Vranjanski dijalekt

      Poznata je činjenica da dijalekti nestaju. Tu sudbinu doživljava i Vranjanski. Po ko zna koji put slatko me nasmejao tekst na tom dijalektu, autora koji ima stalnu rubriku u lokalnim vranjanskim novinama -Novine Vranjske.Tekstovi, koje citiram, imaju univerzalniju poruku.Tema prvog je iskvareni jezik metropole Beograda, u drugom se, izuzetnim osećanjem za humor i psihološki istančano prikazanim likovima,odslikava tipična varoška sredina.
Činjenica je da u savremenom svetu ne izumiru samo dijalekti već i jezici.Po nekim izvorima danas ima oko 6000 po nekima 6800 živih jezika; po jednina nestaje jedan jezik u sedmici, po drugima jedan u dve sedmice, po trećima .. .Statistika kao statistika. Gore dole. Brojke su u svakom slučaju visoke i dovoljne da utvrdimo da jezici IZUMIRU. Zašto, kako, koji …Svim tim detaljima bave se i baviće se mnogobrojni lingvisti, i oni koje to interesuje iz bilo kog drugog razloga.

I. CRTICA O PRIZRENSKO TIMOČKOM DIJALEKTU

     Srpski jezik pripada indoevropskoj jezičkoj grupi ( grupi slavenskih jezika-zapadnojužnoslovenski). Štokavsko narečje obuhvata ekavski, ijekavski i ikavski izgovor; deli se na staroštokavske i novoštokavske dijalekte. Osnovicu srpskog književnog jezika čine novoštokavski dijalekti:istočnohercegovački, šumadijsko-vojvođanski.
      Prizrensko-timočki ili torlački dijalekti govore se na jugu i istoku, od okoline Prizrena preko sliva Južne Morave do Stalaća i gornjeg toka Timoka, do Zaječara. Dakle, tu spadaju vranjanski, leskovački, niški, pirotski kraj, i okolina. To je onaj dijalekat koji je postao popularan sa filmovima Tesna koža, serijom Porodično blago i sl.  Ovi dijalekti rano su, još u srednjem veku, ispali iz štokavske jezičke zajednice i krenuli se odvojeno razvijati. Zato su najmanje slični ostalim dijalektima. Pri tome, oni su za to vreme stupali u niz intenzivnih kontakata s drugim balkanskim jezicima, time razvivši niz zajedničkih osobina sa tim jezicima (veći stepen analitičnosti, reduplikaciju objekta, određeni i neodređeni vid imenica i sl.), i tako ušavši u balkanski jezički savez. O drugim osobinama ovih dijalekata malo više na temi vezu na koju je dao Joe.

     Ostatak Srbije (gde se govori srpskohrvatski) pokrivaju štokavski dijalekti, njih šest. Od tih šest, tri dijalekta pripadaju tzv. staroštokavskim dijalektima. Oni se dele na ijekavski staroštokavski (zetsko-južnosandžački) i ekavske staroštokavske (kosovsko-resavski i smederevsko-vršački). Zovu se starijim štokavskim dijalektima zato što su sačuvali pre svega stariju južnoslovensku akcentuaciju, a to znači da tipično imaju samo dva stara akcenta, oba silazna, jedan kratak i jedan dug.

    Ijekavski zetsko-južnosandžački dijalekt govori se na istoku Crne Gore, a u Srbiju ulazi preko Peštera i obuhvata novopazarski kraj, na zapad do Sjenice, a na istok do Kosovske Mitrovice. Ovaj dijalekat zvuči otprilike onako kako se imitiraju Crnogorci u televizijskim serijama, dakle ijekavskog je izgovora i starije akcentuacije (dva silazna akcenta i na unutrašnjim slogovima, predakcenatske dužine).

    Ekavski kosovsko-resavski dijalekat formirao se u srednjovekovnoj srpskoj državi, na potezu od Peći do Prištine i dolinom Ibra do Kraljeva, a zatim se preneo seobama stanovništva na sever preko Velike Morave u homoljski kraj. I danas se tuda govori, od Peći i Prištine (u srpskim selima) dolinom Ibra do Kraljeva, zatim odatle dolinom Zapadne Morave do Stalaća i preko nje i Velike Morave onamo do Dunava. Taj dijalekat može se čuti u seriji Selo gori a baba se češlja — on je ekavski, starije akcentuacije.

