субота, 11. јануар 2025.

Franc Fanon i njegovo nasleđe

"Ubiti Evropljanina je kao ubiti dve muve jednim udarcem“, napisao je Žan-Pol Sartr 1961. godine, sedam godina nakon što je Francuska brutalno ugušila alžirski pokret za nezavisnost. Na kraju krajeva, takvo ubistvo eliminiše „jednim potezom i tlačitelja i potlačene: ostavljajući jednog čoveka mrtvog, a drugog čoveka slobodnim“. Sartr, prezren u Francuskoj zbog svoje solidarnosti sa alžirskim antikolonijalistima, želeo je da podstakne ljude da uvide „striptiz našeg humanizma“. Napisao je: „Vi koji ste tako liberalni, tako humani, koji ljubav prema kulturi dovodite do tačke afektacije, pravite se da zaboravljate na kolonije u kojima se u vaše ime vrše masakri.” Sartr je napisao ove zapaljive reči u predgovoru za knjigu Prezreni na svetu (The Wretched of the Earth), u antikolonijalnom spisu koji je napisao francuski i zapadnoindijski politički filozof i psihijatar Franc Fanon. Fanon, koji je godine i godine proveo u Alžiru zalažući se za njegovo oslobođenje, bio je, u vreme objavljivanja knjige, malo poznat i umirao je od leukemije. Imao je trideset šest godina. Sartrova slava dala je Fanonovom delu široku pažnju, ali je takođe obeležila njegovu inicijalnu zapadnjačku recepciju. Povodom šezdesete godišnjice od objavljivanja knjige, izdavač Grove ju je reizdao, sa novim uvodom Kornela Vesta (Cornel West) i prethodim predgovorom Homija K. Babe (Homi K. Bhabha). Knjiga se sada pojavljuje kao upadljivo ambivalentan prikaz dekolonizacije. Hana Arent je opširno kritikovala Sartrov predgovor u svom eseju „O nasilju“ (1970), ali je uglavnom ignorisala Fanonov tekst, u kome su brojne stranice posvećene degeneraciji antikolonijalnih pokreta i beleškama o psihijatrijskim pacijentima u Alžiru. Godine 1966, jedan autor je na stranicama ovog lista tvrdio da se Fanonovi „argumenti za nasilje“ „šire među mladim crncima u američkim sirotinjskim četvrtima“. Reporter Tajmsa bio je zabrinut zbog njihovog uticaja na „mlade radikalne crnačke vođe“. Zaista, Stoukli Karmajkl (Stokely Carmichael) je opisao Fanona kao mentora, a osnivači Stranke Crnih pantera smatrali su Prezrene na svetu esencijalnim štivom. Oni koji su oduševljeni ili uznemireni baukom naoružanih crnaca na američkim ulicama jedva da su primetili specifičan kontekst Fanonove knjige – njegovo iskustvo žestokog zapadnjačkog otpora dekolonizaciji koji je početkom šezdesetih odneo stotine hiljada života. Godine 1954, kada je Francuska normalizovala masakre i mučenja u svojoj alžirskoj koloniji, Fanon je radio kao psihijatar u bolnici u Alžiru. Suočen u svom svakodnevnom poslu sa francuskim mučiteljima iz policije i njihovim alžirskim žrtvama, postao je uveren da psihijatrijsko lečenje ne može da funkcioniše bez uništenja kolonijalizma — „apsolutnog zla“. Pridružio se alžirskim pobunjenicima, sa većinom kojih nije delio ni jezik ni veru, i, seleći se iz zemlje u zemlju u Africi, napisao je niz radova o neophodnosti, sredstvima i razmerama pobune “tamnijih nacija”, kako ih je V. E. B. Du Bojs nazvao 1915.

FANONOVE SUMNJE U ELITU GLOBALNOG JUGA
PROIZAŠLE SU IZ NJEGOVOG SOPSTVENOG MUČNOG
ISKUSTVA ZAPADNJAČKOG CRNCA KOJI JE ODRASTAO
NESVESTAN SVOG CRNAČKOG POREKLA.

