u životu uvek donosio pritisnut strahom i nesigurnošću.

Jednom prilikom, pošto si mi ručicom pokazala četvrtinu meseca, objasnila si da je slomljen. Zatim si me uveravala da si ti to učinila i pokazala si mi kako si učinila: uhvatila si ga obema rukama i snažno tresnula o zemlju. Imala si tada 18 meseci. Ustvari, tvojoj mašti i mašti tvojih vršnjaka nema granica. Uvereni ste u svoju nesalomljivost, svemoć. Verujete da možete izmeniti svet.

Preterujete. Ali, odrasli preteruju u drugom smislu. Oni su "praktični", "realni", "konkretni". Videćeš: govoriće ti da je svet oduvek bio takav i da će takav uvek biti. Govoriće ti da je oduvek bilo bogatih i siromašnih, da je oduvek bilo bede, odatle i gladi, privilegija, ropstva, rata. Govoriće ti da je svako ko je nešto pokušao izmeniti išao ravno u propast. Sasvim su lišeni maste. Čak i nade.

Ako nešto već nije ostvareno, reći će ti da je to nemoguće ostvariti. Da je čovek sazdan tako, da je društvo takvo, da je svet takav. I reći će ti da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar. I prilagođavanje, isto tako. Ako i kroz 20 godina budeš posedovala kreativnost i samopouzdanje kojima raspolažeš danas, i ako im odgovoriš da se, uz volju, sve može menjati, naročito položaj ljudi; ako im odgovoriš da se svet može zasnivati na osećajnim odnosima umesto na novcu; ako im odgovoriš da treba razmišljati o svetu koji se sastoji od ljudi, a ne od gazda i sluga; ako im tako odgovoriš, reći će ti da je sve to samo jedna utopija.

U tvojoj kući 2000. godine biće još uvek, bar se nadam, stvari koje su pripadale tvojim dedovima, njihovim roditeljima, njihovim dedovima i roditeljima njihovih dedova. Biće tu knjiga, slika, nameštaja, predmeta svake vrste, crteža, rukopisa, fotografija, svega što je pripadalo generacijama koje su prethodile tebi. Stvarčica bez vrednosti, ako hoćeš, ali svedočanstava duge istorije čiji si i ti deo bila i pre nego što si se rodila.

Tradicija. Po meni, ne treba to sve baciti. I tradicija ima svoje značenje, mada ne ono koje joj se najčešće daje. Pre svega, smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvek i svuda slediti, kao skup običaja i navika koje treba netaknute sačuvati i u sadašnjosti i u budućnosti. Ja, opet, smatram da vrednost tradicije nije u tome, već u nečemu sasvim drugom; tradicija, kao i sve što se odnosi na prošlost, treba isključivo služiti kao polazna tačka da se učini i više i bolje, znači drugačije. Iranski filozof Dzubran rekao je: "Život se nastavlja, ne zaustavlja se na juče." Mi se, međutim, očajnički hvatamo za juče, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopušta da napredujemo, zatvor iz kojega ne mozemo izaći. Čak to i ne želimo, jer budučnost, nepoznato, novo, drugačije, izazivaju – strah. Eto, ta se reč opet vraća. Reći će ti da je strah osećaj koji obuzima svakoga. Da, tačno je. Ali, strah svakoga ne uništava. Tebe neće, naprimer, i ne samo zbog tvog dečijeg neznanja, već zato što si sva okrenuta stvarima i ljudima koje voliš, osvajanju i progresu, svetu. Ukratko, ti si izvan i iznad si svoje ličnosti. Oni koji, i kada odrastu, ostanu takvi, mnogo su jači od bilo kakvog straha.

Ovo su, kao što sam ti u početku rekao, moje misli i osećaji koji me obuzimaju dok se igram s tobom. Ovo pismo, koje ti ostavljam, samo je delić moga života. Učini od njega, naravno, samo ono što ti sama budes želela.

Tvoj deda.