     Njemu vrlo blizak je drugi ekavski staroštokavski dijalekat u Srbiji, smederevsko-vršački. Njime se govori od okoline Kragujevca delom Šumadije do Smedereva i do beogradskih sela, a zatim odatle preko Dunava u južnom Banatu, sve do Vršca. Ovaj dijalekat ima uglavnom sve osobine iste kao i kosovsko-resavski (zbog čega ih često i svrstavaju u isti dijalekat), jer su seobe išle i tuda na sever i uticale na formu ovoga dijalekta, ali jedna bitna strukturna osobina koja ga ipak razdvaja od kosovsko-resavskog jeste vokal -i u nekim nastavcima, tamo gde kosovsko-resavski ima -e. Svejedno, ovaj dijalekat isto ti zvuči kao kosovsko-resavski. Njemu, dakle, pripadaju i kragujevački, smederevski i vršački kraj.

     Prekostala tri dijalekta su tzv. mlađi štokavski dijalekti. Tako se zovu jer se u njima dogodila promena stare akcentuacije, tako što su se stariji unutrašnji akcenti pomerili za slog ka početku reči postavši uzlazni, te se tako formirao četvoroakcenatski sistem od dva silazna i dva uzlazna akcenta, onakav kakav postoji i u standardnom jeziku. U Srbiji se govore jednim ijekavskim, jednim ekavskim i jednim ikavskim mlađim štokavskim dijalektom.

     Ijekavski mlađi štokavski dijalekt zove se u dijalektologiji istočno- hercegovačkim, jer se u istočnoj Hercegovini najpre formirao. Kasnije je seobama hercegovačkog stanovništva raznesen na razne strane, između ostaloga i u jugozapadnu Srbiju. Ovim dijalektom govori se u Srbiji u dolini Lima (okolina Priboja i Prijepolja, sve do Sjenice), u užičkome kraju (Tara, Zlatibor, ariljski, požeški i ivanjički kraj, Kosjerić i Užice), u čačanskome kraju (okolina Čačka i Gornjeg Milanovca), sve do Rudnika, pa odatle preko Povlena i Maljena u selima oko Valjeva, ali ne obuhvata i sámo Valjevo, i sve odatle do Drine i Loznice. Danas je pod uticajem škole i medija ovaj dijalekat manje-više ekavizovan, ali i dalje zadržava druge istočnohercegovačke dijalekatske osobine, zbog kojih se oseća bliskost sa istočnohercegovačkim govorima Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Postakcenatske dužine se, recimo, nikada ne krate, a kratki nenaglašeni vokali iza akcenta se redukuju. Dakle, ako čuješ nekoga da govori kao da je ìz Bosnē, a iz Srbije je, znači da je Ero iz Užica.

     Ekavski mlađi štokavski dijalekat zove se šumadijsko-vojvođanski, i govori se u Šumadiji i zapadnoj Srbiji, na sever i zapad od granice sa istočnohercegovačkim i smederevsko-vršačkim, pa preko Save u Sremu, većem delu Bačke i srednjem i severnom Banatu. To je ekavski dijalekat sa četvoroakcenatskim sistemom, ali govori koji pripadaju ovome dijalektu među sobom dosta se razlikuju u nekim detaljnijim osobinama. Ovde u užoj Srbiji spadaju deo Šumadije oko Lazarevca i Aranđelovca, i odatle sve do Valjeva, i tu valjevski kraj do Drine i šabački kraj s Mačvom. Postakcenatske dužine se ovde gdege manje ili više krate, gdegde ćemo naći kanovačko duljenje, izgovor pojedinačnih glasova kojekuda dosta varira, aorist i imperfekat su što severnije to slabije poznati itd. Pa tako ovde spadaju i razni lalinski i sremački i bačvanski govori koji su takođe bivali karikirani što u pesmama što na teveu i sl. Đole Balašević vrlo ubedljivo govori vojvođanskim poddijalektom ovoga dijalekta.

           Ikavski mlađi štokavski dijalekat govori se u zapadnoj Hercegovini i Dalmaciji i kojekuda po Bosni, ali se i u Srbiji ugnezdio u dve oaze. Jedna je u Bačkoj (oko Sombora i Subotice), gde ovim dijalektom govore Bunjevci doseljeni odozdo, a druga je u Azbukovici, gde ovim dijalektom govore potomci rudara takođe doseljenih iz Hercegovine i Dalmacije u 17. ili 18. veku. (Zaboravio sam tačno koji vek beše.  Bunjevački govor ne razlikuje se mnogo od susednih vojvođanskih i slavonskih govora, osim što je ikavski, a ovi su ekavski. Ikavska oaza u Azbukovici takođe se nije ni po kojim drugim osobinama razlikovala od okolnog ijekavskog dijalekta, osim po svojoj ikavici, ali se eventualno do danas i ugasila; većina govornika prešli su na dominantni ijekavski dijalekat, odnosno danas na ekavicu. Zamisli, dakle, Đorđa Balaševića kako govori ikavski i eto ti manje-više bunjevačkoga govora.