Fanonova osnovna pretpostavka – da je kolonijalizam mašina „golog nasilja“, koje „popušta samo kada se suoči sa još većim nasiljem“ – prestala je da bude kontroverzna širom Azije i Afrike gde god su izbijale oružane pobune protiv zapadnih kolonijalista. Godine 1959, u Gvineji, ubistvo lučkih radnika u štrajku od strane portugalske policije ubedilo je pesnika i aktivistu Amilkara Kabrala (Amilcar Cabral) da napusti diplomatske pregovore i prihvati gerilski rat. Godinu dana kasnije, Nelson Mandela, Gandijev učenik, poveo je Afrički nacionalni kongres u oružanu borbu kao odgovor na masakr crnih Južnoafrikanaca u Šarpevilu. „Nasilje vlade može učiniti samo jednu stvar, a to je da proizvede kontranasilje“, rekao je Mandela. Fanon je protivnasilje predstavio kao vrstu terapije za dehumanizovane domoroce: „Dok vas i vaše bližnje seku kao pse“, napisao je, „nema drugog rešenja osim upotrebe svih raspoloživih sredstava da ponovo vratite svoju ljudsku vrednost.” Po mišljenju Fanona, zapadna buržoazija je bila „u osnovi rasistička“, a njena „buržoaska ideologija“ jednakosti i dostojanstva bila je samo paravan za kapitalističko-imperijalističku grabljivost. Time je anticipirao savremenu kritiku, koja se često ismejava da je “vouk” (“woke”), koja tvrdi da materijalni i ideološki temelji Zapada leže u belačkoj supremaciji. Evropski imperijalisti su se vekovima, kako je naveo, „ponašali kao pravi ratni zločinci u nerazvijenom svetu“, koristeći „deportacije, masakre, prinudni rad i ropstvo“ za akumuliranje bogatstva. Među njihovim „najgnusnijim“ zločinima bili su slamanje identiteta Crnog čoveka, uništavanje njegove kulture i zajednice, i trovanje njegovog unutrašnjeg života osećanjem inferiornosti. Evropska misao, napisao je Fanon, bila je obeležena „trajnim dijalogom sa samom sobom, sa sve odvratnijim narcizmom“. U isto vreme, Fanon je pozvao oni koji su kolonizovani da „prestanu da optužuju“ svoje bele gospodare i da urade ono što ovi drugi tako upadljivo nisu uspeli: da započnu „novu istoriju čoveka“ koja bi unapredila „univerzalne vrednosti“. Po njegovom mišljenju, antikolonijalni nacionalizam je bio samo prvi korak ka novom radikalnom humanizmu „za Evropu, za nas same i za čovečanstvo“. On se već bio distancirao od insistiranja na rasno definisanom identitetu i kulturi. „Veliku belačku grešku” rasne arogancije, napisao je, ne bi trebalo zameniti „velikom crnom fatamorganom”. „Ni na koji način ne moram da se posvetim oživljavanju crnačke civilizacije koja je nepravedno ignorisana“, napisao je u svojoj prvoj knjizi Crna koža, bele maske (1952). „Neću se napraviti na čoveka bilo koje prošlosti.” Takođe nije video smisao u pokušajima da posrami ljude kroz izlaganje strašnim činjenicama ropstva i imperijalizma. „Hoću li tražiti od današnjih belaca da odgovaraju za trgovce robljem iz XVII veka?“ pitao se. U Prezrenima na svetu, on je upozorio obespravljene da ne usvajaju „psihologiju kojom dominiraju preterani senzibilitet, osetljivost i podložnost“. Kako su zapadni imperijalisti okončali svoju dugotrajnu okupaciju Azije i Afrike, Fanon je postao opsednut „prokletstvom nezavisnosti“: mogućnošću da bi nacionalnost na globalnom jugu, iako neizbežna, mogla da postane „prazna ljuska“, posuda za etničke i plemenske antagonizame, ultranacionalizam, šovinizam i rasizam. Svakako, pisci koji su šezdesetih bili inspirisani Prezrenim na svetu — afrički romanopisci Nadin Gordimer (Nadine Gordimer), Aji Kvej Armah (Ayi Kwei Armah) i Ngugi va Tongo (Ngugi wa Thiong’o), karipski pesnik Eduard Glisan (Édouard Glissant), gvajanski kritičar Volter Rodni (Walter Rodney) — nisu videli u ovoj knjizi podsticanje na ubijanje belaca, već jezivo akutnu dijagnozu postkolonijalnog stanja: kako će Zapad nastojati da održi nepravednost u međunarodnom poretku, što ga je i učinilo bogatim i moćnim, i kako nove vladajuće klase u postkolonijalnim nacijama neće uspeti da osmisle sopstveni održivi sistem. Mera Fanonove vidovitosti — i sporog napretka — jeste da, sa svojih šezdeset godina, Prezreni na svetu ostaju neophodni vodič kako za žilavost belačke nadmoći na Zapadu, tako i za moralne i intelektualne neuspehe „tamnije nacije“. Fanonove sumnje u elitu globalnog juga proizašle su iz njegovog sopstvenog mučnog iskustva zapadnjačkog crnca koji je odrastao nesvestan svog crnačkog porekla. Rođen u porodici srednje klase na Martiniku 1925. godine, Fanon je bio ponosni građanin Francuske Republike. Odrastao je čitajući Monteskjea i Voltera i, poput mnogih crnaca iz francuskih kolonija, borio se sa savezničkim snagama tokom Drugog svetskog rata. Ranjen u Alzasu, a odlikovan je francuskim ordenom Croix de Guerre.