       No svi ti dijalekti danas se, naravno, manje-više gube, tj. menjaju se, kako njihovi govornici prolaze kroz razne škole i u školama uče kako je "ispravno" govoriti, i još brže, kako su i radio i televizija stigli i u zadnje selo. Onda ljudi uglavnom napuštaju dijalekte, jer se trude približiti svoj govor onome što smatraju "pravilnim" jezikom, što ih uče u školama ili što čuju na radiju i televiziji, s manje ili više uspeha. Kada naiđeš na ženu ili čoveka toliko nesvesne svoga jednom usvojenog jezika da njihovom dijalektu ni škola ni vojska ni televizija ni radio ni snaha iz drugog sela ni Farma ni Veliki Brat nisu uspeli nauditi niti najmanje, to je onda prava poslastica. Onda od njih možeš da čuješ kako je dijalekat toga mesta izgledao pre otprilike pedeset godina, kao da si u nekakvom lingvističkom vremeplovu.
 izvor

  izvor fotografije: Legende starog Vranja (I): U Srbiju Srbi, u Vranje Vranjanci

Magla padnala v dolina
(narodna pesma iz vranjskog kraja)


Magla padnala v dolina,
od njuma se niso ne vidi,
samo jedan grm zelen,
grm zelen.
Pod njim mi leži terzijče,
terzijče, mlado komšijče.


"Terzijče, mlado komšijče, terzijče,
da mi sašiješ 'eleceto:
so aršin da go ne meriš,
so noskiti da go ne režeš,
so igla da go ne bodeš,
od oko da go sašiješ,
od oko da go sašijes!"


"Božano, momo bogata, Božano,
će ti sašijem 'eleceto,
al' da mi umesiš pogača:
kroz trepki brašno da seješ,
so s'zi da go zamesiš,
na grudi da go razviješ,
so duša da go ispečeš,
so duša da go ispečeš!"

                                                       galerija slika

II. komentar o pitanjima standardizacije jezika

Animozitet prema standardizaciji jezika

       Jezička standardizacija, ako nije zloupotrebljena, uopšte nema takvu ulogu, radi se prosto o nekom skupu pravila (koji ne bi trebalo da bude ni rigidan, ni nepromenljiv, ni udaljen od svakodnevne jezičke prakse) koji ljudi dobrovoljno prihvataju da bi se bolje razumeli i izbegli dvosmislenosti, isto kao što se u okviru neke veće političke zajednice jedan dijalekt favorizuje i promoviše u status standardnog jezika ne zato da bi svi ostali bili "ljakseri" (iako, i to povremeno može biti dopunska svrha ili slučajni efekat :) ), već da bi se ljudi bolje razumeli.
       To je nešto kao industrijski standardi: niko vas ne tera puškom da pravite šrafove u dvadeset propisanih veličina, ali će vam biti mnogo lakše da prodate šrafove ako se tog standarda pridržavate, i ja sam lično srećan što takvi standardi postoje, a jasno je da kada tehnologija ode dalje, profesionalne asocijacije ili, u gorem slučaju, državni organi moraju da reaguju i prilagode standard novonastaloj situaciji.
       Znači razlog za jezičku standardizaciju je objektivno poboljšanje kvaliteta komunikacije Ljudi su pre standardizacije prosto ili komunicirali teže i manje pouzdano nego danas ili su, pak, poštovali razne vrste neformalnih standardizacija - recimo, trudili se da oponašaju nekog prestižnog književnika ili produkt usmene književne tradicije koji je primerom postavio standard), a ne arbitrarno komplikovanje života populacije. U nekim zemljama jezički standard zloupotrebljava se na razne načine kao političko oruđe (dobar primer je oficijelna upotreba ćirilice u Srbiji ili restriktivni jezički purizam u Francuskoj, a istorija i savremena praksa obiluju i daleko grđim egzemplarima), pa je određena doza resantimana prema ideji državnih ili paradržavnih institucija koje normativno i rigidno propisuju jezički standard razumljiva i opravdana. To apsolutno ne znači da je standardizacija jezika kao takva loša ili nepotrebna stvar. Ja se, recimo, potpuno razilazim u jezičkom, pravopisnom i političkom ukusu sa SANU i ljudima sa instituta za srpski jezik, ali uprkos tome mislim da je i umereno loš standard bolji od nikakvog, i da u situaciji u kojoj je socijalni supstrat jezika u veoma žalosnom i konfuznom stanju, neka doza artificijelnog normativizma, dok se prirodni jezički kvalitet ne uspostavi ponovo, nije nužno negativna pojava.
izvor "Klajnovanje"