PREMA FANONU, „U KOLONIJALNIM ZEMLJAMA SAMO JE
SELJAŠTVO REVOLUCIONARNO“, JER „NEMA ŠTA DA
IZGUBI, A SVE MOŽE DA DOBIJE“ I, ZA RAZLIKU OD
BURŽOASKIH VOĐA, NEMA „KOMPROMISA, NEMA
MOGUĆNOSTI USTUPAKA“.

Tek u posleratnoj Francuskoj, gde je 1946. otišao da studira psihijatriju, otkrio je da je u očima belaca tek malo više od „prljavog crnca“ – „divljak“ od one vrste za koju se ranije pretpostavljalo da živi jedino u Africi. U knjizi Crna koža, bele maske (Black Skin, White Masks) on pripoveda o tome kako je doživeo formativnu traumu koja je zajednička mnogim antikolonijalnim vođama i misliocima. U njegovom slučaju, to je bila devojčica u Lionu koja je vikala: „Mama, vidi, crnac. Plašim se!” Budući da je „previše određen spolja“, kako je opisao, to ga je probudilo iz bilo kakvih samozadovoljnih pretpostavki o jednakosti, slobodi i bratstvu. „Želeo sam jednostavno da budem čovek među ljudima“, napisao je Fanon, ali „beli pogled, jedini validan“ ga je „popravio“ i naterao ga da postane sramno svestan svog crnog tela i ponižavajućih belih pretpostavki o njegovoj istoriji, definisanoj „kanibalizmom, zaostalošću, fetišizmom, rasnim stigmama, trgovcima robljem“. Iako je Fanon razumeo političku i ekonomsku realnost koja je crnce svela na „uništavajuću predmetnost“, njegova psihijatrijska obuka učinila ga je osetljivim na psihološku moć slika koje su porobljivači nametnuli porobljenima. Fanon je znao da će crncima koji su internalizovali ove slike biti nemoguće da pobegnu od svog kolonizovanog ja u svetu koji su belci napravili za belce. Beli ljudi nisu samo osvojili ogromne teritorije, radikalno reorganizujući društva i eksploatišući stanovništvo. Takođe su tvrdili da predstavljaju humanu civilizaciju posvećenu ličnoj slobodi i opremljenu vrhunskim alatima nauke, razuma i ličnim podvizima. „Evropljani su želeli zlato i robove, kao i svi drugi“, primećuje Afrikanac pripovedač u romanu V. S. Najpola Zavoj na reci (A Bend in the River). „Ali istovremeno su želeli da im se podignu statue kao ljudima koji su činili dobra dela za robove.” Naravno, „dobili su i robove i statue“. Fanon je pisao o tome kako je Crni čovek, zaplašen neviđenom mešavinom pohlepe, pravičnosti i vojne efikasnosti kolonista, težio da internalizuje demorališuću presudu koju mu je izrekao beli pogled. „Počinjem da patim što nisam belac“, napisao je Fanon. “Tako da ću jednostavno pokušati da se učinim belim.” Ali mimikrija bi mogla biti gori lek nego što je sama bolest, jer je ojačala postojeću rasnu hijerarhiju, čime je dodatno uništila samopoštovanje Crnog čoveka. Inspirisan Sartrom, koji je tvrdio da je pogled antisemita stvorio Jevreja, Fanon je zaključio da je crnaštvo (prevod eng. termina blackness u smislu crnačkog identiteta, prim. prev.) još jedan konstruisani i nametnuti identitet. „Nema crnca“, napisao je na završnim stranicama knjige Crna koža, bele maske. “kao što nema ni belca.” Ovaj argument takođe podupire političke programe koje Fanon izlaže u knjizi Prezreni na svetu, gde tvrdi da, pošto je kolonijalizam „sistematizovana negacija drugog“, on „primorava kolonizovane da stalno postavljaju pitanje: ko sam ja zapravo?” Međutim, kada je napisao knjigu, njegov fokus se pomerio. „Nesreću kolonizovanih afričkih masa, eksploatisanih, potlačenih, predstavlja najpre vitalni, materijalni poredak“, zapisao je, spram čega pritužbe obrazovanih crnaca poput njega nisu izgledale urgnetno. U iscrpnoj recenziji o knjizi Ričarda Rajta Beli čoveče, slušaj (White Man, Listen), koja je objavljena 1959, Fanon piše da „drama svesti pozapadnjačenog crnca, rastrzanog između svoje bele kulture i svog crnaštva”, iako bolna, nije “ubila nikoga.” U većem delu Prezrenih na svetu, Fanon pokreće pitanje za koje je mislio da ga je Rajt, opsednut egzistencijalnim krizama književnih intelektualaca, ignorisao: kako „vratiti narodima Afrike njihovu istorijsku inicijativu, i na koji način.” Nepoverljiv prema „pozapadnjačenoj“ inteligenciji i urbanim radničkim klasama u nacionalističkim pokretima koji se bore za oslobođenje, on je video afričko seljaštvo kao prave prezrene na svetu i glavne aktere u drami dekolonizacije. Prema Fanonu, „u kolonijalnim zemljama samo je seljaštvo revolucionarno“, jer „nema šta da izgubi, a sve može da dobije“ i, za razliku od buržoaskih vođa, nema „kompromisa, nema mogućnosti ustupaka“. Činilo se da Fanon nije shvatao da deli rasistička poniženja i svoje samoproklamovane zadatke sa mnogim antikolonijalnim vođama i misliocima. Gandi je, na kraju krajeva, nekada bio isto toliko lojalan Britanskoj imperiji kao što je Fanon bio Francuzima, i dok je radio kao advokat u Južnoj Africi krajem XIX veka, takođe mu je rasno ponižavanje izazvalo trajno nepoverenje u belačke identitetske politike. Isto tako se i Gandijeva vizija političkog samoopredeljenja oslanjala na potrebu da se zaleče rane nanete arogancijom bele rase. Njegov koncept nenasilja stvorio je novi način razmišljanja i osećanja, način u kome ljudsko dobro ne bi definisali samo zapadni muškarci. Mnogi drugi azijski i afrički dekolonizatorski lideri imali su slično intelektualno i političko buđenje. Obrazovani u institucijama zapadnog stila i nastanjujući svet belog čoveka, ovi ljudi su često prvi u svojim zemljama bili direktno izloženi grubim rasnim predrasudama. Odričući se svojih belih maski, svojih neuspešnih pokušaja mimikrije, oni su preuzeli na sebe podizanje i mobilisanje svojih simorašnih i nepismenih sunarodnika, koji su pasivno trpeli pljačke i uvrede belih kolonijalista. Kao članovi male privilegovane elite, smatrali su da je njihova dužnost da osmisle neeksploatatorske ekonomske i društvene sisteme za svoj narod i neguju kulturu u kojoj otuđujuća imitacija moćnog belog čoveka ustupa mesto ponosu i poverenju u lokalne tradicije. Fanonovo šire iskustvo kolonijalnog sveta pedesetih godina prošlog veka je oplemenilo njegovu političku svest. Godine 1954, godinu dana nakon što se preselio u Alžir na psihijatrijsku specijalizaciju, posvedočio je početku alžirske revolucije. U roku od nekoliko godina, njegovo protivljenje kolonijalnom obračunu dovelo ga je do proterivanja iz zemlje. Pridružio se revolucionarnom pokretu Frontu nacionalnog oslobođenja (Front de Libération Nationale) i iz nove baze u Tunisu putovao po Africi — Gani, Etiopiji, Maliju, Gvineji, Kongu — kao predstavnik F.L.O.-a i njene privremene vlade u egzilu.