                       Kafana "Proleće" na mestu današnjeg hotela
izvor fotografije : Legende starog Vranja (II): Kad đuvečka zamiriše

III. ALAPAČA

Alapaca,

     Moram prvo da vas pozdravim,jer tako je red,i da pozdravim ideju onoga ko je organizovao ovaj forum. Vidim oprečna mišljenja o tome šta je ko postao od kako je otišao iz Vranja, neki su srećni neki ogorčeni, ili trenutnim položajem ili Vranjem. Ja sam odavno napustila moju kaldrmu, korzo, sedenje kod "Sara", Cosku i izlete za prvi maj, napustila ali nisam ZABORAVILA. Ponosna sam što sam iz (za neke) jedne palanke, palanke koja odiše životom, palanke koja ne može da zameni nikakva svetla onih gradova (kao što neko reče) gde se komšije ne poznaju, gde ljudi jure na autobus ili voz, gde je osmeh zamenjen grimasom. Živim daleko od Vranja, ali sam vrlo često i u Vranju, a i Vranje u meni.

     Onaj ko želi, ume i sposoban je, uspeće svuda, za to mu nije bitan grad, već on kao čovek. A oni koji su iskočili iz svoje kaldrme i upali na vreli asfalt, zaboravili svoj jezik i svoje komšije, nisu ni uspeli. Ili možda jesu, asimilacija je čudo, ja ipak više volim da budem loš original nego dobra kopija.

     Već preko pet godina pišem o vranjskom životu, ljudima, na vranjanskom dijalektu da se ne zaboravi, ono što nekima (očigledno osobama sa nedovoljnim znanjem) izgleda seljački, je jezik Vranjanaca koje je Bora Stanković opisao, a prevedeno na skoro sedam jezika. Umesto što prolivate svoju žuč (pojedinci) usled neuspelih pokušaja ( koliko ih je bilo neću da zalazim u vašu privatnost) budite ponosni da ste bar živeli i znali svoje komšije, drugove, rodbinu, jer tamo gde ste samo bezlična masa koja, dok rodbina dođe (ne daj Bože), može i da nestane. Negujte svoje korene, jer ni drvo bez korena ne napreduje, nebitno u kom parku :)
      Samo za vas koji ste se pogubili, možda se negde prepoznate :)

izvor fotografije



IV. PISMO IZ BEOGRADA


      Dobi onomad pismo od drugaricu mi, tri d'na mi je trebalo da ga rastumačim! Ne ga je pisala na neki strani jezik, proveri ja, ido kude Hadžinikolića, ne li čovek sudski tumač, reko mož' je na engleski ili nemački pisan. On čovek vika neje, na beogradski!
     Mislim se, pa nesam ja u školu učila beogradski, a neje ni ona! Vranjanka bre! Otišla u Beograd i odma se pogospodila, vranjanski zaboravila, usla vu prašina od beogradsku kaldrmu u mozak, pa pošuntavela. Pisuje pismo, a niki ne znaje da ga dešifruje.
     Eve vidite sami
Evo me na nekoj treskavici kod blokeja, upoznala sam ga u privdži dok se klackala do faksa. Baš je cool! Odmah me smuvao da izduvamo jednu hašku cigaru i ja promašim faks i osvanem na Kukuriku Hil u njegovoj gajbi.
Jebo te, otkačio seldžuk divizn, nakupilo se tu nekoliko njih iz pasivnih krajeva, sve neke brze ruke Srbije, cepa se mutiš uz obaveznu travu, ma ubili se totalno! Bila i neka njegova sajmuša, Zlatice nećes verovati, pa ona je bre pravi skrndelj, utripovala se i meni baca niskusu, KBSZ! Otkačim je ja, dok si rekla keks! Ona će meni da provaljuje fazone a'la bapska magija! Otkasirala sam je odmah i otišla ti ona Ford tabanusom kući.
          Blokej i ja ti se onda zavalimo do daske i padne ti tu dobro ispitivanje Postojnske jame!! Trebalo mi dva sata da se resetujem. Ma bio cool fes!

Isparlaćemo se kad se budemo videle.
Tvoja Zvezda Danica“

I ja se raspita na sve strane, ne li ima naši deca studirav po Beograd, te mi pomognaše da rastumačim ovija hijeroglifi.
Takoj nauci još jed'n jezik! Beogradski. Da mi je neki pričaja kako naši Vranjnci po Beograd živiv, da se jadni po gajbe sastajev i travu mesto cigare pušiv, da nemav što da pijev nego neki bućkuriši i da gi neke seljačke divizije sviriv ja moje dete ne bi tam pustila!
Danica čim dođe u Vranje, ja na ručak će gu vikam, a i Hadžinikolića da ni prevodi!
Pozdrav

IZVOR NOVINE VRANJSKE

izvor fotografije :

V. PEŠAČKI PRELAZ
(nepoznata reč)

Vranjska alapača...
Što bi rekja Šveđa mnogo sam se iznervirala, pritisak mi je po običaj ripnaja pa zamalka aparat da se pokvari, tolko sam se iznervirala. Pođem ti ja u Vranje da kupim na dete neki pištolji, deca naučili na rat pa si samo pištolji traživ. Ono u Vranje, ovija opštinari pustili dušu te pešački prelazi obeležili, al nema za koga. Sigurno se pitujete kako nema za koga?

Pa ete takoj, ubavo nema za koga! Nač narod si je naučija da ide po ulicu, jer trotoari su se pretvorili u privatna parkarališta, kafanske bašće, mesta za istovaruvanje drva, pijačne tezge I što ti ne. Što bi rekja Bora političar privatizacija je u naše Vranje uzela ma’.
Na pešački prelaz imas šansu da te akne neka gospođa što je vozačku od muža u tašnu turila pa misli da je na trke u Moncu posla, jes da taj ista gospođa ic gram mozak nema jer sirota ne znaje za što služi pešački prelaz, za znakovi da ne pričam. Semafor u Vranje je odavno postaja svetleća reklama, kude si vranjanci lepiv oglasi, plakate I žvakaće gume.

Vikav ako pređeš preko ulicu, a ne preko pešački prelaz plaćaš kaznu 1000 dinara! Ej plaćaš kaznu ako ne pređeš preko pešački? Al se niki neje dosetija da gi na vozači objasni zašto pešački služi, jer posigurno ti je da ideš po sred put, a` pređeš ulicu na pešački ko da si na odstrel turen, takoj kidišev kola na tebe. Ene mene pred robnu kuću zamalka da me pregazi gospođa sas poklonjenu dozvolu. Što znaje ona što je pesak? Ili što je kočnica?

I sve toj uz blagoslov od milicajci što prodavav zjala na centar, bs’ onija što gledav tablice, na koga kaznu da mu naplativ, jer od domaći ne smev, koj znaje čiji je toj sin ili ćerka, nećev ljudi da se zamerav, sve si u Vranje zavisi u koju si partiju, ako su te osetili da si protiv liniju, lele majke kazne ko pleva, ako si njihov, ma mož I ljudi na ulicu da gaziš, ima već koj će iz apsu da te vadi.

Samo ne znam, ako ne uopšte i primiv u tuj Evropu, ovija naši vozači kako će budev tretirani? Ko vozači ili ko teroristi? Ili će morav pa u školu da idev, al osnovnu, da naučiv prvo što beše kultura, vaspitanje, ljudskost, pa onda da gi pošaljev kude očnoga lekara jer samo slepci ne vidiv deca na pešački, a posle što se mene tiče može i otud Evropu da idev!
A pištolj na dete kupi, neka nauči dete bar da se brani, jer ovde samo s pištolj mož se od ološi odbraniš

Staro Vranje, 19 vek 

izvor fotografije :

VI.PRIČA KOJA KOLA NARODOM


Када је стари краљ Петар стигао на врањску железничку станицу, пред постројеном гардом и масом Врањанаца, излазећи из воза, обратио се: „Помоз Бог браћо јунаци"! Сви су ћутали. Краљу Петру би нелагодно, па опет узвикне: „Помоз Бог, браћо Срби"! опет, тајац. Тада му је пришао тадашњи председник општине Пера Пака и дошапнуо: „Честити краље, у Србију Срби у Врање Врањанци". Краљ је схватио и узвикнуо: „Помоз Бог, браћо Врањанци"! „Бог ти помого"!, одјекнуло је све до Мораве.

                            "Krojačka radionica u starom Vranju "
                       Legende starog Vranja (IV): Žika i njegovi glumci

1. UNESCO-v atlas jezika kojima preti izumiranje

 -UNESCO Atlas of the World’s Languages in Danger

2.  Hans Martin Gauger, Mnogi i jedan, O problemu jezika,

Tekst "Mnogi i jedan. O problemu jezika" ("Die vielen und die eine. Zum Problem der Sprache") objavljen je originalno u časopisu Merkur, sveska 6, jun 1997

_