SUPROTNO ONOME ČEMU SE FANON ŽARKO NADAO, ČAK
SU I NAJJAČE POSTKOLONIJALNE NACIJE, KAO ŠTO SU
INDIJA I KINA, „OPSEDNUTE SUSTIZANJEM“ SVOJIH
ISTORIJSKIH MUČITELJA

Do tada, Afrika i Azija su obelodanile niz ideoloških alternativa rasnom kapitalizmu i imperijalizmu: seljački komunizam Mao Cedunga u Kini; u Indoneziji, Sukarnov brend socijalizma modifikovanog islamom, Pancasila; Protesti Pozitivne akcije Kvamea Nkrume (Kwame Nkrumah) u Gani. U međuvremenu, Hladni rat je drastično smanjio autonomiju novooslobođenih nacija. Da bi zaštitile svoje interese, zapadne sile su zamenjivale skupe fizičke okupacije vojnim i ekonomskim siledžijstvom. Tražili su kolaboracioniste među elitama, a ponekad su svrgavali i ubijali manje pokorne vođe. Jedna od najistaknutijih žrtava zapadnjačkih atentata bio je Fanonov prijatelj i savremenik Patris Lumumba, prvi izabrani premijer Konga, koji je ubijen 1961. Politička i ekonomska nesposobnost u mnogim novonastalim nacionalnim državama je takođe primorala njihove vođe da traže pomoć od svojih bivših gospodara. Nekoliko meseci nakon što su Kenija, Uganda i Tanganjika stekle nezavisnost od Britanije, njihovi lideri su tražili pomoć britanske vojske u suzbijanju pobuna zbog niskih plata. Neobično je što se u Prezrenima na svetu objavljenim tokom ovog delimičnog prenosa moći iz belih u crnačke ruke, jedva pominje Azija ili veći deo Afrike, i ništa se uopšte ne govori o Bliskom istoku. Čini se da Fanon nije bliže poznavao nijedno društvo kroz koje je putovao, čak ni Alžir. Ipak, skrupulozno razmišljajući o svom iskustvu nemoćnog crnca u egzilu, bio je u stanju da u moralizatorskoj retorici Hladno rata prozre nove oblike društvene i političke prisile. Verovatno je tokom svog vremena u Nkrumovoj Gani razvio svoje viđenje jednopartijske vladavine: „moderni oblik buržoaske diktature lišen maske, šminke i skrupula, ciničan u svakom pogledu.” Ova formulacija je u proteklih šest decenija tačno opisala političke sisteme u Keniji, Tanzaniji, Indoneziji, Šri Lanki i mnogim drugim zemljama. Fanon je takođe pronicljivo opisao politički eksplozivan jaz između urbanog prosperiteta i ruralnog siromaštva i toksične posledice nejednakog razvoja, čak i u zemljama koje nikada nije posetio. Oni koji su zbunjeni spektaklom obrazovane srednje klase i globalizovane poslovne elite očarane indijskim krajnje desničarskim autokratom Narendri Modijem, mogu pronaći široku skicu ove situacije u Prezrenima na svetu:

|Nacionalna buržoazija sve više okreće leđa unutrašnjosti, realnosti zemlje koja je propala, i gleda ka bivšoj metropoli i stranim kapitalistima koji joj obezbeđuju svoje usluge. Pošto nema nameru da deli svoj profit sa narodom, otkriva potrebu za narodnim vođom čija će dvostruka uloga biti da stabilizuje režim i da održava dominaciju buržoazije.

Mnoga objašnjenja pružaju i nedostaci i propusti u Fanonovoj knjizi. Njegova neumorna muška perspektiva svela je oslobođenje od kolonijalizma na frustracije i želje muškaraca poput njega. Predlaganjem da se muževnost i volja domorodaca za moć suprotstave nasilju kolonijalista, on je ojačao hipermaskulini diskurs dominacije. Ne iznenađuje što je politika decenijama nakon odlaska Francuza ostala izopačena stvar u Alžiru. Kao naslednik sekularnog francuskog prosvetiteljstva, i naizgled nesvestan nefrankofonih kulturnih tradicija, Fanon je bio slep za kreativne mogućnosti prošlosti – one koje su, recimo, koristili domorodački narodi u Kanadi i Australiji, u svojim bitkama za opstanak protiv korporacija koje su sekle šume i kopale rude. Nasuprot tome, njegova teorija o revolucionarnom potencijalu afričkih seljaka sada jasno izgleda kao romantična fantazija dislociranog intelektualca koji ne veruje sebi. U Africi se pokazalo da je urbana radnička klasa daleko važnija za dekolonizaciju od seljaštva. Zemlje u kojima su se seljaci pokazali ključnim za nacionalno oslobođenje, poput Kine i Vijetnama, nisu ništa bliže započinjanju nove istorije čoveka. Suprotno onome čemu se Fanon žarko nadao, čak su i najjače postkolonijalne nacije, kao što su Indija i Kina, „opsednute sustizanjem“ svojih istorijskih mučitelja, i u ovom imitatorskom procesu stvorile su sopstvenu retoriku odvratnog narcizma. Ipak, Fanonove sumnje u vezi sa dekolonizacijom i njegovi uvidi u povezanost psihičkih i socioekonomskih promena nikada nisu izgledale više proročanske i spasonosne nego u današnjoj klimi rasnog usijanja. Sve veći zahtevi nebelih ljudi za dostojanstvom, zajedno sa usponom Kine, destabilizovali su zapadnjačku sliku o sebi koja se gradila decenijama i gde se činilo da samo beli ljudi stvaraju savremeni svet. Ovo slabljenje autoriteta iz imperijalne ere rezultiralo je proliferacijom egzistencijalnih strepnji, obeleženih pojačanom eksploatacijom tema o kulturnom ratu u politici i medijima. Dakle, pokušaji da se obračunaju sa dugo zanemarenim nasleđem ropstva i imperijalizma sudaraju se sa kultovima Čerčila i Konfederacije, a kritička teorija rase na izborima postaje moćan bauk desnice. U međuvremenu, dok Erik Zemur, demagog alžirskog jevrejskog porekla, diže zastavu bele supremacije i islamofobije u Francuskoj, a talibanski fanatici nasleđuju razoreni Avganistan od zapadnih sila koje se povlače, dekolonizacija izgleda daleko od toga da je trijumfalno završena. Umesto toga, podseća na sumorno dvosmislnu i otvorenu tranziciju koju imamo kod Fanona. Šezdeset godina nakon objavljivanja, Prezreni na svetu sve više liče na priznavanje umirućeg crnca nečega što je zaista nemoguće: da se prevaziđe svet koji su stvorili beli ljudi.

Tekst: Pankaj Mishra
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Нема коментара:

Постави коментар